Kada je na današnji dan pre 500 godina, 31, oktobra 1517, nemački sveštenik i učenjak Martin Luter prišao vratima katedrale u Vitembergu i na njih prikucao papir sa 95 tada revolucionarnih ideja (nazvanih teze) o tome kakva katolička crkva zapravo treba da bude, teško da je i sam mogao da zamisli kakvu će to lavinu pokrenuti i uticati na potonju istoriju ne samo crkve već i celog Zapadnog sveta. Verovatno mu nikada na pamet ne bi palo da će jedan od tumača njegovih teza, pola milenijuma kasnije, biti i aktuelni Prosipač Pameti koji propoveda sa trona jednog od tadašnjih turskih vilajeta.
Naravno, po prvi put u istoriji.
Naravno, po prvi put u istoriji.
U svojim tezama, Luter osuđuje raspojasanost i korupciju koje su tada vladale rimokatoličkom crkvom, a posebno papsku praksu iznuđivanja novca - tzv. indulgencije - za oprost grehova. Po nalogu Pape Lava X i nadbiskupa iz Majnca, dominikanski sveštenik Johan Tecel je širom Nemačke poveo obimnu kampanju sakupljanja para za obnavljanje bazilike Sv. Petra u Vatikanu. Iako je nemački knez Frederik III zabranio prodaju indulgencija u Vitenbergu, sveštenici i grešni vernici se nisu preterano uzbudili oko toga. Mnogi od njih su, po povratku iz Rima, i samom Luteru ponosno pokazivali svoj pazar oprosta, objašnjavajući mu kako se više ne moraju pokajati zbog počinjenih grehova. Frustriran ovom očigledno besmislenom praksom, Martin Luter je rešio da napiše 95 teza, koje su se veoma brzo pročule, a njihov prevod sa latinskog na nemački je naširoko bio deljen. U njima on razlaže dva suštinska stuba religioznosti - da je Biblija centralni verski autoritet i da se do spasenja stiže verom a ne delima (čitaj: kupovinom oprosta, na ovaj ili onaj način). Naravno, on u tome nije bio prvi, ali je te stavove (upakovane u 95 teza) objavio u pravom trenutku. Luter je bio veliki poštovalac učenja Sv. Augustina, koja su postala osnov daljeg razvoja protestantizma.
Iako urbana legenda kaže da je Luter svojih 95 teza (pravi naziv tog dokumenta je zapravo bio "Rasprava o moći i efikasnosti indulgencija") prikucao na vrata vitenberške crkve, sve je zapravo bilo dalekomanje dramatično: on je taj papir samo okačio na vrata, kao poziv za raspravu koju je organizovao na već spomenute teme - stvarnog religijskog autoriteta i oprosta grehova. Sam ton Teza je više upitan i akademski nego optužujući ili provokativan, ali Crkva je morala da naduva stvar kako bi stvorila prostor za delovanje u pravcu zabrane širenja Luterovih ideja. Papu je izgleda naročito žacnulo Luterovo ogorčeno neslaganje sa ponašanjem monsinjora Tecela i sličnih "sakupljača" priloga za obnovu Bazilike, koji su tom prilikom opraštali grehe svakome ko se učipi u papski šešir.
Tzv. Skandal Sv. Petra, Luter u Tezama opisuje na sledeći način:
Jedna od kopija Teza stigla je i do Vatikana, koji već 1518. kreće u kontraofanzivu ubeđivanja Lutera da promeni pesmu. On odbija da ćuti, pa ga Papa Lav X 1521. svojom bulom konačno ekskomunicira iz rimokatoličke crkve. Iste godine, Luter odbija da promeni svoje stavove i pred vladarem svetog Rimskog carstva Karlom V od Nemačke, koji čuvenim Vormskim ediktom Lutera proglašava odmetnikom i jeretikom koga svako može ubiti bez ikakvih posledica zbog toga. Pod zaštitom kneza Frederika III, on počinje prevođenje Novog zaveta na nemački jezik, za šta mu je trebalo narednih deset godina. Jedan od njegovih najvećih doprinosa istoriji (crkvenoj i svetovnoj podjednako) predstavlja upravo taj prevod, njegov stav da sveti spisi moraju postati dostupni svima a ne samo uskom krugu sveštenika i bogatih. Sam taj stav, čak i da nije bilo drugih, bio je dovoljno revolucionaran za to vreme.
Pored pomenute dve "problematične" teme, Luter se takođe borio i protiv svešteničkog celibata koji je crkva propovedala, pa je tako 1525. oženio Katarinu Bora koja je bila časna sestra.
Pred kraj života, i sam Luter je izgleda otišao "u aut", pa je tako Papu proglasio Antihristom, zalagao se za proterivanje svih Jevreja iz nemačkog carstva, kao i za poligamiju (pozivajući se na žitija starozavetnih patrijarha).
Za izraz protestant se prvi put čulo 1529. godine, kada je Karlo V ukinuo uredbu kojom je svakom od vladara nemačkih kneževina bilo dopušteno da sam odluči da li će poštovati Vormski edikt. Jedan broj kneževa i Luterovih pristalica uložio je protest zbog tog čina, smatrajući da je lojalnost Bogu iznad lojalnosti Caru. Protivnici su ih nazvali "protestantima", a taj naziv je polako počelo da se primenjuje na sve one koji su smatrali da Crkvu treba reformisati, a takvih je bilo i van Nemačke. Tako je od čisto teološkog, pokret prerastao u politički. Kao jedna od posledica neslaganjasa Vatikanom, izbio je i tzv. Seljački rat u Nemačkoj. Do Luterove smrti, 1546. godine, njegovi revolucionarni stavovi su postavili temelje Protestantske reforme, koja je u naredna tri veka izmenila Zapadnu civilizaciju.
Kada pogledamo šta je sve uradila kradikalska vlast u poslednjih pet godina, sa Aleksandrom Lutervučićem na čelu, zaključak se sam po sebi nameće: taj čovek ili debelo nije pod vinklu, ne razume da je sve što kaže i uradi de profundis suprotno od Luterovih teza (ne samo duhovnog već i svetovnog karaktera - njega naročito), ili se radi o beskrajnom licemeru dostojnom samog Pape Lava Petog. Indulgencije tajkunima pršte na sve strane, reketiranje naroda za Baziliku Sv. Save - takođe, prebogati popovi od vrha do dna piramide njihove NVO, ustavno sveto pismo i zakoni služe samo kao paravan za dela, među koja se slobodno mogu ubrajati i silne bule i edikti na štetu slobode medija i građana, kao i žestoki pritisci na pojedince da "revidiraju stavove" višestruko bezazlenije od Luterovih.
Nadajmo se da ovde neće biti nikakvog Seljačkog rata, poput onog nemačkog od pre 500 godina. Ipak je ovo Srbistan, pitanje je ko bi sve u njemu mogao da učestvuje, tj. da ga izbegne.
O satanizaciji personalne i organizovane opozicije, neprekidnim dnevnim i noćnim KZN polucijama i žudnjom da po svaku cenu prikuje 95% glasova na izborima, rehabilitaciji fašizma i antisemitizma, poligamiji, sindromu kvazicelibatne seksualne apstinencije u vrhu državne i crkvene vlasti - neki drugi put. Luter je takve stvari govorio pred kraj života, debelo prolupao od starosti. Šta li ovog na to nagoni, pitanje je na koje ćemo jednoga dana svakako saznati odgovor.
"Rak ne leče ni andol ni vitamini" reče Prosipač Pameti, i osta isti.
History Channel: 1517. Martin Luther posts 95 theses
History Channel: Martin Luther and the 95 theses
Blic: Vučić - Vlada i ja pripadamo protestantskom delu Evrope
Iako urbana legenda kaže da je Luter svojih 95 teza (pravi naziv tog dokumenta je zapravo bio "Rasprava o moći i efikasnosti indulgencija") prikucao na vrata vitenberške crkve, sve je zapravo bilo dalekomanje dramatično: on je taj papir samo okačio na vrata, kao poziv za raspravu koju je organizovao na već spomenute teme - stvarnog religijskog autoriteta i oprosta grehova. Sam ton Teza je više upitan i akademski nego optužujući ili provokativan, ali Crkva je morala da naduva stvar kako bi stvorila prostor za delovanje u pravcu zabrane širenja Luterovih ideja. Papu je izgleda naročito žacnulo Luterovo ogorčeno neslaganje sa ponašanjem monsinjora Tecela i sličnih "sakupljača" priloga za obnovu Bazilike, koji su tom prilikom opraštali grehe svakome ko se učipi u papski šešir.
Tzv. Skandal Sv. Petra, Luter u Tezama opisuje na sledeći način:
- Zašto Papa, čije je bogatstvo danas veće od bogatstva Krasa (najbogatijeg čoveka u istoriji Rimskog carstva), Baziliku Sv. Petra ne gradi svojim parama umesto što ih kamči od siromašnih vernika?
Jedna od kopija Teza stigla je i do Vatikana, koji već 1518. kreće u kontraofanzivu ubeđivanja Lutera da promeni pesmu. On odbija da ćuti, pa ga Papa Lav X 1521. svojom bulom konačno ekskomunicira iz rimokatoličke crkve. Iste godine, Luter odbija da promeni svoje stavove i pred vladarem svetog Rimskog carstva Karlom V od Nemačke, koji čuvenim Vormskim ediktom Lutera proglašava odmetnikom i jeretikom koga svako može ubiti bez ikakvih posledica zbog toga. Pod zaštitom kneza Frederika III, on počinje prevođenje Novog zaveta na nemački jezik, za šta mu je trebalo narednih deset godina. Jedan od njegovih najvećih doprinosa istoriji (crkvenoj i svetovnoj podjednako) predstavlja upravo taj prevod, njegov stav da sveti spisi moraju postati dostupni svima a ne samo uskom krugu sveštenika i bogatih. Sam taj stav, čak i da nije bilo drugih, bio je dovoljno revolucionaran za to vreme.
Pored pomenute dve "problematične" teme, Luter se takođe borio i protiv svešteničkog celibata koji je crkva propovedala, pa je tako 1525. oženio Katarinu Bora koja je bila časna sestra.
Pred kraj života, i sam Luter je izgleda otišao "u aut", pa je tako Papu proglasio Antihristom, zalagao se za proterivanje svih Jevreja iz nemačkog carstva, kao i za poligamiju (pozivajući se na žitija starozavetnih patrijarha).
Za izraz protestant se prvi put čulo 1529. godine, kada je Karlo V ukinuo uredbu kojom je svakom od vladara nemačkih kneževina bilo dopušteno da sam odluči da li će poštovati Vormski edikt. Jedan broj kneževa i Luterovih pristalica uložio je protest zbog tog čina, smatrajući da je lojalnost Bogu iznad lojalnosti Caru. Protivnici su ih nazvali "protestantima", a taj naziv je polako počelo da se primenjuje na sve one koji su smatrali da Crkvu treba reformisati, a takvih je bilo i van Nemačke. Tako je od čisto teološkog, pokret prerastao u politički. Kao jedna od posledica neslaganjasa Vatikanom, izbio je i tzv. Seljački rat u Nemačkoj. Do Luterove smrti, 1546. godine, njegovi revolucionarni stavovi su postavili temelje Protestantske reforme, koja je u naredna tri veka izmenila Zapadnu civilizaciju.
Kada pogledamo šta je sve uradila kradikalska vlast u poslednjih pet godina, sa Aleksandrom Lutervučićem na čelu, zaključak se sam po sebi nameće: taj čovek ili debelo nije pod vinklu, ne razume da je sve što kaže i uradi de profundis suprotno od Luterovih teza (ne samo duhovnog već i svetovnog karaktera - njega naročito), ili se radi o beskrajnom licemeru dostojnom samog Pape Lava Petog. Indulgencije tajkunima pršte na sve strane, reketiranje naroda za Baziliku Sv. Save - takođe, prebogati popovi od vrha do dna piramide njihove NVO, ustavno sveto pismo i zakoni služe samo kao paravan za dela, među koja se slobodno mogu ubrajati i silne bule i edikti na štetu slobode medija i građana, kao i žestoki pritisci na pojedince da "revidiraju stavove" višestruko bezazlenije od Luterovih.
Nadajmo se da ovde neće biti nikakvog Seljačkog rata, poput onog nemačkog od pre 500 godina. Ipak je ovo Srbistan, pitanje je ko bi sve u njemu mogao da učestvuje, tj. da ga izbegne.
O satanizaciji personalne i organizovane opozicije, neprekidnim dnevnim i noćnim KZN polucijama i žudnjom da po svaku cenu prikuje 95% glasova na izborima, rehabilitaciji fašizma i antisemitizma, poligamiji, sindromu kvazicelibatne seksualne apstinencije u vrhu državne i crkvene vlasti - neki drugi put. Luter je takve stvari govorio pred kraj života, debelo prolupao od starosti. Šta li ovog na to nagoni, pitanje je na koje ćemo jednoga dana svakako saznati odgovor.
"Rak ne leče ni andol ni vitamini" reče Prosipač Pameti, i osta isti.
History Channel: 1517. Martin Luther posts 95 theses
History Channel: Martin Luther and the 95 theses
Blic: Vučić - Vlada i ja pripadamo protestantskom delu Evrope
