Ni slatko ni časno

Priznajem - da nije bilo teksta Rastislava Dinića "Poklonjeni životi", objavljenog na Peščaniku 15. juna u odgovor Vučićevom besramnom obraćanju prisutnima prilikom obeležavanja dvadesete godišnjice završetka tzv. Bitke na Košarama, teško da bi mi na pamet palo da potražim nešto o Vilfredu Ovenu (Wilfred Edward Salter Owen) i njegovim pesmama posvećenim užasima Prvog svetskog rata.

 

Brojne su paralele - od kojih neke jesu a neke nisu iznete u Dinićevom tekstu - između životne priče Vilfreda Ovena i pripadnika Vojske koji su stradali na Košarama.

Za početak, sam Oven je poginuo u Francuskoj 1918. godine, samo par nedelja pre proglašenja primirja, i to u svojoj 25. godini. Kako je Vučiću na pamet palo da baš spomene tu starosnu granicu, nedostižnu za "većinu heroja" (Prosečno su imali nešto manje od dvadeset i pet godina, i to treba jednom zauvek da zapamtimo. Zbog Srbije, odbili su da imaju više.) - ostaće tajna, jer on garantovano nije čuo za Ovena niti je čitao njegove pesme. Naročito ne onu koju navodi Dinić - "Dulce et Decorum est", jer da jeste, osetio bi makar malo srama i ne bi izgovorio sve što je izgovorio. Ali, o sramu (njegovom) je ovde već bilo dovoljno reči, pa se nećemo ponavljati.

U stvari, moguće da je za tu pesmu čuo, ili makar njen završni deo. On, ili neko od ghostwritera njegovih govora. Jer upravo ta završnica, poslednja dva stiha, izvučena iz pesme i njenog konteksta, predstavljaju parolu na ulazu u pakao patridiotizma punih sto i kusur ljeta.

U stvari... ma nije Vučić čitao Ovena, naravno. On samo citira - baš kao i Oven - tu parolu, koja je stih iz Horacijevih "Oda" o tome da je slatko i časno za otadžbinu mreti (Dulce et Decorum est pro Patria Mori).
Šta, kako, koji sad pa Horacije?

Svakako nije onaj konj iz Diznijevih crtaća, na koga Vrhovni Plagijator sve više liči.

Horacije, rimski pesnik. Zato je original na latinskom, neznalice besramna.

Vratimo se Ovenu i njegovoj pesmi, oni su tema ovog teksta.

Još uvek mi nije pošlo za rukom da nađem prevod ove pesme na srpski jezik (a nije da se nisam potrudio), mada neke druge od njegovih pesama jesu bile prevedene (npr. "Uzaludnost/Futility"). To i dalje ne znači da prevod ne postoji, ali za ovu priliku ću morati da se sam potrudim.* Neka mi ne zamere, stoga, oni kojima je to profesija, ukoliko prevod ne bude dovoljno poetičan.

Pesma Vilfreda Ovena nije, kako bi to Aleksandar Naivni pomislio, parola ludila koje on i njemu slični zovu patriotizmom, već je to jedna od najupečatljivijih ikada napisanih antiratnih himni. Protiv ludila rata, uzaludne smrti i plačljivih pozadinaca (koji oduvek keširaju na mrtvima, bili oni heroji ili samo obični i izgubljeni ljudi).

Oven je pesmu "Slatko je i časno" napisao 1917. godine, dok se u bolnici oporavljao od ranjavanja (pre ponovnog slanja na front, gde je godinu dana kasnije poginuo). Počev od samog naslova, pa do poslednjeg stiha, ona odiše ironijom koja je upućena svima koji veličaju ludilo rata i smrti, pritom to još nazivajući i Velikim ratom (o čemu je, takođe ovde bilo reči). Pesma je, inače, direktno bila posvećena kolegi po peru, pesniku Džesiju Poupu, jednom od istaknutih tadašnjih britanskih propagandista i ratnih huškača. Ta posveta se vremenom negde zagubila po bespućima arhiva "slavne ratne poetike".

Slatko je i časno

Napola presamićeni, k'o starkelje pod vrećama pogrbljeni,

Krivonogi, k'o babetine kašljali, blato smo proklinjali,

Sjaju signalnih raketa prokletih leđa smo okretali,

I ka zemunicama dalekim se vukli.

U snu smo marširali. Mnogi čizme svoje pogubiše,

Al' i dalje, nogu krvavih, šepaše. Svi bili smo jadni, slepi,

Od umora pijani, čak smo na huk bili gluvi

Gasnih bombi što za nama tiho padaše.

Gas! GAS! Momci, brže! - U ekstazi, ruke drhtave

Šlemove i maske nespretno u zadnji čas staviše,

Ali tamo je neko i dalje vrištao, teturao se i spoticao

K'o u plamen il' kreč živi bačen, rukama mahnito mlatarao.

Nejasno, kroz staklo zamagljeno i svetlo trulež-zeleno,

K'o pod nekim morem zelenim, ugledah ga dok se davio.

U snovima mojim bespomoćno sam gledao,

Kada se ka meni bacio, plakao, davio se i gušio.

Kad bi u snovima poganim, i ti koračati mogao

Za kolima u koja ga bacismo,

Gledao grč beonjača njegovih,

Lica izbečenog, k'o u Đavla grehom zgađenog;

I kad bi čuti mogao, pri truckaju svakom, krv

Što iz mrtvih pluća krklja i penuša,

K'o rak odvratno, k'o preživak gorko

O čirevima gnusnim, neizlečivim, po jezicima nevinim,

Prijatelju moj, ne bi tako zdušno govorio

Dečacima, očajničke slave što vatreno su željni,

Tu Laž staru: Dulce et Decorum est pro Patria mori.

Slatko je i časno za otadžbinu mreti.

Pesma, u kojoj Oven poručuje da nema ničeg slatkog i časnog poginuti za otadžbinu, u ratu koji je progutao živote više od 17 miliona ljudi, bila je napisana 1917. ali objavljena je posthumno (1920), dve godine nakon njegove pogibije. Iz pera mladića, vojnika, koji je čak i u vrtlogu ratnog ludila imao hrabrosti da javno kaže koliko se neistine, ni slatke niti časne, krije iza "pro patria" parole.

Tema ove pesme svakako nije jedna - ima ih više: rat (razotkriva surovu realnost koja obara sliku o ratu kao nečemu časnom), propaganda (koja laže da je rat stvar ponosa i slave, a ne smrti i razaranja), politika (to je najčešći uzrok ratova, ali u njima ginu oni koji sa politikom nemaju nikakve veze), obožavanje heroja (svi bi da postanu heroji, ali preživljavaju samo oni koji nauče da drže glavu dole), patriotizam (nestane već kod prvog suočavanja sa užasima rata), lekcije naučene iz prošlosti (možda je nekada, u Horacijevo vreme, ratovanje bilo ovenčano slavom ali u Ovenovo doba je to samo pakao i ništa više).

Oven namerno koristi na početku fraze iz uličnog govora, jezika nemaštine i siromaštva, koji je teško uklopiti sa slikom heroja koji traže slavu na bojnom polju. Zato on na početku spominje "starkelje" i "babetine", koji u drugoj strofi postaju "momci". Deformisani ratom, baš kao i svet oko njih.

Od samog početka, čitalac je uronjen u atmosferu rata. Rovovi puni blata i smrti. Nekada optimistični i zdravi, vojnici su svedeni na bednu, iscrpljenu rulju kojoj nije preostalo mnogo toga da pruži. Šokantna je to sredina - opresivna, opasna i bez nade. Da bi čitalac shvatio u kojoj meri rat nema veze sa slavom, pesnik daje sumornu, realističnu, ljudsku sliku života na liniji fronta i ne ostavlja ni tračak sumnje u ono što pritom oseća. Ceo svet je naglavačke okrenut, sve što ima veze sa srećom i životom je proterano. To nije svet žive, već turobne zelene. Pogled kroz prozor nije jasan već zamagljen. To je zemlja mrtvaca koji hodaju, svet bolesnih - svet hladnoće, blata i metala. Na kraju, čitalac biva izmešten sa ukletog bojnog polja u jedan više unutrašnji svet, u kome sam pesnikov pogled na prizore smrti i nasilja koji su na njega uticali nije ništa manje uznemirujuć od tih prizora.

Snažna simbolika se provlači kroz pesmu od prvog do poslednjeg stiha. Gledamo sliku mladih ljudi, ratom deformisanih u starkelje i babetine, senke onoga što su nekada bili; gledamo mrtve koji hodaju. Jasna je aluzija na Đavola, da bi se čak i njemu zgadila (po)grešnost svega što se u ratu radilo; svakako, tu je i aluzija na Horacijevu slavu vojevanja za svoju zemlju, protiv koje pesnik koristi sva sredstva kako bi dokazao njenu neistinost.
 Sve se pretvorilo u noćnu moru, trulo-zelenkastu i maglovitu. Užase rata je veoma teško shvatiti, i zato je lakše pomisliti da je u pitanju loš san nego stvarnost. Zar nije? Zapravo, nije: bili su to stvarni užasi koji su se dešavali stvarnim ljudima. To što pesnik slika atmosferu kao da se radi o mori, stvari čini još užasnijim.

Vučić nije mogao da izabere goru poentu od (podsvesnog) neznalačkog citiranja Ovenovih stihova - ne toliko po sebe koliko po priliku kojom se (na besramno nekrofilan način) obratio javnosti, prisutnima, porodicama stradalih i samim pripadnicima vojske koji su stradali prilikom bitke za karaulu na Košarama.
Ništa novo: ni za njega, niti po nas. Znamo i kako, i zašto.

Samo... dokle?

- Rastislav Dinić: Poklonjeni životi (Peščanik, 15.06.2019)

- Wikipedia: Wilfred Owen

- The Wilfred Owen Association

- Ni srama ni stida (Građanski krug, 15.06.2019)

- Wikipedia: Quintus Horatius Flaccus

- Vilfred Oven: Uzaludnost/Futility (preveo Aleksandar Trapara)

- Vladimir Stojković: Prvi svetski rat u evropskoj književnosti (Vek vrh veka, 21.10.2014)

- rat nije Veliki, magarci (Građanski krug, 31.08.2014)

- Andrew Spacey: Analysis of poem "Dulce et Decorum est" by Wilfred Owen (Owlcation, 18.01.2019)
- The Damned: In Dulce Decorum (Grobljanski krug, 18.06.2019)

__________
* tekst na Peščaniku je u toku dana editovan tako što je dodat prevod Ovenove pesme koji je uradila Slavica Miletić

Tanjuška

Činjenica je da u vremenu prostaka i siledžija i oni, kojima to smeta, pod dugotrajnom presijom polako ali sigurno popuste. Prepuste se. Prvo nesvesno, potom i svesno - kada ukapiraju šta su sebi dozvolili; tada obavezno udare u postfatalističku kuknjavu i lov na gramarnaci veštice.

Tako je i u, inače sasvim korektnom, tekstu "Novinska agencija SNS" koji Peščanik prenosi sa portala Novosti. Koliko god to izgledalo bezazleno (ili nebitno u odnosu na realnu i sveprisutnu pošast na koju se tekst odnosi), malen ali ipak postojeći doprinos banalizaciji daje upravo uporna upotreba pogrešnog naziva agencije TANJUG. Pravi naziv jeste TANJUG/ТАНЈУГ, a ne Tanjug/Тањуг.

Reč "tanjug" ne postoji u srpskom i drugim jezicima, niti ima bilo kakvo značenje. Ona se po prvi put mogla čuti u ispravnom obliku TANJUG, koji je tokom decenija naopako upamćen po tom govornom tanjug, dana 5. novembra 1943. godine, kada je bila osnovana u Jajcu (BiH) kao partizanska informativno-propagandna služba i to kao geštetnerska slika i prilika starije sovjetske sestre TASS (Telegrafska agencija Sovjetskog saveza).

Тањуг vam pomalo zvuči... ruski?

U ratno vreme, kada je agencija bila osnovana, tačno tako je i trebalo da bude. Od 1948. tačno tako nije, ali - kako se Točak vremena okreće, jer vreme prošlo biće vreme buduće kada se doba koje ga je iznedrilo ponovo vrati... - vreme kvazipanslavizma i kompulzivno-opsesivne ruS400filije se "vratilo". Doduše, ne baš tačno u Jajce već se (po)vratilo tamo odakle nigde nije ni odlazilo - u našu Palanku.

OK, sada će neko reći "šta bre hoćeš, kakvo je to mlaćenje prazne slame", "Klajn je rekao..." (jašta, i Drug Tito je) i slično.

Da pojasnimo:

U pitanju je akronim (skraćenica) a ne obična reč, koliko god bili fonetski ubeđeni da je tako nešto nebitno jer "znamo" na šta se misli. Pa, da li zaista znamo, ili samo mislimo kako je to "još jedna od komunjarskih propagandnih alatki koju treba podhitno uništiti", čak i po cenu nepoštovanja sopstvenog jezika.

Naziv sovjetske agencije TASS se sastoji od početnih slova reči kojima je agencija opisana; sličan slučaj je i sa ovim našim TANJUG-om. U pitanju je skraćenica od "Telegrafska Agencija Nove JUGoslavije". Zapravo, možda bi najispravnije bilo napisati TANJug; svakako ne - Tanjug.

Ono "telegrafska" u nazivu se odnosilo više na samu brzinu prenošenja informacija i širenja propagande, nego na konkretnu upotrebu telegrafskog aparata i Morzeove azbuke (mada oni jesu bili korišćeni u nedostatku drugih sredstava komunikacije). Iznad ulaza u zgradu (sada već rahmetli) TANJUG-a, ispod latiničnog slovnog naziva agencije (sic! zašto nije ćirilični, onda svakako dileme ne bi bilo) stoji i onaj napisan Morzeovim kodom:

T =  _

A =  . _

N =  _ .

J =  . _ _ _

U =  . . _

G =  _ _ .

Kada već spomenusmo i tu rusofiliju pustu, Telegrafska Agencija Nove Jugoslavije se na ruskom jeziku kaže: Tелеграфное Aгентство Новой Югославии - ТАНЮГ.
Stvarno podseća na ТАЊУГ, zar ne?
Ali - nije tako, draga naša Tanjuška.

Nezgrapno sklepani novi naziv "Nacionalna Novinska Agencija Republike Srbije" tek nema smisla, jer se NNARSRB akronimski ne piše tako (kao što stoji na tabli), a TANJUG ne izdaje štampane ili elektronske novine već "proizvodi" i naokolo plasira vesti. Možda se opet podleglo "stranskom" uticaju, pa se od onog engleskog "news" (vesti, novosti, novine) stiglo i do "novinskog" elementa? Naravno, sa novoosvešćenom "nacionalnom" komponentom, jer bez nje danas ne ide. Kako god da je, sve se svodi na pusto "malo istok, malo zapad, i svi nam prijatelji" - osim sami sebi.
Piši kako govoriš, čitaj kako... si to napisao. Pismenost odavno ne predstavlja preduslov bavljenja novinarstvom. Nažalost, Тањуг realno oslikava ono čime se poslednjih decenija zaista bavio TANJUG.

***

Puzajuća diktatura, palanački fašizam, degradacija i devalvacija osnovnih društvenih vrednosti ili makar samo čaršijski prostakluk & kočijaški rečnik, sveprisutni su u našem društvu na početku 21. veka (i pre, naravno). Zapravo, u velikoj su ofanzivi, baš kao i one godine kada je TANJUG bio osnovan. Tada je ta ofanziva išla spolja, od drugih; danas ide iznutra - od nas samih. Dugi niz godina traje najsnažniji napad na sam smisao osnovnih postulata postojanja jezika i društva u kome se on koristi. U tome učestvuju svi, od onih kojima su banalizacija i obesmišljavanje svega što "smrdi" na stručnost i kvalitet omiljeni sport ili čak profesija, pa do onih koji više nemaju snage da se bore sa vetrenjačama koje se pokreću samo na otrovne gasove divljačkog mitomanskog nihilizma palanaštva drečavo ružičaste boje.

Šta će nama tamo nekakva informativna agencija (ili pristojan radio, televizija, novine), kada sve što nam treba možemo efikasnije da kažemo uz pomoć par emotikona, nepar smajlija i alfabetskim bauljanjem po tastaturi ovih novih džepnih superkompjutera za na uvo.

Sumnjam da autor teksta ovo ne zna, i da nije svestan pogrešnog korišćenja nepostojećeg naziva za odskora nepostojeću agenciju. Ovaj blogpost nije kritika samog autora ili njegovog teksta, već još jedna konstatacija o tome koliko smo duboko ugazili u podsvesno popuštanje banalizaciji čak i kada joj se podsmevamo. Očigledno je da se radi i o autorovom sprdanju besmislu, u šta se pretvorila cela igrarija oko TANJUG-a, uključujući i pomenuto višedecenijsko Тањуговање.
Zaista, kako smo dospeli u situaciju da stereotip izražavanja jednog prosečnog JNA zastavnika postane preovlađujući u javnom izražavanju, pa čak i u školama?

Novoizdžikljala medijska zombi-agencija zaječarskog Beoslona "Tanjug info", baš kao i njen pokojni koren, jeste informativna agencija SNS-države. Tema kojom se bavi Saša Ilić zaista je ozbiljna, takođe i ozbiljno obrađena. Osim... tog Њ, u koje mnogi ovde vjeruju.
Mislim da im ne treba pomagati neinsistiranjem da stvari nazovemo njihovim pravim imenima.

Ko, ja da sam član SNS?! Pa zar ne vidite znak NO SMOKING.

Tanjuška... da, to je ta njuška.

Beoslon je čudo.
Kladim se da službenik APR, koji je obradio zahtev za registrovanje Mirkovićeve nove info-agencije (ako je uopšte registrovana), ne zna da li se radi o onoj sa ili bez Њ.

Idem i gledam

Predrag Trokicić

- izložba fotografija "Idem i gledam"

26. oktobar - 16. novembar 2015.

Kafe-knjižara "Meduza"

Gospodar Jevremova 6, Beograd

U poslednja četiri meseca Buca Trociklić je na sebe skrenuo pažnju činjenicom da mu je za to vreme na sajtu Peščanika objavljeno pedesetak fotografija, koje su korišćene kao ilustracija uz tekstove raznih autora - od Miše Brkića, Dejana Ilića, Lasla Vegela, preko Svetlane Slapšak, Vesne Pešić, pa do Nadežde Milenković (imam utisak da Bucine sličke naročito leže uz njene tekstove).

Evo nekoliko zazubica za oko i dušu, probranih iz poštene kolekcije fotografija:

Da bi ovcama sve bilo potaman, a one čvrsto stale na noge, jasno je da svet oko njih mora biti okrenut naglavce. Samo tako - il' nikako. A Buca ide, gleda, vidi, beleži.

I pamti.

Predrag Trokicić vas, po svom običaju, pozdravlja kraj neke od pruga koje njegov objektiv posebno voli. Bucine fotografije vas pozivaju da u naredne tri nedelje navratite do njih, u Meduzu, na po koju čašicu razgovora. Možda i begenisanja - zašto da ne.

Ju tokin tu mi

Ni najmanje nije kontradiktorno to što upravo jedan autokrata putinovskog, orbanovskog ili pinočeovskog profila Srbiju gura baš u kapitalizam. Jer putinizam (i orbanizam, dođe mu na isto) nije nikakva zaštita „naroda“ od surovosti kapitalizma, a još manje mu je alternativa: do nas dolazi veoma malo slika iz Rusije i njene surove stvarnosti gotovo da nismo malo svesni. Kao što je običaj u marketizovanoj stvarnosti, do nas dopire reklama: preskupa Moskva sa svojim bogatim bonvivanima u ferarijima, beskompromisni vođa koji zna da puca i koji doesnt take no shit ni od koga, Soči (naravno, prvo milijardama gasnih dolara našminkan za kamere, pa tek onda pušten u etar). Ali to je tek lice putinovskog vladanja – naličje i rupetine ostaju da se otkriju u nekim zabačenijim delovima gde kamera ređe zalazi. A putinovski kapitalizam je jedini kapitalizam koji je danas moguć: autoritarni, neslobodni, surovi, normativni i dosadni*.

__________

*Reč-dve o dosadi: Premijer nam je jedna strahovito dosadna osoba. Samo kuka, pravi se nevešt, besan i teatralan. Smatram da će građanima on jednostavno dosaditi sa svojim kičastim teatralnim nastupom (kao što im je dosadio i njegov prethodnik Tadić).

Stefan Aleksić

Peščanik, 07.08.2014.

"Da, baš tebi. Ne tupi više o tom prljavom žutom taksiju, nego vozi pravo do kupleraja. Jeste, tog iznad Železničke prema Slaviji. Imam tamo neka preča posla" reče glas u glavi obeućenog taksiste, autoritativnim tonom.

Peščanik reposted

Sad se vidi sad se zna, Dunja ruši Vučića

piše: Vesna Pešić

Dok se obarao sajt Peščanika zato što je objavio analizu kako je ministar policije Nenad Stefanović na brzaka postao doktor nauka, koristeći "resavsku školu" (stručno: plagiranje), dotle je premijer Vučić sitno pismo pisao predstavnici OEBS-a Dunji Mijatović. Tražio je od nje izvinjenje zbog toga što je izjavila da u Srbiji postoji cenzura. Zamera joj da vodi najprljaviju kampanju protiv zemlje čiju vladu on vodi (kao da su zemlja, on i vlada jedno te isto), pa je bio primoran da proveri sve navode iz njenog saopštenja. Ali, ništa ne kaže o tome kada se i kako odvijala ta provera, ko ju je vodio i koji državni organ. Iako je sve lepo proverio i utvrdio da cenzure nema, on ubacuje Dunji Mijatović loptu u dvorište, tražeći da ona navede „dokaze koji bi potvrdili da je Vlada Srbije onesposobila sajtove Druga strana, Telepromter ili skidala blog sa veb-stranice Blica. Ali avaj, Dunja Mijatović nije ponudila nikakave dokaze, a toliko priča protiv Srbije i njene vlade.

Iako premijer Vučić kaže da neće da veruje, on ipak veruje da je Dunja Mijatović do informacija došla "na najneozbiljniji način, sa jednog od sajtova koji vode uobičajeno prljavu kampanju protiv svoje Vlade". I još gore: "lažne informacije davali su predstavnici tzv. nezavisnih institucija", a sve mi se čini da tu aludira na ombudsmana Sašu Jankovića, koji se iznenada našao pod velikim pritiskom vlasti. Premijer Vučić neće da veruje, a ipak veruje da je Dunja Mijatović deo jedne dublje i šire zavere. Ona je to napravila, kaže premijer, "zbog toga što postoji potreba za disciplinovanjem srpskih lidera i gušenjem svake ideje o slobodnom i suverenom reagovanju države Srbije u njenom spoljno-političkom delovanju". Meni se čini da nam je premijer poručio: nemojte da me zamajavate sa tim sitnicama, te cenzura, pa diktatura, pa gde su institucije – umesto da se za njega zabrinemo.

Ali da bismo razumeli zašto se toliko razljutio na sirotu Dunju Mijatović, moramo vratiti film unazad. To je ono što smo pre neki dan čitali u Blicu, kad je premijer iznebuha rekao da ga neko ruši spolja. Neki belosvetski faktori su se ustremili na njega (i Srbiju). On sebe već vidi kao njihovu žrtvu, obaveštavajući javnost da će se povući sa mesta premijera. Zašto ostavka? Pa zato da bi spasao Srbiju, jer mu je do nje najviše stalo od svega na svetu. A zašto mu se preti? Zato što on neće dozvoliti da zbog vladine slobodarske i suverene spoljne politike (čitaj proruske) strada Srbija i uvedu joj se sankcije. Nije valjda dotle došlo da već moramo birati između EU i Rusije. U strahu su velike oči. Vučić sluti da će ga večni mrzitelji srpskog slobodarstva i suverenosti veoma brzo otkačiti. Tako je on pročitao OEBS-ovo saopštenje. Do juče onoliki apaluzi, a odjednom se pojavila Dunja da ga ruši. Uhvatila se za lažnu cenzuru, u dosluhu sa domaćim izdajnicima.
Dobro, Dunja ga ruši, ali šta to bi sa njegovim evropejstvom, kad su se ovako teški oblaci nadvili nad njim?
Do odgovora ćemo se teško probiti ako slušamo samo Vučićeve žalopojke o svetskim i domaćim zaverama. Jeste da u našim udžbenicima piše da je srpski narod oduvek bio žrtva nepravdi i prevara velikih sila, dok smo se mi uvek samo branili, a ni mrava nismo zgazili. Ali to ne pomaže mnogo kad se OEBS i Dunja navade na nas. Da stvari zaista ne stoje baš najbolje, ali i da ćemo se hrabro boriti, o tome je mnogo određeniji Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova. Iz svoje sadašnje nadležnosti ovaj osvedočeni veseljak održao je konferenciju za novinare na kojoj je rekao: "Dok nas EU ne primi u članstvo, vodimo računa o našim nacionalnim interesima". Nismo mi glupi, kaže Dačić, "znamo mi šta želimo i kakvi su nam interesi. A takođe znamo šta moramo, a šta ne moramo". A svima nam je poznato šta su naši nacionalni interesi: dok su Karlobag i Virovitica prežaljeni i dok Kosovo još uvek nekako figurira, sigurno je preostalo da nećemo dati Rusiju i Republiku Srpsku. A znaju i oni tamo da tako stvari stoje, nisu ni oni tako glupi kako se to Dačiću i Vučiću učinilo. Čitali su i oni pismo Dunji Mijatović. A i dobro su nas čuli da smo jako nesvrstano principijelni: generalno smo za integritet svih zemalja, ali su nam odnosi sa Rusijom prioritet. Kad mi krenemo na naše nacionalne interese, a već smo kretali i o tome mnogo znamo, tu Evropa ne raste. Kako da teramo naše nacionalne interese sve dok nas ne prime u članstvo, kad nas zbog tih interesa nikada neće u članstvo primiti. Daleko je Evropa od tih interesa, jer u njih obavezno spada i cenzura. Pa pošto stvari tako stoje, bar da se vlast lepo raskomoti. Kad nas prime u članstvo, neće biti više ni cenzure.
A dotle cenzura. I nemoj da mora Vučić svima odreda da piše onako nežna pisma.

Peščanik.net, 03.06.2014.

Stanislave... ne preteruj

Junski ispitni rok za doktorante započeo je tvrdom igrom već od prvog dana. Što bi se agroligaškim rečnikom kazalo: špic u kosku. Nije faul ako protivnika ne oduvaš sa terena barem 5 metara od aut-linije.

Neki su odmah popili po cevanicama, na samom početku, kao da igraju protiv udruženih Jusufa Hatunića, Ilije Najdoskog i Kostolomca iz Gradine. U džiberskoj varijanti igre, kartone dobija samo onaj koga polome, a ne onaj ko lomi šta i koga stigne.

Tako je Peščanik večeras dobio prvi žuti karton...

Error 404: Page not found

... pa ubrzo potom i drugi.

Održavanje sajta, po planiranom redosledu

Prvo je pukla stranica, pa za njom i ceo sajt. Što se tiče ovog drugog, admini Peščanika su se najverovatnije samonokautirali i privremeno otišli u offline nesvest kako bi sprečili dalje DDOS napade. Dodatnu zabunu unose i svi oni koji sada mahnito pokušavaju da pogledaju nepodobnu stranicu, tj. tekst oko koga se danas digla sva ova frka. Da li je večerašnji cirkus nastao zbog ovoga ili ovoga, saznaćemo vrlo brzo. Očekujem od autora Peščanika da, odmah po ponovnom uspostavljanju sajta i njegove zaštite, transparentno i argumentovano objave sve prikupljene činjenice vezane za večerašnju blokadu, i tako otklone svaku sumnju u to ko bi zaista mogao biti odgovoran za najnoviji u nizu "incidenata" sa neupodobljenim sajtovima.

Da se nije Peščanik sam razbio, kako bi skrenuo pažnju na sebe? To baš i ne liči na njih već na neke druge, spinovanju i medijskom silovanju daleko sklonije likove. Možda je ipak neko razbio Klepsidru namerno: ponestalo mu peska za džakove na novom nasipu. Možda, možda. 
Samo, nasip prema kome?

Manji & deblji najevropljanin je već počeo da koluta očima i podiže glas.

Nije odavno.

Zvoni, kucanje ne radi

Odluka vladajuće Srpske napredne stranke da raspiše vanredne izbore prestavlja logičan potez. Višemesečno razvlačenje po medijima na temu "dileme" raspisati vanredne izbore ili ne, konačno je završeno. Svi smo znali da će izbora biti. Koja to stranka ne bi raspisala izbore, u trenutku kada se njen lider tako uspešno predstavlja kao spasilac nacije, pritom ima i visok rejting? Aleksandar Vučić živi svojih 15 minuta slave, i trenutak je da osigura svoju političku poziciju za godine koje dolaze. Njegov budući položaj neće biti ni nalik prethodnim; on će verovatno voditi Vladu u naredna dva mandata, a svi znamo šta to znači - potpuna kontrola svih političkih i ekonomskih procesa u zemlji.

Zvuči poznato?

Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i bivši lider Demokratske stranke, imao je svoj trenutak slave 2004. i ponovo 2008. godine - i bio ubeđen kako će taj trenutak trajati večno. Iako Tadić nikada zvanično nije bio premijer, on jeste vladao iz senke, tj. iz Predsedništva. U međuvremenu su se Zli Radikali, protiv kojih smo tokom devedesetih navikli da glasamo, transformisali u Naprednjake pod budnim Tadićevim okom, i uz njegovu podršku. Sada, kada su uloge postale obrnute, Demokratska stranka se "predstavlja" kao manje zlo - po definiciji. Srpska napredna stranka, naravno, sebe nikako ne predstavlja kao zlo - oni su raspoloženi, kako tvrde, da spasu naciju i njenu budućnost. Međutim, ono što naprednjaci ne razumeju, baš kao i mnogi pre njih, jeste činjenica da bez demokratskih institucija koje ne zavise od odnosa političkih snaga, nema prave demokratije.

To što nismo u ratnom stanju, koje je jedan deo srbijanske javnosti svojevremeno proglasio za svoj glavni cilj, zapravo nije dovoljno za normalan, civilizovan život. Ljudi ne umiru samo u ratu, već i zbog siromaštva i depresije izazvanih nehumanim uslovima života.

Kada smo poslednji put imali izbore, jedna mala ali glasna, neformalna grupa pojedinaca razumela je da prešaltovanje od demokrata ka naprednjacima, i obrnuto, ne donosi nikakvu vitalnu promenu. I tako, odvažili smo se na beli glas - da izađemo na izbore, ali da nikome ne damo svoje poslednje sredstvo borbe, svoj glas.

Atmosfera u kojoj je jedino preostalo pravo u političkom životu da branimo svoj glasački listić, govori dovoljno o sebi. Samo zatvorenici imaju pasivno pravo u donošenju političkih odluka - da biraju, ali ne mogu da budu birani.

Lično sam bio zadovoljan kada sam video toliki broj belih glasačkih listića na dan izbora u maju 2012. godine. Naivno sam poverovao kako će to zazvoniti na uzbunu, i da će politička klasa odreagovati. Poverovao sam kako će to biti slučaj makar sa demokratskim i liberalnom krilom političke sfere.

Nažalost, od 2012. smo svedoci autodestruktivnog ponašanja opozicionih stranaka, koje su se trudile da postanu "dopadljive" ili "konstruktivne", kako su one to nazvale, u odnosu na vladajuću stranku Aleksandra Vučića, da bi tako opstale u novom političkom okruženju. Imali su obilje prilika da učine pravi korak i ubede nas kako su razumeli sopstvene greške iz prošlosti, što bi bio signal za nas da možda ponovo porazmislimo i pružimo im podršku. Međutim, kako je vreme prolazilo, oni su pružali samo dalja razočarenja.

U međuvremenu, naši politički protivnici, Vučić i Ivica Dačić, započeli su pregovore sa EU i potpisali Briselski sporazum, manje-više priznajući nezavisnost Republike Kosovo. Bili smo svi iznenađeni ovim rezultatom, koji smo zapravo godinama očekivali od Tadićevih demokrata. Umesto toga, rezultat je došao sa najmanje očekivane strane. Međutim, odgovornost socijalista i naprednjaka za ratove i genocid na prostorima bivše Jugoslavije, ostala je netaknuta. Pored toga, oni nisu uradili skoro ništa na uspostavljanju institucija koje bi bile nezavisne od volje najmoćnijih pojedinaca i grupa u zemlji. Javni poslovi su i dalje predstava za jednog glumca, tako da jaka veza politike i svakog dela javnog života ostaje netaknuta. U stvari, osim Briselskog sporazuma i početka pregovora sa EU, koji zaista predstavljaju značajan uspeh, Vlada Dačića i Vučića je u svemu ostalom bila bezuspešna.

Koje su stvarne razlike u društvu ili načinu života posle 2012. godine? Da li je bilo nekih značajnih reformi? Rekao bih da je sve uglavnom isto kao pre 2012. Kako se malo toga promenilo, ubeđen sam da bi trebalo ponovo poništiti glasački listić. Pokazali smo moć da jednu stranku ili predsednika zamenimo drugim, međutim državni mehanizmi i dalje funkcionišu isključivo u zavisnosti od volje političkih partija i nekolicine moćnih pojedinaca. Da li ćemo učestvovati u daljem jačanju takvog sistema vlasti, i partijama koje se otvoreno predstavljaju kao vlasnici naših života dati legitimitet i podršku?

Uloga, značaj i uticaj ovdašnjeg onemoćalog civilnog društva biće ponovo na probi tokom predstojećeg perioda kampanje. Uticajni pojedinci, intelektualci, opozicioni lideri i ostali kreatori javnog mnjenja će morati da odaberu na čijoj su strani i u to ime voditi kampanju - ili neće pristati da nasednu na to i pozvaće ljude da ponovo glasaju belo.

Za sada, izgleda da će beli glasovi ove godine predstavljati lični čin, bez podrške pripadnika javne sfere, iako stav političkih elita prema nama, pa i njihova moć, i dalje ostaju nepromenjeni. Oni nas i dalje smatraju svojim zatvorenicima koje pozivaju samo kada im zatrebaju - kada se otvore biračka mesta. U međuvremenu, naš glas će ostati ućutkan ili prigušen u kakofoniji srbijanskog javnog života, jer nemamo stvarnu moć da utičemo na postupke koji bitno utiču na naše živote. Nakon pretpostavljene Vučićeve pobede na proleće, ništa više neće biti isto, ali sve to isto važi i ako budemo podržali Đilasa. Naši politički lideri su listom proizvod loše političke kulture i opštih okolnosti za koje su oni sami lično odgovorni.

Međutim, treba uvek imati na umu da i mi takođe snosimo određenu odgovornost, prilikom donošenja odluke koju stranu podržati, ukoliko ih uopšte ima. Svrstavanje uz bilo koju od političkih partija, u ubeđenju da će izbor između većih i manjih "zala" prouzrokovati značajne društvene i političke promene - a to je proces koji nam je očajnički neophodan - neće rešiti naše probleme. To će samo odložiti početak procesa emancipacije nas samih, kao odgovornih građana.

Pre dve godine, neposredno posle održanih izbora, poverovao sam da će se pojaviti neka nova, moderna i liberalna politička snaga, ili da će se makar naši nekadašnji politički ljubimci dozvati pameti i sebe predstaviti u novom svetlu, više vrednom poverenja. Umesto toga, gledali smo ih kako se dve godine međusobno bore oko raspodele moći, uticaja i bogatstva. Zbog toga verujem da se ne treba svrstati na njihovu stranu niti im pružiti bilo kakav razlog da poveruju kako su baš oni naša jedina nada.

Možda će moj stav biti usamljen tokom kampanje i na sam dan izbora. Pa ipak, važnost belih glasova u 2014. godini je značajnija nego što je to ikada bila. To je jedini način da pokažemo jesmo li prihvatili da i dalje ostanemo zatvorenici u sopstvenoj zemlji - ili ne.

Miloš Ćirić

***

Original članka (na Engleskom jeziku) objavljen je 5. februara na portalu Balkan Insight pod naslovom "Beli glasovi su još uvek jedina nada Srbije: Na predstojećim izborima, beli glas predstavlja jedino stvarno oružje u rukama zabrinutih građana protiv arogantnih i okoštalih političkih elita." Tekst je u izvornom obliku 10. februara preneo Peščanik, pod naslovom: "Gde su otišli beli glasovi: Za sada, izgleda da će beli glasovi ove godine predstavljati lični čin".

appendix

"Mislim da će mnogo zavisiti od održive i energične opozicije, medija, itd. Isto tako verujem da je važno da postoje alternative. Demokratija pruža stvarne alternative menjanjem pozicija onih koji su na vlasti. ... Medjutim, imam daleko više poverenja u demokratske institucije, nego u demokratske ličnosti."

Danijel Server: Opozicija je problem u Srbiji
Voice of America, 15.02.2014.

Vox populi, vox non populari

Zašto precrtavam glasački listić

(ako to uopšte ikog zanima)

Prvo bih da razjasnimo terminološki problem: precrtani listići nisu beli (blanko, nepopunjeni), oni su nevažeći (poništeni, užvrljani…)!

A sada bih i objasnio zašto ja precrtavam, crtam, poništavam glasački listić, jer… već mi je pomalo muka od raznih "tumača belih listića".
Moja lična odluka je da li ću uopšte da izađem na biralište, jer ne postoji "obaveza glasanja", i ako izađem da li ću i za koga da glasam ili ću namerno ili slučajno (jer sam trapav, na primer) da listić učinim nevažećim i niko nema pravo da "me tumači" ili da pokušava da mi nabaci osećaj krivice zbog izbornog rezultata.
Već desetak godina precrtavam kandidate i crtam svašta po glasačkim listićima. Moj lični stav je da nema većeg i manjeg zla, zlo je zlo! Ako nemam poverenja ni u jednog kandidata, precrtaću. Neću glasati za "manje zlo". To nije neodgovorno. To je vrlo odgovorno i jedino iskreno i ispravno. DS, LDP i njihovi partneri pokušavaju da prebace krivicu na "nevažeće listiće" za dolazak SNS na vlast? Preporučio bih im da se pogledaju u ogledalo i razmisle koliko je njihovo delovanje doprinelo, prvo, pojavi "nevažećih", a zatim i povećavanju njihovog broja na svakim sledećim izborima. Mislim da nam je svima već dosta arogancije i bahatosti političara.
Gospođu Vesnu Rakić-Vodinelić izuzetno poštujem, ali se ne bih složio sa njenom tvrdnjom da "akcija koja je bila započeta sa belim listićima, nije bila uspela… jer beli listići nisu uspeli da prebace čak ni 5%."
Prvo, bilo je i ranije poništavanja glasačkih listića, ali u mnogo manjem broju jer se "nije čulo za njih". Na prošlim izborima se prvi put desilo da se sem "bojkota" pojavila još jedna opcija. Mnogima je tada prvi put palo na pamet da mogu i na taj način da izraze svoje nezadovoljstvo. I umesto da sede kući i ne rade ništa, izašli su i precrtali listić. Prvi put se, zahvaljujući akcijama na društvenim mrežama ta ideja proširila i ubrzo ušla i u štampane i elektronske medije. Kako su se bližili izbori, počeo je da se pojavljuje i strah za rezultate kod pojedinih stranaka. Za ove izbore "nevažećim listićima" više nije potrebna reklama – svi su čuli za nas. I već je počelo da se priča o nama i da se pitaju koliko će nevažećih da bude ovog puta. Predviđam prelazak cenzusa.
Drugo, već su počeli napadi na "nevažeće", što je pokazatelj da nije beznačajno koliko će nas biti. Naime, matematika je "surovo istinita". Stranke uglavnom imaju stabilno biračko telo. Recimo da stranka X ima 100 glasača. Ako na glasanje izađe 1.000 ljudi, stranka X će osvojiti 10%, što znači da će preći cenzus. Ako izađe 2.000 ljudi, sa 100 glasača stranka X će osvojiti 5% glasova… Zbog povećane izlaznosti i puno nevažećih, na prošlim izborima na mnogim mestima nisu prošli Dveri i LDP. Ako zaustavljanje Dverjana i "šamar" LDP-u nije uspeh, onda ne znam šta je.

Pretpostavljam da je u političkim i pravnim naukama izlaznost direktno povezana sa "legitimnošću vlasti". Ja kao laik, ne vidim to tako. Argument mi je moje lično (naravno, ne i nužno ispravno) viđenje "antirezultata izbora". Kao primer uzeću poslednje izbore na Voždovcu i "istorijsku pobedu SNS-a".
Prema podacima do kojih sam došao, u opštini Voždovac ima 156.962 građana s pravom glasa. 104.410 građana sa pravom glasa ili 66,5 % ukupnog broja građana sa pravom glasa bojkotovalo je izbore na Voždovcu ne želeći da svoj glas da bilo kome ili precrtavši glasački listić. Glasalo je 52.552 odnosno 33,5% birača. SNS je "osvojio" 53,3% glasova izašlih, SPS – 8,23% i tako dalje.
A to može da se gleda i ovako:
– Za SNS je glasalo 27.777 ljudi ili 17,6% ukupnog broja građana sa pravom glasa
– DS: 6.169 ljudi ili 3,93% građana Voždovca
– Koalicija SPS-PUPS-JS: 4.309 glasova ili 2,74% glasova
– DSS: 3.210 glas ili 2,04% glasova
– SDP: 3.091 građanin ili 1,96%
– LDP: 2.289 ili 1,45%
– Dveri: 1.881 glas ili 1,19%
– SNP 1389: 943 birača ili 0.6% građana sa pravom glasa
– Srpska radikalna stranka: 905 glasova ili 0.57%. Itd.

A sada bih upotrebio svoj način analize, kao i kod svih dosadašnjih izbora.
Ako je neko protiv neke opcije na glasaćkom listiću, taj je ili bojkotovao ili precrtavao ili glasao za nekog drugog. Prateći tu logiku, evo procenta glasača koji su protiv određene opcije:
SNS protiv sebe ima 82,4% ukupnog broja građana s pravom glasa.
DS – 96,074%
SPS – 97,26%
DSS – 97,96%
SDP – 98,04%
LDP – 98,55%. Itd.
Ja ovo ne bih nazivao "istorijskom pobedom". Vlast je, očigledno nelegitimna, ali da li neko može da učini nešto protiv toga?

Osnovna razlika između onih koji bojkotuju i onih koji precrtavaju je u tome što neaktivne, "bojkotaše", svi, pa i vlast, doživljavaju kao ljude koje nije briga šta će biti s državom. Ova vlast bi, zbog ovakvog izbornog zakona, volela da je bojkotaša što više. Baš njih briga za legitimitet. Oni samo žele da nastave sa svojim mutnim poslovima kao i do sad. Nevažeći su pak "aktivni učesnici izbornog procesa". Ljudi koji se brinu za budućnost i spremni su da nešto konkretno i učine. I da izađu na ulice, ako više nema drugog rešenja i vlast nastavi da ignoriše sva moguća upozorenja. Mislim da je kod političara "strah od nevažećih" izazvan upravo podsvesnom slikom "aktivnijeg učešća u skidanju sa vlasti", što trenutno gledamo u BiH.
Na kraju bih naglasio da nisam ni pravnik ni politikolog ni analitičar. Sve što sam izneo je moje lično mišljenje kao laika. I bez obzira što neki tvrde da "ponekad mora da se začepi nos" ili da "ovog puta SNS ne sme proći", ja ću da izađem i da svoj glasački listić učinim neprepoznatljivim, precrtanim, užvrljanim – nevažećim!

Jer su trenutno svi političari na srpskoj sceni – nevažeći.

Bratislav Rančić
Peščanik.net, 11.02.2014.

***

Braca je prošle godine bio napisao jedan post za Građanski Krug, zato objavljujemo i ovaj njegov sa Peščanika. Jedino što je u tekstu ispustio (po sopstvenom "priznanju", hteo je da napiše pa na brzinu poslao tekst bez tog dodatka), to je činjenica da je 6,998% nevažećih listića na voždovačkim izborima jednostavno prećutano u zvaničnim izveštajima koji su prosleđeni medijima.