Monday, 12 August 2019

Aleks nam se vratio


"Paklena pomorandža" se ove godine vratila u biskope.
Pogledajmo još jednom zašto taj film smatraju krunskim dostignućem Kjubrikove karijere.


2018. godine, reč "kjubrikijanski" je kao nov pojam dodata u Oksfordski rečnik engleskog jezika. U opisu njenog značenja stoji: nešto što poseduje pedantan perfekcionizam, majstorsko vladanje tehničkim aspektima u filmskoj industriji i atmosferičan vizualni stil. Kao što znamo, za Stenlija Kjubrka - atmosfera je zakon. U "2001: Odiseja u svemiru" (2001: A Space Odyssey), tišina i praznina samo pojačavaju beskrajno prostranstvo Univerzuma i našu beznačajnost u odnosu na njega. Kod "Dr. Strejndžlava" (Dr Strangelove), klaustrofobija ističe apsurdnost načina na koji sitnice mogu da izazovu apokalipsu. U "Paklenoj pomarandži" (Clockwork orange), magija potiče iz moći sugestije.
Kjubrikova filmska adaptacija (1971) je urađena po istoimenom Bardžisovom romanu (1962) o jednom od mogućih civilizacijskih sunovrata, i do danas ostaje užasavajuća, uzbudljiva i uznemirujuća filmska vizija nihilističkog nasilja i društvene kontrole. Smeštena u kičasti svet ne tako daleke distopijske budućnosti, priča se vrti oko centralne tačke koju predstavljaju Aleks (koga u filmu glumi Malkolm Mekdauel) i njegova banda "drugara" (droogs) - četvorica mladih otpadnika od društva, poput sebi sličnih bandi raspojasanih tinejdžera, koji se prepuštaju uživanju u koktelima narkotika "moloko with knives" (mleko sa noževima) koje ispijaju u baru "Korova" (krava) dok duge i mračne noći uglavnom ispunjavaju "ultranasiljem" (ultraviolence). Kada vlasti uhvate Aleksa, on postaje zamorac na kome vrše eksperimente u okviru "Ludovikove tehnike" - to je eksperimentalni tretman pri kome kriminalcima daju lekove za izazivanje mučnine pri samoj pomisli na seks ili nasilje. On postaje paklena, mehanička pomarandža: spolja organska, iznutra mehanička.
Poput navijene, tempirane bombe.


Počev od, sada već ikonskih, uniformi "drugara", preko niza brutalističkih setova koji oduzimaju dah, pa do jezivog retro-futurističkog saundtreka Vendi Karlos (koja je u vreme snimanja filma bila Valter), "Paklena pomorandža" na umetnički način oslikava represivno raspoloženje - s tim da najveći deo tog raspoloženja zapravo nastaje u glavama gledalaca, "indukovan" slikom i zvukom sa velikog ekrana. Prihvatanjem "Naesta" (Nadsat, od ruskog sufiksa za brojeve od 11 od 19) - to je ulični govor iz Bardžesovog romana, nastao pod uticajem ruskog slenga na engleski jezik (iz koga potiču naziv "droog" od ruskog drug, "horroshow" od ruske reči za dobro, "moloko", "korova" i brojne druge) - sami gledaoci su primorani da prevode i vizualizuju Aleksove mračne porive i želje. Scene silovanja i ubistava, iako visoko uznemirujuće i šokirajuće, u filmu nisu toliko eksplicitne koliko se da očekivati iz knjige. Umesto toga, Kjubrik sve prepušta gledaočevoj mašti.
Na taj način, film prihvata jednu varijantu sebi svojstvene Ludovikove tehnike. Ultranasilje vas istovremeno i odbija i uvlači u sebe; delite Aleksovu sve veću odbojnost i anksioznost prema užasima koji su mu nametnuti prilikom tretmana, ali ta odbojnost je više moralne nego fizičke prirode.
Postoje brojni filmovi koji kopiraju ovu priču, u kojima su nasilje i vulgarnost prikazani samo radi izazivanja šoka kod gledalaca. Međutim, u originalu se oni ne veličaju niti romantizuju, već služe kreiranju sasvim kjubrikijanske dijagnoze jednog društvenog poremećaja koji je sve rasprostranjeniji. Dobro može, i mora, odneti pobedu nad zlom samo slobodnom voljom. Na svakome od nas ostaje da sami to shvatimo i iznađemo način kako da ostvarimo.
"Paklena pomorandža" se vratila u bioskope 5. aprila ove godine, i ostaće tu naredne dve sezone.

- Why "A Clockwork Orange" is Stanley Kubrick's masterpiece (NME, 03.04.2019)

***
Ludovikov eksperiment konstantnog prikazivanja državnog nasilja preko svih kontrolisanih medija u Srbiji ne izaziva nikakav efekat gađenja kod većine pučanstva, već naprotiv - hipnotičku ekstazu iščekivanja redovnih "dva minuta mržnje" bez konca i kraja. Hakslijevsku ovisnost i orvelijansku "ljubav" umesto (jedino normalne) gadljivosti. Doduše, gadljiva je tamo neka beznačajna manjina, koja je - shodno Bardžisovim i Kjubrikovim postulatima - garantovano nasilna, kriminalna, zločinačka i prezira dostojna grupa društvenih ništarija. To su oni koje treba neizostavno podvrgnuti širokom spektru državnih tehnika isceljenja od pošasti razuma - od Ludovikove do O'Brajenove.
Aleks se vratio i nama - ne u bioskope, već u živote.
Sada ga zovu Alek.
I drugari.
I ultranasilje, naravno.

Ma, volimo i mi Paklene nerandže, no trpimo... i lagano otkucavamo, iznutra.
Tik-tak. 
Poput navijene, tempirane bombe.

No comments:



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...