U istoriji je bilo mesta i vremena kada su jedino oni sa urođenim optimizmom imali nadu u dalji opstanak ljudskog roda. Pomislite samo na kraj zlatnog doba Atine, pad Rimskog carstva, prestanak doba renesanse i vremena prosvetiteljstva, uspon fašizma...
Baš u takva sumorna vremena vredi prisetiti se Georga Vilhelma Fridriha Hegela, nemačkog filozofa iz 19. veka. U svom delu "Filozofija istorije" (1830) on nam nudi pogled na mračne periode istorije, koji niti ulepšava njihovu mračnu i bolnu stranu, niti odbija da odustane od nade - već nam inteligentno pomaže da shvatimo zašto ljudski razvoj ne može biti pravolinijski, pritom nas hrabreći da će do napretka doći bez obzira na sve okolnosti. Po Hegelu, istorija ide napred - kako je to on nazvao - na dijalektički način.
Dijalektika je filozofski pojam za neki argument koji se sastoji od tri dela:
- teza
- antiteza
- sinteza
I teza i antiteza sadrže delove istine, ali takođe predstavljaju i preterivanje i izvrtanje cele slike, zbog čega dolazi do njihovog neminovnoa sukobljavanja i interakcije sve dok njihovi najbolji elementi ne iznađu rešenje problema kroz sintezu. Hegel je smatrao da ta matrica predstavlja istorijsku konstantu: svet napreduje tako što se tetura od jednog do drugog ekstrema, pokušavajući da kompenzira prethodne greške i uopšteno zahteva ta tri koraka pre nego što iznađe pravu ravnotežu po bilo kom pitanju.
Na primer, drevni Atinjani su izmislili ideju individualne slobode, ali njihova vlast je bila slepa za neophodnost kolektivne discipline i organizacije. Drevni Persijanci su bili odlično o tome obavešteni, što im je pomoglo da pobede Atinjane na bojnom polju, ali oni su bili i despotski neprijatelji slobodne misli što im se vremenom pretvorilo u sopstveno breme. Trebalo je da prođe nekoliko vekova, pa da se prava sinteza slobode i discipline iznedri u obliku Rimskog carstva.
U Hegelovo doba, Francuska revolucija je ukinula duboko nepravedni sistem nasledne monarhije 18. veka, ali umesto da bude miroljubivo rođenje predstavničke demokratije ona se završila u anarhiji i haosu Velikog Terora. To je za posledicu imalo Napoleonov dolazak na vlast, koji je povratio red pritom se pretvorivši u militarističkog siledžiju koji je na svakom koraku gazio slobodu u koju se toliko mnogo kleo. Tek nakon četrdeset godina i silnog krvoprolića, pojavio se moderni "uravnoteženi ustav", društveni dogovor koji je na daleko razumniji način izbalansirao narodno predstavništvo i manjinska prava.
Uzmimo još jedan primer - evropsko Prosvetiteljstvo je isticalo važnost Razuma, mada je u mnogim svojim delovima bilo sterilno pa čak i reduktivno. Pokret poznat kao Romanticizam je potom preplavio Evropu, ističući važnost Emocija, mada je i on sa sobom nosio gomilu sopstvenih budalaština. Sve se okončalo tek kada je došlo do pravog pomirenja nadmetanjem legitimnih potreba i Razuma i Osećajnosti.
Hegelova argumentacija deluje zaista utešno u trenucima kada se čini da je neki vid napretka u potpunosti izgubljen. On nam se uvek nađe pri ruci da nas ponovo uveri kako je sve to što vidimo i doživljavamo samo jedan običan prolazak klatna Velikog Časovnika, da će se to klatno neizostavno vratiti - i produžiti dalje, na drugu stranu. Hegel nas mudro savetuje da je upravo to i tako neophodno, jer smo pri prvom pokretanju tog klatna bili slepi za brojne druge bitne stvari. Sve strane u raspravi o nekoj temi zastupaće brojne istine koje će, iako sapete u poplavi preterivanja i dreke, na kraju nekako isplivati na površinu upravo zahvaljujući mudrosti Vremena.
Hegel nas podseća da su velike i preterane reakcije veoma kompatibilne sa događajima koji se u dobroj meri kreću u pravom smeru. Mračni trenuci nisu kraj, oni su izazov i čak su na neki način neophodni kao deo antiteze koja će - konačno - mudro pronaći tačku sinteze.
Nije bilo neophodno da svi postanemo Hegeli i očekujemo klatno pročišćenja do rešenja, samo je trebalo posmatrati ponašanje postpetooktobarskih vlasti i ne ćutati im za sve što su loše radili. A ćutalo se bogami, i to mnogo. Ćutalo se zato što su se oni predpetooktobarski lukavo ućutali, čekali povratak svog klatna. Pa dočekali.
Nema mesta očaju i padanju u fras, ali treba mrdnuti guzicama i malim sivim ćelijama, uvek biti teza dobrog i antiteza budalama, i eto nama sinteze - kad tad. Predugo smo bili antiteza sami sebi, svi, bez razlike u odnosu na to šta mislimo ili mislimo da mislimo. I predugo je antiteza normalnom bila u opticaju ovde; toliko, da je postala teza svega danas. Takva dva ludila može da spoji samo antisinteza.
Neki filozofi smatraju da vreme ne postoji, barem ne na način koji je uvrežen u našim kulturama. Smatra se da je vreme društveni konstrukt, da realnost postoji samo onakva kakvu je percipiramo, da "pre" i "posle" tj. prošlost i budućnost ne postoje na linearan već jedan drugi - poprilično "matriksast" način.
Da vreme postoji u samo jednom trenutku, a tačno vreme je:
Sad.
Ili nikad.
Neki filozofi smatraju da vreme ne postoji, barem ne na način koji je uvrežen u našim kulturama. Smatra se da je vreme društveni konstrukt, da realnost postoji samo onakva kakvu je percipiramo, da "pre" i "posle" tj. prošlost i budućnost ne postoje na linearan već jedan drugi - poprilično "matriksast" način.
Da vreme postoji u samo jednom trenutku, a tačno vreme je:
Sad.
Ili nikad.
Na nama je odluka.
