NG Zer0

Prođe još jedan dvanajesti, dan kad su nas (navodno) oslobodili oni od kojih se još uvek (činjenično) nismo oslobodili, ali zato oni svesrdno rade na tome da se oslobode svih nas. Da - oni sa J na dvanaestom hromozomu, oni iz dijagnoze "društvena trizomija 12".

Na ovom mestu je pretposlednji put o "dvanajestom" pisano na današnji dan 2014. godine klete, kada su kradikali konačno zajahali i ovu opštinu. Šta se promenilo za tih devet godina? Osim što je konačno okončana (...) rekonstrukcija kanalizacione mreže u ulici "Dvanajesti septembar", prethodno rekonstruisane 2001. godine, teško da ima bilo kakve suštinske razlike a da nije zalivena asfaltom.

Poslednji "dvanajesti" je spomenut godinu dana kasnije (2015), kada smo konsta(n)tovali da je tabla sa čuvenim natpisom konačno nestala - pa se ubrzo ponovo pojavila, tamo gde je bila i pre nego što je nestala.

Tako je Negotin dobio svoje "Šredingerovo J".

suma devet godina kradikalskog gazdovanja Negotinom (2014-2023)
od SIMPO sranja do Potemkinovih paravana

Inače, Wlashington je (tradicionalno, podrazumeva se) spremno Mokranjčeve dane dočekao novim Potemkinovim paravanima, kojima je ovdašnja svakodnevica još jednom šutnuta pod tepih - dok sve ne prođe. Inkriminisane 2014. pade hitna naredba da se od sabajle, na dan otvaranja Festivala, daskama zamaskira smrad amonijaka i sumpora iz ruiniranog rahmetli Simpo salona nameštaja, na njuhomet od Doma kulture u kome se održavaju Mokranjčevi dani. Ove godine su, razlike radi, spašavali samo oćni nerv posetilaca i po koju čelenku koja bi se neoprezno približila izvorima samoispadajućih cigli i maltera umesto da (kako i treba) pešači kolovozom (što će sada morati, jer dalje neće proći). Pa zar te silne oronule fasade u centru Negotina (kao da ih u drugim delovima psihopalanke nema) što "ugrožavaju bezbednost građana" nisu mogle da budu sanirane i sređene makar do početka jedinog značajnog (i ozbiljnog) događaja u toku cele godine? U stvari, zašto bi, pa i Mokranjčeve dane ćemo ubrzo uspešno prodati i oterati odavde, na čemu se aktivno radi već nepar decenija, i to ne baš bez uspeha. Samo langzam, biće i to, kajne brige.

Mokranjac na vodi lajks it.

Da se ne zapustimo - sinoć (dana 11. septembra t.g.) na 57. Mokranjčevim danima nastupio je Policijski orkestar MUP Republike Srpske, a nekoliko dana pre toga, na otvarajućem natpevavanju horova pobedio je hor "Ankara" iz, pogađate - Republike Turske. Da na vrhunski profesionalan način uzvrate za Mokranjčevu posetu Sultanu, onomad. Narafski, sve u duhu dvanaestom.

I tako, od silnih J negotincima uskoro ostaje samo 0.

Negotin Zer0

Ni tačka, i to su maznuli.

Građanski krug:

12.09.2008. Dan oslobođenja

12.09.2009. Od dvanajestog do dvanajestog

12.09.2014. 7 x 12 = 4849

12.09.2015. J

J

Ma... nije ovo nekakav poseban blogpost, "analitički tekst" ili kratki komentar na nečiju žaoku, već samo još jedno u nizu podsećanja u ogledalu, kakvi smo bili i u šta smo se to pretvorili. Možda je bolje reći - posuvratili se u sami sebe: u savršenstvo dr. Džekila i mr. Hajda. Danju i noću se toliko brzo pretvaramo non-stop čas u jednog čas u drugog, da je postalo potpuno nemoguće registrovati tu obostrano uzročno-posledičnu transformaciju duha i tela, u kojoj međusobno jedno postaje antipod drugome. Ponašamo se kao da smo na strihininu: transformacioni tremor je toliko jak i učestao, da se svakom ko na nas baci pogled čini kao da stojimo mirno, ukočeni i izolovani od nadražaja sveta oko nas.

Opet taj prokleti statiktanz, comfortably numb - iznova, u transu bez konca i kraja.

Uspeli smo da opovrgnemo neke zakone fizike, poput onog o anihilaciji materije u energiju tj. kreaciji materije iz energije. Ovde važi samo zakon o anihilaciji energije stvaranjem besmislene mase. Ili blata - zovite to kako vam god po volji bilo, jer smo kao društvo poodavno ispali iz materije. Smislena dijalektika je definitivno postala nepoželjna.

I smisao, uopšte.

Palanačkim fašistima omiljenu zabavu predstavlja da "lingvonacistima" nazivaju one koji govore gramatički ispravno sopstveni jezik, to ne kriju, opravdano i obavezno ukazuju na njegovu pogrešnu upotrebu, ispravljaju balvane nakrivo posađene još od malih nogu. E, ovo zadnje je neoprostivo.

Jebeš gramatiku koja postade srБska, po pravilima prepisanim sa fejsbuka i mobilnih telefona, kopipejstovana iz popovskog mantranja ili krkljanja između dva ljotićevska vomita. Toma Nikolić je odlikovao Ivana Klajna za doprinos posrБljavanju srpskog jezika.

Živeli, domaćini!

J nam je konačno svima došlo glave. Odsadpanadaljeiubuduće ćemo morati da ispravno govorimo: "Dođeš mu k'o tačka na J".

I tačka.

***

Kao i u svakoj drugoj dobrofuncionišućoj Potemkinovoj selendri, tabla sa besmislenim nazivom ulice biće smaknuta i bačena u jarak, kraj polomljenog saobraćajnog znaka koji nas upozorava da su pred nama neki daleko prioritetniji i važniji putevi; baner sa precrtanom zastavom EU će biti pocepan i bačen ispod bine koju je ta ista Unija poklonila palanci - samo da to ne vidi Devenport; za 4849 Mokranjčeve dane bivša prodavnica SIMPO nameštaja biće okovana čamovinom, kao da to može da spreči smrad koji se odatle širio na sve strane; za ove, 50. Mokranjčeve dane, centar grada opasaćemo mrežom za komarce, samo da elita ne gleda ruševine koje su "pod zaštitom države". Sve što nas podseća na normalno bacićemo pod tepih... ili štampani beton, to je sada in.

Buca je napravio baš finu bazu svojih fotografija, kojom sada opskrbljuje Peščanik. Njegovom oku teško da mogu promaći krajputaši palanačke hronike. Maznuh mu ovu sliku sa Tumblera, morao sam.

... iza ugla, ispod tepiha, van pameti

Dvanajestog septembra više nema, zamenio ga je Dvana(j)esti maj koji u glavama stoke što umišljeno vlada ovom Psihorupom očigledno predstavlja pokretan "praznik": čas ga ima, čas ga nema - ovisno od trenutnih komponenti lokalne koalicije na vlasti. Negotin, zapravo, više nema Dan oslobođenja. Već decenijama se ovde nižu samo Dani okupacije ovih ili onih Istih, koji se bez ustezanja, svakoga dana, maksimalno trude da to dokažu, bez imalo srama i samokontrole.
Moramo sami da napravimo neki novi Dan oslobođenja - ovde ili negde drugde - zato što, jednostavno, ovako više ne ide. Početak je uvek najteži, jer ćemo morati da krenemo od sebe.

Tačka.

12.09.2008. Post #020: Dan oslobođenja

12.09.2009. Post #222: Od dvanajestog do dvanajestog

13.09.2012. Post #442: Brojke i slova

12.09.2014. Post #721: 7 x 12 = 4849

7 x 12 = 4849

Dragi Blože,

Danas je sedmi put kako ti pišem o Dvanajestom septembru. Sve je isto baš kao i prvog puta, one davne naprednjačko-osnivačke 2008. godine. Čuvena tabla "sa J" i dalje stoji tamo gde su je nekada okačili. Ako, neka, i treba da stoji jer je postala znamenje ovog grada po kome se on jasno prepoznaje.

Danas je tačno 70 godina od kako su 1944. jedinice Krasnaje armade III Ukrajinskog fronta ušetale u Negotin iz koga su pre toga pobegli Nemci, i isto toliko godina kako je počelo kolektivno skidanje kokardi i prišivanje petotkraka. Posle su i njih većinom poskidali, tj. neki opet prikačili oboje, jer nikad se ne zna; eto, ovde i dalje slave neki 12. kao Dan oslobođenja, ali ne više u septembru. Za nemali broj Negotinaca, dan oSlobođenja je još uvek datum osnivanja Miloševićeve bande. Oslobođenje ili oSlobođenje, dvanaesti ili dvanajesti, 7. ili 70. put, tek - matematika i pravopis ovde svraćaju samo na preskok.

Gramatematika Psihorupe... iliti "dobro došli u Negotin, grad hemije".

Danas počinju i Mokranjčevi dani, muzički festival posvećen kompozitoru Stevanu Stojanoviću Mokranjcu, negotincu iz Mokranja. Sudeći po plakatima, najavama i silnim propagandnim aktivnostima, na red je došao 49. Festival. Stvarno, baš taj?

Sudeći po ustaljenom aljkavistanskom ponašanju kucača sajta negotinskog Doma kulture "Stevan Mokranjac", u toj državnoj ustanovi koja organizuje festival nisu baš sasvim sigurni koji su ovo Mokranjčevi dani po redu. Na istoj stranici piše i 48. Festival i 49. Mokranjčevi dani; kad već ni oni sami nisu sasvim sigurni, onda ne mogu to da budem ni ja.

Biće da je počeo 4849. festival Mokranjčevi dani, i tačka. Što je sigurno, sigurno je: i kokarda i pentokraka, malo komunjarski pa malo koštunjarski, malo demokratski pa potom naprednjački - važno da je sasvim negotinski. Baš kao i onomad, kada behu ХЛИВ Mokranjčevi dani, opet u izvedbi istih, poznatih nam kulturnih mozgova. Ko zna, možda je baš neko od opštinskih i pripomogao sređivanju sajta Doma kulture, nije da ne vuče na poznati nam tastaturopis. A nije moglo danas da prođe i bez njihovih bisera: na sajtu opštine Negotin, u današnjoj (12.09.2014) najavi natpevavanja horova koje sledi posle otvaranja festivala, stoji da će "učestvovati horovi iz Srbije, Makedonije, Slovenije i Rusije"?! Koja bre Rusija, aman, kada su se takmičari u natpevavanju horova znali danima unazad...

To što se, još od 1948/1949 neki drugovi udarnički trude da nam u kulturhaus uvale kulturhaos, nije za zanemariti. Do sada su u tome bili veoma uspešni, zašto bi se sada menjali kad im baš lepo ide od ruke, ili preciznije rečeno - od tastature.

Svetski dan pismenosti, 8. septembar, došao je i prošao. Danas je Dvanajesti, i nema tu šta da ti ne bude jasno, Blože moj.

Elem, i pored sitnih protivpešadijskih kulturprepreka, Mokranjčevi dani su popodne svečano započeti u dvorištu kompozitorove kuće, nastavljeni izložbom slika iz legata Milenka Šerbana, a večernji program je zaokružen tradicionalnim natpevavanjem horova u Domu kulture. Pobednik je hor Iuventus cantat iz Sombora, koji je pobrao najviše poena publike i žirija ispred ostalih učesnika - Ignacij Hladnik (Tržič, Slovenija), Kočo Racin (Skopje, Makedonija) i Hor hrama Sv. Trojice (Negotin, Srbija). Fantomski ruski hor je verovatno pevao nekome drugome, na uvce.

Kao što je to praksa poslednjih pet godina, večernji program Mokranjčevih dana ide i uživo preko interneta, na LiveStream kanalu opštine Negotin. U subotu, drugog dana Festivala, tu ćete moći da odgledate predstavu "Rođendan gospodina Nušića". Uživo ili live, svejedno - vredi.

Eto tako nam je bilo danas & ovde, još jednog Dvanajestog septembra, moj Blože dragi.

Srdačno, tvoj

Ja

***

"U kulturi ne postoji provincija."
Aleksandar Vujić, kompozitor i umetnički direktor festivala Tisin cvet

(Politika 31.08.2014. rubrika 'Kultura i zabava')

Ne postoji ni kultura u provinciji. To što se jedared u godinu dana dogode incidenti kulture poput Tisinog cveta, Mokranjčevih dana i sličnih okupljališta prestoničkog krema i politikantske estrade po palankama - ne računa se. Ionako se tu godinama ispod žita valjaju besomučni pokušaji preseljenja istih tamo gde treba, u cilju smanjenja autobuskih troškova prevoza umetnika i rekvizita. A i (za sada bezuspešnih) pokušaja sticanja zaslužene kulturpenzije u nekoj drugoj, većoj, megapalanačkoj sredini, što dalje od očiju, srca i savesti ovdašnjih.
Kako je suditi po najavi programa ovogodišnjih 49. Mokranjčevih dana, publika se (opet) neće nagledati izvedbi lokalne Muzičke škole nazvane po kompozitoru čiju 100-godišnjicu smrti ovde neki "slave" umesto da je obeležavaju. Hor (negotinske) Muzičke škole Mokranjac učestvovao je samo u kolektivnom izvođenju himne na otvaranju Festivala, i ništa više.

Kako je suditi po sajtu Doma kulture (takođe nazvanom po Mokranjcu), u toj ustanovi nisu sasvim sigurni o kom po redu se festivalu radi. Ili je to u pitanju, ili u ovoj provinciji ne postoji kultura provere ispravnosti teksta pre objavljivanja u javnosti, lekture i korekture (imaju od koga da uče, oni sa Opštinskog sajta su višegodišnji šampioni pravopisne nediscipline).
Molim - greška u kucanju, desi se svakome, ne budi zajedljivo čangrizalo, cepidlaka, saplitač, smetalo, idiot, hejter... bulshitter?!
Ne očekujete valjda od mene izvinjenje za njihovu tradicionalnu aljkavost, da me bude sramota njihove besramnosti, vi koji ovo čitate? Zato što se ponašaju kao da pišu jelovnik u privatnoj krčmi, a ne tekst na sajtu jedne državne ustanove kulture, za državnu platu od para svih nas, na opštenarodno veselje?

Nadam se da se niste toliko zapustili, ili spustili.

Možda odustali, postali lutke-ćutke?

Život u palanačkoj Srbiji uporno nameće pitanje na koje još uvek nema odgovora:

- Da li lutke umuknu kada trbuhozborca zaboli stomak?

Brojke i slova

Osmi septembar je Međunarodni dan pismenosti koji, naravno, nije obeležen u Srbiji, jer nema smisla da taj dan bude posvećen užasavajuće malom broju ljudi.

Po podacima koje je objavio UNESCO, u našoj zemlji je preko milion građana bez osnovnog obrazovanja, kada se to definiše i pobroji po standardima te međunarodne organizacije. Tvrdim da je cifra daleko veća, jer se nijedna naša ustanova (za to plaćena) nikada time nije ozbiljno pozabavila. Pitanje je kako je i odakle UNESCO došao do ovih podataka, kada se zna da roditelji ne šalju decu u osnovnu školu, ali se ne zna i koliko je takvih sve dok se sami ne izlanu pod stare dane. Ova cifra najverovatnije ne obuhvata maloletnike prerasle za osnovnu školu - statistički interval [15,18] godina.

Problem je u juvenilnom narodu čiji infantilizam traje najmanje 200 godina, za koji su prosvetitelji i učitelji uglavnom nužno zlo koje treba otrpeti ako kane po koja parica za projekte koje finansiraju stranci. Tako je bilo u Dositejevo i Vukovo doba, isto je i danas.

Danas je deci zvanično, od strane Ministarstva sugerisano da na testu iz Srpskog jezika i nije bitna gramatika ako je odgovor tačan (garantujem da ovu nebulozu Google translator ne ume da prevede ni na koji strani jezik), što sledstveno uzrokuje zaključak da krajnji rezultat zadatka na testu iz Matematike i nije preterano bitan ukoliko je uočena dobra namera. Dakle, deco - ne spremajte više prijemne i maturske, dovoljna će biti vaša pisma o dobrim namerama da biste bili oslobođeni polaganja.
Ubuduće će se polagati samo jedan predmet pod zajedničkim nazivom Gramatematika.
Ako takvi jednoga dana i završite neku visoku školu, ne gine vam diploma - ali iz Gramatemotike, jer će taman toliko vredeti.

Jučerašnji dvanaesti septembar je nekada bio proglašen za Dan opštine Negotin. Navodno su tada partizani (čitaj: rusi) oterali nemce (čitaj: nemci su se povukli nekoliko dana pre toga sami). Posle su Takovsku ulicu preimenovali u 12. Septembra, i tako je ostalo do danas iako Negotin ima novi dan oslobođenja. Datumi se menjaju, oslobodioci takođe, glupost opstaje. Ne postoji racionalno objašnjenje za toliku tvrdoglavost da se ne zameni ova nedotupava tabla sa nazivom ulice...

... kao što ne postoji ni trunka želje da se uozbilje ljudi koji na opštinskom sajtu objavljuju vesti i druge tekstove. O tome sam toliko puta pisao da je sve to više izgubilo sportski karakter. Kao, ne greše ovi, već im tako doturaju oni čije vesti treba da objave. Mešanje ćirilice i latinice nije izum SANU, koštunjara, srbopatriota i sličnih pismobrižnika. Jednostavno, ti nikada nisu ni naučili upotrebu oba pisma kako treba, ne poznaju sopstveni, pa zašto bi onda i strane jezike. To su ljudi koji koriste Google translator da bi preveli tekst iz latinice u ćirilicu, što i ne predstavlja toliki problem koliko njihova nezainteresovanost da potom vide na šta liči produkt njihove genijalnosti. Još uvek niko ne zna šta zaista znači uporno ponavljana reč "pretest".
Zapravo, ovo me ništa ne čudi. Negotinskom opštinom konstantno caruje partija koja ima ministra prosvete, na čijem je predizbornom letku četiri puta ponovljena reč "obdusman" i čiji ovdašnji harambaša uporno na sednicama lokalnog parlamenta stalno nešto "konstaNtuje". Car Konstantin jeste bio rodom iz Naissusa, gde se ide i po magistarsku diplomu Fakulteta zaštite na radu - ali... 
Ne vredi objašnjavati, nema kome. Jači su od sudbine.

Kad smo već kod dušanovačkih kadrova (to je ekipa koja će uskoro onoj jabukovačkoj preoteti vlast u opštini Negotin)*, bezbroj puta sam ovde pisao o nenadjebivosti maga privatnog biznisa poznatijeg i kao Barbaroš (Riđobradi). Njegove reklame i cenovnici su postali standard, etalon za merenje stanja odpismenjavanja nacije. Njegovi cenovnici vrve od ponude "najeftinijeg" "svinjskog čistog" ali i "svinjski čistog" mesa, uslužnog "pećenja" istog, udruženja "stošara", kao i kanibalističke ponude "svežeg mesa od naših seoskih domaćina". Taj "vrši otkup vaše stoke" ali ima i "meso svih vrsta domaćih životinja". Svojevremeno je prodavao "svinjsku kob." i "pileću kob." - zaista nisam siguran da li misli na kobasice ili na kugu. 
Ili na "lomljenu ribu".

Još pre dvadesetak godina Pera Luković u svom XZ magazinu konstatuje da je "grapefruit" (grejpfrut) artikal koji zadaje najveću glavobolju domaćim trgovcima: greput, grejfut, grejpfruit, grejpljut - samo su neke od jezikolomnih interpretacija te voćke čudnovate. Ko li je samo izmisli i donese ovde, međ' šljive i bisere...

Nekadašnja koaliciona opozicija u Negotinu, tokom 2009. godine oličena u savezu DS+SPS+SNS, volela je i ovako da se izražava. Voli i dalje. Mislim, to - da se izražava. Pravi političari proistekli iz naroda, odma' se to vidi!

Pogrešno korišćenje predloga, osmi padež, gutanje ili dodavanje slova tamo gde to ne treba, brkanje latinice i ćirilice, tvrdo i meko Č/Ć, SMS-ovi prepuni smajlija i slova W, brisanje znakova interpunkcije iz pisane komunikacije, očajni kajroni na TV B92 (čuveni "premijer Ivica Dači" i slične monade), nastavnici srpskog jezika koji ne bi prošli proveru znanja (da je sada neko uvede), masovno brkanje arapskih i rimskih cifara, prokletstvo decimalnog zareza, sabornost umesto sabiranja, jelovnici po restoranima koje ne umeju da pročitaju ni domaći niti strani gosti jer su pisani nekakvim srboesperantom... i ono beskrajno i odvratno znaćiznaćiznaći umesto tačke i zareza,
To je stanje pismenosti Nacije na dan 08.09.2012. godine. Ovaj narod nije nepismen, već je funkcionalno nezreo za normalno funkcionisanje. Zašto je to tako ne pitajte mene, postoji rizik da budem proglašen ekstremistom - za šta me ekstremno nešto štrecnu u preponskom predelu.

I zašto samo Negotin?! Vascela Srbija je ovakva - od Beograda do Kuršumlije. Bre.
Kakva je to zemlja u kojoj na čoveka poput Borislava Pekića podjednako zaborave i kolege pisci i članovi stranke koju im je pre dvadeset i kusur godina baš on osnivao?

***

U Srbiji se svi nešto prave gluvi, nemi i slepi. Pa kako to onda pišemo kao što govorimo i čitamo kako je napisano - pitanje je sad.

Dvanajesti septembar neizostavno treba proglasiti za praznik, nacionalni Dan nepismenosti - i to po hitnom postupku. Plus da bude neradan, red je.

_______________
* Dušanovac i Jabukovac su sela u opštini Negotin, neiscrpni rasadnici kadrova i raspameti lokalne samouprave.

Od dvanajestog do dvanajestog

Večeras, po programu Mokranjčevih dana - II dan (nebitno koja boja pojasa) u Domu kulture Beogradski revijski orkestar cepa lake note (kate): splet ABBA kola za početak, pa onda malo stranske filmske muzike, onda naravno OTPISANI!!!, pa malo domaća filmska muzika, pa opet malo angloamerički šlageri i tako to. Na kraju i Bitlsi, opet splet kola.
Sve nešto čekam Lili Marlen, baš bi mi leglo.

To me podseti na današnji datum - čuveni dvanajesti septembar, dan crvenog oslobođenja Negotina. Ona tabla iz prošlogodišnjeg posta i dalje stoji tamo gde beše, kao i ono J viška - naravno. Jeste da je Novi datum oslobođenja pomeren za više od sto godina unazad i u maj mesec, ali i to smo već znali.
I niko bre da tu nakazu gramatičko-boljševičku smakne sa ovog zida! Moja ulica, ta famozna "12. Septembra" nekada se u necrvena vremena zvala Takovska, a Negotin danas nema čak ni istoimeni sokak. Jal zbog grma, jal zbog (nekad) konkurentske fabrike cirke, tek Takovo se ovde ne spominje. A ni Krajina-Vino, ako ćemo pošteno, više ne smatraju za firmu.

Dakle, menjala se vlast u Negotinu ili ne, tek gospodo opštinari (bivši ili budući) skidajte ovaj shit i menjajte naziv! Ili vraćajte Takovsku, ili (još bolje) dajte joj ime Zorana Đinđića jer je to prvi čovek posle '45 koji je dao neke pare da se krene sa uređivanjem ove ulice, koja vodi od stare Kladovske raskrsnice pa skroz do Kobišničkog puta (danas Hajduk Veljkova), i prolazi pokraj autobuske i železničke stanice.
Ajde bre, lenčuge.

Dan Oslobodjenja

Ovo je najčuvenija tabla sa imenom ulice u Negotinu.
Bez pogovora.

Danas je Dan Oslobođenja.
Ili bi bio da IH nije. A možda ... ni tada.
U stvari, ni dan danas se ne zna ko je koga i od koga ZAISTA oslobađao tog Dvanajestog septembra četrdeset četvrte. Mislim, 12.09.1944. godine.
Te Negotin je oslobođen od nemačkih okupatora, te oslobodili ga Rusi, ne nisu Rusi nego partizani, ne nisu ni partizani nego Nemci pobegli, ne nisu pobegli nego se povukli, nisu se povukli nego emigrirali ...
Još ima onih koji se sećaju da su tada "na pravdi Boga" dva negotinca izgubila glavu ni krivi ni dužni jer su se našli na oslobodilačkoj liniji vatre - baš u centru, tu gde je sada Opština. Kao, imali brade (jedan bio pop) pa Naši (koji: Rusi ili partizani?) mislili da su četnici. Plus maligani.
Partizana nešto ne beše od 41 do 44, ali su se namnožili naročito od 46. Posebno prvoborci.
Rusi, k'o Rusi. Dođu i odu. Pa ako nešto ostane za njima, ostalo je. I danas isto. Zna Dinkić to dobro. Kao u starom vicu: Kuneš se danas u Ruse? More, bolje pitaj babu ...
O ovome, na Opštinskom sajtu piše:
"Posle višegodišnje okupacije, Negotin je od Nemaca oslobođen 12. septembra 1944. godine i od tada nastavlja da se razvija kao centar sreza, pa zatim opštine sa 38 sela ."
Opština Negotin je "pre oslobođenja" imala 59 naseljenih mesta.
Pa da, Negotin je bio okupiran 1941. kao i cela tadašnja Kraljevina Jugoslavija. Pokvareni Nemci, dođoše u našu kasabu i prvo što su uradili - proterali Bugare koji su se brže-bolje zaleteli do ovde. I u tom periodu je razvoj stagnirao sve do oslobođenja. A danas je Negotin toliko "razvijen" da nije mali broj onih koji se sa setom prisećaju okupacije i nerazvijenosti. Kada povremeno dođu kući, iz Nemačke.
Eto ti sad.
Kako to da danas neočetnici+hardkorkomunisti slave kao Dan Oslobođenja opet neki Dvanajesti? Ali, ovog puta - maj. I to 1833. kada je Turcima konačno sinulo da je ovde klima nezdrava, pa - džada!. Značiznači Turci, značiznači!
Znao sam da su oni u pitanju.
Srbi. Turci. Nemci. Rusi. Bugari. Partizani. Četnici. Komunisti. Patriote. Domoljupci. Prvoborci.
Ma nema veze.
Nekada su delili Septembarske nagrade, danas dele Majske. I uvek se slikaju, da ih pamte. Skoro isti.
Dvanajesti je bre to, ej!