ili
Kultura kao marginalizovana društvena potreba
SRBIJA - KULTURA - MARGINA - SOCIJALA
Govoriti o kulturi i "kulturnom životu" u Srbiji, pre svega je tužna tema. Razlog da narod i država sa tako bogatim kulturnim nasleđem, kulturu tretiraju na ovakav način i na nivou na kome je sada - zaista je poražavajuć. Sve se svodi na puki entuzijazam stvaraoca, umetnika. Tu mislim na pravu, našu izvornu kulturu i umetnost koja izlazi iz okvira aktuelne kvazikulture koja je stvorena i obitava na ovim prostorima od kraja 80-ih godina prošlog veka pa sve do danas, kao i na bljuvotine koje nam svaki dan serviraju po raznim "medijima". To je "kultura" koja predstavlja iskrivljenu sliku naše realnosti.
Kultura je pravo i istinsko lice i naličje jednog društva, a čini mi se da se ovih zadnjih godina ta slika poprilično iskrivila. Društvom vladaju kič i šund, samim tim i ljudi su počeli da se ponašaju u skladu sa tom vizurom. Parametri osnovnih ali i svih vrednosti bitno su pali u odnosu na neke protekle decenije, kada je sve bilo drugačije, poštovale su se koliko-toliko prave kulturvrednosti. Opštepoznata sociološka maksima je da su upravo zdrava kultura i zdravo kulturno nasleđe izvukli mnoge, sada već napredne države i digli ih na jedan visok nivo, mereno svim društvenim kriterijumima. Japan, Nemačka i još neke države, sve su se vratile u život i ponovo ojačale upravo zahvaljujući jakim negovanjem i propagiranjem sopstvene kulture, spremnošću za otvorenost ka nekim drugim neistraženim poljima "tuđih" kultura i ugrađivanjem u sopstveno kulturno nasleđe.
KARINOS UTERUS
među Negotincima
1. jul, mesto dešavanja: Todorčetov konak, iliti zgrada muzeja Hajduk Veljka, a može i Kuća sa arkadama - kako ko voli.
Letnja bina pomenutog objekta predstavlja pravu oazu za održavanje kulturprograma raznih "grana i oblika" umetničkog izražavanja. Na žalost svih konzumenata umetnosti, tu se tek povremeno desi nešto što bi istinske poklonike kulture i dovelo
on the spot.
A šta se to dešavalo pomenutog 1. jula?
Našu varoš je posetio mladi, tek svršeni glumac niške glumačke Akademije,
Marijan Todorović, alias
KARINOS UTERUS, i na zadovoljstvo svih prisutnih izveo svoj miks stihovanih monologa.
Kao uvod u njegovu tačku prethodila je instrumentalna fusion/jazz/rock numera negotinskog
SUPERPLANA, benda koji je bio muzička podrška celog dešavanja. Hepeninga, bre. Što se publike tiče, otprilike sam već znao koji će to ljudi da dođu i bace oko na ovakvo jedno dešavanje, jer su to uglavnom jedni te isti građani i građanke palanke, oni koji konzumiraju alternativnu, avangardnu kulturu. Šarolik je to sastav ljudi, od roditelja sa sitnom dečicom koju su poveli na predstavu, do tinejdžera koji tek polako spoznaju prave vrednosti i kreću pravim putem - što se ukusa o umetnosti tiče.
Nego, vratimo se Marijanu Todoroviću / KARINOS UTERUSU ...
Marijan nas je do suza nasmejao svojim stihovanim monolozima i svakom svojom bravurom mamio aplauze raspoložene negotinske publike. Teme koje obrađuje uglavnom su
socijalnog karaktera, i dešavaju se svuda oko nas: u porodici, na televiziji, na radnim mestima i po firmama, u (trenutno aktuelnoj) kulturi, politici itd. Dakle, nema društvene kategorije koju Marijan nije potkačio svojim sarkastičnim, pomalo Nušićevskim stilom pripovedanja, i svojim pogledom na stvari i događaje koji ga okružuju. Na žalost, sve to je realno, te stvari nam se stvarno dešavaju, tako da bi njegov nastup mogao da se uvrsti i u crnohumornu kategoriju.
Posebnu draž svemu davao je taj južnjačko-niški dijalekt na kojem je Marijan izvodio svoje monologe.
Na kraju predstave je dobio gromki aplauz vidno raspoložne i nasmejane negotinske publike, koja je btw s nestrpljenjem iščekivala i nastup SUPERPLANA, koji je sa još desetak sopstvenih autorskih numera trebalo da stavi tačku na "i", te tako zaokruži jedno prijatno kulturveče u bašti muzeja Hajduk Veljka. Tako je i bilo, momci su (smo) muški odradili svirku, odsviravši i 3-4 numere preko (super)planiranog broja pesama spremljenih za tu priliku, jer je publika željna dobre svirke i prijatnog zvuka to zahtevala od nas i tako isprovocirala bis, da bend odsvira još po koju. Inače, nastupali smo ovom prilikom u okrnjenom sastavu, jer je trubač, eminentni negotinski skulptor Nedim Hadžiahmetović Mafa učestvovao u Nemačkoj na međunarodnom konkursu, i osvojio prvu nagradu u vrlo jakoj internacionalnoj konkurenciji.
Pa, i mi Mafu za trku imamo.
Kako sve ovo završiti i šta zaključiti iz svega gore navedenog? Ništa drugo nego da sve što iskače iz šablona kulture koju šire Grand mediji (ali i zvanični servisi javnog informisanja) jeste marginalizovano i stavljeno u tamo neki drugi, treći plan.
Hm, i ta centralizacija privrede, ekonomije, pa i same kulture predstavlja još jedan od problema koji utiče na to da sve što se događa van Beograda nije bitno pomena i nema gotovo nikakav prostor, prisutnost u "velikim medijima".
Pored toga, i konzumenata pravih vrednosti je sve manje, pa je tako vrlo teško širokom auditorijumu objasniti da postoji još nešto sem te žabokrečine u kojoj svakodnevno plivaju.
Pozdrav, do nekog drugog susreta
Senad Hayfield Poljo
