Superjednoćelijska

Narod, sveden na "lazmišljanje" jednoćelijskog organizma, bavi se superćelijskim štanamrade-HAARP olujama, petšes..naes-ge ispiranjem već praznih mozgova, sirćetom i zvonima za razbijanje oblaka, gromobran-klepetušama i ostalim sokoćalima SNSPC-meteorologije, pinkformer astrolozima koji predviđaju da će od 2025. veštačka inteligencija uništiti ljudski rod (kao da ovde ta ista veštačka intelEgencija već trideset i kusur godina ne glasa konstantno za sopstvene upropastitelje, najveće u poslednja dva veka), kovid-depopulacijom, antisrBskim zaverama širom kugle ravnozemaljske, kartografskom kardiologijom, kostima i kožurajama mrtvih popova, guzicama TV-voditeljki koje dokazano nisu pod vinklu, šit-tvitovima, tramputin-braćom, mišljenjima svakojakih bizona & krlokonjova, unutrašnjim prepucavanjima udbaških kvaziopozicionih kvazistranaka, građevinskim poduhvatima na kojima bi Arhibotu i sam Keops pozavideo (posebno onima na vodi, bez peska), nedavanjima izdanog i prodatog... i još bezbroj drugih patridiotskih retardalija.
Narod, koji "zna" da ameri nikada nisu sleteli na Mesec.

Narod, koji "misli" da je originalni Sputnjik ruski propagandni kanal a ne prvi veštački satelit.

Narod, koji predugo živi pod navodnicima da bi to bilo normalno i imalo bilo kakvu budućnost osim nesreće.

Narod, ubeđen da je sva nauka samo puka izmišljotina (ili da je veronauka isto nauka), prvo baci oko svevideće na meteorološku prognozu pa kad vidi da (provereno) nema šanse za neku ozbiljniju nepogodu onda još jedared listom ispročita silne lagarije po portalima koji celog dana najavljuju istu, pa konačno na superćelijsku oluju (koje neće ni biti) pošalje tajno superoružje domaće izrade, koje u takvim situacijama uvek deluje. Klepetušu, zvono, oblak svete vodice ili anatemu - svejedno, jer provereno radi.

Sa druge strane, i to bez navodnika...
Narod, koji se okuplja u ćelijskom broju od dva i više, zna da je za rešenje problema koji danas ubija Srbiju dovoljno popuniti jednu ćeliju. Ta ćelija čak i ne mora da bude super, dovoljan je krevet i klonjara.
Za početak kraja ovog zla.

p.s.

Ona balon-ikona na gornjoj slici (levo) nije uslikana ni danas niti kod nas, već u Rusiji za Uskrs 2020. To ne znači da je nećete već koliko sutra videti i iznad Srbije, koju moskovski propagandni portali ionako nazivaju zemljom "još jednog od ruskojezičnih naroda"...

Sputnjik je saputnik, a ne sapatnik.

Onaj prepumpani balon (desno), koji samo što ne pukne, jeste uslikan ovde i sad.

Nijedna od fotografija nije fotošopirana.

Iz 2 u 3

Ove noći, u nedelju 29. marta 2020. godine, tačno u 2:00 po ponoći, pomeramo kazaljke (i brojčanike) časovnika za sat unapred - na 3:00. Počinje letnje računanje vremena. Opet.
I, šta ćemo ove godine imati od toga? Bogami, nekoliko stvari:

Kao prvo, ove noći policijski čas traje jedan sat kraće, što znači da ćemo isto toliko kraće ostati u svoja četiri zida. E zato nam je, za kaznu, Nebojša iz Beograda skratio izlaske iz ćelija sa (do) 17:00 na (do) 15:00. Dva za jedan. Uf, dobro da nije sto...

Sa druge strane, građani Srbije će imati sat vremenja manje da spavaju do početka vremena predviđenog za šetnju po krugu pritvorske jedinice SNSrbija.

Kao treće, građani Srbije stariji od 65 godina će automatski biti teleportovani u pripremnih 3:00 za visoki start od 4:00, čime im se takođe za jedan sat skraćuje vreme dangube do izlaska na uslovnu slobodu čekanja u redovima ispred prodavnica čiji radnici prvo probude petlove pa onda krenu na posao. Ako su prethodne nedelje u isti čas već krenuli po kakvom-takvom dnevnom svetlu, ove nedelje će naši seniori prve zrake jutarnjeg sunca dočekati ispred prodavnica koje će prvi radni nedeljni sat biti otvorene samo za njih. Pa malo li (im) je, čak i u vreme vanrednog stanja?!

Kao četvrto...

Šta će nam četvrto, pa do sad bi već trebalo da nam je još jedna mrmotska nedelja presela i pre nego što je počela.

Priča o dva Vremena

Filozofija i fizika ponekad izgledaju kao da su u potpunoj suprotnosti, ali obe se zapravo bave poprilično sličnim pitanjima. Fizičari su se nedavno pozabavili jednom temom koju su savremeni filozofi pokrenuli pre stotinak godina: nerealnost vremena. Šta ćemo ako je protok vremena samo iluzija? Da li svet bez vremena uopšte ima smisla?

Iako ideja o svetu bez poznatog nam protoka vremena može izgledati pomalo neubedljivo, velike zverke u savremenoj fizici, poput Eda Vitna (pionir u istraživanju Teorije struna) i teoretičara Brajana Grina, nedavno su izjavile da prihvataju tu ideju. Bezvremenska realnost bi mogla da pomiri razlike između kvantne mehanike i teorije relativiteta, ali kako bi takav svet uopšte mogao da ima smisla? Ako fizika zapravo sugeriše da je protok vremena samo iluzija, onda bi filozofija svakako mogla da nam pojasni to "čudo".

Britanski filozof Džon Mektagart je ovu ideju razvio 1908. godine u svom tekstu, objavljenom u jednom časopisu, pod naslovom "Nestvarnost vremena". Među filozofima je široko prihvaćen stav da je taj članak jedan od najuticajnijih ranih istraživanja takve mogućnosti. Posmatrana kroz Mektagartovo filozofsko sočivo, stvarnost bez vremena postaje intuitivnija i u principu sasvim moguća.

Mektagartov argument protiv realnosti vremena imao je brojne interpretacije, ali u osnovi on se bavi sledom događaja u nekom vremenskom periodu. Postoje "A" i "B" vrste vremena koje predstavljaju sastavni deo Mektagartovog argumenta, i one će ovde biti objašnjene na primeru jednog istorijskog događaja.

20. jula 1969. godine, Apolo 11 je postao prva svemirska letelica sa ljudskom posadom koja je sletela na Mesec. Argumentacije radi, smatraćemo da je to događaj koji predstavlja nešto što se desilo u sadašnjosti. Nekoliko dana pre toga, 16. jula, Apolo 11 se otisnuo sa Zemlje. Pored toga, nekoliko dana potom, u budućnosti, svi astronauti će zdravi i čitavi sleteti na Zemlju.

Vrsta "A" će ove događaje klasifikovati kao "nekoliko dana u prošlost" ili "nekoliko dana u budućnost". Što se tiče samog sletanja na Mesec, neki drugi događaji će biti u "dalekoj prošlosti" (npr. ubistvo Linkolna), neki u "dalekoj budućnosti" (npr. predsednička inauguracija Obame), a neki će biti svrstani negde između ta dva. U vrsti "A", događaji teku iz jedne u drugu klasifikaciju (npr. prošlost, sadašnjost i budućnost). Dakle, 16. jula bi sletanje na Mesec imalo svojstva događaja iz budućnosti. Onog trenutka kada je Apolo 11 sleteo na Mesec, taj događaj je postao sadašnjost. Odmah nakon sletanja, njegova svojstva postala su prošlost.

Međutim, vrsta "B" događaje ne klasifikuje po ovoj skali koja ide od daleke prošlosti do daleke budućnosti. Naprotiv, ona raspoređuje događaje na osnovu njihovog odnosa sa drugim događajima. Linkolnovo ubistvo se desilo pre sletanja na Mesec, a Obamina inauguracija nakon njega. Ovakav odnosni poredak kao da ukazuje na jedan drugačiji način gledanja na vreme.

Postavivši ove dve razlike u pogledu na vreme, Mektagart dodatno tvrdi da osnovni vremenski niz zahteva dešavanje određenih promena. U vrsti "B", način na koji su ti događaji poređani ne menja se nikada. Obamina inauguracija, na primer, neće promeniti svoja svojstva niti se desiti pre sletanja na Mesec (i obrnuto). Ta relaciona svojstva se jednostavno - ne menjaju.

Sa druge strane, vrsta "A" zaista predstavlja promene koje možemo očekivati od protoka vremena. Na početku, događaji imaju osobinu da budu u budućnosti, potom postaju sadašnjost, nakon toga polako odu u prošlost. U vrsti "A", vreme zaista ima objektivan tok i stvarna promena se zaista događa. U Tagartovom umu (i u, verovatno, umovima mnogih drugih), ta promena predstavlja neophodan aspekt vremena.

Međutim, upravo u tome leži protivrečje realnosti vremena. Ukoliko se ti događaji zaista menjaju u tom smislu, oni će imati protivrečna svojstva. Mektagart tvrdi da jedan događaj ne može biti u prošlosti, sadašnjosti i u budućnosti. Sva ta svojstva su međusobno nekompatibilna, tako da nas vrsta "A" vremena vodi u protivrečnost. Shodno tome, vreme (koje zahteva promenu) u stvari ne postoji.
I tako, dobro došli u vanvremensku stvarnost.

Naravno, mnogi filozofi i fizičari i dalje veruju u realnost vremena i protive se Mektagartovoj argumentaciji. Postoji veliki broj fascinantnih upozorenja i kontraprimera koje možete pročitati na drugim mestima. Pa ipak, Mektagartov rad je do danas uticao na brojne filozofske pristupe temi vremena, a mnoge filozofe je inspirisao da uključe fiziku u svoju argumentaciju.

Kada je Albert Ajnštajn, na primer, predstavio specijalnu teoriju relativiteta, on je ozbiljno narušio uvreženo "narodsko" poimanje koncepcije protoka vremena. U specijalnoj teoriji relativiteta ne postoji apsolutna simultanost događaja. U jednom (istom) referentnom sistemu, može izgledati kao da su se dva događaja desila u istom trenu. Međutim, posmatrač koji se nalazi u raketi koja ubrzava možda će primetiti da se jedan događaj desio pre drugog. Niko od ta dva posmatrača neće biti "u pravu" u ovoj situaciji: To je jednostavno neobičnost koja se podrazumeva u specijalnoj teoriji relativiteta.

Zbog toga su mnogi filozofi koristili ovu teoriju kao dokaz protiv teorije koja podržava vrstu "A" vremena. Ukoliko apsolutna simultanost ne postoji, onda je besmisleno tvrditi da je neki događaj "u sadašnjosti". U teoriji specijalnog relativiteta ne postoji apsolutna sadašnjost koja prožima Univerzum.

Mektagartova argumentacija nam može pomoći da bolje razumemo čudnovatost fizike na preseku kvantne mehanike i opšteg relativiteta. U pokušaju da pomire ove dve teorije, neki poznati fizičari su razvili teoriju kvantne gravitacije koja implicira da vreme u ovom svetu, na fundamentalan način - ne postoji.

Bredli Monton, filozof fizike na Univerzitetu u Boulderu (Kolorado), nedavno je objavio članak u kome poredi Mektagartovu filozofiju sa istaknutim teorijama u fizici, uključujući i kvantnu gravitaciju. Na pitanje "kako se neke od 'bezvremenskih' ideja kvantne gravitacije odnose prema Tagartovoj teoriji", on je odgovorio: "One su u istom rangu, među njima ima mnogo jednakosti."

Međutim, Monton upozorava da teorija kvantne gravitacije ne ukazuje na isti nedostatak vremena koji je Mektagart možda imao na umu. Monton dodaje da je fizičar Džon Viler izneo postulat po kome vreme možda uopšte nije fundamentalni aspekt stvarnosti, ali da se to dešava samo na nivou ekstremno malih odstojanja. 

Neke od ovih ideja kvantne gravitacije možda izgledaju radikalno, ali pojedini renomirani fizičari se zaista bave temom realnosti kojoj u njenoj samoj suštini nedostaje vremenska komponenta. Ukoliko se ispostavi da teorija kvantne gravitacije iziskuje radikalnu promenu u koncepciji poimanja vremena, onda bi nam Mektagart itekako mogao pomoći da se za to pripremimo.

Monton u svom članku kaže: "Dokle god je Mektagartova metafizika održiva, odgovor na pitanje koje postavljaju fizičari će glasiti 'ne' - barem sa filozofskog gledišta, oni su slobodni da i dalje istražuju teorije po kojima vreme nije realno."

Mnoge teorije kvantne gravitacije i dalje ostaju na nivou spekulacija, ali postoji mogućnost da nedostatak vremena postane istaknuta karakteristika moderne fizike. U tom slučaju, nadamo se da će nam filozofi nauke pomoći da razumemo sve implikacije koje će iz toga proizaći.

Physics Central: The Unreality Of Time

***

Punih pet godina, Aleksandar Vučić i njegova klika se trude da celom svetu dokažu kako je njihova Teorija hiperrelativiteta tačna i dokaziva u praksi. Njihovo poimanje prostor-vremena se tako jasno da videti u "apsolutnoj relativnosti" (dvomisao koje se ni Orvel ne bi postideo) prostora na kome oni misle da vladaju i još "apsolutnijeg" poimanja relativnosti vremena u kome oni misle da žive i drugima određuju kako će to isto raditi. Kod njih se sve što rade dešava po prvi put u istoriji, a povezani događaji koji ukazuju da je to neistina bivaju proglašeni "žutom prošlošću" koja u ovom referentnom, naprednom, sistemu ne postoji kao takva već se simultano menja shodno aktuelnim potrebama napredne budućnosti u koju nedokazivo veruju.
Shodno takvoj doktrini poimanja stvarnosti, na kraju zaista postaje moguće da su Boris Tadić ili DOS kleti bili u Srbiji na vlasti pre Slobodana Miloševića ili Aleksandra Vučića. Možda je i Zoran Đinđić ubijen pre rečenice "sto Muslimana za jednog Srbina", možda ona čak nikada nije ni bila izgovorena? Sve to, izgleda, zavisi od referentnog sistema u kome se nalazi oko posmatrača. Deo problema vezanog za ovakvo gledište svakako predstavljaju njegovi (pomenuti) kreatori. Međutim, podjednako veliki (ako ne i veći) komad tog problema predstavljaju svi oni koji apriori, u potpunosti neempirijski i beščulno, pritom ignorišući materijalne i sopstvene iskustvene dokaze, tu doktrinu prihvataju bez pogovora kao apsolutno-relativnu.
U takvom "referentnom" svetu, glagolsko vreme aorist (prošlo svršeno vreme) biva u potpunosti zamenjeno fantazmagoričnim glagolskim vremenom uvekist (buduće trajno svršeno vreme). Na taj način je u potpunosti preskočeno (beskorisno i neupotrebljivo) sadašnje vreme, a time i sama realnost.

Međutim, po pitanju originalnosti takvih "filozofija", sve to smo već videli u istoriji, književnosti i filozofiji na jednom mestu, koje nema ama baš nikakve veze sa "žutolikim" i "dosmalijskim" pre-etiketiranjem:

U svetu "1984", shodno EngSoc učenju, za prolove i obične članove Partije vreme ne postoji, pa tako ne postoji ni realnost - osim u njihovim umovima, koji su ionako pod potpunom kontrolom Ministarstva Istine. Baš kao i njihova prošlost, sadašnjost i budućnost.

Pored gomile zvučnih imena i citata, kojima se Aleksandar Vučić svakodnevno razbacuje, prosto neverovatno zvuči da se još uvek nije pozvao na Džona Mektagarta. A upravo bi Mektagartova teorija u velikoj meri pojasnila ogroman deo svega što nam je ćevap-majstor AV servirao, servira i tek će servirati.

Stvar je prosta: nema vremena - nema ni zarđale escajg-prošlosti.
Takođe, nema budućnosti, pa tako ni obećanja koja treba ispuniti.
Možda je Vučić i čitao radove Mektagarta, Ajnštajna i ostalih na temu nepostojanja realnosti vremena, ali je svakako on to "prvi u istoriji" izneo kao teoriju i pokazao u praksi. Mektagart i Ajnštajn su svakako prošlost u odnosu na Vučićeve beskonačne inauguracije, ali kada na sve to pogledamo iz svemirskog broda u kome smo pali s Marsa, moraćemo jednostavno da se odlučimo ko se od svih njih simultanih zaista pojavio prvi sa bezvremenskom teorijom i praksom.

p.s.
Pomoć prijatelja: onaj poslednji je bio, jeste i biće zauvek prvi.
I tačka.

Zemaljsko vremensko iskliznuće

NIšta mi više nije jasno:

- Visiš po netu do 3, a legneš da spavaš u 2?!
ili

- Legneš pre 2, spavaš 6 sati a probudiš se u 7?!!

Neko mi krade vreme, očigledno.

Sinoć (subota uveče), poslovično neobaveštena kasirka u dućanu, apsolutno ubeđena u svoju istinu odvali: 

- Da znate, od sutra više ne radimo do dvaestri nego do dvaesdva.

- Što, zbog vraćanja sata unazad?

- Ne, tako reko gazda. A vreme neće vrate unazad više, tako rekli na televiziju.

Pošteno.

Možda i jesu rekli da neće, ali su ga ipak vratili. Evrostandardi kažu da se poslednje subote u oktobru letnje vreme vraća za jedan sat unazad, na zimsko računanje. Srbostandardi vele da je vreme vraćeno za ceo kalendar unazad, na neko drugo doba obračunavanja. Zato je samo u Srbiji (na obe strane Zemlje, tamnoj i mračnoj) posle 5. oktobra 2000. godine nastupio 4. oktobar. I to još uvek traje.

Ministarka na partijskom zadatku izjavila je da se letnje/zimskim vremenskim pomerajem (možda je bolje reći "iskliznućem") postiže ušteda od petsto miliona do milijardu evra (citira nekakve američke izvore). O uštedama koje će postignuti igrarijama njene ekipe (u ovim krajevima poznatom i kao "Vlada"), iako samo o tome pričaju, konačni sud daće vreme. Pomerali ga oni koliko hoće, korak napred dva nazad, za sat ili deceniju, lomili kazaljke, navijali u kontra smeru, brisali brojke ili kvarili mehanizam - ali biće tako i nikako drugačije.

Menjali, ne menjali - mandatu ide vreme, i svi oni to znaju. Odatle tolika frka i sluđivanje naroda budalaštinama.

Na čuvenom albumu Pink Floyda "The Dark Side of the Moon" (1973) postoje pesme Time i Money. Teško da ovi evročetnoboljševici išta razumeju sa te ploče, osim jednog:

Vreme je novac.

Pričam ti priču

Zaista, kakvi će biti sledeći izbori?

Pominjanje "Zapada" nikada nije preterano zarilo lica dobrog dela ovdašnjeg biračkog tela, i nema sumnje da se posle prošlogodišnje promene vlasti u Srbiji broj birača kojima u najmanju ruku nije uputno pominjati "zapadnu demokratiju" nije smanjio.

okruglo pa na ćoše

Svejedno, da li zbog toga što je neko nekome došapnuo "informaciju" o tome kako će se sve ovo sa aktuelnim antikorupcijsko-EU-kosovskim zvrkom (zbrkom?) završiti nekakvim izborima, ili je reč o "trčanju pred rudu" onih koji su trenutno bez kvota i izvan kombinacija, tek, među pričama o post-tadićevskom političkom životu pojavila se i ona o - prevremenim izborima.

Načelno, ta se tema mogla nazreti između redova, u saopštenjima stranaka i izjavama ovdašnjih političkih ličnosti datih raznim novinskim kućama još od vremena nadgornjavanja oko formiranja Vlade. Veoma konkretan oblik priča je dobila u prekjučerašnjem intervjuu koji je lider SNS Aleksandar Vučić dao "Kuriru". Kako je prenela ovdašnja dnevna štampa (listom, podrazumeva se), aktuelni vicepremijer je rekao "Za nas je apsolutno najvažnije da napravimo dobar rezultat u Srbiji i to ne mislim na izborima, već na rezultate rada vlade. Ako to uspemo više nije važno ko će, kako i na koji način da vlada posle toga".

Sve i da Aleksandar Vučić ima "pravu informaciju", sve i da stranka koju predvodi i pokrene takvu inicijativu u Skupštini pošto raskrsti sa tajkunima i dobaci željeni rejting, sve da tako nešto pokrene vladajuća koalicija u vladi ili predsednik Republike sam, ili nekim čudom obezglavljena opozicija, valja razmotriti nekoliko pitanja koje će takav (?) sled stvari sigurno otvoriti, a konačno i pitanje - treba li žuriti sa izborima i kome bi se tako šta najviše isplatilo?

Antikorupcijsko vojište i pregovori sa Kosovom traju već nekoliko meseci, i umnogome su promenili ovdašnji politički život. Jedina konstanta je to što, bilo zbog prirode svog položaja - bilo zbog funkcionisanja medija u (pred)izbornim uslovima, istaknuti predstavnici vladajuće koalicije u Srbiji dominiraju na javnoj sceni. Razume se, ne-SNSSPS-ovski deo koalicije se ne može pohvaliti sličnim tretmanom u medijima, a relativno slabo pojavljivanje "uživo" možda se može pripisati njihovoj nameri (?) da se u ovim vremenima manje eksponiraju. Uz izuzetak Mlađana Dinkića in persona, o aktivnosti ostalih partija koje su se relativno redovno pojavljivale u političkim izveštajima pre i odmah posle izbora ponešto se ovih dana može naći samo u pažljivo odabranim izvodima iz njihovih saopštenja.

ko će koga?

Da li će u slučaju raspisivanja vanrednih izbora, baš kao i u ranijim prilikama, vladajuća koalicija imati relativno najbolju polaznu poziciju, direktno zavisi od toga kakav će biti rasplet onoga što nam se događa. Manemo li se scenarija "spomenikom na spomenik" između Srba i Albanaca na obe strane flomaster-granice, jer u tom slučaju niko živ ne može prevideti šta će se neumitno (i opet) dogoditi, na tradicionalno dobru startnu poziciju vlasti uoči izbora najviše može uticati ona sama, brzinom postizanja sporazuma, karakterom i stepenom kompromisa na koji zvanični Beograd bude pristao prilikom potpisivanja onoga što mu bude ponuđeno. To je u ovom trenutku najveća nepoznanica, ali bez te činjenice svako predviđanje ostaje u domenu pukog nagađanja.
Nema sumnje da će, kad do toga dode, karakter potpisanog sporazuma kao i eventualna institucionalizacija borbe sa kriminalom u državnim (čitaj: sopstvenim) redovima, biti i osnovna polazna tačka pravljenja strategije ostalih koji će se upustiti u pretpostavljenu izbornu trku. Realno je očekivati da će od toga zavisiti, na primer, hoće li SNS zaoštriti odnos prema sadašnjim koalicionim partnerima ili će raditi na tome da još više učvrste saradnju. S druge strane, ukoliko potpisivanje sporazuma sadašnjoj vlasti donese i ono što (ni)je spomenula šefica evrodiplomatije Ketrin Ešton, pre svega gotov novac, kredite, datum početka pregovora o ulasku u Uniju i koliko-toliko normalizovanje života, možda će sama SNS zahvaliti Dačiću na uslugama uz sve što iz toga može uslediti kao posledica. Ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da se u raspravama o postizbornoj Srbiji, posle onih dnevno pragmatičnih, uporno ponavlja i stari zahtev vezan za proces dalje demokratizacije društva i upristojenja institucija što dodatno može uticati na eventualnu promenu ne samo sadašnjeg odnosa snaga među onima koji učestvuju u vlasti, već i izbornih strategija svih relevantnih političkih stranaka.

Međutim, upravo taj detalj može i te kako imati uticaja na biračko telo.

wiba wibi gwize wep

Pominjanje "Zapada" nikada nije preterano zarilo lica dobrog dela ovdašnjeg biračkog tela, i nema sumnje da se posle prošlogodišnje promene vlasti u Srbiji broj birača kojima u najmanju ruku nije uputno pominjati "zapadnu demokratiju" nije smanjio. Nesumnjivo je da će stranke građanske orijentacije imati pune ruke posla da biračima, koje žele da ubede kako za njih valja glasati jer su "naučili lekciju i ćeraju mangupe iz svojih redova", da objasne kako treba razlučiti političke principe, ustrojstvo institucija i uopšte trajne vrednosti "države prava" od dnevnopolitičkih postupaka ili trajnijih interesa onih država koje su učestvovale u bombardovanju SRJ a još uvek imaju presudnu ulogu u kreiranju sadašnjosti (i budućnosti) regiona. To jeste svojevrstan izazov za te stranke, ali i njihovo najranjivije mesto u (eventualnoj) predizbornoj kampanji, koja se već (pre)dugi niz godina ne odlikuje insistiranjem na finim nijansama i načelnim debatama u rukavicama. Elem, nije teško pretpostaviti da bi se još više i proširila i zaoštrila ona vrsta partijske "propagande" koja je išla ka dezavuisanju protivnika, a ne ka afirmisanju sopstvenih partijskih programa i stavova. Svi smo bili svedoci toga na prethodnim izborima, u maju 2012. godine.

Od pitanja koja svakako treba izdvojiti za ovu priliku jeste i ono koje se odnosi na - predizborna obećanja. U vreme kada su emocije i dalje pregrejane zbog onoga što se dešava - od patriotizma, osećanja nepravde, zaokreta i preokreta u dosadašnjem ponašanju i politici, pretnjama građanskim slobodama, ponovo rastućem kleronacifašizmu (nikad utomljenom, a uvek u rukavu), pa do straha od sutrašnjice - to će i dalje biti najšire polje za predizborno delovanje. Ali, uz sve uvažavanje pomenutih i ostalih emocija smeštenih u tom rasponu, može se pretpostaviti da će uhu onih koji su tokom naše "varijante" tranzicije ostali bez izvora prihoda ili su baš zbog toga na pragu da to postanu, najviše prijati obećanja onoga koji ima - debeo ili tanak - ali ipak neki novčanik u džepu ili makar izgledan način da se dokopa kakve spoljne finansijske pomoći. Iz prostog razloga što je priča o tome da ćemo "jesti i korenje" odavno prekoračila ivicu realnosti, pogubljena na ozbiljnom testu suda vremena. Za razliku od prethodne pretpostavke o mogućem uticaju pojma "zapadni svet" na odlučivanje birača, ovde baš zapadni svet predstavlja veoma važan činilac u potpuno drugom smislu. Ali, za realniju sliku dometa te vrste uticaja na birače valja nam sačekati rasplet diplomatskog procesa o Kosovu.

TV programator: ispiranje sa predpranjem

Posebno je pitanje kako bi izgledala predizborna kampanja? Mogu li se posle svega što se desilo postići iole široki okviri za fer nadmetanje? Da li iskustvo iz ranijih priprema izbora uliva optimizam? 
Ima li uopšte mogućnosti za predizbornu kampanju na RTS-u (i drugim - nacionalnim, regionalnim, lokalnim medijima) dok se ne poprave releji u glavama partijski postavljenih menadžera i urednika političkih programa, ne stvore institucionalni uslovi za sankcionisanje programa i poruka koji vređaju ljudsko dostojanstvo, razum, čak otvoreno pozivaju na diskriminaciju i linč? Sa tehničkog stanovišta, u sadašnjim uslovima nije teško obići izborne jedinice, (goriva ima, hvaljen Isus i Putin), ali šta raditi sa opštinama koje uopšte nemaju lokalne medije ili (kakvi su) - bolje da ih nemaju. I - uz golemo preskakanje broja pitanja na koje treba odgovoriti, zaključimo onim - odakle pare za nove izbore?

Ali, recimo da se i to na neki način može rešiti...
Ostaje pitanje poslednje, ali ne i najmanje važno. Ono zbog čega je i počelo sve ovo što se trenutno dešava - položaj Albanaca i Srba sa obe strane administrativne granice. U meri u kojoj će potpisivanje budućeg sporazuma biti i korak ka njihovom uključivanju u politički život Srbije i Kosova zavisiće, gotovo je izvesno, ne samo predizborna strategija značajnih političkih stranaka na ovdašnjoj političkoj sceni, već će odnos prema toj činjenici biti test i njihove demokratske orijentacije i političke svesti njihovih birača. U istoj meri u kojoj će to biti i test za političke lidere Albanaca na Kosovu i tamošnje stanovništvo.

***

Zaista, aktuelne teme koje će i dalje zauzimati veliki prostor na današnjoj političkoj sceni Srbije. Međutim, postoji i jedno "ali" kada je gore napisano u pitanju: ovo, zapravo, najvećim delom nije moj tekst.
Radi se o članku "Posleratne priče: Kakvi će biti sledeći izbori" čiji je autor Dušan Radulović, objavljenom 29. maja 1999. godine u specijalnom vanrednom "ratnom" (čitaj: poluzabranjenom i cenzurisanom) izdanju nedeljnika Vreme.
Izmenjeno je manje od 10% tog teksta, uglavnom nekoliko pojmova (npr. "izbori" umesto "bombardovanje", SNS umesto SPS, SPS/SRS, URS/JUL, Vučić umesto Vuka i slično), kao i pokoja aktuelna situacija toliko nalik nekoj iz vremena NATO zaprašivanja.
Obavezno pročitajte original, skoro da nema nikakve razlike - naročito suštinske.

Ben Akiba's not dead

Dakle, šta sad s tim?
Ništa.
Svako ko je na izborima glasao da mu posle četrnaest godina ne bude bolje nego pre toga, neka se sam zapita šta i kako dalje, jer ovako više nema nikakvog smisla. Ako neće, ne ume, sviđa mu se ovako, onda zaista preostaje - ništa. Takođe, oni koji i dalje nameravaju da prodaju opozicionu maglu umesto stvarnog i suštinskog zaokreta u svojim glavama (a ne džepovima), ne treba da računaju na podršku u borbi za proterivanje licemerja, laganja, džeparenja građana i celog društva. Jednostavno, od šibicarenja se ne može živeti.
Cilj ovog teksta nije plagiranje ili ismevanje originala; nije ni prilog tezi 'sve se menja sem kamenja'; nije ni još jedno u nizu pisanija na temu vraćanja u devedesete; ili, da je sve sudbina, 'ništa se tu ne može', 'svi su oni isti' i slične fatalističke vrdalame. Jednostavno, čitajući Radulovićev tekst bio sam fasciniran neverovatnom dozom svojevrsne žudnje atoma ovog društva da budu lagani, ucenjivani, iznova varani. I naročito, katastrofalnim odsustvom želje da nam svima bude bolje, zamenjenom mitovima o naciji, veri, opozicionoj čistoti, ekskluzivnom evropejstvu (sa tri nule, minimum), varikinoznim ispranim biografijama "prethodivših", vazda poštenoj vlasti, igrama i hlebu od tri dinara.
Pogledajte njih, pa potom sebe.

Na šta to svi zajedno ličimo.
Anđeli garava lica...
Zašto?

Vreme je za VREME

Ukoliko slučajno niste čitali Vreme broj 920 od 21. avgusta 2008. godine, evo malo strave i užasa:


Potrebni su mu ...
Ko? Na istom mestu?!
Nije to sve, na 12 stranici je intervju sa Gradonačelnikom, pod naslovom "Neću da se svađam, hoću da napravim nešto dobro". Aha, pa hajde da vidimo šta tu ima.

budalaština #1

Na koju je tačno takvu platu mislio: 100 ili 1000 €?

budalaština #2

Da, da, samo mu jedna Biljana nedostaje, sve ostalo (činjenično) ima. I EXIT mu, naravno, nedostaje. Nego, kako ono beše - EXIT nije kultura, EXIT su pare. Dakle: nedostaju mu pare. Ko bi rek'o...

budalaština #3

Dakle, za to mu treba Vučić! Dobro je - taman mi pade kohabitacija na pamet.

budalaština #4

E sada ga je konačno preterao! Ako nekome nije bilo jasno šta znače ona tri prsta na otvaranju Olimpijade u Pekingu, eto prevoda sa nemuštog govora na srpski, da odagnamo svaku sumnju.

Šta je sporno?
Ovde se samo radi o najsvežijem izdanku najčuvenije kartografske porodice u novijoj srpsko-crnogorskoj istoriji. Nema to odakle da zna za drugačije.

Zato, evo predlažem protivotrov za ovakvu poganštinu - u istom izdanju Vremena (stranica 37):

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Ma, ljudi, sve mi se nešto mota po glavi pitanje: Čemu uopšte služe izbori, pored ovakvih likova? Najbolje je da se biraju samo predsednik na republičkom i gradonačelnici na lokalnom nivou. Pa kada ih lepo izaberemo, onda oni kažu: "A sada, svi u vlast. Nemoj da mi je neko ostao u opoziciji, ima da mu pozapošljavam sve živo do XIV kolena! Dosta bre više narode, stalno si u nekoj opoziciji, opameti se već jednom."

**************************************************************************************

Posle ovakvog lupetanja od strane jednog od najviših funkcionera DS, da li u negotinskom ogranku te partije postoji još neko ko bi imao obraza da bilo šta spočitava Radmili Gerov, predsednici opštine Negotin? A oboje (i RG i DĐ) bi da grade zaobilaznice oko grada, metro, akva-parkove i piramide. Đilas ima Vučiće, a Gerovka Kučiće.

Svako shodno svom broju/veličini pantalona.