Dozvolite da se obratimo

Milan Jovanović, kome su bacili molotovljev koktel na kuću i pucali na ulazna vrata, kaže: "Neću prestati da pišem o lopovima i o mafiji, pa neka me ubiju." On se ranije zbog pretnji dva puta obraćao Aleksandru Vučiću.

Nekako baš i ne mogu da zamislim primlaćenog Borka Stefanovića koji se dva puta obraća Aleksandru Vučiću: prvi put zbog pretnji "legitimnih predstavnika kosovskih Srba" da će Vučićeve oponente obilaziti širom Srbije po kućama i vilama, da im objasne "zašto to rade srpskom narodu"; drugi put zbog kruševačke štangle. I to ne zato što "niko normalan ne može da vidi bilo kakvu vezu predsednika AV sa tim događajima, osim bolesnika iz opozicije", već zato što taj lik - čije ime izaziva hroničnu vomitoznu reakciju, zbog količine u kojoj ga ima svuda pa još zabiberene onim što iz njega izlazi - nije neko kome bi se trebalo obratiti za bilo šta, a naročito ne zbog pretnji, nanošenja povreda, oštećivanja lične imovine ili nanošenja duševne boli.

Jednostavno, predsednik države se time ne bavi, to mu nije u opisu posla. Niti bi smelo da bude.

Možete da zamislite Ćuruviju i Stambolića koji se žale Miloševiću (prvi na Vučića a drugi na Miru), ili Đinđića koji se žali Koštunici na Zmiju? Ne? Ni ja.
Obraćanjem "predsedniku" radi zaštite u stvari pristajete da igrate njegovu igru, koju servira otkad je preuzeo sve konce vlasti u svoje ruke & lepljive prste. ON da se pita, što onomad LDP reče u jednom od svojih predizbornih slogana.
Da, on zaista treba da bude pitan ali za nešto drugo. Nešto, za šta se u normalnoj državi očekuje da se neće desiti, a ako se desi onda onaj ko to radi treba da snosi zakonske posledice, i to što je funkcija viša (značajnija i uticajnija) to je sankcija ozbiljnija. A to, nešto drugo, je stvaranje atmosfere linča i netrpeljivosti prema svakome ko pojedinačno ili grupno izražava neslaganje sa ponašanjem i politikom koju kreira upravo AV i sprovodi je preko svoje partije.

I kako sad: izrazite svoje neslaganje sa politikom SNS u lokalu, u više tekstova ili javnih nastupa, onda vam neke "kapuljače" zapale kuću i kola, izrešetaju ulaz, i vi onda - šta? Zovete u pomoć predsednika te iste SNS? Pardon - obratite mu se?

Ako ne znate da li su to kradikalske kapuljače, ili za to nemate dokaza, zašto ste se onda obraćali SNS-u? Ako znate da jesu, ili imate dokaza, tek onda je obraćanje van pameti... Obratili ste se predsedniku države a ne SNS? Onda ste ili debelo neinformisani o tome ko je ko u Srbiji 2018. ili ste mnogo naivni.
Dođu vam reketaši u dućan i kažu da treba da im platite zaštitu, a ako pitate "od koga" oni odgovore "od nas". Ukoliko ne platite ili im se usprotivite, oni polupaju radnju za opomenu i popale je sledeći put. I, šta onda vi uradite - idete kod Kuma da se žalite? Ipak platite reket? Ili se trajno odselite iz tog kraja?

Pa toga nema čak ni u američkim filmovima, ni igranim niti crtanim.

Jer tamo znate da ih je upravo Kum i poslao da vas reketiraju ili razbiju.

Sa Vučićem nije problem u tome da ga nešto pitate (ionako nećete imati šansu niti sekundu vremena da to uradite, zbog njegovog neprestanog brbljanja), već je problem u tome šta će on odgovoriti tj. u tome što će taj "odgovor" imati veze sa svim i svačim osim sa onim što ste ga pitali.

Tokom devedesetih je ovakvih i sličnih izjava takođe bilo u nemalom broju, i to baš od ljudi na kojima je Miloševićev režim trenirao strogoću. Sve u stilu "ma ne zna Sloba šta se sve radi u lokalu, to ovi njegovi, inače..." Pa se onda lepo sedne za pisaću mašinu i uz pomoć "oba prsta" otkuca pismo predsedniku. Da zna šta rade ovi njegovi, ovde tu i tamo.

Uvuklo se to, bre, većini ovdašnjeg naroda u centar za ravnotežu... pa ne pušća.

***

Izjava poput Jovanovićeve (ukoliko su je novine verodostojno prenele) zapravo pokazuje koliko je duboko otišlo trovanje ovog društva stokholmskim sindromom u odnosu prema bilo kakvom vidu vlasti, naročito kada se sa njom ne slažete. Od čarki sa predsednikom kućnog saveta, nadrndanih šalteruša, komunalaca, preko korumpiranih lekara i sudija reketaša, do političara i ostalih iz ekipe krojača sudbina. Pa ne možete pričati o lekaru koji "na crno" traži evre za najobičniji pregled i onda otići i dati mu te iste pare (ili nekom drugom, koji traži manje), pričati o lopovima koji vas kradu kroz raznorazne račune i te iste redovno plaćati bez reklamacije, prećutati nevraćanje kusura na kasi koje je odavno prevazišlo "metalnu sitninu i žvake", ili žaliti se Vučiću na kradikalsko ludilo. Tako samo produžavate "talačku krizu" o kojoj je prvo na tviteru a potom i u Vremenu nedavno pisala Jovana Gligorijević.

Čak i da ste uradili sve što propisuje procedura u slučaju pretnji ili nasilja, od obične patrole policije pa do vrhovnog tužilaštva i sudstva, predsednik države sa tim nema nikakve proceduralne veze. Veći bi efekat u domaćoj (ali i stranoj) javnosti imala direktna prijava Sudu za ljudska prava u Strazburu, bez obzira na standardne opaske u stilu "zabole njih" i "eee, dok oni reaguju - ako uopšte reaguju". Ukoliko je Mali Čovek za njih previše mali, javne ličnosti poput novinara i opozicionih političara to svakako nisu.

Doduše, treba ostaviti prostora mogućnosti da se građanin Jovanović ipak žalio Vučiću kao predsedniku stranke koja je na vlasti, dakle Kumu SNS, što bi u ovom besmislu od zemlje imalo više smisla (...) Više, jer i život ovdašnji više liči na holivudski gangsterski film nego na uređeno društvo.

Naravno, nikako ne treba sada osuti drvlje i kamenje po Milanu Jovanoviću zbog toga što je izjavio, sigurno duboko uzmenirem zbog svega što mu se desilo, dešava i tek će se desiti. Emotivni naboj nije dobra podloga za davanje odmerenih izjava, naročito kada te zapale, pucaju na tebe ili te opletu štanglom. I kada znaš da će Vučićevi mediji (a to su skoro svi) pokušati na svaki način da u njegovu korist izvrnu to što izjaviš. Problem sa ovakvim izjavama je u tome što se na takav način obesmišljava sve prethodno, pa i čak sam povod za obraćanje.

Ne radi se ni o kakvom zakeranju, traženju jajeta međ cepidlakama ili botovanju za kradikale. Sa ovom bandom treba voditi računa o tome šta se i na koji način kaže. Treba od njih biti daleko bolji i ozbiljniji, ne spuštati se na njihov nivo ili naivno misliti da je za njih najbolji lek "lako ćemo, samo da..." - jer nećemo.

Da citiramo Sartra još jednom:

- Reči su poput napunjenog pištolja.

Prazan pištolj ume ponekad da opali, ali pun uvek.