Zaista, kakvi će biti sledeći izbori?
Pominjanje "Zapada" nikada nije preterano zarilo lica dobrog dela
ovdašnjeg biračkog tela, i nema sumnje da se posle prošlogodišnje promene vlasti u Srbiji broj birača
kojima u najmanju ruku nije uputno pominjati "zapadnu demokratiju" nije smanjio.
okruglo pa na ćoše
Svejedno, da li zbog toga što je neko nekome došapnuo "informaciju" o tome
kako će se sve ovo sa aktuelnim antikorupcijsko-EU-kosovskim zvrkom (zbrkom?) završiti nekakvim izborima, ili je reč o
"trčanju pred rudu" onih koji su trenutno bez kvota i izvan kombinacija, tek, među pričama o post-tadićevskom političkom životu
pojavila se i ona o - prevremenim izborima.
Načelno, ta se tema mogla nazreti između redova, u saopštenjima stranaka i izjavama ovdašnjih
političkih ličnosti datih raznim novinskim kućama još od vremena nadgornjavanja oko formiranja Vlade. Veoma konkretan oblik priča je dobila u prekjučerašnjem intervjuu koji je lider
SNS Aleksandar Vučić dao "Kuriru". Kako je prenela ovdašnja dnevna štampa
(listom, podrazumeva se), aktuelni vicepremijer je rekao "Za nas je apsolutno najvažnije da napravimo dobar rezultat u Srbiji i to ne mislim na izborima, već na rezultate rada vlade. Ako to uspemo više nije važno ko će, kako i na koji način da vlada posle toga".
Sve i da Aleksandar Vučić ima "pravu informaciju", sve i da stranka koju
predvodi i pokrene takvu inicijativu u Skupštini pošto raskrsti sa tajkunima i dobaci željeni rejting, sve
da tako nešto pokrene vladajuća koalicija u vladi ili predsednik Republike sam, ili nekim čudom obezglavljena opozicija, valja
razmotriti nekoliko pitanja koje će takav (?) sled stvari sigurno otvoriti, a konačno i
pitanje - treba li žuriti sa izborima i kome bi se tako šta najviše isplatilo?
Antikorupcijsko vojište i pregovori sa Kosovom traju već nekoliko meseci, i umnogome su promenili ovdašnji politički
život. Jedina konstanta je to što, bilo zbog prirode svog položaja - bilo zbog
funkcionisanja medija u (pred)izbornim uslovima, istaknuti predstavnici vladajuće koalicije
u Srbiji dominiraju na javnoj sceni. Razume se, ne-SNSSPS-ovski deo koalicije se ne može
pohvaliti sličnim tretmanom u medijima, a relativno slabo pojavljivanje
"uživo" možda se može pripisati njihovoj nameri (?) da se u ovim vremenima
manje eksponiraju. Uz izuzetak Mlađana Dinkića in persona, o aktivnosti ostalih partija koje su se relativno
redovno pojavljivale u političkim izveštajima pre i odmah posle izbora ponešto se ovih dana može naći
samo u pažljivo odabranim izvodima iz njihovih saopštenja.
Da li će u slučaju raspisivanja vanrednih izbora, baš kao i u ranijim prilikama, vladajuća koalicija imati relativno najbolju polaznu poziciju, direktno zavisi od toga kakav će biti rasplet onoga što nam se događa. Manemo li se scenarija "spomenikom na spomenik" između Srba i Albanaca na obe strane flomaster-granice, jer u tom slučaju niko živ ne može prevideti šta će se neumitno (i opet) dogoditi, na tradicionalno dobru startnu poziciju vlasti uoči izbora najviše može uticati ona sama, brzinom postizanja sporazuma, karakterom i stepenom kompromisa na koji zvanični Beograd bude pristao prilikom potpisivanja onoga što mu bude ponuđeno. To je u ovom trenutku najveća nepoznanica, ali bez te činjenice svako predviđanje ostaje u domenu pukog nagađanja.
Nema sumnje da će, kad do toga dode, karakter potpisanog sporazuma kao i eventualna institucionalizacija borbe sa kriminalom u državnim (čitaj: sopstvenim) redovima, biti i osnovna polazna tačka pravljenja strategije ostalih koji će se upustiti u pretpostavljenu izbornu trku. Realno je očekivati da će od toga zavisiti, na primer, hoće li SNS zaoštriti odnos prema sadašnjim koalicionim partnerima ili će raditi na tome da još više učvrste saradnju. S druge strane, ukoliko potpisivanje sporazuma sadašnjoj vlasti donese i ono što (ni)je spomenula šefica evrodiplomatije Ketrin Ešton, pre svega gotov novac, kredite, datum početka pregovora o ulasku u Uniju i koliko-toliko normalizovanje života, možda će sama SNS zahvaliti Dačiću na uslugama uz sve što iz toga može uslediti kao posledica. Ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da se u raspravama o postizbornoj Srbiji, posle onih dnevno pragmatičnih, uporno ponavlja i stari zahtev vezan za proces dalje demokratizacije društva i upristojenja institucija što dodatno može uticati na eventualnu promenu ne samo sadašnjeg odnosa snaga među onima koji učestvuju u vlasti, već i izbornih strategija svih relevantnih političkih stranaka.
ko će koga?
Da li će u slučaju raspisivanja vanrednih izbora, baš kao i u ranijim prilikama, vladajuća koalicija imati relativno najbolju polaznu poziciju, direktno zavisi od toga kakav će biti rasplet onoga što nam se događa. Manemo li se scenarija "spomenikom na spomenik" između Srba i Albanaca na obe strane flomaster-granice, jer u tom slučaju niko živ ne može prevideti šta će se neumitno (i opet) dogoditi, na tradicionalno dobru startnu poziciju vlasti uoči izbora najviše može uticati ona sama, brzinom postizanja sporazuma, karakterom i stepenom kompromisa na koji zvanični Beograd bude pristao prilikom potpisivanja onoga što mu bude ponuđeno. To je u ovom trenutku najveća nepoznanica, ali bez te činjenice svako predviđanje ostaje u domenu pukog nagađanja.
Nema sumnje da će, kad do toga dode, karakter potpisanog sporazuma kao i eventualna institucionalizacija borbe sa kriminalom u državnim (čitaj: sopstvenim) redovima, biti i osnovna polazna tačka pravljenja strategije ostalih koji će se upustiti u pretpostavljenu izbornu trku. Realno je očekivati da će od toga zavisiti, na primer, hoće li SNS zaoštriti odnos prema sadašnjim koalicionim partnerima ili će raditi na tome da još više učvrste saradnju. S druge strane, ukoliko potpisivanje sporazuma sadašnjoj vlasti donese i ono što (ni)je spomenula šefica evrodiplomatije Ketrin Ešton, pre svega gotov novac, kredite, datum početka pregovora o ulasku u Uniju i koliko-toliko normalizovanje života, možda će sama SNS zahvaliti Dačiću na uslugama uz sve što iz toga može uslediti kao posledica. Ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da se u raspravama o postizbornoj Srbiji, posle onih dnevno pragmatičnih, uporno ponavlja i stari zahtev vezan za proces dalje demokratizacije društva i upristojenja institucija što dodatno može uticati na eventualnu promenu ne samo sadašnjeg odnosa snaga među onima koji učestvuju u vlasti, već i izbornih strategija svih relevantnih političkih stranaka.
Međutim, upravo taj detalj može i te kako imati uticaja na biračko telo.
Pominjanje "Zapada" nikada nije preterano zarilo lica dobrog dela ovdašnjeg biračkog tela, i nema sumnje da se posle prošlogodišnje promene vlasti u Srbiji broj birača kojima u najmanju ruku nije uputno pominjati "zapadnu demokratiju" nije smanjio. Nesumnjivo je da će stranke građanske orijentacije imati pune ruke posla da biračima, koje žele da ubede kako za njih valja glasati jer su "naučili lekciju i ćeraju mangupe iz svojih redova", da objasne kako treba razlučiti političke principe, ustrojstvo institucija i uopšte trajne vrednosti "države prava" od dnevnopolitičkih postupaka ili trajnijih interesa onih država koje su učestvovale u bombardovanju SRJ a još uvek imaju presudnu ulogu u kreiranju sadašnjosti (i budućnosti) regiona. To jeste svojevrstan izazov za te stranke, ali i njihovo najranjivije mesto u (eventualnoj) predizbornoj kampanji, koja se već (pre)dugi niz godina ne odlikuje insistiranjem na finim nijansama i načelnim debatama u rukavicama. Elem, nije teško pretpostaviti da bi se još više i proširila i zaoštrila ona vrsta partijske "propagande" koja je išla ka dezavuisanju protivnika, a ne ka afirmisanju sopstvenih partijskih programa i stavova. Svi smo bili svedoci toga na prethodnim izborima, u maju 2012. godine.
Posebno je pitanje kako bi izgledala predizborna kampanja? Mogu li se posle svega što se desilo postići iole široki okviri za fer nadmetanje? Da li iskustvo iz ranijih priprema izbora uliva optimizam?
Ima li uopšte mogućnosti za predizbornu kampanju na RTS-u (i drugim - nacionalnim, regionalnim, lokalnim medijima) dok se ne poprave releji u glavama partijski postavljenih menadžera i urednika političkih programa, ne stvore institucionalni uslovi za sankcionisanje programa i poruka koji vređaju ljudsko dostojanstvo, razum, čak otvoreno pozivaju na diskriminaciju i linč? Sa tehničkog stanovišta, u sadašnjim uslovima nije teško obići izborne jedinice, (goriva ima, hvaljen Isus i Putin), ali šta raditi sa opštinama koje uopšte nemaju lokalne medije ili (kakvi su) - bolje da ih nemaju. I - uz golemo preskakanje broja pitanja na koje treba odgovoriti, zaključimo onim - odakle pare za nove izbore?
wiba wibi gwize wep
Pominjanje "Zapada" nikada nije preterano zarilo lica dobrog dela ovdašnjeg biračkog tela, i nema sumnje da se posle prošlogodišnje promene vlasti u Srbiji broj birača kojima u najmanju ruku nije uputno pominjati "zapadnu demokratiju" nije smanjio. Nesumnjivo je da će stranke građanske orijentacije imati pune ruke posla da biračima, koje žele da ubede kako za njih valja glasati jer su "naučili lekciju i ćeraju mangupe iz svojih redova", da objasne kako treba razlučiti političke principe, ustrojstvo institucija i uopšte trajne vrednosti "države prava" od dnevnopolitičkih postupaka ili trajnijih interesa onih država koje su učestvovale u bombardovanju SRJ a još uvek imaju presudnu ulogu u kreiranju sadašnjosti (i budućnosti) regiona. To jeste svojevrstan izazov za te stranke, ali i njihovo najranjivije mesto u (eventualnoj) predizbornoj kampanji, koja se već (pre)dugi niz godina ne odlikuje insistiranjem na finim nijansama i načelnim debatama u rukavicama. Elem, nije teško pretpostaviti da bi se još više i proširila i zaoštrila ona vrsta partijske "propagande" koja je išla ka dezavuisanju protivnika, a ne ka afirmisanju sopstvenih partijskih programa i stavova. Svi smo bili svedoci toga na prethodnim izborima, u maju 2012. godine.
Od pitanja koja svakako treba izdvojiti za ovu priliku jeste i ono koje se odnosi na
- predizborna obećanja. U vreme kada su emocije i dalje pregrejane zbog onoga što se dešava
- od patriotizma, osećanja nepravde, zaokreta i preokreta u dosadašnjem ponašanju i politici, pretnjama građanskim slobodama, ponovo rastućem kleronacifašizmu (nikad utomljenom, a uvek u rukavu), pa do straha od sutrašnjice - to će i dalje biti
najšire polje za predizborno delovanje. Ali, uz sve uvažavanje pomenutih i ostalih
emocija smeštenih u tom rasponu, može se pretpostaviti da će uhu onih koji su tokom naše "varijante" tranzicije ostali bez izvora prihoda ili su baš zbog toga na pragu da to postanu,
najviše prijati obećanja onoga koji ima - debeo ili tanak - ali ipak neki novčanik
u džepu ili makar izgledan način da se dokopa kakve spoljne finansijske pomoći. Iz
prostog razloga što je priča o tome da ćemo "jesti i korenje" odavno prekoračila ivicu
realnosti, pogubljena na ozbiljnom testu suda vremena. Za razliku od prethodne pretpostavke o
mogućem uticaju pojma "zapadni svet" na odlučivanje birača, ovde baš zapadni
svet predstavlja veoma važan činilac u potpuno drugom smislu. Ali, za realniju sliku dometa te
vrste uticaja na birače valja nam sačekati rasplet diplomatskog procesa o Kosovu.
TV programator: ispiranje sa predpranjem
Posebno je pitanje kako bi izgledala predizborna kampanja? Mogu li se posle svega što se desilo postići iole široki okviri za fer nadmetanje? Da li iskustvo iz ranijih priprema izbora uliva optimizam?
Ima li uopšte mogućnosti za predizbornu kampanju na RTS-u (i drugim - nacionalnim, regionalnim, lokalnim medijima) dok se ne poprave releji u glavama partijski postavljenih menadžera i urednika političkih programa, ne stvore institucionalni uslovi za sankcionisanje programa i poruka koji vređaju ljudsko dostojanstvo, razum, čak otvoreno pozivaju na diskriminaciju i linč? Sa tehničkog stanovišta, u sadašnjim uslovima nije teško obići izborne jedinice, (goriva ima, hvaljen Isus i Putin), ali šta raditi sa opštinama koje uopšte nemaju lokalne medije ili (kakvi su) - bolje da ih nemaju. I - uz golemo preskakanje broja pitanja na koje treba odgovoriti, zaključimo onim - odakle pare za nove izbore?
Ali, recimo da se i to na neki način može rešiti...
Ostaje pitanje poslednje, ali ne i najmanje važno. Ono zbog čega je i počelo sve ovo što se trenutno dešava - položaj Albanaca i Srba sa obe strane administrativne granice. U meri u kojoj će potpisivanje budućeg sporazuma biti i korak ka njihovom uključivanju u politički život Srbije i Kosova zavisiće, gotovo je izvesno, ne samo predizborna strategija značajnih političkih stranaka na ovdašnjoj političkoj sceni, već će odnos prema toj činjenici biti test i njihove demokratske orijentacije i političke svesti njihovih birača. U istoj meri u kojoj će to biti i test za političke lidere Albanaca na Kosovu i tamošnje stanovništvo.
***
Zaista, aktuelne teme koje će i dalje zauzimati veliki prostor na današnjoj političkoj sceni Srbije. Međutim, postoji i jedno "ali" kada je gore napisano u pitanju: ovo, zapravo, najvećim delom nije moj tekst.
Radi se o članku "Posleratne priče: Kakvi će biti sledeći izbori" čiji je autor Dušan Radulović, objavljenom 29. maja 1999. godine u specijalnom vanrednom "ratnom" (čitaj: poluzabranjenom i cenzurisanom) izdanju nedeljnika Vreme.
Izmenjeno je manje od 10% tog teksta, uglavnom nekoliko pojmova (npr. "izbori" umesto "bombardovanje", SNS umesto SPS, SPS/SRS, URS/JUL, Vučić umesto Vuka i slično), kao i pokoja aktuelna situacija toliko nalik nekoj iz vremena NATO zaprašivanja.
Obavezno pročitajte original, skoro da nema nikakve razlike - naročito suštinske.
Dakle, šta sad s tim?
Ništa.
Svako ko je na izborima glasao da mu posle četrnaest godina ne bude bolje nego pre toga, neka se sam zapita šta i kako dalje, jer ovako više nema nikakvog smisla. Ako neće, ne ume, sviđa mu se ovako, onda zaista preostaje - ništa. Takođe, oni koji i dalje nameravaju da prodaju opozicionu maglu umesto stvarnog i suštinskog zaokreta u svojim glavama (a ne džepovima), ne treba da računaju na podršku u borbi za proterivanje licemerja, laganja, džeparenja građana i celog društva. Jednostavno, od šibicarenja se ne može živeti.
Cilj ovog teksta nije plagiranje ili ismevanje originala; nije ni prilog tezi 'sve se menja sem kamenja'; nije ni još jedno u nizu pisanija na temu vraćanja u devedesete; ili, da je sve sudbina, 'ništa se tu ne može', 'svi su oni isti' i slične fatalističke vrdalame. Jednostavno, čitajući Radulovićev tekst bio sam fasciniran neverovatnom dozom svojevrsne žudnje atoma ovog društva da budu lagani, ucenjivani, iznova varani. I naročito, katastrofalnim odsustvom želje da nam svima bude bolje, zamenjenom mitovima o naciji, veri, opozicionoj čistoti, ekskluzivnom evropejstvu (sa tri nule, minimum), varikinoznim ispranim biografijama "prethodivših", vazda poštenoj vlasti, igrama i hlebu od tri dinara.
Pogledajte njih, pa potom sebe.
Ostaje pitanje poslednje, ali ne i najmanje važno. Ono zbog čega je i počelo sve ovo što se trenutno dešava - položaj Albanaca i Srba sa obe strane administrativne granice. U meri u kojoj će potpisivanje budućeg sporazuma biti i korak ka njihovom uključivanju u politički život Srbije i Kosova zavisiće, gotovo je izvesno, ne samo predizborna strategija značajnih političkih stranaka na ovdašnjoj političkoj sceni, već će odnos prema toj činjenici biti test i njihove demokratske orijentacije i političke svesti njihovih birača. U istoj meri u kojoj će to biti i test za političke lidere Albanaca na Kosovu i tamošnje stanovništvo.
***
Radi se o članku "Posleratne priče: Kakvi će biti sledeći izbori" čiji je autor Dušan Radulović, objavljenom 29. maja 1999. godine u specijalnom vanrednom "ratnom" (čitaj: poluzabranjenom i cenzurisanom) izdanju nedeljnika Vreme.
Izmenjeno je manje od 10% tog teksta, uglavnom nekoliko pojmova (npr. "izbori" umesto "bombardovanje", SNS umesto SPS, SPS/SRS, URS/JUL, Vučić umesto Vuka i slično), kao i pokoja aktuelna situacija toliko nalik nekoj iz vremena NATO zaprašivanja.
Obavezno pročitajte original, skoro da nema nikakve razlike - naročito suštinske.
Ben Akiba's not dead
Dakle, šta sad s tim?
Ništa.
Svako ko je na izborima glasao da mu posle četrnaest godina ne bude bolje nego pre toga, neka se sam zapita šta i kako dalje, jer ovako više nema nikakvog smisla. Ako neće, ne ume, sviđa mu se ovako, onda zaista preostaje - ništa. Takođe, oni koji i dalje nameravaju da prodaju opozicionu maglu umesto stvarnog i suštinskog zaokreta u svojim glavama (a ne džepovima), ne treba da računaju na podršku u borbi za proterivanje licemerja, laganja, džeparenja građana i celog društva. Jednostavno, od šibicarenja se ne može živeti.
Cilj ovog teksta nije plagiranje ili ismevanje originala; nije ni prilog tezi 'sve se menja sem kamenja'; nije ni još jedno u nizu pisanija na temu vraćanja u devedesete; ili, da je sve sudbina, 'ništa se tu ne može', 'svi su oni isti' i slične fatalističke vrdalame. Jednostavno, čitajući Radulovićev tekst bio sam fasciniran neverovatnom dozom svojevrsne žudnje atoma ovog društva da budu lagani, ucenjivani, iznova varani. I naročito, katastrofalnim odsustvom želje da nam svima bude bolje, zamenjenom mitovima o naciji, veri, opozicionoj čistoti, ekskluzivnom evropejstvu (sa tri nule, minimum), varikinoznim ispranim biografijama "prethodivših", vazda poštenoj vlasti, igrama i hlebu od tri dinara.
Pogledajte njih, pa potom sebe.
Na šta to svi zajedno ličimo.
Anđeli garava lica...
Zašto?
Anđeli garava lica...
Zašto?
No comments:
Post a Comment