Radomir Konstantinović: Da se vratimo u svet
Nema razgovora sa ludilom
Upamtiću tri dana: 5, 6. i 7. decembar 95: tada su, u organizaciji
našega Društva antifašista, govorili ljudi najrazličitijih profesija, i
različitih shvatanja, ali u jednome svakako isti: u nemirenju sa
fašizmom, u svojoj hrabrosti da to nemirenje javno ispoljavaju.
Pri tome, pokušavali su da se suoče sami sa sobom: šta je za
antifašistu, danas, usred naše razorene zemlje, suočavanje sa istinom te
zemlje, šta drugo nego suočavanje sa samim sobom? Mi smo ta razorena zemlja. Istorijski govor, ovde, često je govor ispovedni - to je ispovest bez jezika ispovesti, to je ispovest jezikom istoričara. (Uostalom, svaka ispovest jeste svojevrsna forma istorije?)
Svi smo mi sada pomalo istoričari - svi smo nesrećni. Nesreća nas pretvara u istoričare,
utoliko više ukoliko se manje mirimo sa njom. To je samosuočavanje, i
kad se iskazuje polemičkim jezikom, i upravo kao takvo ono je suštinski
antifašističko, esencijalno demokratsko. Ako demokratija podrazumeva
mogućnost opštenja sa drugim. - Kako da budem sa drugim ako nikada nisam bio drugi za sebe samoga?
Onaj koji ne uspeva da za sebe bude drugi, da sebe vidi, da se sa sobom
suoči - šta je on? Ali šta je fašizam, kao apsolutna negacija drugoga i
drugosti, šta je ako ne ovo slepilo: ova apsolutna nesposobnost za sebe kao za drugoga?
(Tvrdim da onaj krvavi pajac Musolini, velikim svojim gestovima, nije
glumio samo za druge, on je glumio i za sebe samoga: on se sakrivao iza
tih velikih gestova.)
Fašizam je paranoidan. Gde se bolje otkriva fašizacija ove zemlje,
ako ne u ideji o Srbiji koju mrzi celi svet (dakle, ne samo zapadna
Evropa, Vatikan, do juče Kominterna, i ne samo Amerika?) Novi svetski
poredak nije ni počeo da se stvara, a barbarogenijska, anti-evropska,
anti-svetska Srbija tražila je već svoje: starija je ta Srbija od
svetskog poretka (ja sam joj svedok: pisao sam o njoj 1966-1969). Jesmo
li zaboravili na Kosovu prosutu krv, 27. i 28. marta 1989, na tzv. dan državnosti? Vidimo li, možemo li, da li se usuđujemo da vidimo i svoje lice u njoj? Sačuvao sam Politiku od 7. maja 1989, sa spiskom pobijenih u ove dane, i sada, sedam godina kasnije, taj već izgužvani list Politike
jeste groblje moje albanske (arnautske, šiptarske) braće, groblje nad
kojim, ponekad, u ovoj užasnoj našoj noći, u ovoj najstrašnijoj srpskoj
noći, ja čujem najuzvišenije reči srpske epike: Jaoh mene do Bog miloga, đe pogubih od sebe boljega.
Pa ipak, ono što mi je u svemu ovome odvratno, to nije sama
podvala, koju inspiriše potreba da se sakrije sopstveno zlodelstvo;
odvratno je što je ta jeftina politička smicalica, ta prostačka
lukavost, mogla da postane motiv čitavoga jednog sveta, motiv sposoban
za fantastičnu reprodukciju, jednaku nesposobnost (fantastičnoj takođe?)
toga istog sveta da se suoči sa samim sobom.
Mera ludila, kolektivnog ludila, ravna je ovoj nesposobnosti
za samosuočavanje: duševna praksa totalitarizma jeste praksa ovog
masovnog izluđivanja, ovog pretvaranja besmislice u sopstveni opsesivni
motiv: ovoga nemorala apsolutnog slepila ili apsolutne neodgovornosti.
Fašizam nas čini neodgovornim, i u tome jeste njegova ogromna privlačna moć: predavanje fašizmu jeste predavanje neodgovornosti, neka vrsta slobode, strašna sloboda od slobode.
Svi mi imamo iskustvo života (?) u blatu ove slobode (i to je možda
najporaznije, ali svakako i najznačajnije iskustvo poslednjih godina,
iskustvo „nacionalnog osvešćenja“?), u blatu ovog ludila: ko od nas nije
dolazio do samoga dna nemoći, i beznađa, već i pri najslabijem,
najuzdržanijem pokušaju oponiranja onima koji su do grla u tom blatu,
kojima je, umesto reči, to blato u ustima, krvavo blato? Tu reči ne
vrede. Nikakvi dokazi. Nikakva analitika. Nema razgovora sa ludilom. –
Ludilo i jeste ludilo jer je nedodirljivo. Ludilo isključuje opštenje
(ili je ono, možda, pre svega upravo ovo ukinuto opštenje?) Naš raskid
sa svetom, naš rat sa svetom (jer nije to bio samo rat sa Muslimanima i
Hrvatima, nego rat sa svetom), šta je to drugo nego ludilo, i koja bi
druga sila mogla taj rat da vodi, ako ne sila ludila?
Najzad, i sva ona čudovišna, a sistematska, negacija
Narodno-oslobodilačke borbe, koja delirijumski vrhunac svoj dostiže
ubijanjem Tita nasred Titovog Užica - zar nije ona istovremeno i ova
paranoidna negacija sveta, jer Narodnooslobodilačka borba jeste sami zenit naše svetske istorije, našeg učešća u svetu: Tito je svetski čovek.
Postavljam pitanje: kada je počelo klevatanje NOB, ako ne u onom
istom času kad je počela paranoidna samoizolacija Srbije, kad smo se
našli usred samoće kao usred nekog ponovljenog ledenog doba, kada je ovo
društvo moralo, sa osnovnim svojim institucijama (ne samo
bankarsko-finansijskim), u podzemlje, kad nam nije „posivela“ samo
ekonomija - kad su nam duše „posivele“: kad je podzemlje preuzimalo
vlast, kad je mafija postajala svemoćni gospodar?
U izolaciji trijumfuje mafijaštvo, kriminal je jedina stvarnost izolacije:
biti svetski, znači biti jači od kriminala; kriminal je anti-svet
(Anti-svet jeste kriminalan svet.) Rušenje NOB, njene istine, njenih
ideja, njenih heroja i mučenika, nije samo komplementarno rušenju
avnojske Jugoslavije (te jedino moguće Jugoslavije), nego je to i rušenje sveta.
I nije, doista, ni najmanje slučajno što je pokušaj povratka u svet,
iznuđen totalnim porazom Velike Srbije (koji je, sasvim sigurno, dosad
najveći poraz u srpskoj istoriji), takođe i pokušaj „povratka“ NOB (pa
makar i samo svečarski, ili feljtonski): ta borba jeste svetska borba, tom borbom ovaj ovde svet postajao je svetski svet. Negacijom te borbe ovaj svet dostigao je najvišu samonegaciju.
Patnje su ogromne; poniženja svakodnevna. Pa ipak, neumitan je i naš govor, ovaj naš pokušaj
govora, kao što je onaj 5, 6. i 7. decembra 95. Neumitno je
samosuočavanje, uprkos svemu. Divim se onima koji su, u ta tri dana,
izgovarali ovu knjigu, divim im se i kad ne mogu da nađu pravu reč, kad
pokret njihov ne prati ni dovoljno umenja ni dovoljno znanja: ovo je
samosuočavanje, za koje je potrebna ogromna moralna snaga, ako je naš
svet propao, ako našom zemljom luta milion i po ljudi bez kuće i
kućišta, ako je trista hiljada mrtvih, ako u Hrvatskoj jedva da još ima
Srba, onda mi nismo nikakvi pravednici među nepravednima,
uzvišeni među niskima, nepogrešni među pogrešnima. Moramo da se suočimo
sa sopstvenom bedom: moramo da se vratimo u svet, iako je taj svet još
veoma daleko: taj svet smo mi sami.
- Tekst je objavljen u zborniku “Stvaranje i razaranje
Jugoslavije”. Knjiga, koja je skupila radove sa okrugog stola održanog
od 5. do 7. decembra 1995. godine u Beogradu, izašla je 1996. godine u
izdanju Društva za istinu o antifašističkoj NOB.
***
Poslali ste decu u klerofašistički kamp gde će ih uz blagoslov mantijaša (opet...) učiti da ubijaju? Oduševljava vas borba protiv tajkuna tako što će oni preuzeti neka od velikih državnih preduzeća? Obeućeni ste ukidanjem TV pretplate, koje to uopšte nije? Meko srce je bolje od medenog, jer ne kvari zube?
Gledali ste jednosatni samozadovoljavajući Gospodarev monolog i recitaciju na B92?
... onda ništa.
Konstantinovićev tekst, star bezmalo pune dve decenije, protivotrov je za kolektivno ludilo koje traje i nikako da prestane. Uzimajte ga, čitajte na šte (vašeg, sasvim običnog) srca najmanje jednom dnevno. Zaista deluje.
Sa ludilom nema razgovora, osim beskonačnih recitacija i monologa.
Osim ako vam je dobro ovako.
