Beše Sajam knjiga 2008. godine, o čemu je tada ovde bilo (između ostalog) rečeno sledeće:
Cela zbrka unutar Dvorišta započela je oko toga ko ima mandat da šiša narodne mase & travnate površine širom Otadžbine.Tom propituje: "Džeri brate, ma je li se to cenzus nazire na vidiku?"
Džeri odgovara: "Ma kakav cenzus, najveći broj glasova, jašta!"
Obojica uglas terciraju: "Živeli izbori! Živela nova koaliciona Vlada socijaldemokratskog centra evrokomunističkih liberalno radikalnih penzionera! Živela žirafa! I ne jedna, nego tri palme!!!"
Obeznanjene i u transu, odvode ih do depandansa da malo odmore. Neko im, onako u žurbi, sasvim nenamerno, navuče uštirkane košulje sa dugmićima otpozadi... Veselje do duboko u noć. Prosipa se neštedimice po naciji.
- Građanski krug: Sajam knjiga (post #33, 21.10.2008)
Plus:
Tom, Džeri i ostala kamarila karikaturalnih fizionomija i biografija, i dalje će za svaki korak unapred koji budu morali da čine, žestoko na to prisiljeni, činiti po dva unazad na unutrašnjem planu, upakovana u novinski papir svojih stranačkih glasila koje je neko proglasio medijima. Zato što ovde ne moraju ništa, jer znaju da im se ništa neće desiti.
Jer su ubeđeni kako im niko ništa ne može.
Ubeđeni su da im niko ništa neće.
Ljudima u Srbiji treba objasniti da ipak nisu lutke od papira, svakodnevno ih podsećati. Knjige, al' one stvarne i opasne, upravo za to služe.
Kradikalski sajam knjiga bez prekida traje punih deset godina. Štivo koje oni na tom sajmu reklamiraju i objavljuju teško je čitljivo i u potpunosti nesvarljivo. Bez obzira na to, po matrici svojih uzora od pre osamdeset godina, "Njihovu Borbu" mora bez izuzetaka posedovati svako domaćinstvo u obor-vilajetu, u koji su pretvorili ovu zemlju. Nebitno je da li se radi o štampanom ili TV-elektronskom izdanju, mora - i tačka. Svako domaćinstvo ili svaki član bande, potpuno je svejedno jer mu to ionako izađe na isto.
Rezultate njihovog decenijskog dela zna svako, pa čak i oni koji se prave blesavi. Pamtite, pa im kad-tad vratite za svaku stranicu. Svima.
- Građanski krug: Zemunski davitelji (post #1531, 21.10.2018)
Petnaest godina kasnije, nakon silnih saplitanja, podmetanja, mirenja & ostale šege,
Tom i Džeri se iznova okupiše u grupi većoj od dva, da zajedno sa buldogom Woyom - pre nego ovaj opet krene na (veoma moguće) novo "letovanje+zimovanje na obali Atlantika" - provociraju nekadašnje uspomene sa tog prvog, osnivačkog Sajma knjiga. Behu ponovo prisutni skoro svi Prvenci, pa i oni koji u međuvremenu prvoborački doleteše iz prethodnih režima. Baš kao i onomad.
Za tih petnaest berićetnih godina, u čemu su to Tom i Džeri uspeli da postignu najbolje rezultate, u kojima sada uživaju svi građani (pa i oni sve malobrojniji neupodobljeni) naše zemlje ponosne?
Šta god da vam kažu, čime god vam punili uši - ne slušajte propagandu Kolektivnog Zapada! Doduše, ne slušajte ni propagandu Kolektivnog Istoka. Tek to - njet!! Stvar je prosta: ne postoje kolektivne strane sveta (osim u usijanim glavama idiota), pa tako ni njihova propaganda. Jer, istina je samo jedna i takva je bila, jeste i biće: Srbistan nije ni zapadnjačko pljačkalište, ni ruska gubernija niti kineska provincija; Srbistan je Raj na Zemlji, nedostižan svima njima, zbog čega su ljubomorni na nas. A sve to zahvaljujući (u početku) Tomu i (do neba i nazad, posebno) Džeriju. Da ne beše njih dvojice, da otvore taj prvi Sajam pre petnaest godina, ko zna šta bi sad sve ovde bilo. Dobro, bilo bi opet žuto kao i danas, ali nije to ta nijansa žute, ova je žutija.
Dok su se "neki" sprdali na račun Tomovog citiranja Tarabića glede bratskog mu žutog čoveka koji će prati noge u Moravi, on se lepo ustoličio, isplakao, izbadnjačio neke od saradnica, nagutao hektolitara bromiranih čajeva Prve Travarke, odradio inicijalni mandat i povukao u samoću bazenskog kompleksa "Dedinje" i manastirskog nacionalnog parka "Bajčetina" kontemplirajući blagodeti kancelarije za cinkarenje Kini i Rusiji. Prirodno, njegovim stopama je odmah krenuo i Džeri, nakon ustoličenja, strpljivo sačekavši da prvo izbije pandemija korone kako bi prilikom obilaska svojih višestotinamilionskih deviznih računa po PRC bankama inkognito uspeo da pribavi hiljade respiratora i milione vakcina koje niko drugi nije imao na kugli ravnozemaljskoj.
I sve to samo zato što su na vreme pojeli zlatne kineske kolačiće sreće, zajedno sa porukom ne pročitavši je prethodno. Ali, zašto bi kad su itekako dobro znali da unutra piše: "Uskoro počinje kineska Koronarna godina Pacova. Pašće veliko krunisanje, a vi vidite koji od vas dvojice će postati poslednji kineski car vakcina, respiratora, mostova, rudnika, guma, pelena, puteva, katetera, pruga, železara i dronova. p.s. Tome, ne zanosi se."
Na čistom kineskom, koji samo jedan od njih dvojice tečno razume.
I bi tako.
Problem je bio i ostao samo jedan: tolika sreća i berićet povazdan behu teški za održavanje, pa se to tako zgodi i Džeriju. On toliko duboko u njih zaglibi da je zaboravio na drugu stranu zlatne medalje, iako u onom istom kolačiću sreće beše upozoren da njihiovo gomilanje ume da bude nezgodno jer se u prevelikim količinama svako zlatno doba na kraju pregreje, do usijanja. I pucanja.
I tako, neoprezni Džeri do guše utonu u zlatni lepak banjski, kineske proizvodnje, iz koga nema povratka. Barem ne u željenom agregatnom stanju. A lepo mu se Brat Si, na tečnom srBskineskom u snu ukazao rečima: "KAI PING SHI DA HAO RI HUA KE JI YOU XIAN GONG SI".
Ejbre - GONG SI! I kud baš on, Džeri, da ne posluša mudre reči takvoga čoveka...
Strašno.
Uvidevši da se sam nikada iz lepka banjskog izvući neće, Džeri u pomoć pozva staru vedetu da ga vadi. Naravno, to beše niko drugi do Tom lično. Sedoše, i odmah krenuše da razvijaju strategiju vađenja.
"
A šta misliš da opet pošaljemo buldoga Woya malo na Atlantik, neka odzimuje u Jakobsfeldu čim potpiše sve primerke svoje poslednje knjige, pa nam posle otud još jedared donese koje milionče dolara od cinkarenja cimera?" predloži Tom.
"Može, ta komponenta lepka ovde uvek pali" spremno mu replicira Džeri.
"A da probamo sve isto kao onomad, napravimo neki novi Sajam, isplačemo se zajedno, porastemo i osamostalimo se, osnujemo ponovo jednu novu ediciju..." krenu Tom da naglas razmišlja, kad ga Džeri prekide usklikom "Bravo majstore, predradniče i poslovođo, lopata ti se pozlatila! Ma kakva bre edicija, će da osnujemo komplet novu izdavačku kuću! Pokretnu, jašta! I tačka."
E sad, ne beše baš sve kako je on to zamislio, tojest tačka, jer ono đubre Miki Mausleksić pre njih osnova novu izdavačku kuću, pokretnu naravno, pa im pomrski konce osnivačke. Na tom polju. I sad, šta-će-gde-će, Tom i Džeri odlučiše da organizuju petnaesti jubilarni Sajam knjiga ne bi li vaskoliki narod ovdašnji, a i one van naprednog obora, podsetili sa kakvom zlatnom silom&pravdom imaju posla. I tek će ga imati, ako im ovaj Zlatni Raj (nekada izgubljen, pod njima ponovo stečen) nije dovoljan.
U tu svrhu, vratiše se ovih dana na mesto primordijalnog zločina, gde pade konačna odluka:
- Ruši! Umrlo je staro, izgradićemo novo lepše i starije Sajmište za novu, još zlatniju i napredniju Srbiju na čelu sa nama!
Dobro, u duhu poruke iz onog progutanog zlatnog kolačića, Džeri još jedared (u sebi) reče "p.s. Tome, ne zanosi se", ali to niko osim njega nije čuo pa se do daljeg ne računa. A do bližeg, dogovoriše se i da konačno orehabilituju, ospomeniče i ospomenosobe Dražu ne bi li tako dodatno bacili zlatnu prašinu u oči svima koji mrze srpski narod i Srbiju, na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem.
Dobro, ne baš svakog Dražu, a naročito ne onog što piše razne gluposti po dnevnoj štampi. Džaba mu ime i brada kad je bio i ostao izdajnik i kolaboracionista onog koji je pre deset godina ukrao 619 miliona evra i do dana današnjeg nije potrošio ni cvonjak samo da bi napakostio Džeriju. Obrni, okreni, izrotiraj 619 za 180 stepeni - i opet ispadne 619! A o tome ćutiš, Dražo, ni da zucneš u novinama onog čije se ime ne spominje da ne bi tužio i sirotom Džeriju odvalio 61,9% para sa kineske štedne knjižice.
A Draža (ne taj, bre!) je samo primetio pa komentarisao ono što su ionako svi videli jasno.
Kristalno.
Završen je Sajam Knjiga 2023. Poslednji koga ćemo se sećati u ovoj formi, makar po mestu održavanja ako ne (više) po suštini. Najavljeno je rušenje lokacije sadašnjeg Beogradskog sajma, umesto koga će nići novi skoleksi pantljičare Beograda na vodi. Potpuno je nebitno da li će (ili ne) zadržati samo centralnu halu, da u njoj održavaju trajno sve buduće mitinge i kontramitinge svih svojih budućih partija i pokreta. Jer, kome još trebaju knjige, osim Šešelju da ih potpisuje? Ko bre uopšte više čita? Dokle više to trovanje? Zašto da silne posečene šume bacamo na knjige kad od njih možemo da napravimo hiljade daleko korisnijih stvari... ne, ti Tatalovićka ne možeš da pitaš "koje" jer sam ti prošli put već na to odgovorio ali ti nikada ništa ne slušaš osim svog gazde Đi... ne Si, nego onog Nespomenika pod rednim brojem 619. Šta je, izdajnici, ne date Sajam knjiga a spaljujete Vesiću knjigu?! E pa ne može to tako, sunce li vam jebem lopovsko! Najebaćete, svi ćete najebati!!! AAAAAAAAAAA......
Gde su sad oni od pre petnaest godina, što mu navukoše uštirkanu otpozadikopčajuću košulju? Učlanili se, naravno.
***
Razorili su Staro sajmište, spomen-centar ovdašnjeg holokausta pretvorili u napredni kupleraj partije koju su osnovali pre petnaest godina.
Razoriće i Novo sajmište, poput nebrojeno drugih starih i vrednih zdanja pre, na čijem će mestu podići novi i još napredniji kupleraj neke nove partije koju upravo osnivaju presipanjem iz šupljeg u prazno, sami u sebe, u sobi sa sobom. Pokret u pokretu.
Bio je ovo poslednji Sajam Knjiga u Beogradu. Knjiga će, svakako, i dalje biti. Sajma neće. Realno.
Osim ako...
