Ruka ruci, nismo...

"Pružiti ruku pomirenja, ali ne zaboraviti na žrtve."

- 19.04.2015. Komemorativni skup u Donjoj Gradini povodom 70 godina od proboja logoraša iz koncentracionog logora u Jasenovcu.

Pružiti ruku pomirenja, ali ne zaboraviti na žrtve

Pružiti ruku pomirenja, ali ne zaboraviti na žrtve

"Komšije i prijatelji Bošnjaci, ja vam još jedanput pružam ruku, želim sa vama iskreno da razgovaram. Ne brinite za budale koje su u ovom učestvovale, takvih ima svuda."

- 12.07.2015. Dan posle incidenta na komemorativnom skupu u Potočarima povodom 20 godina od masakra u Srebrenici.

Zaista korektne izjave, ukoliko ne znate ili vas ne zanima ko ih izgovara. Ali jeste bitno, i to mnogo.

Kako to da na dve, u mnogome identične lokacije i situacije, od strane iste osobe budu izgovorene na prvi pogled skoro identične ali suštinski različite, donekle i licemerne izjave? 

U prvoj, žrtve su "naši" a dželati "njihovi". Mi (čitaj: On) ćemo im pružiti ruku pomirenja ali nećemo zaboraviti "naše" žrtve, pobijene samo zbog toga što kruciformu jedni zovu "крст" a drugi "križ". Mi ćemo "naše" krstove nositi u sećanju, a "oni".. e pa moraće (i to je glavna poruka ove izjave) i oni da nose taj "naš" krst umesto križa, kao večni preteg u našu korist pri svakoj kuknjavi prilikom koškanja preko savskog plota. Usput, spomenu i "ustaški logor Jasenovac kao srpski Vad Jašem", što naravno nema nikakve veze sa istorijski dokumentovanom revnošću tadašnjih srpskih vlasti prilikom slanja Jevreja iz Srbije u nacističke i ustaške konclogore preko tog istog plota, već pomenutog. Radi se o ondašnjoj vlasti koju ova današnja, neokokardaška itekako radosno baštini.

U drugoj prilici, žrtve su "njihove", ali dželati uopšte nemaju veze sa nama (čitaj: Njim) iako se "sile Novog svetskog poretka svom snagom (...) upinju da dokažu da smo krivi svi mi (čitaj: On)". Ovde saučesnik pruža ruku žrtvama, zaboravno ne spominjući nezaborav o počinjenom zločinu. A zašto bi - pa mi ne zaboravljamo "naše" žrtve, dok dželati nisu "naši" tako da nemamo šta da pamtimo ili zaboravimo. Nije to isto, kao u prvom slučaju gde se "sve zna", jer se ovde "još uvek ništa ne zna". Ne verujete? Nađite bilo koji udžbenik neoistorije srBske za osnovnu ili srednju školu, prosvetlite se. Elem, druga izjava je baš kao i prva uperena na "drugu" stranu, sublimirano upakovana u nevinost naših "žrtava" (neizgovoreno: dželata) kroz "budale kojih ima svuda". Marketinška umetnost izvrtanja istine, prebacivanjem odgovornosti na druge širenjem priče na "mangupe u svim redovima", jedna je od omiljenih tehnika kojom se današnja srbistanska vlast služi. Ovakvu priliku su mogli samo da čekaju da im sa neba padne, pa ako baš i neće sama ne bi bilo zgoreg malo je i... pogurati? Iskoristiti "navijače" kako bi u medije lansirali šifrovanu poruku koja glasi: "Ja se uopšte ne brinem zbog ovih jajara i kamenjara što me napadoše. E, tako se ni vi, po ugledu na mene, uopšte ne brinite zbog budala koje su vam pobile najmilije, onih kojima se povremeno i sam kitim ili preimenujem ulice, jer budala ima svuda." U ovom slučaju, žrtve su te koje će morati da budalasto podele teret pruženog крста, bez obzira da li im je Mesec mlad ili pun.

Da li sve to, ipak, prvenstveno šalje poruku o onome ko je izgovorio, a ne o izgovorenom ili žrtvama ludila? O istoj osobi koja je pre 20 godina izgovorila "sto za jednog", a danas spretno skreće pažnju sa žrtava (uz pomoć budala) na "osam hiljada za medijski cirkus u korist Jednog". Umesto o žrtvama, sada svi pričaju samo o "žrtvi". To je ta, stara ali svom snagom unapređena radikalska taktika "8000 zarad jednog".

Atentat, napad na celu Srbiju? Bullshit!

Doduše, druga izjava se da protumačiti i ovako: "Budale su gađale budalu, jer takvih ima svuda." Problem je, zapravo, u tome što se uopšte ne radi o budalama, već o bitangama koje bi da teret krivice natovare svima i tako izbegnu sopstvenu odgovornost.

Razlika između budala i bitangi je suštinska, toliko znaju i deca.

Budale su svi, jer ne postavljaju jedno, jedino i najvažnije pitanje:
"Šta si radio u ratu a šta to radiš u miru, Bitango?"

appendix: Mala škola srpsko-turskih reči i izraza

nišan (imenica, persijskog porekla)

- srpski: deo oružja koji služi za preciznije gađanje

- turski: nadgrobni spomenik na islamskim grobljima

Prokleta je ruka Zla koja je srpsku i tursku reč spojila na ovakav način. Ničim operiva.

Ponekad nije neophodno da ta ruka drži kundak, dovoljan je i mikrofon da nišan pretvori u nişan.

Zlo seme cveća Zla

Cveće zla

Usnama, u postelji, znam svakog navesti
Da izgubi ostatke starinske savesti.
- Charles Baudelaire: Les Métamorphoses du Vampire (Les Fleurs du Mal, 1857)

Poslednju sedmicu juna obeležila je godišnjica objavljivanja Bodlerovog "Cveća zla" (Les Fleurs du Mal) 1857. godine. Ta zbirka pesama je odmah po objavljivanju izazvala izlive ogorčenih protesta, koji su okončani cenzurom i sudskim postupkom protiv autora.

"Cveće zla" obuhvata 126 pesama, grupisanih u 6 odeljaka. Ti odeljci su, poput pesama koje ih čine, različitih dužina. Bodler je tvrdio da njegovo delo nije samo puki skup pesama, te da ima sasvim jasan početak i kraj koji čine jednu strukturu u kojoj svaka pojedinačna pesma ima smisao samo kada se čita u kontekstu celine koju čini sa ostalim pesmama.

Središnju nit ovog dela čini sukob između svetske truleži i lepote, između sumorne stvarnosti i snolikog bekstva od nje. Sva ta negativnost biva razvejana kroz slezinu (splin), organ koji služi da otklanja bolesti. Sve što je pozitivno, predstavlja se kroz idealno - ljubav, saosećanje i ideje uz pomoć kojih je beg iz surovog materijalnog sveta jedino moguć. Bodler je kreirao svojevrsnu poetsku formu u oštar odgovor na doba romantizma, uz pomoć koje je pokušao da opiše uticaj dva kontradiktorna elementa života ("Spleen et Idéal"), umesto da se fokusira na lepotu u prirodi - za koju je smatrao da samo odražava ideal, pa samim tim ne uspeva da istinito iskaže realnost egzistencije.
Iz pesme u pesmu, ponavlja se jasna matrica po kojoj splin uvek remeti ideal. Trenutke erotske ljubavi, koje pesnik idealizuje, zasenjuje strah od smrti, osećanje neuspeha i duha koji se guši svaki put kada krene u potragu za srećom. Kao najekstremnije, on poredi svoju ljubavnicu sa lešom koji truli ("Preobražaji vampira / Les Métamorphoses du vampire"), tako naglašavajući činjenicu da svaki trenutak romantike ima svoj neumitan završetak, oličen u smrti ljubavnika čija se trupla raspadaju.

U trećem odeljku (Pariski pejzaži), Bodler oslikava konstantan tok promena u Parizu sredinom XIX veka. Odeljak otvara romantizovanim opisom grada koga je zvao svojim domom, ali ta atmosfera se vrlo brzo pogoršava. Obnova i modernizacija Pariza u vreme Luja Napoleona, kod Bodlera izazivaju loš osećaj, dok široki bulevari niču namesto uskih srednjevekovnih uličica iz njegovog detinjstva. U sve većoj meri, pesnik biva preplavljen osećajem sve veće otuđenosti od ostalih Parižana, ali i mračnom stranom Velegrada - prostitucijom, kriminalom, boleštinama.
Šarl Bodler je rođen 1821. godine u bogatoj porodici. Rana smrt oca (1827) ostavila je trajni trag na njega. Majka mu se posle kratkog vremena preudala za jednog generala, koga je mladi Šarl vrlo brzo počeo da otvoreno mrzi. Namerno je izazivao očuha, nemilice trošeći novac od nasledstva; digao je i ruke od daljih studija prava i posvetio se boemskom životu. Zabrinuti roditelji ga tada šalju na putovanje po Mediteranu u nadi da će to obuzdati njegovo mladalačko buntovništvo. Međutim, po povratku u Pariz on nastavlja tamo gde je stao, postaje sve češći posetilac jazbina punih opijuma i hašiša.
Sprega više faktora imala je presudan uticaj na Bodlerov rad. Prvo, čitav niz (nesrećnog) zaljubljivanja je uticao da napiše nekoliko zbirki romantične poezije. Drugo, stalne promene i preokreti koji su se dešavali u Parizu sredinom tog veka - naročito Revolucija iz 1848. i potonja Pariska buna - u Bodlerovoj glavi cementiraju ideju o svetu koji je u stalnom stanju haosa i nezadovoljstva. Konačno, direktan književni uticaj na njega vrši Edgar Alan Po - kolega po peru, siromaštvu, ovisnosti i depresiji - čija dela Bodler jedno vreme prevodi na Francuski jezik (1852-1865). Poovo zanimanje za horor je izvršilo nesumnjiv uticaj na stvaranje "Cveća zla".
Ubrzo pošto je knjiga bila objavljena, Bodler i njegov izdavač bivaju optuženi za bogohuljenje i opscenost, za šta im sud odrezuje teške kazne, dok je štampanje "Cveća zla" prekinuto i zabranjeno.
Bodlerovi radovi nisu bili priznati za njegovog života, mada ne i nepoznati. Život je okončao u bedi i siromaštvu; u tom trenutku, većina njegovih radova nije bila objavljena. Tek 1949. godine je po prvi put u Francuskoj bila objavljena kompletna i necenzurisana verzija "Cveća zla".

Daryl Worthington: Les Fleurs du Mal (New Historian, 24.06.2015) 


Zlo seme

Liroj: Kad smo već kod toga, ja mislim da tebi čak nije ni žao zbog onoga što se desilo tom dečaku.
Roda: A što bi mi bilo žao? Pa Klod Dejgl se udavio, a ne ja! On je mrtav, ne bi primetio ni da li su mu takvom prikačili medalju ili ne. Ja mislim da si ti ukapirao nešto što se uopšte nije desilo, i da su to sve gole laži!
- William March: The Bad Seed (1954)

Kraj ove sedmice pokušaće iznova da obeleži ono isto zlo seme posejano pre dvadeset godina, iz koga Zlo danas ponovo cveta napućenih licemernih usana, na sve strane iznova laže, viče i ujeda, u oblaku after shave losiona sladunjave arome truleži i deteline. The Bad Seed, tj. Zlo koje je onomad zasejano sisanjem krvi pa se sada vratilo da dovrši posao, pohotno ližući sa prstiju poslednje mrvice koštane srži svojih zabezeknutih žrtava, pritom ih ubeđujući da je to ljubav. I to ona idealna, de profundis. Na šte splina.
Slezinu, taj spasonosni i pročišćavajući organ, svi mi tako beskrvni i isisani, odavno smo negde usput pogubili, na to svikli, oguglali.

***

Hitno dajte tu jabuku da zagrizem, vreteno da se ubodem! Pokrijte me trnjem i ne budite, ni po koju cenu. Uopšte me ne interesuje vaše "još uvek je neizvesno". Koliko god da se šminkate, Zlo je uvek izvesno. Nema tu ni manjeg ni većeg, niti ideala.
Samo splin ostaje.

True type font

Leti patka oko glave,

nosi pismo preko...

Znao sam da je to taj font, onaj pravi tip: Tomislavljevo_cir.ttf

Možete ga direktno skinuti sa sajta: њњњ.радицалбајцхетникс.срб/фонт.хтм

Podhitno organizovati referendum za izmenu Ustava Bajčetničkog vojvodstva Srbije & Satelita, po ugledu na onaj grčki, sa samo jednim pitanjem:

- A da niste slučajno protiv usvajanja ovog fonta za zvanično državno pismo?

Građanima omogućiti da se opredele između dve ponuđene opcije: "ni slučajno" i "ni u snu".

Takođe, posebnim Ustavnim zakonom, Tomino pismo Elizabeti obavezno pohraniti u stakleni sarkofag na ulazu u Savinhram, umesto Teslinog jajeta. Ovo Nikolićevo je još uvek sveže, da prostite - rovito. Ima dovoljno vremena da sazri do narednog Tucanja.

Pardon, Vaskrsa.

p.s.

A da ovo pismo ipak nije bilo za cara Putina?

Nekako se sve uklapa.

Trule rajčice

Nekada davno, u tzv. Brozovo doba, Jugosloveni su išli u Grčku na more na po dve nedelje, jer im je letovanje bilo jeftinije nego na Jadranu ukoliko se smeste u neki kamp, ponesu lonce i paštete odavde a tamo pazare samo Metaxu, smokve i paradajz - kombinaciju koja je garantovano čistila crevni trakt i otklanjala masne naslage iz svih telesnih cevotoka.

Zvali su ih palanački paradajz-turisti.

Dilemma (δίλημμα) serbica aeterna: paradajz ili tuđe dupe - šta je slađe?

Danas, u vreme tih istih bivših Jugoslovena koji se sada iz petnih žila upinju da dokažu kako su Srbi koji nikada i nikakve veze nisu imali sa Brozovim dobom - a kamoli njegovim službama - neki od njih u Grčku idu da bi samo na ekskluzivne pijanke za jedno veče trošili više nego za sedam dana neki svetski bankar koji je celoj državi Grčkoj zajmio kintu sa mesečnom kamatom većom od mesečne rate. Zapravo, najveći broj tih i takvih (ne bankara, već ovih naših seratora) u Grčku uopšte ne ide, ali to ih uopšte ne ometa u neutaživom porivu da se danima odavde dalekometno proseravaju na temu "šta je bolje za Grčku ili propast", "zašto je OXI definitivan krah Syrize i cele Grčke", "najebaće oni, ta banda grčkih neradnika i grebatora o nemačke pare (koje smo mi mogli da izgrebemo umesto njih, samo da smo brže skidali te proklete tesne gaće) - pazite šta vam kažem!", "niko se nije izvukao iz kandži zelenaša, velim ja, N-I-K-O (rukotrlj, rukotrlj)", "đubrad jedna grčka, oni bi po ceo dan da se izležavaju po plažama i bleje po kafićima a pošten svet da ih finansira pa da posle to ne vraćaju (mamicuimjebemkomunističku)", "ovo je velika pobeda Vladimira Putina, najvećeg prijatelja srpskog naroda em narodnosti", "ovo je šamar fašističko-kapitalističkoj anglosaksonskoj (sic!) čizmi koja bezobzirno gazi po ortodoksnim zemljama pravoslavlja, islama i ćirilice", "grčko OXI je konačni dokaz nepravde svetskih moćnika koji nam poturaju lažni genocid u Srebrenici, kad svi znamo da je to bio samo zločin", "grčko NE je krunski dokaz da je dr Vojislav Šešelj sve vreme bio u pravu", "čestitke koje su Tsiprasu uputili neostaljinisti i neofašisti sa svih strana sveta (kao da je jedino on glasao za NE, a ne 2/3 Grka), konačno su razotkrile angloameričku zaveru da preko njega i Varufakisove ostavke sruše kurs eura u odnosu na dolar", "OXI, a? XA XA XA, more će vidite tek šta je kriza em propas' jer ste dužni k'o vi, XA XA XA! (srkkafe, srkkole)", "NE grčkog naroda na referendumu je pokazalo da je Aleksandar Vučić sve vreme bio u pravu kada je tvrdio da..." i tako u nedogled. Bulšit do bulšita.

Sve ovo gore navedeno nije nekakvo dokono prolupavanje; to je današnja slika srpskih elektronskih i štampanih medija, izveštača, kolumnista, frilensera, blogera, tviteraša, političara & pripadajućih im analitičara. Svih, bez izuzetka. Svi se oni danas, kada su poodrasli i do guše zagazili u zrelo kontrarevolucionarno doba, ovim besomučnim ludomradovanjem na konto Grčke zapravo svete sopstvenim biološkim (ideološki zatrovanim) roditeljima koji su ih nekada, kao decu, tamo vodili na more, hranili ovdašnjim konzervama & grčkim paradajzom. Bad seed tog paradajz-turizma izraslo je u današnju srbistansku Pogan koja jedva čeka neku elementarnu nepogodu ili tuđu nesreću pa da pljuckajući okrene glavu od sopstvene stvarnosti; da tim grčkim ćiftama trgovačkim vrate silan paradajz koji su nekada na silu morali da jedu na plaži u Paraliji, umesto sladoleda ili girosa. Da im se proseravanjem osvete za sopstvenu opstipaciju u mozgu, koja traje li traje.

Zvaćemo ih palanački paradajz-politikanti.

U paradajz-državi, truloj više nego što će Danska ikada biti.

... kad se već gađamo narodnim doskočicama na račun Grčke.

Na čuvenoj Rotten tomatoes skali ocenjivanja (od 100 do 1%) najgorih filmova & tripova u toku godine, svi bi oni dobili zajedničku ocenu 000%. Gori od najgoreg. Truli. Ukoliko ste ikada bili u situaciji da vas ošine ogavan smrad trulog paradajza iz kontejnera preko puta zgrade u kojoj stanujete, pa još posred leta, onda znate na šta tačno mislim.

Kažu, do truljenja dolazi usled nedostatka kalcijuma.

Srpski političari su živ dokaz te tvrdnje.

Ostavka

"Petojulski referendum će ostati zabeležen u istoriji kao jedinstven trenutak, kada se jedna mala nacija usprotivila dužničkom ropstvu."

Poput svih borbi za demokratska prava, tako i ovo istorijsko odbacivanje ultimatuma Evrogrupe od 25. jula ima svoju visoku cenu koja ga prati. Od suštinske važnosti je bila ponuda visokog kapitala da ovo NE grčkog naroda naša vlada odgovarajućom rezolucijom naknadno "investira" u DA - u sporazum koji podrazumeva restrukturiranje duga, manji stepen štednje, preraspodelu u korist onih kojima je pomoć potrebna i stvarne reforme.

Ubrzo nakon objavljivanja rezultata referenduma, bila mi je jasna potreba određenih članova Evrogrupe, kao i "odabranih" partnera za mojim "neprisustvom" na tom sastanku; takvu ideju je premijer procenio kao potencijalno korisnu za njega prilikom postizanja sporazuma. Iz tog razloga, ja danas napuštam Ministarstvo finansija.

Smatram da je moja dužnost da pomognem Aleksisu Ciprasu da iskoristi, onako kako on to najbolje smatra, kapital koji nam je grčki narod podario na jučerašnjem referendumu.

A ja ću se ponositi činjenicom da me se ti kreditori gade.

Mi u Levici znamo kako da zajedno radimo i bez privilegija koje donosi funkcija. U potpunosti ću podržavati premijera Ciprasa, novog ministra finansija i našu Vladu.

Ovaj nadljudski napor u čast hrabrog naroda Grčke, i veličanstveno OXI/NE koje su oni podarili svetskoj demokratiji, predstavljaju samo početak.

Yanis Varoufakis personal blog: Minister no more! (06.07.2015)

+

Reakcije na rezultat jučerašnjeg referenduma u Grčkoj zaista umeju da budu zanimljive. Naročito one koje su bile objavljivane danima unapred, poput infograma koji je 3. jula objavio američki Wall Street Journal, iz koga se vidi da bi posledice (eventualnog) grčkog napuštanja eurozone bile sledeće:

- prosečna nadmorska visina Evrope bi opala za 157 metara

- ukupna količina proizvedenog maslinovog ulja bi bila 24,5% manja

- Evropa bi imala za 31,2% kraću ukupnu dužinu obale

Vaistinu vickasto, ali i uobičajeno za transokeansku distancu.

Reakcija tih istih, koja je usledila prilikom objavljivanja preliminarnih rezultata, nije bila nimalo vickasta:

Međutim, ta "bura" je po objavi podnete Varufakisove ostavke izgledala ovako:

Vrednost eura u odnosu na američki dolar ponovo je počela da raste, počev od 8:00 u ponedeljak. Tačno pola sata nakon što je grčki ministar finansija podneo ostavku i to obelodanio u medijima. Onaj špic na grafikonu označava trenutak kada su svetski mediji preneli tu vest.

Takođe, na svetskim berzama se polako zaustavlja jučerašnji vrtoglav pad, za šta su, garantujem, najviše zainteresovana stara srpska palanačka misao & prekoplotni pljuckači kvaziliberalnih bajalica.

Trgovina EUR/USD je završena: prvo 1 OXI za 1% naniže, pa 1 Varufakis za 1% naviše.

Ukoliko je ovo način na koji funkcionišu savremena ekonomija i berze - a jeste - onda više ni van pameti nije ideja o ponovnom odlasku u šumu. Dok i to ne poseku zarad auto-puteva u lepšu i bolju prošlost.

Reakcije na Varufakisovu ostavku možete pratiti iz munuta u minut ovde:

The Guardian: "Greek referendum: finance minister Yanis Varoufakis resigns - live"

Zabavnije je od gledanja svih Pinkovih kanala i RTS zajedno, ne zvao se ja Fido.
A i ne zovem se tako.

***

Bez obzira na bankarske vratolomije, ostaje otvoreno pitanje zašto je grčki ministar finansija podneo ostavku: da bi olakšao pregovore premijeru (kako to on sam tvrdi), zato što je do referenduma on glumio zeca a od referenduma će narod nadalje biti "loš policajac", ili možda zato što su mu se svi zgadili?

Ne bih baš računao na kartu gadljivosti kod političara, naročito onih finansijskih.

Još manje na to da je bilo ko od ovdašnjih politikanata sa posebnim potrebama čuo za reč ostavka.

Neoliberalna skaska

Ova skaska je namenjena svima koji su poslednjih meseci Grcima uporno postavljali pitanje:

- A gde su pare?

Nekada davno...

Majmun-s-motkom, posmatrajući ostale životinje koje su se u poslednje vreme iz divljine dovukle u blizinu pećine u kojoj se on krio, pa tu odomaćile, zaključi kako bi od njih bilo više ćara ako nešto korisno urade za njega - osim pukog lova i tamanjenja istih. I tako, odluči on prvo da podigne nekakvu ogradu, koja je više bila simbolična nego što je stvarno mogla da zadrži ostale životinje u granicama tog prvog poseda, koji je dosezao dokle je mogao da vidi sa ulaza svoje pećine a da ne vide njega.

Za početak.

Kako je vreme neumitno teklo, on je polako naučio i kako da zakopa semenje pa potom iskopa plodove, ili ih pobere sa grana, sebi spravi salatu uz meso ali i ostacima obroka dohrani životinje. Što je vreme više prolazilo, mozak majmuna-s-motkom je sve više rastao proporcionalno njegovom apetitu, dok se životinjama smanjivao obrnuto proporcionalno povećanju dužine crevnog trakta.

I tako, od njega postade Prvi Farmer.

Prvi zadatak koji je sebi postavio, beše da ojača ogradu oko poseda, prethodno proširivši vidike.

Farmer je bio čovek od dela a ne praznih reči, njega nikakva politika nije zanimala već striktno biznis. Životinje ga zbog toga među sobom prozvaše farmer-idiotom, apolitkusom. Govorile su nemuštim jezikom, koji je on nekada znao ali ga je zaboravio, u međuvremenu trenirajući mozak kalkulacijama, pa ih nikako nije mogao razumeti čak i da je hteo da ih sasluša. 

Posle dugog niza godina bavljenja poslom, iskristalisan je ideal svakog farmera-idiota: da krave poji mlekom a svinje hrani svinjskim mesom, i tako pokrene biznis sa pozitivnom nulom, za početak. Da bi krenuo u prvobitnu akumulaciju kapitala, shvatio je on, u takvom sistemu samo treba da postepeno zakida na mleku i mesu koje će proglasiti viškovima i baciti na tržište, koje je takođe sam izmislio da bi špekulacijama pokušao da izmuze više kinte ostalim farmerima-idiotima poput njega, koji su takođe gajili kokoške na jajima, koze na siru, ovce na škembićima.

Kada je sva ta silna menažerija počela da gunđa, ukapirala da ih Farmer sve manje hrani njima samima a sve im više zakida njih same, oni mu se požališe, a on im predloži kako bi mogli da uzmu od njega koji kreditčić, da se malo potove, jer će tada bolje poslužiti cilju. Pardon - sebi.

Jednoga dana životinje, i pored starih nevraćenih + novih apsolutno neophodnih kredita, ipak shvatiše da su i dalje sve tanje, da ih još više prodaju, te da - ukoliko ne žele nove dugove - stare kredite neće moći da vrate, osim da se samozakolju kako bi rate platili u čvarcima. Što, podrazumeva se, nije dolazilo u obzir čak i da su same tako htele da urade, jer im Farmer ne bi dozvolio da mu upropaste unosan biznis na tako glup kamikazi-način. O, zamenio bi on životinje drugim, novijim i glupljim, ali veliki problem je nastao onog trenutka kada su sve ostale životinje konačno bile preraspodeljene među nekoliko njegovih kolega. Narasla konkurencija mu je, doduše, predložila da povremeno pozajmi po koju živuljku zarad opstanka biznisa, na kredit i sa veoma povoljnim kamatnim stopama, ali Prvi Farmer je tu formulu isuviše dobro znao jer ju je on lično izmislio. Nikako mu se nije dopadala mogućnost da deevoluira u životinju na posedu ostalih, većih Farmera.

A i ograda mu beše baš lepa, šteta bi bila razvaljivati je.

I tako, na kraju, farmer-idiot posegnu za jedinom vrstom sa kojom je oduvek imao zajednički jezik, ne bi li odbranio (svoju) Farmu od (svoje) manite živine em nelojalne farmerske konkurencije. On pozva u pomoć ponovo majmune-s-motkom, da zavedu red i zakon. Od farmera koji je mlinb pretvorio u fabriku, on pozajmi malo suzavca i gumenih metaka, zauzvrat obećavši da će mu obavezno dati nešto od svoje neposlušne živine zazuzvrat, ako mu zatreba za neku sitniju humanitarno-vojnu akciju u Divljini.

Životinje su, ne bi li spasile ono malo preostale neodrane kože, u odgovor izmislile štrajkove, molotovljeve koktele, demonstracije, solidarnost, socijalne fondove, minimalce, referendume, revolucije.

Na kraju, cela ta priča svela se samo na pitanje menadžmenta: da li bi životinje, uključivši i majmuna-s-motkom, podjednako evoluirale, razvijale se, da nije bilo onoga ko ih je organizovao tako kako ih je organizovao?

Pouka skaske glasi: 

Što više farmera-menadžera, to više majmuna-s-motkama.

Umalo da zaboravim, deco: taj primordijalni majmun-s-motkom koji je u farmera evoluirao kroz biznis, u vreme dokolice je pored Farme izmislio i Kreacionizam po sopstvenom liku, kako ne bi morao da gleda u najjednostavniji zakon prirode: evolucija je Zakon koji važi za sve životinje, pa tako i za farmere & njihove majmune-s-motkama.

Bez izuzetka.

***

Elem, da se vratimo na početno pitanje: koje pare, ili bolje reći - čije?

A šta ako su građani Grčke prvi, ili jedini koji zaista imaju pravo da postave to pitanje?

I ne samo Grci... ne samo oni.

p.s.

Shodno naslovu, neki će pomisliti kako je ovo svojevrsna postpromocija knjige "Neoliberalna bajka" Vladimira Milutinovića. Na njihovu veliku radost - nije. Ovo je samo bila razbibriga za dežurne redakcije domaćih medijskih tariguza, koje su nestrpljivo čekali NAI-blagovest sa grčkog referenduma, pa da desnicom rukom zgrabe ono sikirče iz snopa žita i svom snagom opale po svojoj levoj sestri-bliznakinji koja ga je srpom požnjela. Onako, uz suze radosnice i obavezno preko plota. Samo je čekić, oduvek, prelazio iz jedne u drugu ruku.

Ukoliko još uvek niste pročitali Orvelovu "Životinjsku farmu" - ne morate. 

Ionako je živite.

Strukturalni rasizam u predsedničkim kampanjama 1860-2015

Pred američki Dan nezavisnosti, da se malo pozabavimo i njihovom kampanjom za naredne predsedničke izbore koji se održavaju 2016. godine:

Od ubistva Majkla Brauna u Fergusonu, u avgustu 2014. godine, pažnja javnosti pojačano je usmerena na pitanja krivične i socijalne pravde, i to posebno kada su u pitanju Crni Amerikanci. Jedna sasvim nova generacija aktivista uporna je u nastojanju da fokus javnosti zadrži na nesrazmerno veliki broj crnih muškaraca i žena koje su ubili policajci. Iako to traje decenijama, najnoviji slučajevi poput Fergusona, Njujorka ili Baltimora (da spomenemo samo one najskorije) ponovo ukazujuna postojanje strukturalnog rasizma u SAD.

Kada su shvatili da je postalo nemoguće dalje ignorisati nezadovoljstvo, američki zvaničnici su se suočili sa velikim pritiskom javnosti da taj problem reše. Kako se kampanja za izbore 2016. sve više zahuktava, tako se i predsednički kandidati suočavaju sa zahtevima da iznesu sopstvene planove po pitanju rešenja ovog problema. Za neke od njih, odgovor na to pitanje je lakši od drugih. Nakon što je beli rasista 17. juna upao u jednu crkvu u Čarlstonu i pobio devet crnaca, problem rasizma je izbio u prvi plan uz mogućnost da postane centralno pitanje predstojećih predsedničkih izbora.

Samo u periodu od 22. do 30. juna ove godine, zapaljeno je i do temelja izgorelo sedam crnačkih crkava na američkom jugu. Dok se zvaničnici i policija još uvek "premišljaju" oko slučajnih uzroka tih požara, sve je veći broj onih koji u tome vide jasnu taktiku rasističke opresije. Za razliku od svojih podređenih, predsednik Obama je javno izjavio da postoji direktna veza između podmetanja tih požara i narastajućeg rasizma na američkom Jugu, da ta "tradicija" ima svoju istoriju koja predugo traje i da se tome već jednom mora stati na put.

Pre nego što je prošlog decembra zvanično objavila svoju predsedničku kandidaturu, Hilari Klinton je u Bostonu izjavila: "Svako od nas će morati da se izbori sa određenim teškim istinama po pitanju rasizma i pravde u Americi." Ovaj njen komentar su inicirale dve odluke sudskih veća koja nisu osudila policajce, ubice Majkla Brauna i Erika Garnera. Ona je iskoristila tu priliku da ponovo ukaže na potrebu za reformom krivičnog zakonika, ističući nesrazmerno visoku stopu "obojenih" Amerikanaca u ukupnom broju uhapšenih i zatvorenih, kao i uticaj koji to ima na njihove porodice.

Od ukupnog broja uhapšenih u celom svetu, 25% njih se nalaze u SAD, najvećim delom usled neuspeha u borbi sa narko kartelima. Mnogi od njih nisu u zatvoru zbog nasilja već zbog posedovanja droge, ali i posle odsluženja kazne ostaju pod prismotrom zbog dugog uslovnog perioda. Iako je broj nasilnih prestupa u opadanju, mnogi političari se zalažu za još oštrije kazne, ponajviše usled pritiska koji na njih vrši tzv. privatna zatvorska industrija, koja ih očigledno finansira. I pored toga, strukturalni rasizam koji nesrazmerno pogađa crne Amerikance u svemu (od broja hapšenja do presuda) očigledno je primorao političare da prilagođavaju svoje izjave u skladu sa tim.

Novi fokus američke javnosti usmeren na rasizam naročito teško pada republikancima. Nesuvisle izjave njihovih kandidata povodom masakra u Čarlstonu, pokazuju koliko su loše pripremljeni za diskusiju o tome; kandidat Džeb Buš, u dobro poznatom porodičnom stilu, izjavljuje kako "nije baš siguran da ta pucnjava ima rasističku podlogu". Još od prve Obamine predsedničke kampanje, među desničarima sve više narasta strah od gubitka kontrole nad biračkim telom. Stoga republikanci potežu klasične rasističke varalice, poput "ograničavanja verskih sloboda" i "ograničavanja posedovanja i nošenja oružja", potpirujući tako najdublji strah svakog rasiste: strah od crnog predsednika.

Ben Karson je jedan od retkih republikanaca koji su smogli snage da se povodom zločina u Čarlstonu obrate svojoj stranci i pozovu je da se suoči s tim problemom. "Nazovimo to bolešću, kako bismo mogli da je izlečimo. Kada bi se radilo o stvarnoj bolesti, čije su simptome lekari prepoznali ali odbijaju da daju dijagnozu u strahu da ne uvrede pacijenta, onda to moramo da nazovemo ludilom. Međutim, postoje ljudi koji smatraju da mogu da vode ovu zemlju ali ne usuđuju se da ovu tragediju smatraju rasističkim činom, u strahu da ne uvrede jedan poseban deo biračkog tela."

Karson je jedan od "crnih republikanaca" kojima se njegova stranka rado kiti pred svake izbore. 

Amerika je zemlja u kojoj se pažnja biračkog tela prečesto proteže samo do poslednje epizode nekog "rijalitija", tako da ostaje otvoreno pitanje kako i koliko će problem rasizma biti u prvom planu. Nedavno fokusiranje na simboliku zastave Konfederacije i žestok odgovor javnosti sa zahtevom da se ona ukloni iz svih javnih zgrada i smesti u muzeje, ipak pokazuje da postoji određeni zajednički stav da mora doći do stvarnih promena. Oni kojima to smeta, firme i ustanove koje su zastavu uklonile, optužili su za kršenje slobode govora. Naravno.

Na kraju, posle pomenutog spaljivanja sedam crnačkih crkava tokom sedmice neposredno po masakru u Čarlstonu, i osnovane sumnje da su svi ti požari bili podmetnuti (umesto lepeze izgovora - od nevremena i udara groma, preko pada drveta na elektro-instalaciju do samozapaljenih bala sena slučajno nagomilanih na vrata jedne od crkava), svakome od kandidata će biti gotovo nemoguće da motiviše glasače, ukoliko se ne pozabavi rasizmom koji i dalje predstavlja veliki problem u SAD.

Crystal Shepeard (Care2, 02.07.2015):

Racism in America will be central in 2016 election

&

2. jula 1839. godine izbila je pobuna crnih robova koje su na kubanskoj škuni "Amistad" prevozili iz Zapadne Afrike. Posle dva meseca lutanja, brod su presreli američki vojni brodovi i sproveli do vojne baze u Konektikatu, severno od Njujorka. Kubanski robovlasnici su bili oslobođeni a crni robovi pohapšeni zbog pobune, piraterije i ubistva nekoliko belih mornara. Problem je nastao usled ponašanja američkih vlasti, jer se Kongres još 1807. pridružio zahtevu Velike Britanije za ukidanjem trgovine robovima iz Afrike, mada tu istu "trgovinu" nije ukinuo unutar američkih granica. Američki abolicionisti, koji su zahtevali momentalno ukidanje ropstva na tlu Amerike, pred okružnim sudom u Konektikatu pokreću sudski postupak za oslobađanje porobljenih Afrikanaca, koji je po njih uspešno okončan. Protiv oslobađajuće presude žalbu su uložile španske vlasti sa Kube ali i tadašnji američki predsednik Martin Van Buren lično; sud je žalbe odbacio i svoju presudu oglasio konačnom. Tadašnji predsednik SAD se oslobađajućoj presudi usprotivio prvenstveno politički motivisan, usled činjenice da su mu abolicionisti predstavljali opoziciju u Kongresu. Na njegov stav je svakako, pored politike, uticao i biznis tj. činjenica da je kao veleposednik imao crne robove u svom vlasništvu. Striktno demokratski.
Tek krajem 1841. godine Vrhovni sud potvrđuje oslobađajuću presudu preživelih sa Amistada.

Jednu od konsekvenci "slučaja Amistad" predstavlja osnivanje Republikanske partije 1854. godine, koja je preuzela ideje abolicionista. Republikanci su nastali od više različitih frakcija i pokreta, od "Severnjačkih antirobovlasničkih demokrata" do "Stranke slobodnih zemljoposednika" čiji je kandidat za predsednika bio i pomenuti Van Buren. Ukidanje ropstva je predstavljalo samo jedan od osnovnih ciljeva novoformirane Republikanske partije, čiji je prvi predsednik Abraham Linkoln više puta izjavljivao da lično ne veruje u rasnu jednakost, da nije abolicionista, već da je za postepeno i selektivno ukidanje ropstva ali i raseljavanje oslobođenih robova u Afriku, Centralnu i Južnu Ameriku, jer bi "zbog očigledne netrpeljivosti, za obe rase bilo najbolje da budu razdvojene". To je izjavio 1862. u jeku građanskog rata, i izazvao revolt delegacije oslobođenih robova sa Juga kojima nikako nije bilo jasno kako neko može istovremeno da bude i rasista i abolicionista. Svoj stav je potom menjao (barem u javnosti), kako je u jediinice Unije pristizalo sve više odbegih robova sa Juga a rat se bližio svom teatralnom završetku.

Tačno 150 godina od završetka američkog građanskog rata, problem rasizma i dalje opstaje. Utisak je da se čak i pojačava. Ono što se suštinski promenilo, jeste činjenica da danas republikanski slon iz 1854. definitivno dubi na glavi, dok je demokratski magarac... pa to, i dalje.

Predsedničke kampanje u SAD se nisu mnogo promenile od tada. Ostaje svima za brigu to što se kao centralna tema nameće ista ona iz kampanje za izbore 1860. godine: nepodnošljiva lakoća rasizma.

***

Kampanja u SAD se žestoko zahuktala iako zvanično još uvek nije započela, za to vreme, u Srbiji nije ni prestajala. Ne znam na koga su se to Amerikanci ugledali, ali "primer(c)i za ugled" će svakako iskijati rezultate pomenutih izbora, kakvi god oni na kraju bili i koliko god se ti "primer(c)i" slikali na travnjaku lokalne US ambasade sa flašom Coke u jednoj i happy mealom u drugoj ruci, zakićeni pomfritom iza uha. Za razliku od američkog fast-food posluženja, crvene fleke na skupim odelima su im domaćeg porekla - ali ne od kečapa.

Palanački rasizam predstavlja jedan od nosećih stubova strukturalnog haosa Tamnog vilajeta. 

21. marta 2015. godine, na Svetski dan borbe protiv rasizma, poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić je izjavila: "Sa žaljenjem moramo da konstatujemo da je rasizam u Srbiji nešto što nismo uspeli da iskorenimo".

U Srbiji demokrate ruše romska naselja, zajedno sa ljotićevcima demonstriraju protiv azilanata iz Azije i Afrike; svi ostali su se sami svrstali pod domaće republikance. I jedne i druge, zajedno, možete slobodno strpati u Srbistanski KKK koš sa dvoglavim orlom i četiri ocila, i nećete uopšte pogrešiti. Svi su oni baš takvi kakvo im je biračko telo; ko još uvek to voli slobodno neka se svrsta među iste.

Ovde je ionako sve strukturalno, pa tako i naglavce okrenuto društvo već naopakih domaćih slonova i magaraca.