Goli ručak

Jesam li ti pričao o onom tipu koji je naučio svoje dupe da govori?

Njemu se ceo stomak dizao i spuštao i tako je prdeo reči. Kapiraš. U životu nikad nisam čuo nešto slično. Ta njegova prdorečivost - iliti govorenje iz dupeta - imalo je nekakvu crevnu frekvenciju. Dole ga samo drmne ko kad čoveka pritera. Znaš kad te debelo crevo mune laktom, pa ti unutra dođe hladno, i ti znaš da samo moraš da mu daš oduške? E, taj ga govor tu drmne i to je mehurast, gust i ustajao zvuk koji ti čak i miriše.

Taj je badža radio u cirkusu, kapiraš, i to je bio događaj kao kad je čovek prvi put progovorio iz trbuha. I bilo je u početku strašno zabavno. Imao je jednu tačku koju je nazvao "Bolja Rupa", kažem ti, upišavanje od smeha. Ne sećam se cele tačke, ali je bila mnogo duhovita. 

U fazonu,

- Reci da l' me ljubiš, Marju!

A ona:

- Ne mogu, baš sad serem.

Posle izvesnog vremena dupe mu je počelo da govori za svoj račun. On krene sa svojim programom bez ikakve probe, a dupe mu sve vreme dobacuje svoje štoseve i improvizacije.

Onda je razvilo neku vrstu zubića, škripavih i kandžastih i počelo da jede. Njemu je to u početku izgledalo ljupko, pa je od toga napravio i tačku, ali mu je dupe progrizlo pantalone, počelo da govori na ulici, da se dernja i da traži ista prava.

Onda je znalo i da se našljoka, pa u dertu počne da kuka kako ga niko ne voli, kako želi poljubac kao i svaka druga usta. Na kraju je bez prestanka torokalo, i danju i noću, a cela ulica je odjekivala od badžinog urlanja da zaveže, dok ga je tukao pesnicama i nabijao mu sveće, ali ništa nije pomoglo, pa mu je dupe kazalo:

- Na kraju ćeš ti da zavežeš. Ne ja. Jer ti nam više nisi potreban. Ja mogu i da govorim i da jedem i da serem.

Posle toga, kad god se ujutro probudi, njemu usta prekrivena providnom pihtijastom masom kao punoglavčev rep. Te pihtije naučnici zovu N. T., Nediferencirano Tkivo, koje može da raste na bilo kom delu ljudskog tela. On ga otrgne sa usta, ali mu se komadići zalepe za prste kao zapaljeni žele od benzina i rastu na njima, rastu mu svuda po telu, gde god mu padne i jedna kap. Na kraju su mu usta zarasla i možda bi mu cela glava vremenom otpala - (znaš da se od neke bolesti, koja se javlja isključivo među crncima u nekim delovima Afrike, nožni palac otkida sam od sebe?) - da nije imao oči, kapiraš. Dupe jedino nije moglo da vidi. Trebale su mu oči. Ali su badži nervne veze bile blokirane, infiltrirane i atrofirane, tako da mu mozak više nije mogao da izdaje naređenja. Bio mu je zarobljen u lobanji, zapečaćen. Ubrzo si mogao da vidiš kako mu mozak tiho, bespomoćno pati iza očiju, a onda mu je mozak najverovatnije izumro, jer su mu oči bile gotovo ispale iz glave i u njima nije bilo nimalo više izraza nego u onim očima krabe na jednom kraju njenog pljosnatog trupa.

Vilijam S. Barouz

"Goli Ručak" (1959) str.116

[prevod: Dragana Mašović]

A onda je Vučić, nakon mukotrpnog treninga, umesto sebe poslao prdorečivog Marka Đurića na TV prdomonolog protiv NATO lokatora, domaćih izdajnika, stranih plaćenika, soroševaca, pacova, hijena, domicilnih ništarija, nedostojnih ljudi, kompletnih idiota, neradnika, kapućinopivopija, žutih lopova i patkica, petokolonaša, drugosrbijanaca, bitangi, anomičnih nesrećnika, ološa, studenata i svih ostalih opozicionih neumnika koji samo znaju da parazitiraju na sve jačem i sve zdravijem telu Srbije, srpskog naroda i - predsednika Aleksandra Vučića.
Naravno, i ne samo Marka.

"A što čovek ne bi mogao da bude jedna bezoblična bljuzga za sve svrhe?"