Sin Radomir reče da je ovom narodu potrebno naređenje, potrebna je motka.
Ajde...
Kada dr Smrt i dr-a Štrumfeta kažu da će građani/narod sami biti krivi ako zbog sopstvene neodgovornosti Šizoje bude morao, potpuno van svojih nadležnosti, ponovo da im uvede apsanu kao vid postizborne kontrole biračkog tela i uma, obavezno mora da se nađe neko iz donjeg ešalona ko će, uplašen za svoju lokalnu palanačku guzicu, istrčati pred rudu i požuriti da uvede isto pre Vrhovnika. Pokušati da uvede pre, bolje reći, jer...
Niko, pa ni članovi klana Nikolić, nije iznad Vrhovnika inače se on ne bi tako zvao. Zna to Sin Radomir, jer u nastavku jučerašnje izjave reterira, revidira stav pa veli da neće moći ništa da "zavede" po Kragujevcu ako Vrhovnik prvo ne uvede stanje vanredno koje bi poslužilo kao pravni osnov, pokriće za uvođenja stanja redovnog palanačkog. Čaršijski abrovi vele da će uskoro biti uvedena zabrana mrdanja od 6 sabajle do 6 u sumrak, ali i da se Sinu Radomiru klima KG-fotelja pa bi, po ugledu na Vrhovnika, i on da zavede nešto ne bi li sprečio postizborni inženjering na svoju štetu - a bez odgovarajuće nadoknade, po ugledu na Tatka mu.
Problem sa ovom izjavom je, baš kao i sa Vučićevim "lazmišljanjem" naglas, isti:
Sin Radomir U Nemilosti i njegov Vrhovnik, morali bi da znaju da svako, ali ama baš svako ko je narodu pretio motkom, istorijski bez izuzetaka, na kraju doživeo da mu taj isti narod jednog dana na kućni prag donese glogov kolac. Ponekad i neokresan.
Bez obzira gde mu se, u tom trenutku, nalazio kućni prag.
Doduše, postoji i opcija poput one iz "Sabirnog centra" Gorana Markovića. Da parafraziramo - "Sine Radomire, razboli se i podnesi ostavku". Isto važi i za Vrhovnika, čisto da se ne bi posle "sabirali" po raznim centrima.
Rumunski scenario u Srbiji i ne mora da bude baš poput onog koji je sebi upriličio bračni par Čaušesku. Dovoljno je da Srbija, kao članica ili makar kao država u započetom postupku ulaska u EU, padne u nadležnost glavnog tužioca EU, zaduženog za korupciju i zloupotrebu EU fondova - za sada, a za neku godinu i sa dodatno proširenim nadležnostima.
Da, naravno da mislim na Lauru Kodrucu Koveši, nekadašnju rumunsku a danas EU tužiteljicu. Kod nje nema mnogo vrdanja i besnih glisti. Ona je glogov kolac za takve. Samo ova činjenica već predstavlja dovoljan razlog da posumnjate u Vučićeve namere glede evropskog puta Srbije.
Provereno.
***
Radomirova Motka2020 ili Cepešov Kolac2022, pitanje je sad.
Ovaj narod ne treba da glumi Buridanovog magarca, umre od gladi premišljajući se koji od ta dva plasta sena da izabere. Nema tu šta da se bira, sled događaja je neminovan - ko 2020. izabere motku neće 2022. izbeći kolac.
Takvog predsedničkog protivkandidata srpska opozicija danas nema. Debelo bi trebalo porazmisliti, tokom naredne dve godine, do predsedničkih izbora, da li će iznaći snage i pameti da pronađu nekoga ko će imati pameti i hrabrosti da upokoji vampira.
Velika Srbija?! HAHAHAHA, najmasniji vic kojim vas radikalno karamo od Pašića do Vučića! Mislim da smo Šešelj, Vučić i ja obavili svoj zadatak - Srbije više nema i hvala vam lepo. I tebi Ivice, naravno. E da, i tebi Borise. Umalo da te zaboravim.
- Tomislav Mesić-Nikolić
Narod koji je spreman da ubije prvog komšiju zbog ovakvih idiota i ne zaslužuje bolje od toga da nestane.
Ne volite šampite? Ni karamfile?! Pero Mitiću... deder, reguliši.
poseban popust u Lidlu
Pre tačno deset godina osnovana je Velika Banda, na današnji dan - 21. oktobra 2008. godine. Ludi Boris je Tomu i Džeriju legalizovao krađu poslaničkih mandata i time osnovao stranku kako bi bio što pametniji od Voje i Vjerice, i potom ispao još gluplji i luđi od svih njih zajedno. Tom je u međuvremenu dobio šut kartu a Džeri uzjahao i nikako da odjaše. No, to su neka davno prošla vremena, na koja se ne treba osvrtati...
E pa zajebali ste se ako tako mislite, upravo na toj krivini vas ova banda i čeka.
Današnji dan je datum za nezaborav, da se uvek zna ko, šta, kada, gde, kako i zašto je pre deset godina uradio to što je uradio - i još uvek radi. Da vam ne budu krivi, beli, crni, žuti, zeleni i ostali listići svih boja i nijansi, zajedno sa apstinentima, bojkotašima i "glasačima beznačajnih partija koje samo rasipaju glasove velikih i važnih". Da znate, kada se protiv kradikalske bagre (i satelita, sa te strane ludila) ujedine njihovi žuti osnivači (i pomagači, sa "druge" strane istog), ko vam ga je šio, šije i nadalje će ga šiti dok se svađate za koga od istih ćete glasati.
Upamtite ovo zlo, sa obe slike, jer zlo samo rađa zlo.
I ništa drugo.
Kradikalski sajam knjiga bez prekida traje punih deset godina. Štivo koje oni na tom sajmu reklamiraju i objavljuju teško je čitljivo i u potpunosti nesvarljivo. Bez obzira na to, po matrici svojih uzora od pre osamdeset godina, "Njihovu Borbu" mora bez izuzetaka posedovati svako domaćinstvo u obor-vilajetu, u koji su pretvorili ovu zemlju. Nebitno je da li se radi o štampanom ili TV-elektronskom izdanju, mora - i tačka. Svako domaćinstvo ili svaki član bande, potpuno je svejedno jer mu to ionako izađe na isto.
Rezultate njihovog decenijskog dela zna svako, pa čak i oni koji se prave blesavi.
Pamtite, pa im kad-tad vratite za svaku stranicu. Svima.
Baš zato što je predizborna histerija (za još uvek neraspisane izbore) u punom zaletu i sve jače vrišti, umalo da zaboravimo jedan događaj koji se desio u ovo vreme pre tačno osam godina. Ima veze sa nekima od potencijalnih kandidata za predsednika Srbije, baš kao što ima veze i sa ponašanjem tadašnje vlasti koja je direktno odgovorna za nastanak i dolazak ovih koji sada vladaju.
Ima veze i sa cenom kojom je (možda) alavog Nikolića nedavno namirio još alaviji Vučić.
Ima veze sa svima nama, jer niko drugi osim svih nas ne plaća svinjarije ovih krvopija koje se foliraju da nisu isti i svađaju one kojima kradu živote već decenijama bez prestanka.
Veoma su zanimljiva imena koja su tada bila spominjana, šta i gde su tada bili a šta i gde su danas.
Milion dolara. Zelembaća. Bucks. Državni budžet izdvaja toliko od narodnih usta da bi Vlast platila blagonaklonost Hilari Klinton po pitanju Srca Srbije. Ili da joj makar umanje gorušicu čim joj neko spomene Srbiju, zemlju koja joj je "pobedila supruga". Mislio sam da onog kvazipripadnika studentske razmene nazovem bitangom. Ali, zašto bih? Prave bitange pljačkaju građane Srbije, ugrađuju se i još (bez da trepnu) tvrde da je to dobro po sve nas. Kao prvo: tog disko-šibadžiju treba podhitno i bezuslovno isporučiti američkim istražnim i sudskim organima, da završi školovanje koje je tamo započeo. Drugo: kompletan Konzulat Srbije u SAD poslati na robiju da odradi tih 900.000$ obeštećenja porodici školskog druga, po važećem cenovniku za zatvorski dan. Ministru inodela Vuku Jeremiću, poseban tretman - za kaznu ponovo u školu, ali da mu ovoga puta Boris Tadić ne bude razredni. Treće: preostalih 100.000$ namenjenih ugrađivanju, nalaze se u koferčetu - neka ih odatle uzmu slobodno, ima još podosta toga tamo. Jedino bi to bio patriotski čin vlasti, u interesu građana. Jedino bi se tako i gospođa Klinton morala zamisliti da li je Srbija, ipak, na putu da bude normalna zemlja, umesto standardne i odavde pothranjivane slike o zemlji švercera sopstvenih i tuđih života. Svaka druga opcija, poput otkrivene "državne tajne", neminovno vodi onome iz naslova predloga: mislite da se neće naći neko pametan da zapita ko će platiti PDV na milion zelembaća, ili makar na onih 900 hiljada. A šta sa preostalih 100 kila para? Ništa, to ide po stopi za porez na lična primanja. Jedini je izlaz da se svrha uplate proglasi za humanitarnu pomoć, "zbog interesa građana".
Srpsko pravosuđe u koaliciji sa srpskom diplomatijom traži da svaki državljanin ove male nesrećne i umorne zemlje treba da plati po 10,5 neoporezovanih dinara (do sume od milion dolara, US naravno) harača, kojim bi se kupila štrokava savest - od konzula i službenika ambasade u USA, pa sve do ministra inostranih poslova. I sve to zarad odbrane nacionalnog interesa, oličenog u disko-kabadahiji, koji bi u mrskoj fašističkoj Americi da studira, igra basket ali i da pomalo prosipa mozgove. Lepo se na slici vidi ko je u pravu: ništa ne može da zaseni taj plavooki patriotski pogled uperen u nebesa ali i u suštinu nacionalnog interesa i novčanika. A onaj sa naočarima, šta je mislio da će tako da prikrije taj odsutan pogled, bez ideja, bez istorije (da se manemo geografije), bez prošlosti koja je osnovni preduslov za budućnost. I pored debelog rama, odaje ga taj čkiljavi pogled masovnog ubice, ta kanibalistička lubanja, ta faca koja se nikada nije nasmejala.
Njihovo dete je neko pokušao da ubije. Neko naš. Onaj što ga zovu "million dollar baby".
Svaki stanovnik Srbije izdvojiće 10,5 dinara za odštetu porodici američkog studenta Brajana Štajnhauera, kojeg je u junu prošle godine povredio srpski državljanin Miladin Kovačević. Naime, na sednici Vlade u četvrtak odlučeno je da se usvoji predlog Ministarstva spoljnih poslova da se isplati odšteta od 900.000 dolara, ali i kaucija za Kovačevića od 100.000 dolara.
DAČIĆ: Niko nema nameru da brani Kovačevića, ali Srbija treba da se oslobodi odgovornosti, jer je garantovala da on neće napustiti SAD. ZEKIĆ: Nećemo reći ko je bio izvor, pa makar nas sve uhapsili ili zabranili list. Nakon što policija o rezultatima današnjeg informativnog razgovora s novinarima dnevnog lista Borba obavesti republičko javno tužilaštvo, očekuje se, kako je i predviđeno po proceduri, da to tužilaštvo policiji da nalog za razgovor i sa nadležnima u Vladi Srbije, kako bi se utvrdilo ko je odgovoran za odavanje državne tajne u slučaju Miladina Kovačevića, kažu za Danas iz policije.
Srbija će platiti milion dolara zbog jedne kafanske makljaže u Americi. Vest nije ni potvrđena ni demantovana. Proglašena je za državnu tajnu. Policiji je naloženo da ispita ko je odao novinarima odluku Vlade da od svakog građanina naplati deset i po dinara kako bi isplatila odštetu jednom Amerikancu. Ko god je odao, Vlada ne poriče da će Brajanu Štajnhaueru biti isplaćeno 900.000 dolara kako bi odustao od tužbe protiv Miladina Kovačevića. Ne poriče ni to da će nekome biti isplaćeno dodatnih 100.000 dolara koje je Kovačevićeva porodica uplatila kao kauciju za njegovo puštanje.
Kada je u decembru 2008. (taze pušten iz pritvora) obišao Skupštinu Srbije, Miladin Kovačević je okupljenim novinarima izjavio da je u parlament svratio "kao jedan sasvim običan građanin kog interesuje kako funkcioniše država". Ako je tada iko i poverovao u to obrazloženje, sada mu je verovatno jasno da je Miladin Kovačević sve samo ne običan građanin tek fakultativno zainteresovan u rad državnih institucija. Njegova "školska" prekookeanska tuča uznemirila je, osim njegovih, i roditelje povređenog Brajana Štajnhauera (za koje se tvrdi da imaju debele veze u američkom Kongresu i šire), diplomatske predstavnike Srbije i SAD, američku državnu sekretarku Hilari Klinton i Vladu Srbije. Zarad smirivanja duhova i popravljanje međudržavnih odnosa, srpska vlada je odlučila da iz budžeta izdvoji milion dolara, tu odluku je proglasila za državnu tajnu i uzdala se da će sve proći u najstrožoj diskreciji. Da je Miladin Kovačević oštar i sve veći kamen u srpskoj diplomatskoj cipeli, potvrdio je u ponedeljak uveče na nacionalnoj televiziji i ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, koji je navodno i inicirao strogu poverljivost rešavanja tog problema. On je podsetio da Kovačevića od izručenja štiti Ustav Srbije i istakao da će vlada dati sve od sebe da problem reši u okviru zakona. Problem je u tome što se Miladin ogrešio o zakone obeju država, zbog čega obe polažu pravo da mu sude. U međuvremenu su američke vlasti srpskom pravosuđu ustupile predmet (ali ne i slučaj!) protiv Miladina Kovačevića. Na osnovu tog predmeta republički javni tužilac krajem oktobra izdaje nalog za Kovačevićevo hapšenje. On iz pritvora izlazi posle 52 dana, s bradicom a la Abraham Linkoln i, kako reče, željom da se odmori od svega. Tri dana nakon izlaska iz pritvora teatralno je, u pratnji radikala, prošetao Skupštinom.
Otimanje Srbije i SAD oko Miladina Kovačevića traje, dakle, još od juna 2008. Prvo ga je "potraživala" Kondoliza Rajs, a onda ga je na sebe preuzela Hilari Klinton. Kako tvrde američki mediji, pritiskanje beogradskih vlasti da plate obeštećenje Brajanu Štajnhaueru bila je jedna od prvih stvari koje je Klintonova uradila pošto je stupila na dužnost šefice Stejt departmenta. Ipak, portparol Stejt departmenta Robert Vud tvrdi da "nije obavešten" o njenoj ulozi u pregovorima oko Miladina Kovačevića, ali ističe da će, bez obzira, američke vlasti nastaviti da pregovaraju sa vlastima u Srbiji na tome da on bude izručen SAD. Sve vreme, otkrivaju dalje američki mediji, američku stranu u pregovorima zastupa ambasador SAD u Srbiji Kameron Manter, a srpsku državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen. Manter se uzdržao od bilo kakvih izjava, dok je Slobodan Homen, iako u ponedeljak nije želeo da komentariše svoju ulogu u pregovaračkom procesu, krajnje optimistično poručio da je siguran da će se Miladinu Kovačeviću suditi u Srbiji i da bi to suđenje trebalo da počne u narednih nekoliko meseci. Ukoliko je suma od jednog miliona dolara tačna, ispada da svaki građanin Srbije radi saniranja diplomatskog skandala treba da participira sa jedanaest dinara. Toliko, otprilike, košta obična crna kafa u skupštinskom bifeu. Slobodan Homen nije potvrdio isplatu, ali je pragmatično primetio da je nesmotreno ugroziti odnose dveju država i godišnju pomoć od 60 miliona dolara kao i stotine projekata koji od tih para zavise zbog propusta dvojice službenika. Roditelji Brajana Štajnhauera su izračunali da je za oporavak njihovog sina 900.000 dolara odgovarajuća suma, ali kome onda i zašto ide 100.000 za kauciju plaćenu pre devet i po meseci? Sme li država, kao što je upitao zaštitnik građana Saša Janković, rešavanje propusta državnih službenika uopšte da kvalifikuje kao tajnu, ako se taj propust rešava novcem poreskih obveznika?
***
Građanin-milioner Miladin Kovačević je kasnije ipak bio upućen na izdržavanje zatvorske kazne, odakle je izašao nekoliko dana pre punog isteka kazne zahvaljujući amnestiji od strane predsednika države Tomislava Nikolića - takođe budućeg milionera.
Građanin-premijer Vučić je, po svemu sudeći& u duhu državnotajne jeremićevske tradicije po leđima građana, takođe malo milionski podmazivao dinastiju Klinton. Takođe, ovih dana je i pao (konačni?) dogovor o namirenju odlazećeg predsednika Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, nasrćućeg kandidata za presto države. Dogovor je pao i to opet milionski, sudeći po Coraxovoj karikaturi. Ehm, taj Corax nikako da bude miran unutar svoja četiri zida, nego samo crta i izaziva se...
Šta povezuje Vučića, Nikolića i Kovačevića?
- Radikali i milioni. Šta povezuje Jeremića i Kovačevića?
- Milion, Klinton i bruka.
Šta povezuje Jeremića, Vučića i Nikolića?
- Predsednička fotelja, Boris Tadić, (opet) Klintonovi i (opet) milioni.
Umalo da zaboravim, kroz svaku od gornjih pitalica slobodno možete (ako uspete) da provučete i Ivicu Dačića, taj je bio i ostao mirođija u svakoj od njih.
Kviz "Milioner" i dalje traje.Možda ne na malim ekranima naših TV prijemnika, ali iza njih svakako.
Tričavih 10,5 rajhsdinara bez PDV-a po glavi stanovnika Republike Srbije više niko ne spominje, niti se zna njihova stvarna sudbina. Možda je tako i zbog onog kursa, iz prethodnog blogposta.
Zašto je Gospodar Vučić toliko odlepio posle Olimpijade, pa napravio niz grešaka koje su nedopustive nekome ko se naokolo izdaje za vrhunskog stručnjaka za marketing, spin doktora i prodavca magle? A jeste napravio, i svako ko se tim poslom bavi to vidi čak i iz onog aviona kojim su naši sportisti morali da obiđu pola sveta do Srbije, dok se Gazda malo sabere i smisli šta dalje.
vrtiguzi
Shvatio je da ga je glupi Avgust Nikolić zajebao kao malo dete. Kralj Tomislav I od Bajčetine i kraljica-Dragica Livadska su započeli kampanju za predsedničke izbore a da to AV nije na vreme prozreo, još manje odobrio. Započeli su je u Brazilu za smešnih 20 hiljada evra, pod firmom troškova predsedničke kamarile za službeni put u inostranstvo - smešnih za tu svrhu, iako građanima Srbije uopšte nije do smeha. Smešnih, jer je to duplo manje od pojedinačnog iznosa kojim je Aleksandar I Wolfenstein pokušao da podmiti osvajače medalja. Smešnih, jer su trenutno objavljeni ukupni troškovi priglupih RTS urlatora (kojima je to nažalost#1 i posao) jednaki ukupnoj sumi kojom vlast podmićuje samo dve kompletne reprezentacije koje su u ekipnim sportovima osvojile medalje (da podsetimo, odličja ne dobijaju samo sportisti već i stručni štab, ukupno dvadesetak njih po ekipi). Kao nažalost#2, ne sme se zaboraviti da te bonuse plaćaju ne samo poreski obveznici već i bolesna deca time što im nema leka u državi u kojoj njihovi roditelji plaćaju porez i doprinos za zdravstveno osiguranje. Vučić nije odlepio zbog Prlainovića ili prepletenih prstiju vaterpolista, ima on za to kompenzatore među podobnim sportistima; oni su ga samo dodatno dotukli kada je shvatio kako je Nikoliću jedino bitno da ga u što većoj meri negde vide, da mu čak nije važno ni šta tom prilikom kaže, lupeta ili samo odzeva. To isto radi i Vučić, ako izuzmemo konstantne napade logoreje i javnog svađanja sa konsultantima u glavi - pa? Nikada ne treba
smetnuti s uma da je Tomislav barem duplo manje glup nego što se
pretvara, kao i da je pokvareniji i podmukliji više nego što se
to da zamisliti. Nikolić savršeno dobro zna da ne ume "lepo" da priča, ni da se dobro ili precizno izražava, ponaša, čak ni da se smeje, i zato koristi svoje jedino oružje - ono koje uvek pali u palankama: da bude "viđen", a to je životna želja svakog seljobera koji se uspne na vrh prvog brda i pomisli da je nahvatao los cojones divinas. U tom sportu je Tomislav Nikolić apsolutni prvak u odnosu na mr. Naduvenka.
Ako će nešto dotući Vučića, to će biti kradikalsko palanaštvo koje se okrenulo protiv njega.
Nisu "novine" tek tako, par dana po okončanju Olimpijade, krenule u frontalni napad na Tomu I ne bi li ga sprečile da postane Toma II. "Nikolić nema podršku SNS za kandidaturu" - podrška, to je ono čega se Vučić naročito plaši, jer zna da u Velikoj Partiji (koja će po padu sa vlasti, koji i nije tako daleko kao što se misli) najgoru opoziciju njemu (to je ujedno i jedina opozicija koju on vidi) predstavljaju svi oni koji nisu namirili neko svoje lično teranje ili nisu dobili radna mesta šakom i kapom obećavana. Takvi nikada nemaju dovoljno petlje da napuste Partiju ili čak prebegnu u neku drugu - baš to je jedina svrha silnog obrušavanja na mrtvog "žutog" konja i DJBnike: homogenizacija u strahu od nevidljivih neprijatelja, jer se nikad ne zna kada će "to" da oživi (jasno je da se Vučić opasno loži na Orvela i Zamjatina). Dakle, ako nema prebega van Partije, biće ga - i to masovno - unutar nje. Kome? Pa onom ko formalno u njoj nije, a jeste i još uvek vuče određene konce vlasti.
Vreme srećnog tanga AV+TN je prošlo, početnog igranja na dvolično šibicarsko farbanje Istoka i Zapada. Danas, prorežimski tabloidi napadaju/prozivaju Nikolića (u formi "dobre obaveštenosti" neutralnog tona, jer nikad se ne zna) da "ima podršku Putina" (zabole ga, ima taj u srpskom dvorištu svoje kerove, Toma mu je samo privremeno dobrodošao lajavac s druge strane plota). Zatim sledi "Toma foteljaš ruši Vučića preko Vaterpolo saveza, jer ćerka njihovog predsednika radi u Tominom kabinetu"... ova nezgrapno i ishitreno sročena budalaština izazvala je kontraefekat - sportiste ne smeš nikako da napadaš sa pozicije vlasti, ni po koju cenu, i zato je došlo do poznatog "revidiranja stava" glede sportista, napada na neke novinare, pa sa njih na korisnike društvenih mreža na internetu. Ukratko, na ološ. Naravno da tu nije kraj, pa se zatim u novinama pojavio naslov "Nikolić - zajednički kandidat opozicije"... Šta smo ono rekli u jednom od prethodnih pasusa?
To.
moša!
Vučić je u svom obraćanju novinarima između redova ološem nazvao i članove Jedine i Velike Partije, mangupe u svojim redovima koji mu uzrokuju nove napade migrene. Ko ima vremena i živaca (dakle, skoro niko) neka detaljno pogleda predmetnu KZN i dobro obrati pažnju šta je sve Premijer tom prilikom izgovorio, pa onda neka složi određene kockice koje su bile zamaskirane frazama "ja sam rekao da nisam rekao da sam rekao... novinari ... ološ ... društvene mreže ... nedostojni ljudi". Sve to se itekako odnosi na članove SNS koji se previše migolje u blatu koje im je Regent Srbistana podario.
U napadu panike, Gazda je čak naredio svojim kerovima da umuknu sa lajanjem na takve iste sa hrvatske strane. Smetaju mu dok razmišlja gde je omanuo i kako je to njemu moglo da se desi. Kako da ispravi grešku koja ga može koštati besplatnih termina za sumanute monologe pred kamerama. Pored već postojećih paranoja, koje su glavni razlog zašto ne učestvuje u duel-emisijama, sada se pojavila još jedna koja izaziva sve veću glavobolju: a šta ako se u nameštenim TV monolozima nekome (pa čak i njemu) slučajno omakne tema Tominog početnog uspeha u predizbornom nadgornjavanju?
Zbog toga, prvenstveno, treba ućutkati RTS i ta hajka je počela kada i ona na tviteraše.
Podrazumeva se da ni "provera finansijskog poslovanja fondacije Dragice Nikolić" nema ama baš nikakve veze sa ovom pričom. Jok, uopšte. Gradeći Srbiju u kojoj je poštečeno stečeno znanje (i pripadajuća mu diploma) postalo nepoželjno, državni diplomac Vučić je sebi oko vrata namakao sopstvenu omču - ne mora čak ni pada sa vlasti, dovoljan je gubitak kontrole - dopustio je da ga prejaše posedovalac vikend akademskog zvanja stečenog u jednom od inkubatora naprednjačkih kadrova. Onih istih kadrova kojima se okružio Vučić. Ako ga je jedan, taj i takav Toma Nikolić, preveslao, kakva li je tek paranoja u strahu od onih, tih i takvih, koji makar znaju gde i kada su te svoje diplome pribavili?
Nije prvi put u istoriji da se neko okruži budalama kako bi ispao što pametniji, kao što neće biti ni prvi put u istoriji da takav baš zbog toga tresne o zemlju. I to svom snagom, u veoma bliskoj budućnosti u koju je verovao. A budale oko njega izvuku guzice, netorpedovani... Po
starom dobrom oprobanom Miloševićevom receptu, sa lanca je pušten i
Šešelj. Mada, i taj se nešto ućutao čim je dobio diplomatsku putovnicu
zastupnika srpskog Sabora.
predsednički kandidati
OEBS u svom izveštaju o ovogodišnjim vanrednim parlamentarnim izborima, sa puna četiri meseca zakašnjenja objavljuje kako postoji niz vrlo ozbiljnih nepravilnosti i kršenja zakona na svim nivoima, kao i da je za sve to odgovorna aktuelna vlast u Srbiji. Udarci po prstima pljušte jedan za drugim, iznerviralo bi to i nekoga sa daleko jačim živcima. Postaje zaista gusto, čim se ponovo vitla prugastom košuljom za Dinkića. Postojeći pramenovi parlamentarne opozicije (ona vanparlamentarna stranačka ne postoji, ovoga puta su svi uspeli da se uvuku u skupštinsku kafanu) u svemu ovome i da hoće ne mogu da nađu šansu za promenu vlasti u svoju korist. Ukoliko u svojim usijanim tintarama imaju i sumanutu fiks ideju zajedničkog antivučićevskog nastupa po svaku cenu, valja ih podsetiti da bi takva "koalicija" u slučaju izborne pobede dala efekte nemerljivo puta gore od onih koji se spočitavaju nesrećnom DOS-u koji je u samom svom osnivanju imao problem disfunkcionalnosti; ovi ne bi ni želeli da funkcionišu, baš zato što bi se kao takvi okupili oko jednog sumanutog cilja: obaranje trulog drveta koje će ionako samo pasti. Aleksandar I za njih već ima spremnu taktiku, do sad višestruko oprobanu u praksi. Za promenu, mogli bi da ga uhvate na spavanju i prvo promene sebe. Pitanje je da li bi i kakav odgovor Vučić imao na takav potez. Verovatno bi opet sazvao vanrednu KZN, negde između ponoći i prvih petlova.
Problem
su građani Srbije, kao prava opozicija i jednima i drugima. Ponekad čak i sebi. Zato je, u
strahu od Žute Patke, kradikalski režim uhapsio Pileta po istoj matrici
kao onu drogiranu budalu u slučaju "kantrimen". Istorija nas uči: kada takvi režimi i Vođe, poput našeg, jednom počine ključnu grešku i kola im krenu nizbrdo, to pokreće lanac daljih i sve bržih kikseva iz koga se oni teško ili nikako ne mogu izvući. Bitno je uočiti taj trenutak, pratiti njihove i pametno planirati svoje naredne poteze. Istorija se uvek, bez izuzetaka, ponavlja. Toliko čak i kradikali znaju, pa zato tolika frka, vrciguz i cika. Twist and Shout, al' po srbistanski.
Unapređena narodna poslovica glasi: Kad kuća nije tesna ni pseta nisu besna.
Ne kuća, ona je otišla na doboš; stiglo se do tesnih gaća. Nebitno je da li je donja "vest" iz domaćih tabloida istinita (a jeste, i to ne od juče), problem je što ona u potpunosti oslikava domaću stvarnost onako kako je vide pobesnela dvojica i njihove dvorske kamarile. To nikada na kraju nije valjalo, niti će valjati po običan narod. Koska je bačena.
Levo su foteljaši koji se ponašaju kao besna pseta. Desno su samo kerovi bez svog doma. Svaka sličnost sa vlašću i narodom Srbistana je namerna.
Nekome će svakako glave doći mangupi u njegovim redovima - obično se tako završi svaka predstava u Teatru mržnje. Naročito su opasni oni mangupi što se svađaju u glavi jednog istog čoveka, a najgore je kada je ta glava usijana do tačke prekida.
A tada...
Da, Besnilo.
O tome se radi.
Za početak, prekinite da gledate prenose sumanutih monologa iz institucije zatvorenog tipa u koju se pretvorila Vlada Republike Srbije. Nemojte ga udostojiti više ni sekunde sopstvenog života, jedinog koji imate a kojeg ti uvošteni zombiji (u istoj glavi) toliko žudno žele da uzmu.
Luis Kerol (Čarls Lutvidž Dodžson, 1832-1898), britanski pisac dečije fantastike, svetski je poznat kao veliki uzor podjednako popularnih pisaca Klajva S. Luisa (Narnija) i Džona R. Tolkina (Gospodar Prstenova). Slavu je stekao svojim knjigama o Alisi: Alisine avanture u Zemlji Čuda (1865) i U Zemlji Iza Ogledala, i šta je Alisa tamo otkrila (1871). Ove dve knjige nisu toliko original+nastavak povezani nekim likovima i događajima, koliko druga predstavlja mračniju verziju prve; ovaj princip je preslikao Tolkin pišući Hobita i Gospodara Prstenova. Umesto carstva karata iz prve, u drugoj knjizi stanovnici fantastičnog Kerolovog sveta su šahovske figure; Alisa je samo još jedan od piona na tabli, na kojoj važe životna pravila kretanja šahovskih figura (po kojima taj svet funkcioniše).
U Zemlji Iza Ogledala, Bela Kraljica nudi Alisi da joj bude služavka za platu od "dva penija nedeljno i džem bilo kog drugog dana osim danas - džem juče, džem sutra, ali ne i džem danas".
A ti se, čitaoče, sada raspekmezi jer sve to nema nikakve veze sa Srbijom.
Zbog toga imamo treći nastavak priče o Alisama.
Kada su utvrdili gradivo iz čudotvorstva i zastrli sva ogledala u svojim kabinetima, najviši državni funkcioneri Srbije, te grdne moderne Alise, rešili su da napišu svoju knjigu na tu temu. Posle nekoliko ovogodišnjih primera dokazane hidrofilije pomenutih (mećave, poplave, milenijumske kiše, najavljena privatizacija lokalnih vodovoda, odbranaška saopštenja povodom afera - koja ama baš nikako ne piju vodu, Beograd na vodi, mostovi, nikad dosanjano letovanje na Borskom jezeru, mokra parada Putinu u čast), konačno je usaglašen naslov trećeg dela ove franšize fantazmagorične literature za one koji nikako da odrastu:
Alisa u Zemlji Vlažnih Snova.
Evo glavnih piona, koji bi svi odreda da istovremeno budu kraljevi ispred ogledala, ponašajući se kao da igraju Mice na tabli za Ne ljuti se čoveče:
Mad Hatter (Ludi Šeširdžija)
Jabberwocky (Zmaj)
Tweedledum & Tweedledee (Blizanci)
Humpty-Dumpty (Zalud-Uzalud, jaje)
Alisa u Zemlju čuda ulazi kroz zečju rupu 4. maja. U Zemlju iza ogledala ulazi šest meseci kasnije, 4. novembra. Narednog dana, 5. novembra, u Britaniji se obeležava dan Barutne zavere. Da, one po kojoj je nastao strip-film V for Vendetta, u kome dominira Osvetnikova maska sa likom Gaja Foksa (jednog od glavnih aktera zavere iz 1605. godine). Sam Kerol to u knjizi naglašava: "jedne snežne zimske noći, tačno šest meseci kasnije, 4. novembra (dan pre noći Gaja Foksa)".
Ove naše Alise nikako da izađu iz Zemlje Vlažnih Snova, niti to dopuštaju drugima. Treba misliti o tome, kada dođe dan rušenja kule od karata, obaranja figura sa šahovske table, skidanja crne krpe sa ogledala, izlaska iz zečje rupe. Kada istekne vreme infantilnim političkim polucijama, polutanima i polutantima. Previše su često u ljudskoj istoriji vlažni snovi neminovno vodili ka suvom barutu. Bolje je misliti o tome, na vreme i dok se još može.
Na kraju druge Kerolove knjige, Alisa se odjednom budi i shvata kako je sve to samo sanjala. Poslednja rečenica u knjizi glasi:
Život je više od igre, stoka to ne može da shvati.
Ljudi su ti koji treba da znaju.
U Srbiji je politika najvažnija stvar na svetu. Fudbal to više nije, ni glavna ni sporedna. Zapravo, u Srbiji ima fudbala taman koliko i politike. Zato je fudbal najvažnija stvar na svetu. Ali fudbal se ne maže na lebac, rekli bi neki. Pa, i ne maže se, a da u fudbalu ima podmazivanja i mrsi - ima. Isto kao i u politici. Što tek tu ima mrsnoća i holesterola, podmazivanja, premazivanja pa čak i miropomazanija! Pa dobro, fudbaleri su ipak šlank, to nameće priroda poziva, a političari su trbušani, ne bi to potonulo da ga baciš u vodu vezanog za stambeni a ne betonski blok oko nogu. Ma jeste tako, ali i fudbaleri nisu više cvećke, ponos i dika naroda, uzor mladima, pozitivni likovi. Nisu. A nisu ni političari, jer to nisu nikada ni bili; oni koji su pokušali završili su uglavnom sa viškom olova u krvi. Dakle, srpski fudbaleri su isti kao srpski političari, srpski političari su isti kao srpski fudbaleri. Svi krljaju u kosku, foliraju se, valjaju po terenu, polivaju vodom, udaraju cajpere jedni drugima i pljuju se, ne poštuju sudiju i pravila igre - i svima je lepo. Baš kako priliči seoskoj zoni što Srbija jeste u fudbalu, a naročito u politici.
SPS sedi na vrhu oba najveća srpska fudbalska kluba. Ne, nisam mislio na FK Radnički i FK Građanski. To jeste bio fudbal, ovo je sada najobičnija zajebancija. Danas našom ljakse političkom ligom caruju FK DS i FK SNS, Zvezda i Partizan su mrtvi i o njima sve najlepše dok su igrali fudbal, pre nego što su se pretvorili u izduvni ventil postkomunističke bande prefarbane u "Ružu i Krst" - SPS & SPC, da prostite. Kakvi rozenkrojceri, oni su malji deca za ovaj naš šljam. Nego, da se vratimo na fudbal? Ne, pardon, mislio sam na najvažniju stvar, važniju i od Crvenog bana. Na politiku, naravno.
Ko je već unapred osvojio Kup Maršala, i da li je utakmica Tadić vs Nikolić nameštena?
Jeste, jer to tako ide u džiberskim ligama. Ceo domaći Kup je odigran u jednom danu i jednom dahu, u nedelju 6. maja. igralo se na ispadanje svih. U drugo poluvreme ulaze dva najveća džiberluka, jer ostali nisu imali nikakve šanse još pre početka takmičenja. Neki nisu smeli a neki nisu ni hteli. Mislim, to - da imaju šanse.
Već nekoliko dana traje mudroserijal na temu da li je bilo izborne krađe na Đurđevdan. Pa, što da se samozavaravamo - bilo je. Da se manemo laganja koje naprosto pršti sa svih televizija i iz novina, u tu nedelju se marisalo na sve strane i to su svi radili kao sumanuti. Trebalo je zauzeti što bolju startnu poziciju za postizborni preferans, jer u toj igri učestvuju samo tri igrača, ostali su kibiceri ili smetnja. Kralo se na standardan način (prekrajanjem zapisnika, kreativnim tumačenjem Zakona i pravilnika o radu biračkih odbora, nagovaranjem i podmićivanjem glasača i kontrolora, pretnjama, pojavljivanjem kandidata na biračkim mestima ne samo glasanja radi), i na onaj manje vidljiv a takođe uobičajen način (žmurenje i "nesnalaženje" stranih i domaćih "nezavisnih posmatrača" i tumača).
Najveća krađa načinjena je samom kampanjom koju su stranke vodile: primarna je nelegalna (ha, legitimna) treća kandidatura Skratitelja mandata; pored toga, znalo se da će postizbornu koaliciju činiti DS i SPS, u to nije bilo nikakve sumnje kod svakoga ko iole poznaje ove domaće zajebante od političara i njihovu glasačku kamarilu (koja sveukupno ne dobacuje do 50% građana ove zemlje). Znao je to i NIkolić, kao što se znalo da on i njegova ekipa uopšte nemaju nameru da preuzmu odgovornost za vođenje jedne male i upropašćene zemlje koju takvom ne smatraju još samo oni koji im plaćaju RTV pretplatu. Predstava koja traje ovih dana samo služi za homogenizaciju glasača oko Tadića i ništa drugo. A i zašto bi kada će se njih stotinak umuvati u poslaničke skamije, skupštinske i upravne odbore, i sve to po parlamentarnom ključu i staroj proverenoj formuli po kojoj su svi posle izborne pljuvačine zadovoljni. Svi, osim naroda. Ispada da su ovi izbori bili organizovani samo proceduralno-zakonske muke radi, plus da bi se izabrao "treći" za vlast i počistili svi "drugi" za opoziciju.
Zbog toga su svi ti treći i drugi osuli toliku paljbu po Nevažećima, jer su im pokvarili kvalifikacije za Kup Maršala. Kako za ovaj Veliki, tako i za onaj mali u Beogradskoj Zoni. Toliko je to bilo bitno da su iz škrinja i podruma morali biti izvučeni i ucenjeni i ucveljeni intelektualci glazure radi.
Nadmoćnom predstojećom pobedom Tadića u drugom poluvremenu Kupa Maršala, konačno se otvaraju vrata provizorijumu koji se kod nas pretvorio u sistem: demokratska despotija, kakvu je Milošević tako čežnjivo priželjkivao i zdušno gradio, projekat koji sada njegov portparolčić finalizuje urlajući na sav glas o "pustom 5. oktobru, pu - ne ponovilo se". U prevodu na običan srpski jezik, to doslovce znači: Nemoj slučajno da vam je 6. oktobar više pao na pamet, sada kada smo sve tako lepo vratili na staro!
Tu smo mi (crveni SPS), tu su oni (DS umesto JUL), u čankoliz opoziciji
imamo SNS umesto DSS, DSS umesto DS, Dveri umesto SRS, LDP=SPO, URS
umesto Nove Demokratije, Jadranku umesto Voje. Dosta je bilo više demokratije, Borise povedi, promešaj karte i podeli!
Da se još jednom osvrnem na taj preferans, jer se ovde zapravo o njemu a ne o fudbalu radi. Kako rekoh, preferans je igra utroje, čista metematika i kalkulacija. Prvo poluvreme finala kupa igrali su Tadić i Dačić na siguricu, loveći i lomeći trećeg, što slabijeg i što jeftinijeg. Čeda im je u Beogradu podbacio, zato će pogledati snimak i potegnuti korektivne mere 20. maja, nije Prestonica za bacanje. Jokbre. Za onu veću ligu od BG-zone, skauti i čauši su se rastrčali po Stradiji, sada love i draftuju lokalne driblere za svoje timove: razne oborknezove, ursuljice, verk-ovce&vuk-ovce, ASNSindikalce, odvaljuju sitan i krupan lokalpatriotski šut od dosadnih Ucenjivača, ugrađuju ih u sam temelj tora u koji će Srbiju pretvoriti. Iako zna, Dačić vam to neće reći na koga misli kada kaže "treći jak partner u vladi", jer se radi o trećoj množini a ne jednini, tačno onako kako se i želelo.
Guliver u zemlji patuljaka
Sećate se serije Više od igre, standardne palanke po imenu Gradina u kojoj do dolaska nemaca '41 stalno nešto kao fudbalski ratuju FK Radnički (crveni) i FK Građanski (beli)? Stalne žudnje Građanskog za primatom koja ide dotle da dovedu čuvenog Becića čak iz Beograda, i "poštenja" Radničkog koji iz ljubavi prema samoj igri lomi noge i krlja protivnika čak i kada je u autu ("samo pošteno Kostolomac, i po nogama"). Palanačko zonfa poimanje svega i Sveta, oličeno u liku Leke Lažova (prvaka u laganju 1936-1941) koji za kafanskim stolom mrtav pokazuje šipak Wehrmachtu, čuveni "naš srpski vic i inat". Koliko se sećam, nekada se govorilo "naš balkanski vic i inat", ali u suženoj državi suženog pogleda i uma drugačije ne ide. Jbg, Leka Lažov i kafana "kod Bankrota", šipak svima.
Na 13:15 u ovoj epizodi, Kostolomac skrlja Becića sa leđa, sudiji kaže "Izvini" a Beciću "Šalio sam se, momak", na šta čuveni Beca odgovara "Slušaj bre majmune, pa nije ovo Kosovo, majku mu!". Današnja srbijanska politika se ne može bolje opisati, tu su baš svi - majmuni, šala, momci, majka, izvinjenja i neizbežno Kosovo.
Oprem dobro.
U engleskoj Premijer Ligi, između dva srbijanska poluvremena titulu ovogodišnjeg šampiona osvojio je Mančester - Građanski (City) a ne Radnički (United). Ne zna se ko je bogatiji od ta dva kluba. Što, naravno nema blage veze sa nama jer mi nemamo veze sa fudbalom ili normalnom državom. Naravno, ni sa politikom, da se ne zaboravi. Btw, poslednjih 5-6 minuta utakmice Man.City-QPR neodoljivo podsećaju na poslednja dva sata našeg Ustavnog referenduma iz 2006. kada je glasalo više građana nego ukupno za prethodna dva dana. I tada su Tadićeve demokrate, Tomini kradikali, ostali (osim bojkotaša), OEBS i CESiD rekli kako je sve bilo u redu. Ko zna, zna.
Hah, deja vu...
Danas, u maju 2012. godine, neophodno je shvatiti prostu ali vrlo bitnu stvar:
Ovoj zemlji trenutno nije potreban pobednik utakmice između FK Građanskog i FK Radničkog, inače će i dalje van terena pobeđivati FK Džiberski, FK Lopovski i FK Lažovski, korumpirani autrihteri, žileti umesto krampona, doživotni predsednik Političkog Saveza Srbije i svih ostalih kućnih saveta, lažni opozicionari, inženjeri ekonomije i stručnjaci opšte prakse. Gradina više nema vremena za gubljenje, niti prava da pobeđuje samu sebe. Navijanjem za prevarante nećemo ući u Ligu Evrope, daleko bilo Šampiona. Srbiji treba nova liga sasvim novih klubova. Gledaoci neka na vreme sami odluče za koje i kakve će i dalje navijati. Posle finala nema kajanja.
***
Ko je spomenuo nadnice za strah?
Čekajte, pa to zaista nije u redu! Gde je obećana hranarina za to što smo navijali, bacali dimnu zavesu da gledaoci ne vide šta se dešava na terenu?! Isključivali smo kamere svaki put kada je situacija bila sporna, puštali hladnu vodu u neprijateljsku svlačionicu, bušili gume navijačima ostalih... Gde su te medalje za hrabrost, muku mu ljutu?!!
Pa ne može bre to tako, sunce li vam jebem lopovsko nevažeće!
