Wednesday, 28 February 2018

Kako se prave psihopate

Pojam "psihopata" u nama priziva sliku bezosećajnog manijaka, ubice koji živi van granica društveno poželjnog i prihvaćenog ponašanja. Međutim, brojna istraživanju ukazuju da u svakom od nas čuči po neka nijansa iz spektra psihopatije. 



Jedna studija, koju je sproveo norveški Institut za nauku i tehnologiju, kaže da postoje dva "ekstremna" načina roditeljskog ponašanja, povezana sa decom koja su u svom potonjem životu postala kriminalne psihopate. Tokom istraživanja, intervjuisani su kriminalci smešteni u zatvore sa visokim stepenom obezbeđenja, i tom prilikom je utvrđeno da oni potiču iz dva tipa porodica tj. ponašanja roditelja prema deci:

1) potpuna zapuštenost
2) rigidna, stroga kontrola od strane autoritarnih roditelja
Psihopata je osoba koja pati od hroničnog mentalnog poremećaja i ispoljava nenormalno i nasilno ponašanje u društvu. Takvu osobu definiše nedostatak empatije, i naročito sklonost ka manipulaciji drugim ljudima bez ikakvog osećaja krivice.
Ovo istraživanje je takođe pokazalo da sve kriminalne psihopate imaju istoriju grotesknog fizičkog i/ili psihičkog zlostavljanja tokom svog detinjstva. Autorka ove studije, dr Aina Gulhaugen, kaže:
  • Bez izuzetka, svi oni su bivali povređivani u prisustvu svojih staratelja. Njihove izjave, opisi sopstvenog ponašanja, jasno ukazuju na to da je njihova potonja nemilosrdnost i bezosećajnost upravo bila pokušaj da se ukaže na to zlo, štetu koja im je u mladosti učinjena, ali na potpuno neadekvatan i pogrešan način. Ukoliko zamislimo lestvicu odnosa roditelja prema svojoj deci, koja polazi od nule tj. potpunog odsustva brige, pa skroz do potpuno opsesivnog ponašanja, videćemo da se najveći broj njih nalazi negde u sredini te skale. Tu klasifikaciju možemo primeniti i na stav po pitanju roditeljske kontrole. Od "potpune nebrige" do "potpune kontrole", većina nas ima roditelje koji su na sredini skale. Međutim, kod psihipata je to u potpunosti drugačije. Više od polovine ispitanika je izjavilo da su bili izloženi ponašanju roditelja koje se može smestiti na bilo koji od dva pomenuta ekstremna kraja ove lestvice. Ili su živeli u situaciji u kojoj nikoga nije bilo briga a dete je bilo podvrgnuto totalnoj kontroli i moralo da bude u potpunosti pokorno, ili je bilo izloženo potpunom nemaru od strane roditelja.
Ne možemo svaliti svu krivicu na roditelje, to je jasno, jer postoje brojna deca koja su imala očajno vaspitanje pa opet nisu postala kriminalci i psihopate. Doktorka Gulhaugen zaključuje:
  • Naravno, ne možemo svako bahato i bezobzirno ponašanje objasniti ili opravdati lošim vaspitanjem, ali mi takođe ne nasleđujemo sve od svojih roditelja - bilo to dobro ili loše. Na to utiču i drugi faktori, pored vaspitanja, i to je poenta našeg istraživanja.
Postoje i druga istraživanja, u kojima stručnjaci ukazuju na koje to osobine ličnosti treba obratiti pažnju prilikom "lova" na psihopate.



Prestanite da kljukate sopstvenu decu digitalnim heroinom

Nije nikakva izmišljotina - deca zaista jesu navučena na svoje telefone. Deca uzrasta 8-10 godina dnevno provedu 8 sati buljeći u ekran telefona, a tinejdžeri i čitavih 11. Istraživanja su pokazala da elektronski uređaji utiču na čeoni režanj mozga na isti način poput kokaina. Povećan je nivo dopamina, koji je povezan sa razvojem zavisnosti. Deci su za normalan razvoj neophodni društvena interaktivnost i angažovanost u realnom svetu, a "pametni" telefoni i tableti upravo to sprečavaju. Kada su kineski naučnici prvi počeli da koriste izraz "digitalni heroin" za navedene uređaje, javnost je smatrala da je to samo preterivanje. Međutim... 
Brojna istraživanju ukazuju da u svakom od nas čuči po neka nijansa iz spektra psihopatije. Pa kako onda možemo prepoznati psihopatu?

Šta je "Psihopatski Test"?

Džon Ronson je napisao istoimenu knjigu, u kojoj se bavi činjenicama koje nekoga mogu definisati kao psihopatu. Potpuna psihopatija je visoko destruktivan poremećaj ličnosti, koji predstavlja kombinaciju antisocijalnog ponašanja i bezosećajnosti. Međutim, upravo te osobine ponekad mogu biti od pomoći prilikom uspešnog rukovođenja i donošenja kvalitetnih odluka - postoje brojni slučajevi da osobe sa psihopatskim crtama karaktera imaju veoma uspešne karijere, i da zauzimaju 3-4% najviših pozicija u društvu i biznisu.
Pun naziv Ronsonove knjige je "Psihopatski Test - Putovanje kroz industriju ludila". U njoj autor obrađuje koncept psihopatije, naporedo sa konceptom tzv. industrije mentalnog zdravlja. Intervjuisao je osobe za koje se tvrdilo da su psihopate, kao i psihologe i psihijatre koji su se njima bavili. U velikoj meri se oslanjao na rad kanadskog psihologa Roberta D. Hera i njegovu test-listu od dvadeset pitanja uz pomoć koje se može otkriti da li je neko psihopata.

Robert D. Hare


Koje osobine i znaci ukazuju na to da li je neko psihopata?
Ronsonova - tj. Herova - kontrolna lista obuhvata i sledeće osobine ličnosti jednog psihopate:
  • poseduje površni šarm
  • ima prenaduvan osećaj sopstvene više vrednosti
  • ljudi i stvari oko njega mu lako i brzo postaju dosadni
  • takva osoba je patološki lažov
  • potreba da manipuliše ljudima
  • nedostatak osećanja krivice ili kajanja za sopstvena dela
  • grubost, bezosećajnost i nepoštovanje drugih
  • loše kontrolišu svoje ponašanje, posedovanje kliničke istorije (dosijea) istog
  • promiskuitet
  • nedostatak realističnih ciljeva u životu i karijeri
  • jako izražena impulsivnost u ponašanju
  • neodgovornost
  • nesposobnost da uspostavi i/ili održi vezu
Psihopata svoju "zločinačku" karijeru počinje obično u mladosti.
Doktor Kevin Daton, psiholog na katedri za eksperimentalnu psihologiju pri Univerzitetu u Oksfordu, smatra da osobine karaktera psihopate obuhvataju šarm, harizmu, neustrašivost, ogroman ego i nedostatak savesti. On je osobine grupisao u pozitivne, negativne i neutralne (pozitivno-negativne), a grupa koja odnese prevagu u odnosu na druge uglavnom utiče na karakter u celini.
Kontrolne karakteristike u Ronsonovom testu obuhvataju postojanje površnog šarma, patološko laganje, nedostatak osećaja krivice i kajanja za izgovoreno ili počinjeno, emocionalna plitkost, nedostatak samokontrole, sklonost ka osećaju dosade.


Po Datonovom testu, Tramp ima 2 poena više (171) od Hitlera (169) a 20 više od Nerona (151).
Ubedljivo najgori na toj listi su Sadam Husein (189) i engleski kralj Henri VIII (178).

Međutim, visok rezultat prilikom testa ne mora obavezno podrazumevati nešto loše - Vinston Čerčil (155) i Isus (157) su takođe bili plasirani pri samom vrhu tabele.

Koja je razlika između psihopate i sociopate?

Psihopata i sociopata dele neke od pomenutih osobina karaktera. Dok se za psihopatu može reći da postoji veća verovatnoća sukoba sa zakonom, za sociopatu postoji veća verovatnoća sukoba sa društvom. Sociopata je osoba sa antisocijalnim poremećajem ličnosti. Psihopatiju možemo smatrati težim oblikom sociopatije, sa više izraženih simptoma. Dakle, sve psihopate su sociopate, ali sve sociopate ne moraju neizostavno biti i psihopate.
Uglavnom, kada u nekom društvu krene "ludilo", psihopate su vođe a sociopate njihovi sledbenici.

Na kojim radnim mestima ima najviše psihopata?
Po detaljno sprovedenom istraživanju dr Datona iz 2017. godine, ispitivane su karakterne crte "dobrog psihopate" - ekstremno samopouzdanje, egocentričnost, šarm, neustrašivost, bezosećajnost. U prvih 10 sa liste radnih mesta osoba sa tim karakteristikama nalaze se izvršni menadžeri (CEO), koje u stopu prate advokati, medijska (TV i radio) lica, trgovački putnici (prodavci), hirurzi, novinari, policajci, sveštenici, šefovi kuhinja i državni službenici.

Ispitivane karakterne crte najčešće povezujemo sa uspehom, ali to ne znači da je mentalna neuravnoteženost uslov uspeha. U stvari, osobe sa takvim karakterom će na tim poslovima verovatno biti manje uspešne od svojih kolega, pa će stoga i manje zarađivati. Pored toga, navedene osobine ličnosti će verovatno uticati na odnose sa drugima, kako na poslu tako i (naročito) van njega. Iako visoko plaćena radna mesta izvršnih menadžera i advokata predstavljaju pravi magnet za psihopate, upravo psihopate među njima obično smatraju za radnike sa lošijim rezultatima od ostalih u tim profesijama.
Psihopate visokog profila mogu biti itekako opasne, zbog svog manjka emocija i empatije koje obično predstavljaju kočnicu koja ljude sprečava da počine neki zločin. U čuvene psihopate spadaju serijski ubica Ted Bandi, nacisti Adolf Hitler i Jozef Mengele, kao i ugarska grofica Eržebet Batori, koju smatraju odgovornom za mučenja i ubistva nekoliko stotina devojaka u XVI veku.



Po istraživanjima objavljenim još 1941. godine, standardni um psihopate ne poznaje kajanje zbog počinjenog zločina. Njegov pogled na svet je egocentričan, on iskrivljuje stvarnost kako bi opravdao svoje postupke. Kombinacija psihopatije i autoritarne ličnosti postoji kod psihopatskih agresivaca (tip ličnosti zajednički za sve oblike ekstremnog nasilja). Ponašanje koje će dovesti do zločina, prisutno je u razvoju ličnosti takvih osoba već dugo vremena - praktično, još od detinjstva.

Pogledajte samo slike iz mladosti Musolinija i Hitlera. Na njima obojica drže prekrštene ruke na grudima. Svaki psiholog će vam reći kako to predstavlja čvrst, odbranaški stav osobe koja je verovatno već ušla u problematičnu komunikaciju sa okolinom. Dodatno podignuta brada, svojstvena "pogledu sa visine" (bez obzira na stvarnu, topalovićevsku dužinu persone), ukazuje na egocentričnost i dodatno potvrđuje postojanje psihološkog zida prema drugima. Što se tiče Staljina, njegove ruke se ne vide na slici; ruke, koje su vavjek imale problem da, od Atlantika i Baltika do Crnog i Japanskog mora, prigrle sve ono za čim je čupava glava žudila celoga života.
Svi diktatori, bez izuzetka, ispoljavali su autoritarnu ličnost, psihopatsku agresiju, psihopatsku paranoju, selektivnost, psihopatsku neurozu i ekstremno nasilje kao "argument" za rešavanje problema (koje su dobrim delom upravo oni sami i generisali).
Podjednako važi i za pojedinačni (kontaktni) zločin i za kolektivni (politički) zločin.


***
Na kraju, već će se naći neko pa zapitati: "A gde je Srbija u celoj ovoj priči?" Pa, ovdašnje poglavice - naročito aktuelni Šizoje i njegova bratija - predstavljaju malji deca za bolesnike pobrojane u ovom tekstu. Pa opet, svi psiholozi i psihijatri se u jednom slažu: najbolji lek za psihopatiju i sociopatiju je blagovremena i uspešna prevencija u ranoj dobi. Rani znaci upozorenja podjednako važe i za pojedince i za kolektivitete. Problem je kada nedovršeno društvo nedovršenog kolektiviteta (naroda) - poput našeg - ima nedovršene vođe, ali i nedovršene stručnjake koji bi trebalo da se bore protiv te nedovršenosti.
Nemoguća je prevencija u ranoj dobi ovdašnjih psiho/sociopata, jer su to sve odreda odrasli konji. Društva koja takvi vode, kroz istoriju se (uglavnom) na kraju nisu dobro provela.
Kolektivističko i kriptozatvoreno društvo poput našeg, uvek žudi za Vođom (tj. Tatkom) koji će to društvo, poput male dece zapostaviti upravo sprovodeći opsesivno-totalitarni uzgoj društvene autodestrukcije kao vrhunski dokaz sopstvene (lične i kolektivne) neodgovornosti i nesposobnosti. Upravo to predstavlja ključni razlog postojanja tolikog broja malih Hitlera u svakom od naših sokaka.
Ne morate biti nekakav domaći Tomas Man pa da vidite kako u Srbiji danas ne postoji ni volja ni snaga da se odupre ovoj sociopatologiji od autodestruktivnog sistema. Stvari su toliko očigledne svakome ko želi da ih vidi, da je i konačni ishod ovog ludila sve izvesniji - i istorijski već viđen. Ostaje samo onaj tračak nade za budale da "možda neće baš mene, nas... sad i ovde". A hoće.
Kao što smo već rekli, prevencija ne pomaže kod infantilnih odraslih konja.
Nismo više deca, odavno.


No comments:



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...