Priča o dva Vremena

Filozofija i fizika ponekad izgledaju kao da su u potpunoj suprotnosti, ali obe se zapravo bave poprilično sličnim pitanjima. Fizičari su se nedavno pozabavili jednom temom koju su savremeni filozofi pokrenuli pre stotinak godina: nerealnost vremena. Šta ćemo ako je protok vremena samo iluzija? Da li svet bez vremena uopšte ima smisla?

Iako ideja o svetu bez poznatog nam protoka vremena može izgledati pomalo neubedljivo, velike zverke u savremenoj fizici, poput Eda Vitna (pionir u istraživanju Teorije struna) i teoretičara Brajana Grina, nedavno su izjavile da prihvataju tu ideju. Bezvremenska realnost bi mogla da pomiri razlike između kvantne mehanike i teorije relativiteta, ali kako bi takav svet uopšte mogao da ima smisla? Ako fizika zapravo sugeriše da je protok vremena samo iluzija, onda bi filozofija svakako mogla da nam pojasni to "čudo".

Britanski filozof Džon Mektagart je ovu ideju razvio 1908. godine u svom tekstu, objavljenom u jednom časopisu, pod naslovom "Nestvarnost vremena". Među filozofima je široko prihvaćen stav da je taj članak jedan od najuticajnijih ranih istraživanja takve mogućnosti. Posmatrana kroz Mektagartovo filozofsko sočivo, stvarnost bez vremena postaje intuitivnija i u principu sasvim moguća.

Mektagartov argument protiv realnosti vremena imao je brojne interpretacije, ali u osnovi on se bavi sledom događaja u nekom vremenskom periodu. Postoje "A" i "B" vrste vremena koje predstavljaju sastavni deo Mektagartovog argumenta, i one će ovde biti objašnjene na primeru jednog istorijskog događaja.

20. jula 1969. godine, Apolo 11 je postao prva svemirska letelica sa ljudskom posadom koja je sletela na Mesec. Argumentacije radi, smatraćemo da je to događaj koji predstavlja nešto što se desilo u sadašnjosti. Nekoliko dana pre toga, 16. jula, Apolo 11 se otisnuo sa Zemlje. Pored toga, nekoliko dana potom, u budućnosti, svi astronauti će zdravi i čitavi sleteti na Zemlju.

Vrsta "A" će ove događaje klasifikovati kao "nekoliko dana u prošlost" ili "nekoliko dana u budućnost". Što se tiče samog sletanja na Mesec, neki drugi događaji će biti u "dalekoj prošlosti" (npr. ubistvo Linkolna), neki u "dalekoj budućnosti" (npr. predsednička inauguracija Obame), a neki će biti svrstani negde između ta dva. U vrsti "A", događaji teku iz jedne u drugu klasifikaciju (npr. prošlost, sadašnjost i budućnost). Dakle, 16. jula bi sletanje na Mesec imalo svojstva događaja iz budućnosti. Onog trenutka kada je Apolo 11 sleteo na Mesec, taj događaj je postao sadašnjost. Odmah nakon sletanja, njegova svojstva postala su prošlost.

Međutim, vrsta "B" događaje ne klasifikuje po ovoj skali koja ide od daleke prošlosti do daleke budućnosti. Naprotiv, ona raspoređuje događaje na osnovu njihovog odnosa sa drugim događajima. Linkolnovo ubistvo se desilo pre sletanja na Mesec, a Obamina inauguracija nakon njega. Ovakav odnosni poredak kao da ukazuje na jedan drugačiji način gledanja na vreme.

Postavivši ove dve razlike u pogledu na vreme, Mektagart dodatno tvrdi da osnovni vremenski niz zahteva dešavanje određenih promena. U vrsti "B", način na koji su ti događaji poređani ne menja se nikada. Obamina inauguracija, na primer, neće promeniti svoja svojstva niti se desiti pre sletanja na Mesec (i obrnuto). Ta relaciona svojstva se jednostavno - ne menjaju.

Sa druge strane, vrsta "A" zaista predstavlja promene koje možemo očekivati od protoka vremena. Na početku, događaji imaju osobinu da budu u budućnosti, potom postaju sadašnjost, nakon toga polako odu u prošlost. U vrsti "A", vreme zaista ima objektivan tok i stvarna promena se zaista događa. U Tagartovom umu (i u, verovatno, umovima mnogih drugih), ta promena predstavlja neophodan aspekt vremena.

Međutim, upravo u tome leži protivrečje realnosti vremena. Ukoliko se ti događaji zaista menjaju u tom smislu, oni će imati protivrečna svojstva. Mektagart tvrdi da jedan događaj ne može biti u prošlosti, sadašnjosti i u budućnosti. Sva ta svojstva su međusobno nekompatibilna, tako da nas vrsta "A" vremena vodi u protivrečnost. Shodno tome, vreme (koje zahteva promenu) u stvari ne postoji.
I tako, dobro došli u vanvremensku stvarnost.

Naravno, mnogi filozofi i fizičari i dalje veruju u realnost vremena i protive se Mektagartovoj argumentaciji. Postoji veliki broj fascinantnih upozorenja i kontraprimera koje možete pročitati na drugim mestima. Pa ipak, Mektagartov rad je do danas uticao na brojne filozofske pristupe temi vremena, a mnoge filozofe je inspirisao da uključe fiziku u svoju argumentaciju.

Kada je Albert Ajnštajn, na primer, predstavio specijalnu teoriju relativiteta, on je ozbiljno narušio uvreženo "narodsko" poimanje koncepcije protoka vremena. U specijalnoj teoriji relativiteta ne postoji apsolutna simultanost događaja. U jednom (istom) referentnom sistemu, može izgledati kao da su se dva događaja desila u istom trenu. Međutim, posmatrač koji se nalazi u raketi koja ubrzava možda će primetiti da se jedan događaj desio pre drugog. Niko od ta dva posmatrača neće biti "u pravu" u ovoj situaciji: To je jednostavno neobičnost koja se podrazumeva u specijalnoj teoriji relativiteta.

Zbog toga su mnogi filozofi koristili ovu teoriju kao dokaz protiv teorije koja podržava vrstu "A" vremena. Ukoliko apsolutna simultanost ne postoji, onda je besmisleno tvrditi da je neki događaj "u sadašnjosti". U teoriji specijalnog relativiteta ne postoji apsolutna sadašnjost koja prožima Univerzum.

Mektagartova argumentacija nam može pomoći da bolje razumemo čudnovatost fizike na preseku kvantne mehanike i opšteg relativiteta. U pokušaju da pomire ove dve teorije, neki poznati fizičari su razvili teoriju kvantne gravitacije koja implicira da vreme u ovom svetu, na fundamentalan način - ne postoji.

Bredli Monton, filozof fizike na Univerzitetu u Boulderu (Kolorado), nedavno je objavio članak u kome poredi Mektagartovu filozofiju sa istaknutim teorijama u fizici, uključujući i kvantnu gravitaciju. Na pitanje "kako se neke od 'bezvremenskih' ideja kvantne gravitacije odnose prema Tagartovoj teoriji", on je odgovorio: "One su u istom rangu, među njima ima mnogo jednakosti."

Međutim, Monton upozorava da teorija kvantne gravitacije ne ukazuje na isti nedostatak vremena koji je Mektagart možda imao na umu. Monton dodaje da je fizičar Džon Viler izneo postulat po kome vreme možda uopšte nije fundamentalni aspekt stvarnosti, ali da se to dešava samo na nivou ekstremno malih odstojanja. 

Neke od ovih ideja kvantne gravitacije možda izgledaju radikalno, ali pojedini renomirani fizičari se zaista bave temom realnosti kojoj u njenoj samoj suštini nedostaje vremenska komponenta. Ukoliko se ispostavi da teorija kvantne gravitacije iziskuje radikalnu promenu u koncepciji poimanja vremena, onda bi nam Mektagart itekako mogao pomoći da se za to pripremimo.

Monton u svom članku kaže: "Dokle god je Mektagartova metafizika održiva, odgovor na pitanje koje postavljaju fizičari će glasiti 'ne' - barem sa filozofskog gledišta, oni su slobodni da i dalje istražuju teorije po kojima vreme nije realno."

Mnoge teorije kvantne gravitacije i dalje ostaju na nivou spekulacija, ali postoji mogućnost da nedostatak vremena postane istaknuta karakteristika moderne fizike. U tom slučaju, nadamo se da će nam filozofi nauke pomoći da razumemo sve implikacije koje će iz toga proizaći.

Physics Central: The Unreality Of Time

***

Punih pet godina, Aleksandar Vučić i njegova klika se trude da celom svetu dokažu kako je njihova Teorija hiperrelativiteta tačna i dokaziva u praksi. Njihovo poimanje prostor-vremena se tako jasno da videti u "apsolutnoj relativnosti" (dvomisao koje se ni Orvel ne bi postideo) prostora na kome oni misle da vladaju i još "apsolutnijeg" poimanja relativnosti vremena u kome oni misle da žive i drugima određuju kako će to isto raditi. Kod njih se sve što rade dešava po prvi put u istoriji, a povezani događaji koji ukazuju da je to neistina bivaju proglašeni "žutom prošlošću" koja u ovom referentnom, naprednom, sistemu ne postoji kao takva već se simultano menja shodno aktuelnim potrebama napredne budućnosti u koju nedokazivo veruju.
Shodno takvoj doktrini poimanja stvarnosti, na kraju zaista postaje moguće da su Boris Tadić ili DOS kleti bili u Srbiji na vlasti pre Slobodana Miloševića ili Aleksandra Vučića. Možda je i Zoran Đinđić ubijen pre rečenice "sto Muslimana za jednog Srbina", možda ona čak nikada nije ni bila izgovorena? Sve to, izgleda, zavisi od referentnog sistema u kome se nalazi oko posmatrača. Deo problema vezanog za ovakvo gledište svakako predstavljaju njegovi (pomenuti) kreatori. Međutim, podjednako veliki (ako ne i veći) komad tog problema predstavljaju svi oni koji apriori, u potpunosti neempirijski i beščulno, pritom ignorišući materijalne i sopstvene iskustvene dokaze, tu doktrinu prihvataju bez pogovora kao apsolutno-relativnu.
U takvom "referentnom" svetu, glagolsko vreme aorist (prošlo svršeno vreme) biva u potpunosti zamenjeno fantazmagoričnim glagolskim vremenom uvekist (buduće trajno svršeno vreme). Na taj način je u potpunosti preskočeno (beskorisno i neupotrebljivo) sadašnje vreme, a time i sama realnost.

Međutim, po pitanju originalnosti takvih "filozofija", sve to smo već videli u istoriji, književnosti i filozofiji na jednom mestu, koje nema ama baš nikakve veze sa "žutolikim" i "dosmalijskim" pre-etiketiranjem:

U svetu "1984", shodno EngSoc učenju, za prolove i obične članove Partije vreme ne postoji, pa tako ne postoji ni realnost - osim u njihovim umovima, koji su ionako pod potpunom kontrolom Ministarstva Istine. Baš kao i njihova prošlost, sadašnjost i budućnost.

Pored gomile zvučnih imena i citata, kojima se Aleksandar Vučić svakodnevno razbacuje, prosto neverovatno zvuči da se još uvek nije pozvao na Džona Mektagarta. A upravo bi Mektagartova teorija u velikoj meri pojasnila ogroman deo svega što nam je ćevap-majstor AV servirao, servira i tek će servirati.

Stvar je prosta: nema vremena - nema ni zarđale escajg-prošlosti.
Takođe, nema budućnosti, pa tako ni obećanja koja treba ispuniti.
Možda je Vučić i čitao radove Mektagarta, Ajnštajna i ostalih na temu nepostojanja realnosti vremena, ali je svakako on to "prvi u istoriji" izneo kao teoriju i pokazao u praksi. Mektagart i Ajnštajn su svakako prošlost u odnosu na Vučićeve beskonačne inauguracije, ali kada na sve to pogledamo iz svemirskog broda u kome smo pali s Marsa, moraćemo jednostavno da se odlučimo ko se od svih njih simultanih zaista pojavio prvi sa bezvremenskom teorijom i praksom.

p.s.
Pomoć prijatelja: onaj poslednji je bio, jeste i biće zauvek prvi.
I tačka.