Poput inkorporiranja paganskih korena Božića i Hanuke u svoju religijsku praksu, hrišćani su slično uradili i sa paganskim praznikom proleća koji su potom nazvali Uskrs. Pre prelaska na monoteizam, Jevreji su takođe bili pagani, što se dobrim delom oseća u Starom Zavetu - jer su imena pojedinačnih božanstava listom zamenjena onim Jedinim. Hrišćanstvo je, naravno, nastavilo sa takvom praksom: svaka paganska kultura sa kojom su dolazili u kontakt bila je pokrštavana. Taktika je bila prosta ali lukava: nehrišćanima će lakše biti da prihvate novu religiju ukoliko im bude dozvoljeno da zadrže sopstvene stare običaje, naročito ako se tom prigodom iznađe i nekakva paralela koja bi spojila lepo i korisno.
Dok su pagani u atmosferi davanja i sreće slavili obnavljanje života, hrišćani na Veliki Petak i Uskrs obeležavaju dane patnje, užase stradanja i smrti jednog čoveka mučenog pa prikovanog na balvan koji se potom supermenski vinuo u novi život Nebeski. Paganima nisu trebala verska ubeđenja da bi slavili život; nasuprot tome, hrišćanska deicidna mitologija zahteva versku pripremu za pretpostavljeni (obećani) večni život u Raju pritom laskajući Bogu kroz patnje i beznačajnost tokom ovozemaljskog bivstvovanja - ko ovo ne prihvati leti pravo u večne muke Pakla, a vi vidite onda kakvo se to sredstvo pokrštavanja pagana, osim ognja i mača, samo po sebi nametnulo:
Inkorporacija starih i bezopasnih rituala u novoosnovanu firmu "The Church Inc.", naravno.
Naziv Uskrs (engl. Easter, nem. Öster) potiče od starogermanske boginje proleća Ostara (Ēostre); njoj u ime, hiljadama godina pre hrišćana, postojao je praznik kojim su slavljeni plodnost i obnova života, odakle potiču mnogi od današnjih hrišćanskih običaja vezanih za Uskrs. Hrišćanski Uskrs slavi Isusove muke i smrt na krstu, njegovo oživljenje (uskrsnuće) tri dana kasnije. Sličnosti i veze sa jevrejskim praznikom Pasha ("prelazak") su jasne, ali većina judeohrišćana nije svesna paganskih elemenata ovih običaja, starijih od onoga što smatraju originalnim i jedinim. To se naročito odnosi na obojena jaja, koja predstavljaju sve jaču sunčevu svetlost u proleće, i zečeve kao simbol plodnosti.
Veoma je važno naglasiti: prvi hrišćani nisu slavili Uskrs. Trebalo im je više od 300 godina da se na saboru u Nikeji (325) dogovore oko datuma Uskrsa, koji po njima pada u prvu nedelju posle punog meseca nakon martovske ravnodnevice.
Nadasve prosta računica, zar ne?
Važno je naglasiti još i ovo: u Novom Zavetu se nigde ne spominju hrišćanski praznici. Četiri jevanđelja koja ga čine, bila su pisana decenijama posle Isusove smrti, i to na Grčkom, jeziku koji ni Isus niti njegovi sledbenici nisu govorili, još manje na njemu pisali. Jednostavno, jevanđelja nisu bili napisali očevici ili neposredni učesnici događaja koji se u njima opisuju. Posebno bode oči to, da gotovo nema spominjanja Uskršnjih motiva u jednom jevanđelju koje nije u kontradiktornosti sa spominjanjem u ostalima, što dodatno dokazuje da su ne samo autori različiti i da se nisu poznavali, već je različito i vreme u kome su ona bila zapisivana.
Stvar je jednostavna: hrišćanski praznik Uskrs izmišljen je naknadno, stotinama godina posle "prvog uskrsnuća".
Uskršnja jaja imaju čisto pagansko poreklo. U svim drevnim kulturama jaje predstavlja univerzalni simbol života i plodnosti. Egipćani, Persijanci i Kinezi - svi imaju u svojoj tradiciji običaje bojenja jaja početkom proleća, i to u razne jarke boje (ne samo crvenu). Jedna vavilonska legenda kaže da je ogromno jaje sa nebesa palo u reku Eufrat, odakle su ga ribe izgurale na obalu. Na obali su ga golubice polegle u svoje gnezdo, i čuvale sve dok se iz njega nije izlegla Kraljica Nebeska.
Rimokatolička crkva je u svoje rituale ubacila jaje kao simbol Isusovog uskrsnuća. Ljuska jajeta, tako, predstavlja kameni grob (pećinu) u koji je bio položen Isus (žumance) posle smrti i iz koga je potom izašao u novi život. Zluradi bi rekli - eto, izlegao se Sin Nebeski.
RTS u ime SPC svake godine redovno (tradicionalno?) prenosi mantru da se "Uskršnja jaja (najčešće) boje u crveno, jer to simbolizuje Isusovu krv". Ni ove godine nisu načinili izuzetak po tom pitanju. Svaka baba, bivajući iskusni verski praktikant ali i ekonomična domaćica, na to će odmahnuti rukom bez komentara, smatrajući ovakve floskule besmislenim. Jaja se ne farbaju "tradicionalno" u crveno (mada, u srBskim okvirima, svašta postaje tradicionalno a naročito ono što se radi po prvi - tradicionalni, jelte - put, ili se ponavlja tek u poslednjih "sto godina"). Tradiciju ne određuje dužina ponavljanja nečega, već njegov smisao, a tu smo na Balkanu na tankom ledu čak i usred leta.
Čemu ova opaska o boji?
Stvar je daleko prostija nego što izgleda, ali za nju je bilo neophodno biti pažljiv na časovima istorije još u osnovnoj školi. Crvena, zapravo grimizna/skerletna boja je bila običnom čoveku (verniku?) praktično nedostupna zbog cene proizvodnje (sve dok se "tradicionalno nedavno", pre koju deceniju, na tržištu nisu pojavile veštačke boje za jaja & sve i svašta), ali i daleko više zbog činjenice da je to bila boja "carske" garderobe - od Kine i Indije, starog Rima, preko Pape i Engleske kraljice, pa sve do Josifa Visarionoviča Džugašvilija i potonjih kamarada. Narod je jaja nekada bojio ljuskama crnog luka, alevom paprikom, raznim biljkama... bojama koje su sve drugo samo ne crvena.
Dakle, ne radi se o Isusovoj krvi - to je samo viševekovni spin o žrtvi, a kroz žrtvu i varalica na trokrakoj udici o navodnoj jednakosti vernika i crkve - već o boji njegove odore. Poruka je sasvim očigledna, baš kao što je jasno i da je upućena svima koji SIZ-ovima Gospodnjim osporavaju pravo na Tronove Nebeske od Vatikana do Moskve. Da se zna ko je gazda, i koje je boje to gazdovanje.
Inače, papa Pavle V (rođen kao Kamilo Bordžija), početkom XVII veka u praksu uvodi Uskršnju molitvu u kojoj se vernik obraća Gospodu, govoreći kako mu prinosi žrtvu tako što će pojesti jaje u znak sećanja na Isusa, pritom tražeći blagoslov. Znajući za "porodični zanat" ovog pape, pitanje je koliko su jaja njegovom rukom bojena bila žrtva u slavu Isusovu, a koliko sredstvo eliminacije nepoželjne konkurencije. Nije zabeleženo koliko tih i takvih jaja je pojeo Galileo Galilej, u to doba omiljena meta progona inkvizicije i samog pape Pavla V lično. Isto je važilo i za jezuite, koje je Pavle V Bordžijski proterao iz Vatikana, a kojima pripada aktuelni konzument Svete stolice, papa Franjo - prvi poglavar Katoličke crkve iz redova jezuita, otkad funkcija "prvog među jednakima" postoji u Vatikanu. Btw. njega ćete teško naći u odori neke druge boje osim bele - naročito ne u crvenoj.
Inače, papa Pavle V je poznat po brojnim organizaciono-arhitektonskim uspesima unutar Vatikana, ali i još brojnijoj umešanosti u mnoge zločine počinjene za njegovog mandata. Lično on je odgovoran za tzv. Barutnu zaveru u Engleskoj (1605), danas poznatu po maski Gaja Foksa koju koriste Anonimusu širom sveta, koja je u velikoj meri povezana sa potonjim tzv. Tridesetogodišnjim ratom između protestanata i katolika u Evropi. Pored propalog pokušaja ubistva engleskog kralja, ovaj papa je povezan i sa ubistvom francuskog monarha (1610) koji je pokušao da sprovede zakon o verskoj toleranciji i jednakosti, pa čak i da osnuje Francusku crkvu po ugledu na Anglikansku. Inkvizicijske "uspehe" u lovu na veštice ne vredi ni nabrajati, zbog obimnosti. Toliko o molitvenom slovu ljubve sproću Isusa i jajolikom slavljenju bogomdanog života, kojih su bila puna usta pape Pavla V - preteče mladog Janga Trovača.
Crveno je i boja Đurine ljubavi, ali danas nam za taj eksperiment više ne trebaju ni crni luk ni razno drugo bilje, tako da ih možemo odma' bačit, tj. izest uz farbana jaja. Naravno, prvo oljuštena.
U redu, pojasnili smo poreklo naziva Uskrsa, jaja i boja.
A zerrrcovi, Mekrori, šta s njima?
Da se, još jednom, vratimo boginji Osteri i prolećnom prazniku njoj posvećenom. Ostera je, pored ostalih kvalifikacija, starogermanska boginja plodnosti - čega su zečevi (shodno ultrarazmnožavajućoj karakteristici) logičan simbol. Kako je Ostera "pozajmila" ime hrišćanskom Uskrsu, tako su se i prateći običaji polako ali sigurno uvukli u hrišćansku tradiciju slavljenja Isusovog rikverca iz mrtvih. Jaja, zečevi, početak proleća i plodnosti bili su i dalje poštovani iako je Hrišćanstvo preuzelo dirigentsku palicu i narodu objasnilo kako od sad pa nadalje i ubuduće istim povodom ima slaviti život i smrt Isusa Hrista. Tišina, nećemo više ništa da čujemo!
Zapravo, stvar je postala sasvim uvrnuta - zec, koji rađa žive mladunce, u mnogim zemljama širom sveta dobija ulogu glavnog dilera uskršnjih jaja za decu. Taj paganski simbol novog života se nekako isprepleo sa uskrsnućem Isusa, pa je priča o zecu koji nosi jaja postala legenda u koju se veruje.
Bez obzira na lična religijska uverenja, ovo je ipak doba godine kada slavimo novi život i novi početak.
Srećno i dobrodošlo nam svima Proleće.
linkovi:
Građanski krug (19.04.2009) post #118: Veligden
