1999-2019

foto: Aleksandar Stanković (gornja), Tanjug (donja)

Vaistinu, šta se - sudeći po ovim fotografijama - u Srbiji suštinski promenilo u prethodnih dvadeset godina? Od mandata Vlade nacionalnog jedinstva iz 1999. do Vlade nacionalnog rastrojstva iz 2019. godine.

Mnogo toga.

Aleksandar Vučić je iz radikala prešao u kradikale.

Milovan Bojić je iz JUL prešao u radikale.

Rada Trajković je iz radikala prešla prvo u DHSS pa onda u antivučićevce.

Vojislav Šešelj je sve prešao, pa se vratio da se iznova tovi na državnim jaslama.

Ovo dvoje poslednjih je zamenjeno likom za koga neki tvrde da mu je umetničko ime "patrijarh Sendvičarske crkve".

Kakva suština, takve i promene.

Jedan od komentara na lopatare iz 2019. bio je: "na slici nedostaje Peranović".

Zapravo, ne jedan - nedostaju dvojica profesionalaca u toj disciplini.

Lopatari... e baš.

foto: Tanjug, Facebook

Nije suština u tome, već u nečemu drugom.

Stvarnom, a ne fiktivnom poput vučićevskih Potemkinovih sela.

Svaka lopata šljunka, cementa, blata ili čega god već što Vučić & Co. ubacuju u kamen-temeljce širom Srbije, ne predstavlja nikakav zalog za budućnost, otvaranje nečeg novog i boljeg, ulaganje u razvoj i napredak zemlje.

Ne.

Svaka od tih lopata samo je deo završnih radova na grobnici ovog društva, koju stručnjaci u toj oblasti punih trideset godina, natenane, prave. Pošteno bi bilo reći da se tu čak ne radi ni o grobnici, već o grobnom mestu na kome umesto ful-grobnice postavljaju jeftiniju varijantu (kako bi što više ućarili na radovima i pokrali materijal), stručnim rečnikom (koji Toma Nikolić odlično razume, a nije ni ostalima sa fotografija stran) rečeno - imitacija sa ivičnjakom.

Srbija je imitacija države, od ostatka sveta oivičena glupošću i paranojom svojih grobara.

I ništa drugo.