foto: Aleksandar Stanković (gornja), Tanjug (donja)
Vaistinu, šta se - sudeći po ovim fotografijama - u Srbiji suštinski promenilo u prethodnih dvadeset godina? Od mandata Vlade nacionalnog jedinstva iz 1999. do Vlade nacionalnog rastrojstva iz 2019. godine.
Mnogo toga.
Aleksandar Vučić je iz radikala prešao u kradikale.
Milovan Bojić je iz JUL prešao u radikale.
Rada Trajković je iz radikala prešla prvo u DHSS pa onda u antivučićevce.
Vojislav Šešelj je sve prešao, pa se vratio da se iznova tovi na državnim jaslama.
Ovo dvoje poslednjih je zamenjeno likom za koga neki tvrde da mu je umetničko ime "patrijarh Sendvičarske crkve".
Kakva suština, takve i promene.
Jedan od komentara na lopatare iz 2019. bio je: "na slici nedostaje Peranović".
Zapravo, ne jedan - nedostaju dvojica profesionalaca u toj disciplini.
Stvarnom, a ne fiktivnom poput vučićevskih Potemkinovih sela.
Svaka lopata šljunka, cementa, blata ili čega god već što Vučić & Co. ubacuju u kamen-temeljce širom Srbije, ne predstavlja nikakav zalog za budućnost, otvaranje nečeg novog i boljeg, ulaganje u razvoj i napredak zemlje.
Ne.
Svaka od tih lopata samo je deo završnih radova na grobnici ovog društva, koju stručnjaci u toj oblasti punih trideset godina, natenane, prave. Pošteno bi bilo reći da se tu čak ne radi ni o grobnici, već o grobnom mestu na kome umesto ful-grobnice postavljaju jeftiniju varijantu (kako bi što više ućarili na radovima i pokrali materijal), stručnim rečnikom (koji Toma Nikolić odlično razume, a nije ni ostalima sa fotografija stran) rečeno - imitacija sa ivičnjakom.
Srbija je imitacija države, od ostatka sveta oivičena glupošću i paranojom svojih grobara.
Priznajem - da nije bilo teksta Rastislava Dinića "Poklonjeni životi", objavljenog na Peščaniku 15. juna u odgovor Vučićevom besramnom obraćanju prisutnima prilikom obeležavanja dvadesete godišnjice završetka tzv. Bitke na Košarama, teško da bi mi na pamet palo da potražim nešto o Vilfredu Ovenu (Wilfred Edward Salter Owen) i njegovim pesmama posvećenim užasima Prvog svetskog rata.
Brojne su paralele - od kojih neke jesu a neke nisu iznete u Dinićevom tekstu - između životne priče Vilfreda Ovena i pripadnika Vojske koji su stradali na Košarama.
Za početak, sam Oven je poginuo u Francuskoj 1918. godine, samo par nedelja pre proglašenja primirja, i to u svojoj 25. godini. Kako je Vučiću na pamet palo da baš spomene tu starosnu granicu, nedostižnu za "većinu heroja" (Prosečno su imali nešto manje od
dvadeset i pet godina, i to treba jednom zauvek da zapamtimo. Zbog Srbije,
odbili su da imaju više.) - ostaće tajna, jer on garantovano nije čuo za Ovena niti je čitao njegove pesme. Naročito ne onu koju navodi Dinić - "Dulce et Decorum est", jer da jeste, osetio bi makar malo srama i ne bi izgovorio sve što je izgovorio. Ali, o sramu (njegovom) je ovde već bilo dovoljno reči, pa se nećemo ponavljati.
U stvari, moguće da je za tu pesmu čuo, ili makar njen završni deo. On, ili neko od ghostwritera njegovih govora. Jer upravo ta završnica, poslednja dva stiha, izvučena iz pesme i njenog konteksta, predstavljaju parolu na ulazu u pakao patridiotizma punih sto i kusur ljeta.
U stvari... ma nije Vučić čitao Ovena, naravno. On samo citira - baš kao i Oven - tu parolu, koja je stih iz Horacijevih "Oda" o tome da je slatko i časno za otadžbinu mreti (Dulce et Decorum est pro Patria Mori). Šta, kako, koji sad pa Horacije?
Svakako nije onaj konj iz Diznijevih crtaća, na koga Vrhovni Plagijator sve više liči.
Horacije, rimski pesnik. Zato je original na latinskom, neznalice besramna.
Vratimo se Ovenu i njegovoj pesmi, oni su tema ovog teksta.
Još uvek mi nije pošlo za rukom da nađem prevod ove pesme na srpski jezik (a nije da se nisam potrudio), mada neke druge od njegovih pesama jesu bile prevedene (npr. "Uzaludnost/Futility"). To i dalje ne znači da prevod ne postoji, ali za ovu priliku ću morati da se sam potrudim.* Neka mi ne zamere, stoga, oni kojima je to profesija, ukoliko prevod ne bude dovoljno poetičan.
Pesma Vilfreda Ovena nije, kako bi to Aleksandar Naivni pomislio, parola ludila koje on i njemu slični zovu patriotizmom, već je to jedna od najupečatljivijih ikada napisanih antiratnih himni. Protiv ludila rata, uzaludne smrti i plačljivih pozadinaca (koji oduvek keširaju na mrtvima, bili oni heroji ili samo obični i izgubljeni ljudi).
Oven je pesmu "Slatko je i časno" napisao 1917. godine, dok se u bolnici oporavljao od ranjavanja (pre ponovnog slanja na front, gde je godinu dana kasnije poginuo). Počev od samog naslova, pa do poslednjeg stiha, ona odiše ironijom koja je upućena svima koji veličaju ludilo rata i smrti, pritom to još nazivajući i Velikim ratom (o čemu je, takođe ovde bilo reči). Pesma je, inače, direktno bila posvećena kolegi po peru, pesniku Džesiju Poupu, jednom od istaknutih tadašnjih britanskih propagandista i ratnih huškača. Ta posveta se vremenom negde zagubila po bespućima arhiva "slavne ratne poetike".
Slatko je i časno Napola presamićeni, k'o starkelje pod vrećama pogrbljeni,
Krivonogi, k'o babetine kašljali, blato smo proklinjali,
Sjaju signalnih raketa prokletih leđa smo okretali,
I ka zemunicama dalekim se vukli.
U snu smo marširali. Mnogi čizme svoje pogubiše,
Al' i dalje, nogu krvavih, šepaše. Svi bili smo jadni, slepi,
Od umora pijani, čak smo na huk bili gluvi
Gasnih bombi što za nama tiho padaše.
Gas! GAS! Momci, brže! - U ekstazi, ruke drhtave
Šlemove i maske nespretno u zadnji čas staviše,
Ali tamo je neko i dalje vrištao, teturao se i spoticao
K'o u plamen il' kreč živi bačen, rukama mahnito mlatarao.
Nejasno, kroz staklo zamagljeno i svetlo trulež-zeleno,
K'o pod nekim morem zelenim, ugledah ga dok se davio.
U snovima mojim bespomoćno sam gledao,
Kada se ka meni bacio, plakao, davio se i gušio.
Kad bi u snovima poganim, i ti koračati mogao
Za kolima u koja ga bacismo,
Gledao grč beonjača njegovih,
Lica izbečenog, k'o u Đavla grehom zgađenog;
I kad bi čuti mogao, pri truckaju svakom, krv
Što iz mrtvih pluća krklja i penuša,
K'o rak odvratno, k'o preživak gorko
O čirevima gnusnim, neizlečivim, po jezicima nevinim,
Prijatelju moj, ne bi tako zdušno govorio
Dečacima, očajničke slave što vatreno su željni,
Tu Laž staru: Dulce et Decorum est pro Patria mori.
Slatko je i časno za otadžbinu mreti.
Pesma, u kojoj Oven poručuje da nema ničeg slatkog i časnog poginuti za otadžbinu, u ratu koji je progutao živote više od 17 miliona ljudi, bila je napisana 1917. ali objavljena je posthumno (1920), dve godine nakon njegove pogibije. Iz pera mladića, vojnika, koji je čak i u vrtlogu ratnog ludila imao hrabrosti da javno kaže koliko se neistine, ni slatke niti časne, krije iza "pro patria" parole.
Tema ove pesme svakako nije jedna - ima ih više: rat (razotkriva surovu realnost koja obara sliku o ratu kao nečemu časnom), propaganda (koja laže da je rat stvar ponosa i slave, a ne smrti i razaranja), politika (to je najčešći uzrok ratova, ali u njima ginu oni koji sa politikom nemaju nikakve veze), obožavanje heroja (svi bi da postanu heroji, ali preživljavaju samo oni koji nauče da drže glavu dole), patriotizam (nestane već kod prvog suočavanja sa užasima rata), lekcije naučene iz prošlosti (možda je nekada, u Horacijevo vreme, ratovanje bilo ovenčano slavom ali u Ovenovo doba je to samo pakao i ništa više).
Oven namerno koristi na početku fraze iz uličnog govora, jezika nemaštine i siromaštva, koji je teško uklopiti sa slikom heroja koji traže slavu na bojnom polju. Zato on na početku spominje "starkelje" i "babetine", koji u drugoj strofi postaju "momci". Deformisani ratom, baš kao i svet oko njih.
Od samog početka, čitalac je uronjen u atmosferu rata. Rovovi puni blata i smrti. Nekada optimistični i zdravi, vojnici su svedeni na bednu, iscrpljenu rulju kojoj nije preostalo mnogo toga da pruži. Šokantna je to sredina - opresivna, opasna i bez nade. Da bi čitalac shvatio u kojoj meri rat nema veze sa slavom, pesnik daje sumornu, realističnu, ljudsku sliku života na liniji fronta i ne ostavlja ni tračak sumnje u ono što pritom oseća. Ceo svet je naglavačke okrenut, sve što ima veze sa srećom i životom je proterano. To nije svet žive, već turobne zelene. Pogled kroz prozor nije jasan već zamagljen. To je zemlja mrtvaca koji hodaju, svet bolesnih - svet hladnoće, blata i metala. Na kraju, čitalac biva izmešten sa ukletog bojnog polja u jedan više unutrašnji svet, u kome sam pesnikov pogled na prizore smrti i nasilja koji su na njega uticali nije ništa manje uznemirujuć od tih prizora.
Snažna simbolika se provlači kroz pesmu od prvog do poslednjeg stiha. Gledamo sliku mladih ljudi, ratom deformisanih u starkelje i babetine, senke onoga što su nekada bili; gledamo mrtve koji hodaju. Jasna je aluzija na Đavola, da bi se čak i njemu zgadila (po)grešnost svega što se u ratu radilo; svakako, tu je i aluzija na Horacijevu slavu vojevanja za svoju zemlju, protiv koje pesnik koristi sva sredstva kako bi dokazao njenu neistinost. Sve se pretvorilo u noćnu moru, trulo-zelenkastu i maglovitu. Užase rata je veoma teško shvatiti, i zato je lakše pomisliti da je u pitanju loš san nego stvarnost. Zar nije? Zapravo, nije: bili su to stvarni užasi koji su se dešavali stvarnim ljudima. To što pesnik slika atmosferu kao da se radi o mori, stvari čini još užasnijim.
Vučić nije mogao da izabere goru poentu od (podsvesnog) neznalačkog citiranja Ovenovih stihova - ne toliko po sebe koliko po priliku kojom se (na besramno nekrofilan način) obratio javnosti, prisutnima, porodicama stradalih i samim pripadnicima vojske koji su stradali prilikom bitke za karaulu na Košarama. Ništa novo: ni za njega, niti po nas. Znamo i kako, i zašto.
Corax je svojom poslednjom karikaturom, objavljenom 14. juna u Danasu, prikazao kompletnu transformaciju delovanja (k)radikala i njihove "politike" - od osnivanja do dana dana današnjeg.
1995. su u Bosni organizovali vezivanje pripadnika mirovnih snaga UN za mostove i vojne objekte, kako bi sprečili NATO bombardovanje. Ekipa koja drma srBskim delom Bosne od početka cirkusa u BiH je bila maksimalno radikalna, vojno i politički delujući po instrukcijama koje je javno obznanjivao Vojislav Šešelj, dobošar te politike. Dokaz da nije sve, i uvek, bilo po Miloševićevoj volji, predstavlja upravo to vezivanje, gde je Morgot Požarevački na kraju morao da reaguje pod pritiskom Zapada i interveniše preko svoje udbaške ekipe koju je poslao preko Drine da odvezuje sirote kanađane, amere, holandeze i afričku braću. Samo... i ta udbaška ekipa je povazdan bila naklonjenija Šešeljevoj nego Miloševićevoj dijagnozi.
1999. su vezivanja opet bila aktuelna - ovoga puta, u target majicama, ekipa se sama vezuje za mostove u Beogradu kako bi sprečila - pogađate: NATO bombardovanje. To, što su znali da ti mostovi neće biti gađani osim u slučaju krajnje nužde, baš kao što su znali da savezni MUP, RTS, Avala ali i drugi mostovi širom Srbije hoće, nije ih sprečilo da se masovno, u organizaciji JUL i SRS, okupe, odkmeče "Vooolimo teee oootaadžbino naaašaa" i slične dodole, pa onda u target majicama krenu da targetiraju sve domaće izdajnike i strane plaćenike. A neke, bogumi, i likvidiraju - još tada, ili koju godinu kasnije. Mission accomplished: cilj ispunjen, bombardovanje (baš kao i u Bosni) nije prestalo, ciljevi na zemlji eliminisani (osim ako nisu uspeli da se blagovremeno sklone). Na kraju, opet je Milošević morao da reaguje, ovoga puta poslavši oficire (umesto udbaša) u Kumanovo. Ali, ni ti oficiri nisu bili ništa manje naklonjeniji Šešelju nego Miloševiću.
Sve to - i još mnogo toga pride - predstavljalo je pripremu za ovo danas.
Za Koraksovu karikaturu na kojoj se Maja Gojković samovezala za stubove Narodne Skupštine. Potpaljivali smo i vodili ratove, izazivali najjače vojne arsenale da se na nama prazne, pustili SPS niz vodu i u koaliciju sa DS (kako bi smo ove druge u potpunosti razjebali a prve što više oslabili pred budući dolazak na vlast), Šešelja smo sklonili u Hag pred istragom za ubistvo Đinđića, tamo ga potplatili da ocinkari sve ostale pa pustili nazad. U međuvremenu, Morgot Požarevački je riknuo a na njegovo mesto je uskočio Sauron Zemunski, koji je prvo izveo puč unutar radikala prefarbanih u kradikale smaknuvši Nikolića, pa zatim i državni udar u vlasti preko vanrednih izbora i samopostavljenjem za premijera umesto sumanutog Dačića. Nova politika novih radikala više neće imati ratnu notu (ratnohuškačku hoće, naravno); ona će postati kradikalna, biće striktno fokusirana na čistu i neprikrivenu pljačku - kao što se kralo i rušilo po Hrvatskoj, Bosni i Kosovu, sada se sve to isto radi po Srbiji. Ko ne vidi da to rade isti ljudi istim metodama, ili je i sam pljačkaš ili zaslužuje podeblji dosije u Lazi. U domen ovoga drugoga spada i besomučno samotrovanje megatonama bljuvotina sa Pinka, Informera i ostalih dobošara kradikalizma. Podrazumeva se da su svi neprijatelji kradikalizma, baš kao nekada radikalizma, i dalje targetirani za slobodan odstrel. Za takve nikada nije važila sezona lovostaja.
Pre će NATO opet bombardovati Srbiju (naravno da su šanse za to na nivou statističke greške, ali baš lepo zvuči), nego što će se Maja Gojković odreći vlasti, što važi i za sve ostale kradikale, od Vučića, preko državnih i partijskih funkcionera, savetnika, pa do poslednjeg upravnika stambene zajednice, komunalnog milicajca, sendvičara, kafanskog abronoše i fejsbuk cinkaroša.
Palanački duh pašićevskog razuzdanog radikalnog boljševizma, koji još od druge polovine 19. veka ne dopušta ni trunku modernizacije srpskog društva, dostigao je ponovo jedan od svojh vrhunaca u formi ekipe koja danas komanduje Srbijom.
Ne samo vezani kanapima, lancima, već su dodatno zalepljeni i super lepkom za svaku fotelju, kabinet, račun, kafanski sto, privilegije, korupciju, blindirane automobile i bunker-vile, kvazileitizam, strahohuškanje, laganje, krađu, medije, militarizam, antipersonalizam, neznanje, falsifikovanje diploma i samog života, smrt kao život u mitomaniji - i sve ostalo što čini jedno društvo kriptofašističkim, zatrovanim patridiotizmom po skoro svim stavkama definicija Lorensa Brita (2003) i Umberta Eka (1995). Oni neće popustiti ni kod jedne jedine od tih stavki, ni po koju cenu koju će morati sami da plate. E sad, ako će platiti narod, tj. daprostite građani Srbije, onda je to nešto drugo, jer... Srbija, bre.
Svi oni, na čelu sa Vučićem i ekipom koja stoji iza njegovog podbulog lika i nedela, savršeno dobro znaju da bez svega gore pobrojanog njih nema. A, bogumi, ima ih skoro vek i po - i još uvek ne pokazuju ni trunku namere da ih više ne bude.
Moć nije sredstvo već krajnji cilj. Diktaturu ne uspostavljaš da bi sprečio revoluciju, već revoluciju dižeš da bi uspostavio diktaturu. Svrha represije je sama represija. Svrha torture je sama tortura. Svrha ubistva je ubistvo samo. Svrha moći je sama moć. Da li konačno počinješ da shvataš o čemu ti pričam, Vinstone?
- islednik O'Brajen (Džordž Orvel, 1984)
Takozvana "Srpska napredna stranka" je već dostigla Engsoc level u orvelizaciji našeg društva, oni su samo na korak od definicije apsoluta iz "1984": jedan jedini razlog zašto sve ovo rade je moć, "moć radi moći", jer sve ostalo imaju. Jedina svrha Engsoca, u Orvelovom romanu, jeste politička kontrola i moć sama po sebi.
Zar je toliko teško videti šta je svrha i cilj kradikala, beskrajno glupljih u odnosu na engsocovce, ali podjednako pokvarenih i podmuklih? Ili je ipak lakše gledati a ne videti?
Za koji god izbor od ova dva se odlučili, jedno treba uvek imati na umu: ovo drugo, ma šta vam govorili i lagali vas, ne može da traje večno - jer nikada nije. Istorija nas uči da ovo i ovakvo ponašanje nije novo, niti je "po prvi put". Te lekcije se samo treba podsetiti i stalno je imati na umu. Bolje tako, nego da nas razni "islednici" svaki čas podsećaju na to koliko je lako manipulisati prethodno zastrašenim i sluđenim ljudima. "U neznanju je moć" uči nas Engsoc. Nije tačno.
Znanje je moć.
Znanje je njihov najveći neprijatelj.
Zato vam proteruju decu iz obora u koji su pretvorili ovu zemlju.
Jer oni ne znaju drugačije, pa stoga to i ne žele.
Bolje će biti samo onog dana kada kradikali budu vezani lisicama. Jedni za druge.
Sram ima centralnu ulogu među osećajima koji imaju uticaj na ljudsku psihu; kroz njega se izražava osećaj nedostatka, inferiornosti ili ličnog neuspeha. Stoga, sram je tačka na koju se treba fokusirati svaka ozbiljna psihoanaliza. Narcisoidnost, ego-ideal i super-ego, idealno sopstvo, samo-patologija - sve to otvara put daljem proučavanju srama i njegovog uticaja. Sram se krije u samom srcu patologije narcisoidnih pacijenata. Kod neurotičnih pacijenata ona je ograničenog karaktera, odražava samo parcijalne neuspehe sopstva, reaktivna je, odnosi se na pasivno povlačenje iz unutrašnjeg konflikta, odražava duboki strah od kastracije, pomešana je čak i sa manifestacijama Edipovog kompleksa. U oba slučaja, zadatak psihoanalitičara je da prepozna, potvrdi, prihvati i istražuje dubinu i ulogu srama kod tih pacijenata.
U sklopu rasprave o Frojdovom učenju o sramu, sram moramo prvo razdvojiti od stida i anksioznosti, jer se ove tri reči previše često koriste kao sinonimi. Frojd smatra da je krivica vrsta anksioznosti, dok se sram javlja kao njen rezultat. Zbog toga, tok istraživanja mora biti sledeći: anksioznost -> krivica -> sram. Neurotična anksioznost predstavlja strah od opasnosti, i može biti trostruka: superego, instinktivna ili objektivna (zavisno od toga gde je locirana). Ovakva anksioznost je istovremeno i nenormalna, jer ne postoji očigledan eksterni izvor ugroženosti i opasnosti. Normalna bi bila u slučaju straha od nekih uobičajenih, objektivnih životnih opasnosti. Slučaj "Malog Hansa" je odličan primer takve anksioznosti. Krivica, kao što smo već rekli, predstavlja anksioznost superega, kao rezultat transformacije agresivnih instinkata. Sram je strah od opasnosti koja dolazi iz spoljašnjeg sveta; ta opasnost se ogleda u neprihvatanju određenih fizičkih/psihičkih svojstava ili sklonosti (npr. seksualnih) od strane drugih. Sram je rezultat neurotične anksioznosti koja vodi u represiju i ostale odbrambene reakcije ega. Sram je permanentna odlika psihe. - Pol Alfred Azar: Frojdovo učenje o sramu (1969)
radikal Vučić se 2008. sa ostalim bumbarima zakleo "na sveću"
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je na akademiji povodom obeležavanja 20. godišnjice bitke na Košarama da su se Srbiji u prethodnih 15-20 godina "stideli da govore o junaštvu naših junaka" ne bi li se "dodvorili onima koji su ubijali naš narod samo da bi se održali na vlasti."
Da li je ovaj čovek svestan šta je izgovorio, šta ove njegove reči zapravo znače? I kakve poruke, ovakvim izjavama, šalje njegova podsvest koja u sve većoj meri izbija nekontrolisano na površinu potiskujući ono malo preostalog razuma u njemu i oko njega?
Na stranu notorna činjenica da on nakon 20 godina licemerno priča o "herojima" koji su izginuli dok je on sam u isto vreme eskivirao mobilizaciju i Srbiju huškao u rat sa mesta ministra za informisanje, revnosno patriotski razrađujući feng-šui raspored enterijera samododeljenog stana čija kvadratura previše podseća na broj (zvanično) poginulih pripadnika Vojske. O tome je bilo izrečeno i napisano, tokom svih ovih godina, toliko toga da polako prelazi u frustraciju što nikada Aleksandar Vučić nije pokazao trunku sramote za sve što je radio i još uvek radi, uključujući i učešće u ratnohuškačkoj patriotskoj pljački (u kojoj su se radikali naročito isticali). Na stranu i to da niko od uniformisanih lica oko njega - koje mirno stoje i aplaudiraju mu dok im se on podsmeva sedeći u prvom redu, čekajući najavu spikera da istrči za govornicu - ne oseća niti iskazuje makar trunku sramote zbog saučestvovanja u ovoj paradi kiča i besramnosti kojom se ponižavaju upravo oni koji su na Košarama kletim poginuli ili bili ranjeni. I o tome se godinama priča i piše - i ništa. U svakome od njih ionako čuči po jedan Marko Đurić - i čeka. Na stranu nastrana ikonografija nekrofilne mitomanije, bez koje u Srbistanu nema otadžbinoljublja.
"volimo te, Otadžbino naša" - klošari o Košarama
Pogledajmo, zato, šta to Neurotični Anksiozni Superego poručuje kada ispaljuje rečenicu o stidu "u poslednjih 15-20 godina". Pošteno govoreći, upravo su tih 15-20 poslednjih godina zlatno doba žitija Aleksandra Vučića lično. Vreme kada se obogatio, nametnuo kao Jedini, uzurpirao sve što se da (i ne da) uzurpirati, transformisao iz radikala u kradikala, od Šešeljeve sekretarice i nosača stalka za kameru (sa snajperskim nišanom) u Gospodara straha, iz rešenja problema u problem po rešenje. U poslednjih 20 godina (dakle od 1999. do 2019.) on i njegovi su na vlasti 7. "Nespominjanje junaka i dodvoravanje ubicama", poštenih 35% idu i na njegov račun. Ako se na to doda SPS, koja je za poslednjih 20 godina u raznim varijantama vlasti saučestvovala tokom 15 godina, ispada da se 75% Vučićevog sumpora izlivenog po izdajnicima, ološu i nedostojnim ljudima odnosi upravo na njega samog i koalicione mu nacionalsocijalističke partnere.
U poslednjih 15 godina (od 2004. do 2019.), Vučić&Co. su na vlasti 7 (47%) a SPS učestvuje u dobitnoj kombinaciji tokom 13 godina (87%). Po Vučiću, ispada da Tadiću, Šutanovcu, Đilasu, Jeremiću, Petroviću i ostalima sa Žute podmornice bez kormilara sledi "suvih" solo 17% krivice za "zaborav heroja i dupeuvlačenje ubicama". Noćnu moru u po bela dana bi po Vučića predstavljao ovaj % kada bi smo mu dodali i deo solo učešća silnih "žutih" vedeta koje danas u kradikalskim redovimaponosno stoje na braniku otadžbine, svaki put kada namirišu mrs. Šta bre hoćete, mrzitelji - najboljem studentu Pravnog fakulteta nije bila potrebna matematika da to postane! A nije ni pre neki dan, kada je četvoricu pozvao da ih na ulici razbuca svu petoricu. Nema ovde nikakvih izmišljotina, zlonamernog tumačenja, falsifikovanja činjenica, izvlačenja iz konteksta, zamena teza ili pogrešnog tumačenja. On je izjavio to što je (i kako) izjavio, ali brojke su neumoljive i ne mogu ih nikakva laž i propaganda prikriti ili izmeniti. Na kraju, hajde da se vratimo na početak - psihoanalizi i sramu.
Anksiozni neurotičar, u konstantnom strahu od neprihvatanja sebe i svojih "dela" (uključujući seksualnost i edipovštinu), potrebu za samonametnutim priznanjem koju iziskuje njegov od malih nogu brižljivo frustracijama uzgajan superego dugačak dva metra, odavno je iz svog života eliminisao sram kao osećaj. Sram je uvek među prvim žrtvama odbrane superega i frustracija koje iza njega stoje. Podsetimo se, deformisana prikaza Ničeovog übermenscha zapravo je bila slika i prilika frustriranih vođa nacista, na prvom mestu Hitlera i Gebelsa koji su bili oličenje sušte suprotnosti svega onoga što su izgovarali i zagovarali. Ali, stoput ponovljeno na kraju postaje... da, to.
Pa tako i izbečena lopovska plačipička na kraju postane najveći borac za duše ubijenih radnika RTS, vojnika i dece.
Nije on, lično, kriv što je više nego očigledno bolestan. Biti bolestan ne predstavlja sramotu, bez obzira što Palanka uči drugačije. Ali jeste kriv što je, kao deo Palanke koja ga je takvog iznedrila i postavila na vrh, upropastio sve oko sebe - od onih koji mu se mirnostojećki uvlače u prkno, do onih kojima svakodnevno i u sve većem broju gledamo leđa na aerodromima i graničnim prelazima ove sluđene zemlje.
Ta i takva anksioznost, neurotična, ne zna ni za krivicu niti za sram. Zna samo za strah, koji je konstantno iznutra hrani i potpiruje, gradeći sebi zmajeve od papira kojih se toliko - još od malih nogu - plaši.
Ne znam na šta je sve Vučić konkretno mislio kada je onomad rekao da "tačno zna kako će okončati", ali izbor opcija mu je svakim danom sve uži i očigledniji. Što važi i za terapiju. "Šteta," reče mi neki dan onaj Indus iz Londona, "baš je bio vredan i perspektivan mesar u mojoj gvožđari."
Pitam se, pitam se: Da ga, možda, ne beše sramota, pa se vratio Palanci?
Ne bih znao kasti da ga, možda, ne beše sramota, pa se vratio Palanci.
A možda je, ipak, u dubinama i bespućima te i takve psihe, on ipak samo glup.
Kao noć, koja ga ispunjava. I pokvaren do srži, što je neizostavan privezak svake gluposti.
Ne ispravljaj budalu kada greši, jer će te zbog toga još više mrzeti. Samo mudar čovek to ume da ceni. - kineska poslovica
Bolesni paraziti, koji decenijama Srbiju drže u smrtnom zagrljaju, maksimalno se trude da nas sve ubede kako umesto života proživljavamo samo jednu lošu epizodu Letećeg cirkusa Montija Pajtona - za koju bi voleli da traje beskonačno.
Shodno tome, ovaj napumpani i ustoličeni skot sa slike ne može biti niko drugi do gospodin Kreozot iz pajtonovskog filma "Smisao života". To je ona dvonožna mešina od par stotina kila, u maestralnoj interpretaciji Terija Džounsa, koja uđe u elitni restoran, naruči prvih nekoliko stranica menija i kofu za povraćanje, pa krene da ždere i baca pegle u maniru idimi-dođimi (uglavnom po kelnerima i čistačicama). Kada dođe vreme za desert, oberkelner (Džon Kliz) ga ubeđuje da proba specijalitet kuće, jedan mikrokolačić - al' obavezno, na šta mu g. Kreozot odgovori:
- Odjebi, pun sam.
Alav, na kraju ipak proguta kolačić.
Eksplodira, pa sopstvenom utrobom i crevnim sadržajem polije goste i osoblje restorana.
Režiser filma Teri Gilijem je još 1983. u sitna crevca (...) opisao današnjeg Šešelja. Od izgleda, alavosti, preko ponašanja i rečnika, pa do polivanja okoline samim sobom. U birkeleru "Srbija", elitnom samo za probranu klijentelu.
-IZVRŠNI ODBOR- Broj: 13-05/19 Datum: 29.05.2019. godine Užice Na osnovu člana 58. Statuta "Prvi partizan" a.d. Užice i odluke generalnog direktora o prenosu ovlašćenja na izvršne direktore broj 192-100/19-1 i broj 192-100/19-2 od 08.02.2019. godine, a u vezi sa članom 114. stav 1. Zakona o radu ("Sl. Glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US. 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) i članom 73. stav 1. alineja 6. Kolektivnog ugovora "Prvi partizan" a.d. (stupio na snagu 21.08.2018. godine). Izvršni odbor "Prvi partizan" a.d. Užice, razmatrao je dopis preprezentativnih sindikata "Prvi partizan" a.d. Užice: Samostalnog sindikata i Industrijskog sindikata od 28.05.2019. godine - da se zaposlenima koji su išli na miting "Budućnost Srbije", koji je u okviru kampanje koju je pokrenu predsednik Republike Srbije pod nazivom "Budućnost Srbije", koji je održan 19.04.2019. godine u Beogradu, plati naknada i jednoglasno doneo sledeću
O D L U K U
1. Zaposlenima u "Prvom partizanu" a.d. Užice koji su išli na miting "Budućnost Srbije", koji je u okviru kampanje koju je pokrenuo predsednik Republike Srbije pod nazivom "Budućnost Srbije", održan 19.04.2019. godine u Beogradu, odobrava se isplata naknade zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kome je zaposleni odsustvovao, prema spisku zaposlenih koji čini sastavni deo ove odoluke. 2. Zadužuje se šef Službe obračuna zarada za sprovođenje ove odluke.
O b r a z l o ž e nj e
Zbog velikog interesovanja zaposlenih u "Prvom partizanu" a.d. Užice da prisustvuju mitingu "Budućnost Srbije", koji je u okviru kampanje koju je pokrenuo predsednik Republike Srbije pod nazivom "Budućnost Srbije", održan 19.04.2019. godine u Beogradu, omogućen je odlazak zaposlenih koji su izrazili želju da prisustvuju mitingu. S tim u vezi, a na osnovu člana 114. stav 1. Zakona o radu i člana 73. stav 1. alineja 6. Kolektivnog ugovora, Izvršni odbor je razmatrajući napred navedeni dopis reprezentativnih sindikata doneo odluku kao u izreci. Dostavljeno: po 1 x direktorima celina 1 x šefu Službe obračuna zarada po 1 x predsednicima Sindikata 17 x oglasne table 1 x arhiva
IZVRŠNI ODBOR: Generalni direktor Dobrosav Andrić, dipl.inž.maš. Izvršni direktor za tehničko-tehnološke poslove i proizvodnju Mihailo Topalović, dipl.inž.maš. Izvršni direktor za pravne i ekonomske poslove Dragan Dejić, dipl.inž.maš.
***
Eto, tako stoje stvari... NAŠI DANI... Evo u kakvoj državi mi živimo. Nemojte se više rugati da dolaze za sendvič i dnevnicu! Evo, dakle, prosečna plata za odlazak na miting. Zaista retko molim da se nešto sa moga zida podeli dalje... Sada molim sve, ali sve da podele ovu neviđenu gadost! Mislim da ovo treba da vide svi građani. A i premijerka da se malo zabavi.
Objektivnosti radi, treba pojasniti neke stvari:
Sam tekst Odluke, tamo gde se pozivaju na član 114. Zakona o radu, zapravo je delimično prepisan u stavu 1. Odluke, jer i u samom Zakonu stoji doslovno ista formulacija:
Član 114
Zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa. Poslodavac ima pravo na refundiranje isplaćene naknade zarade iz stava 1. ovog člana u slučaju odsustvovanja zaposlenog sa rada zbog vojne vežbe ili odazivanja na poziv državnog organa, od organa na čiji se poziv zaposleni odazvao, ako zakonom nije drukčije određeno.
Zakon podrazumeva da je prosečna zarada zaposlenog osnov za preračun dnevne naknade za odsustvovanje sa posla u slučajevima koje Zakon definiše. Naknada zarade podrazumeva za taj dan isplatu preračunate dnevnice na osnovu prosečne zarade, a ne cele plate.
Međutim, problem nije u obrazloženju odluke da se zaposlenima umesto plate (zarade) za taj dan isplati naknada (dnevnica), već u obrazloženju - zašto.
Zakon ne prepoznaje "veliku zainteresovanost zaposlenih za miting Budućnost Srbije" kao osnov za isplatu nadoknade u vreme odsustvovanja sa posla, definisane u članu 114. Odlazak na Vučičev miting ne može biti uvršćen u razloge odsustvovanja opisane u tom članu, pa je tim i ova Odluka nezakonita.
Bila bi, da su u obrazloženju naveli da je odsustvovanje zaposlenih bilo pokriveno danima od godišnjeg odmora ili tzv. slobodnim danima (domaća izmišljotina za izbegavanje plaćanja prekovremenog rada), za šta bi po Zakonu, takođe, svako od njih morao da ima posebno rešenje poslodavca, shodno prethodno podnetom zahtevu za odsustvo - broj svakog pojedinačnog rešenja su morali da dopišu kraj imena zaposlenog u navedenom spisku onih koji su odsustvovali.
Naravno, mogli su da se pokriju i zahtevom za neplaćeno odsustvo - ali nisu. Ubeđen sam da bi skoro svi sa spiska čak i tada išli.
Mogli su mnogo toga, ali nisu.
Jer im se može.
I još nešto: Zarada se obračunava na osnovu broja sati provedenih na radu
pomnoženih sa minimalnom cenom rada u Republici Srbiji, uvećano za tzv.
koeficijent koji "vuče" konkretno radno mesto. Naknada se
obračunava na osnovu proseka za 12 meseci, i isplaćuje u slučaju
odsustvovanja sa posla. Naknada se isplaćuje svakom zaposlenom shodno
njegovom ličnom proseku, i nije ista za sve zaposlene, tako da
sendvičari koji su išli na miting neće dobiti isti iznos kao što bi to
bio slučaj da su im isplatili samo dnevnicu.
Postoji još jedan, dodatni zajeb za visokozainteresovane užičke prvopartizane - u mesecu sa većim brojem radnih sati, zarada je sigurno veća od naknade po proseku. Drugim rečima, maj mesec 2019. je imao 160 radnih plus 16 sati praznične naknade po proseku. Prosečna naknada za maj bila bi obračunata na osnovu prosečna 174 sata. To znači da su im isplatili za taj dan preračunatu naknadu koja je u maju za 2 radna sata manja od zarade koju bi ostvarili da su ostali na radnim mestima.
Ova Odluka je najverovatnije doneta (više od mesec dana nakon mitinga) zato što je neko pripretio inspekcijom i tužbom zbog stavljanja u neravnopravan položaj zaposlenih koji nisu bili zainteresovani poput svojih kolega.
Doduše, u nekim državnim firmama su ovu razliku prejašili time što su kradikalčići toga dana redovno došli na posao, pa se tek oko podneva ukrcali u autobuse i krenuli na miting. Shodno praksi uobičajenoj za "javni sektor", za 5 sati provedenih na radnom mestu prećutno se priznaje svih 8.
Šta je bilo sa onima koji su toga dana iz privatnih firmi otišli na miting (a sa svakim mitingom ih je sve više) - ne zna se ni u redovnom, kamoli u vanrednom stanju.
Da zaključimo: nema razloga za brigu, sendvičari "Prvog partizana" a.d. Užice neće dobiti celu prosečnu platu već samo zakonom predviđenu dnevnu naknadu. Za sve ostalo, briga je neizostavni deo naše odvratne svakodnevice.
Kradikal sam, tim se-e di-i-čim
To ne moože bi-iti svak
Dok vam ovih dana pažnju odvaraćaju Dačićevim premeravanjem patke sa Kosovarima u UN, uličnim i kućnim pucnjavama, podrškama Vođi, Tadićevim lupetanjima, nevidljivim metroom i divljim svinjama, sve vreme treba imati na umu da u Srbiji poplave i dalje predstavljaju opasnost koja još uvek nije prošla. Samo su, po starom običaju, šutnute pod tepih da sačekaju bolji trenutak za dizanje rejtinga Šizoju i njegovoj ekipi.
Francuska buržoaska (građanska) revolucija iznedrila je, pored nacionalne države, svima dobro poznatu parolu: "Sloboda, jednakost, bratstvo". U međuvremenu je francuska država od nacionalne postala Ustavom garantovana građanska, što i dan danas bespogovorno važi (bez obzira na neke suprotne primere iz života, koji uglavnom služe da potvrde pravilo). Savremena nauka o društvu kaže da je ono "bratstvo" zapravo kolektivistički eufemizam za "sabornost" i pripadnost (poželjnoj) grupi, te da se sve češće umesto njega koristi "solidarnost" koja je daleko primerenija današnjici. Srpska nacionalna država, nastajala otprilike u isto vreme kada i francuska, prolazila je kroz razne svoje metamorfoze da bi se nakon više od veka i po vratila na početak - primordijalni mulj u kome caruju palanačke strasti, radikalski nacionalboljševizam (samo naizgled oksimoron, ali zapravo to je tačan opis politike koja je ovde dominantna sto pedeset godina). Nasilje, laganje i pljačka od strane vlasti.
Domaći moto je povazdan bio i ostao: "SrBstvo, bratstvo, jedinstvo", čak i u rahmetli SFRJ.
Na to treba dodati "i poplave", kao najnoviji kohezivni izum koji već neko vreme spaja naciju. Mislite da nije tako? Grdno se varate.
Da li je bilo izbora u Republici Srpskoj? Bilo je.
Da li je bilo poplava? Bilo.
Da li je bilo budalaština? Jašta!
Jednu od njih je u okolini Banja Luke snimo Draško Stanivuković, pa okačio na tviter:
Da li je bilo izbora u Republici Srbiji? Iha - svaki čas!
Da li je bilo poplava? Bilo, i još uvek su tu.
Da li je bilo budalaština? A kako bi drugačije...
Ovo je snimljeno u okolini Novog Pazara, takođe okačeno na tviter:
Isto.
Pod tepih, nizvodno, preko komšijskog plota... u bratski obor.
Ako ovo nije dovoljan dokaz bratstva i jedinstva Srba iz Bosne i Srbijanaca iz Srbije (kako "tamo" non-stop laprdaju), onda vam ni beskrajno zagrljeni Dodik i Vučić (i njihovi džeparoški "biznisi", savršeno razrađeni sa obe strane Drine) neće biti dovoljno dobri da progledate o kakvoj se zapravo bandi "nacionalnih radnika" ovde radi.
O teškim, preteškim lopovima koji odlično razumeju i koriste mentalitet Braće.
Srbima laž i krađa nikada neće biti preteške - samo ako su bratske.
Solidarno ćemo ih prećutati i progutati, kao i bezbroj puta do sada.
Nećemo se pobuniti protiv vlasti koja besomučno laže i krivi sve druge osim samu sebe što odbrana od poplava (i svih drugih elementarnih nepogoda) ne funkcioniše. Šta mene u Tekiji zabole za Knić, ako ja preko mesnog odbora SNS dobijem za džabe 300 frižidera, zamrzivača, šporeta i ostalih sokoćala?
Ma šta bre men' u Lučanima bole briga za Paraćin koji nije glasao za Vučića, kad smo mu mi pre neki mesec podarili 66% poverenja (a bilo bi i više, da ne beše nekih idiota), i će mu podarimo opet čim Vođa i nama uzvrati po tekijanskoj formuli. I ne samo to, će zahtevamo da se izbori ponove, ima da preokrenemo rezultat: umesto 66, more, sad će da ima 99% - i tačka.
Evropska unija godinama unazad Srbiji donira sredstva za unapređenje zaštite od poplava, i godinama unazad poplave prave istu, ako ne i veću štetu, a da niko ne zna (ili neće da kaže) gde nestadoše silni milioni evra za tu svrhu namenjeni. Važno je da bratska Rusija ne da Kosovo, ali ne da ni žutu banku pomoći ugroženima od poplava. Jbš preventivu, toga kod braće nema, da se ne posvađaju.
Stvarno - ko je na vlasti u ovih dvadesetak opština širom Srbije, u kojima i dalje važi opsadno stanje prouzrokovano poplavama? Zdrav razum svakako nije.
Lepo reče Mića, samo još da neko to i upamti, pa se uzme u pamet.
Trebalo bi i to imati na umu, neće da se baci. Niz rijeku.
Bernulijeva jednačina dinamike fluidnog srBstva/bratstva/jedinstva je na praktičnom primeru poplava po ko zna koji put bila iznova dokazana. Uzimala davala, presipanje iz šupljeg u prazno, uzvodno nizvodno, Mile Aleku & Alek Miletu. Čudo jedno, taj hidrostatički pritisak mrtvog mora u spojenim sudovima kvazidržava bez pravde i zakona.
