GRAĐANSKI KRUG: Sivi humorista

Kurt Vonegat je jednom rekao kako želi da njegovi romani "privuku ljude pre nego što oni postanu generali, senatori i predsednici", da im "humanošću zatruju umove, ohrabre ih da stvore bolji svet".

U čitulji objavljenoj u LA Tajmsu, Ilejn Vu je Vonegata nazvala "američkim originalom, često poređenim sa Markom Tvejnom zbog svoje vizije koja je bila kombinacija društvene kritike, mahnitog crnog humora i apela za osnovnom ljudskom pristojnošću". Citirala je Džeja Mekinernija koji je Vonegata smatrao "satiričarem sa srcem, moralistom sa jastukom za udaranje". Za Vuovu, Vonegat je bio "javni pisac - neko ko se direktno bavio nekim od najnezgodnijih problema svog vremena". U toj čitulji citiraju i samog Vonegata, koji je jednom rekao da su njegovi motivi kao pisca bili politički i da je pozivao sve pisce da budu zastupnici promena. Želeo je da njegovi romani "privuku ljude, pre nego što oni postanu generali, senatori i predsednici", da im "humanošću zatruju umove, ohrabre ih da stvore bolji svet". Svi umetnici, uključujući i pisce, treba da oglase uzbunu svaki put kada je društvo u opasnosti, smatrao je on. Oni su poput kanarinaca u rudnicima uglja, koje su tamo čuvali kao sistem uzbune kod opasnosti od otrovnih gasova.

Jedno je kada imate tako uzvišene ciljeve, a pritom ste još i pisac; međutim, stvar je sasvim drugačija kada uz pomoć reči treba menjati način na koji ljudi razmišljaju i delaju. Upravo tu je Vonegat itekako bio naoružan samopouzdanjem. U ovom eseju smo proučavali načine na koje je Vonegat uspeo da "zatruje umove čitalaca ljudskošću", kako je delovao kao zastupnik promena i kako bi i ostali pisci mogli to isto da urade.
Slede sedam načina na koje je on to radio.

#1 Budi čovek iako si pisac

Vonegat je to radio, bio je humanista. Bio je više od običnog zabavljača - on je pazio na nas tj. na ceo ljudski rod. Naučna fantastika je možda žanr koji u najvećoj meri piscu omogućava da izmašta budućnost, kulturu i društvo zdravije od postojećeg. Vonegat je često imao običaj da utka SF elemente u svoje romane, poput putovanja kroz vreme i futurističke tehnologije, i na puno načina je ovaj fleksibilni žanr upotrebljavao da progura svoje humanističke ideje. U romanu "Bog Vas blagoslovio, gospodine Rouzvoter", javlja se lik koga Vonegat često koristi - SF pisac po imenu Kilgore Traut (očigledno Vonegatov alter-ego), koji napravi lom na konvenciji SF pisaca kada kaže:

Volim ja sve vas, kučkini sinovi - vi ste jedini koji imaju muda da se zaista zabrinu za budućnost, koji zaista kapiraju šta nam rade mašine, šta nam ratovi rade, šta nam to gradovi rade, šta nam velike proste ideje čine, šta nam strašni nesporazumi, greške, nesreće i katastrofe rade.

#2 Crni humor + Nada = Sivi humor

U eseju nazvanom "Za momke: Muževnost, siva komedija i Vijetnamski rat u Klanici Pet", pisac Piter Kunc odbacuje ideju da je Vonegat bio crnohumorni pisac - za njega je to onaj koji tradicionalno ozbiljne teme (rat, seksualnost i smrt) obrađuje na neprimeren način kako bi opisao iracionalnost modernog života ili apsurdnost egzistencije. Umesto toga, Kunc smatra da je Vonegatova fikcija više "siva komedija - mešavina apsurdnog crnog humora i zaštićenog osećaja za nadu, koja iskazuje optimizam čiji je cilj da podigne i ohrabri čitaoca".

Kunc i Rober Toli u eseju "Vonegatov smisao za humor" kažu:

Humor je ukorenjen u svom apsurdnom smislu, opisujući svet - u stvari, njegov kraj - u kome se skoro svi ponašaju loše, i u kome ima sasvim malo ili nikako nade za čovečanstvo. Vonegat navodi čitaoca kroz mračne šale, a ovaj uzvraća smeškom ne zato što je tu nešto smešno - već zato što je to način da iznađe smisao u apsurdu i prividnom beznađu sa kojim se suočavamo. Vonegatov humor - ponekad nezreo, ponekad mračan, ali uvek gorući - biva od suštinskog značaja za njegovu oprezno optimističku viziju sveta i njegove nade u bolju budućnost.

U "Klanici Pet" Vonegat nam skreće pažnju na apsurdnost rata pričom o tome kako rat razara živote mladića, kako ih više dehumanizuje nego što od njih čini muškarce. Na sebi svojstven način, on "inficira" čitaoca koji je imao tu nesreću da mu napune uši pričama o veličanstvenosti rata, pomaganju i učestvovanju u njemu. Po Kuncu, "Klanica Pet" je zapravo revizija "fatalnog mita o tome da rat od dečaka čini muškarce - pod uslovom da ga prežive. Uz pomoć crnog humora, Vonegat to pitanje baca u prvi plan i uspeva da natera svoje čitaoce da obrate pažnju na tu činjenicu, navodi ih čak i na novu svrstu svesti." Vonegat koristi "Klanicu Pet" kao štit kojim našu mladost brani od učešća u ludilu rata, od samodestrukcije, kao i "da im olakša težinu prava po rođenju da budu lideri budućeg sveta, tako što će ih zadojiti saosećanjem, racionalnošću i osećanjem obaveze prema društvu koja nije jača od integriteta njihove sopstvene individualnosti".

#3 Koristite podrugljivo-ozbiljan ton

Vonegat je rekao da je "Kolevka za macu" njegov roman koji najviše voli. Tu njegov sivi humor dostiže podrugljivo-ozbiljan ton, kao težak i lični pravednički tretman ozbiljnih tema kojima se u njemu bavi - što donekle može odvratiti čitaoce od ove knjige. U jednoj sceni, nesrećni narator Džon intervjuiše nekog naučnika. Oni razgovaraju o osnovnom ("čistom") istraživačkom radu i cilju da proširi znanje bez odvlačenja pažnje ka njegovoj praktičnoj primeni, pričaju o naučnim projektima koje on radi za vojsku. Podrugljivo-ozbiljnim tonom, naučnik kaže da su se marinci porazboljevali od blata, te da bi zaista neko mogao da izmisli mašineriju ili pilulu koja bi vojnike oslobodila te muke. Budalaština, naravno, i nasmejemo se dok ovo čitamo. Međutim, upravo taj podrugljiv ton omogućava Vonegatu da nam istinu provuče kroz naše sisteme odbrane (poricanja) od surove realnosti. U ovom slučaju, ideja je u tome koliko bi vojnici i naučnici (koji za njih smišljaju raznu opremu), išli daleko samo da osiguraju svoje pobede. "Kolevka za macu" se vrti oko naučnika koji pokušava da napravi kapsulu, nazvanu Led 9, uz pomoć koje je moguće zamrznuti vodu i tako se zauvek otarasiti blata - "a onda bi američki marinci ustali iz močvara i slobodno marširali". Čitalac neizostavno uz kikot prati priču o izumitelju Leda 9, naučniku i vizionaru Feliksu Henikeru koji svakoga dana sam obeduje u kafeteriji: "Važilo je pravilo da sa njim niko ne sedi, da mu ne bi prekinuo tok misli."

Pored korišćenja podrugljivo-ozbiljnog tona, Vonegat je često samokritičan. U "Klanici Pet" on svoju čuvenu drezdensku knjigu često naziva "nikakvom". Kroz reči naratora, on priznaje da je "trgovao klimaksima, uzbuđenjima, likovima, divnim dijalozima, napetošću i sukobima". Možda se u romanu čak i podsmevao samom sebi, jer se kroz knjigu stalno provlače brojni pokušaji uklapanja i početaka. Pokušao je da na više načina opiše period svog života kada je bio ratni zarobljenik, uključujući i izveštavanje - ali bez uspeha. Narator u romanu kaže: "Ne bih voleo da vam pričam o tome koliko me je ova bedna knjižica koštala novca, živaca i vremena."

#4 Neka vam mašta slobodno luta

Dok čitate roman poput "Kolevke za macu", a posebno iz piščeve perspektive, knjiga vas stalno podseća da je sve moguće kada je fikcija u pitanju. Možete biti komedijaš, neki bizaran lik, apsurdno ozbiljni ili ozbiljno apsurdni - samo pustite mašti na volju. Pisanje je zanat, ima svoje principe, ali diskutabilno je da li ima i svojih pravila. Vonegatov umetnički izbor inspiriše pisca da eksperimentiše sa stilom, tonom, zapletom, likovima ili strukturom - sa svim i svačim. Nijedan od elemenata tog zanata nema granica.
Bezmalo svaki obožavalac Vonegatovog rada hvali njegovu maštu. Džon Irving ga smatra "najtvrdoglavijim i najmaštovitijim američkim piscem". U čitulji objavljenoj u londonskom Gardijanu, Aleks Klark citira pisca Gora Vidala, kada kaže "Vonegat je bio maštovit, a naša generacija pisaca se nije mnogo bavila maštom. Književni realizam je vladao kao opšti stil. Neki od nas koji su se četrdesetih godina vratili iz rata, učinili su je nekom vrstom američke službene proze, koja je prečesto bila dosadna. Kurt nikada nije bio dosadan. Vonegat je bio stvarno originalan, izumitelj, umetnik." Ketrin Hjum u "Vonegatovoj melanholiji" piše: "Slučajne nesreće, nepredvidive posledice sitnih akcija, česti zaokreti i divlji, nemotivisani preokreti sreće uvek predstavljaju sastavne delove Vonegatovih romana. Aleks Klark kaže da Klanica Pet odbacuje konvencionalnu naraciju, predstavljajući nam svoje epizode na jedan namerno isprekidan i fragmentaran način. Pored toga, Vonegat je u svojim delima mešao fantaziju i realizam. Većina njegovih romana ima nadrealan kvalitet koji umanjuje istorijske činjenice i sve akcije smešta u Vonegatlend."

#5 Utopija i distopija

Zaplet u mnogim Vonegatovim knjigama ima karakteristike utopije ili distopije. Hjum u "Vonegatovoj melanholiji" kaže: "Vonegatovi romani naginju utopiji: on nam predstavlja brojne društvene probleme i želi da na njih nađe odgovore." Apokalipsa je najviše očigledna u "Galapagosu" i "Kolevki za macu". U "Kolevki za macu", Led 9 je sredstvo Sudnjeg dana. Futuristička tehnologija je zamrznula ne samo blato, već i reke, potoke, mora i okeane - svu vodu na svetu. Hjum nastavlja: "Troje Henikerove dece u Kolevki za macu lunjaju bez prijatelja i stvarnog posla, zbog čega pokušaju da kontrolišu svoje živote kupujući ljubav i posao svojim delićima Leda 9." U "Galapagosu", narator šaljivo tvrdi da ljudi imaju mozgove prevelike za sopstveno dobro, fatalni defekt u razvoju ljudske rase. Naša superiorna moć razmišljanja, iako zaslužna za velika umetnička dela i odlaske na Mesec, takođe nas dovodi u nevolju. "Naša planeta je bila nevina, ako izuzmemo te velike mozgove."
Hjum piše da su Vonegatovi elementi utopije i distopije "njegova nastojanja da reši društvene probleme i učini društvo boljim i pravednijim nego što to jeste slučaj... S obzirom da njegove utopije ne prerastaju u idealna društva, ti delovi zapleta samo dodaju svoju suštinu pesimističnoj prirodi njegove vizije."

#6 Pišite, sa stilom

Nebitno je koliko ste zabavni na stranicama svoje knjige ili koliko su plemenite vaše namere bile pre nego što ste ih smestili na papir. Ako čitalac ne može da razume vašu prozu - bitka je izgubljena. Ne možete "zatrovati" um čitaoca humanizmom ukoliko on s gađenjem hitne vašu knjigu na drugi kraj sobe. Vonegatova proza je čista i nepretenciozna, krcata "rečima istine", na Hemingvejski način. Kao zdravorazumski misleći pisac, Vonegat je sebe opisivao kao nekoga ko se neuvijeno obraća drugima i piše kolegijalno, kako inače govore njegovi sugrađani iz rodnog Indijanapolisa: "Tamo gde običan govor zvuči poput testere koja reže pocinkovani lim", kaže je Vonegat u svom eseju "Kako pisati sa stilom", objavljenom u knjizi, "Kako koristiti moć štampane reči". U tom eseju Vonegat traži od pisca da poštuje svog čitaoca. "Ako samo nažvrljate svoje misli, na ovaj ili onaj način, čitaoci će osetiti da vas oni zapravo uopšte ne zanimaju. Označiće vas kao egomanijaka ili daveža - ili, još gore, prestaće da vas čitaju." Takav način pristupa vašem pisaniju je velikodušan sa njihove strane. Čitaoci mogu da rade bilo šta drugo, ali oni su odlučili da deo svog vremena provedu sa vama i vašim idejama. Vonegat je znao kada su čitaoci odlučili da čitaju neku njegovu knjigu, i to nikada nije uzimao zdravo za gotovo.
Pored toga, Vonegat apeluje na pisce da ne traće vreme svojih čitalaca. Jedan od načina je pisanje o stvarima do kojih vam je stalo. On je pisao je o rasnim problemima, društvenoj pravdi i ulozi institucija, između ostalog. Duboko se brinuo o tim temama; čitaoci su to osetili i to ih je privuklo. Drugi način da izbegnete traćenje vremena čitalaca je da uklonite sve suvišno u svom radu. Vonegat je poštovao svog čitaoca tako što je imao petlju da obriše sve ono što u njegovim delima nije funkcionisalo. Sjajno pisanje se često manje tiče onoga što ste ubacili u delo a više onoga što ste izostavili. Vonegat se nije vezivao za svoje lepe rečenice, brisao je one dosadne ili nerazumljive pre nego što je čitalac imao priliku da ih vidi.
Vonegat takođe poziva pisce da se obavežu na jednostavnost. Svesno je odlučio da piše jednostavnim jezikom, citirajući "dva velika majstora jezika, Vilijema Šekspira i Džejmsa Džojsa, koji su pisali gotovo detinjaste rečenice na najdublje teme". Na primer, za čuvenu Šekspirovu frazu "biti ili ne biti" (to be or not to be) Vonegat kaže da u njoj "najduža reč ima tri slova". Vonegat jednostavnost svog pisanja pripisuje svojoj obuci za novinara, poslu u kome je važno biti kratak i jasan.

#7 Neka vam duša bude što veća

Vonegat je jednom prilikom od učenika zatražio da svako od njih napiše po jednu pesmu najbolje što ume, ali da međusobno ne pričaju o tome šta su napisali. Nakon što su oni to uradili, rekao im je da iscepaju papire u sitne delove i bace ih u nekoliko korpi za otpatke. U članku "Kurt Vonegat je jednom poslao neverovatno pismo srednješkolcima", objavljenom u Hafington Postu, Rebeka Klajn citira deo tog pisma koje je Vonegat poslao učenicima: "Otkrićete da ste već bili sjajno nagrađeni za svoju pesmu. Doživeli ste, naučili puno više o tome šta je u vama i učinili da vam duša raste."

Njegova ideja je bila da takvo samoispitivanje može pobuditi saosećanje i empatiju prema drugim ljudskim bićima, koja i nisu toliko različita od vas kao što mislite. Ako napišete dovoljno pesama, stvorite dovoljno umetničkih dela - u bilo kojoj formi - možda ćete naići na najvredniju nagradu od svih: oproštaj - tu retku sposobnost da oprostite ljudima njihovo neznanje, glupost, samodovoljnost ili pokvarenost. Uostalom, ionako se svi samo trudimo da uradimo najbolje što možemo na ovom blesavom brdu pasulja.
Kurt Vonegat je započeo roman "Galapagos" citiranjem Ane Frank: "Uprkos svemu, i dalje verujem da su ljudi zaista dobri u srcu", mada je Vonegat to možda najbolje sam rekao u "Bog Vas blagoslovio, gospodine Rouzvoter":