Pad

Počelo je urušavanje fasadne demokratije u Srbiji. Padaju potporni zidovi, armature, fasade, balkoni i terase, krovovi, urušavaju se šahte, pucaju fontane, tonu temelji - na sve strane.
Al' stvarno.

Ovo je prirodan tok stvari, ali kod nas uporno vlada pogrešno
uverenje da treba krenuti od najveće table. Doduše, ume najveća
(kad padne) ponekad da poklopi i sve ostale... one, koje se
nisu na vreme "preorijentisale".

Još stvarnije, opet ginu ljudi.

Gardisti streljani u Topčideru = "ljubomorni pederi sa suicidalnim porivima".

Pilot vojnog helikoptera koji je pao = "pijana stoka".

Ubijen Oliver Ivanović = šta je bre, ološi stranoplaćenički, pa dali smo mu jednu ulicu "koju zaslužuje".

Čovek poginuo pod urušenim zidom na gradilištu = "radio na crno".
Radnici Narodne biblioteke ugušeni prilikom provere protivpožarnog sistema = "akcident".

Mladića na Brankovom mostu ubio fantomski Kantrimen = "ubio ga narko diler, koji je potom pobegao u Kinu" (u kojoj, inače, narko-dilere streljaju po kratkom postupku).

Preminuo mladić iz Negotina koji je pojeo otrovne gljive = kada mu je pozlilo on odlazi u Hitnu gde jasno dežurnom lekaru (koga zovu "Specijalac") daje do znanja šta je pojeo, lekar mu odgovara "kakve bre gljive, nije ti ništa, to je rednja; imaš stomačni grip". Specijalac je poznat i po tome što je 12. marta 2003. u podne, ispred Doma zdravlja urlao na sav glas "Jedan ustaš manje!"

Iznad Surčina za dlaku izbegnut sudar cesne i putničkog aviona Montenegro Erlajnsa = "suspendovano dvadesetak (segamega) kontrolora letenja, svi koji imaju licence pre 2015. vraćeni sa odmora na posao po hitnom postupku".

Bitno je.

29. avgusta, na Međunarodni Dan individualnih prava, pod srušenim zidom u centralnom delu Beograda, poginuo je čovek koji je preživeo užase Košara 1999, ali nije 2018 preživeo vlast onih koji su ga patriotski poslali u taj rat. Prekršena su mu skoro sva, od pobrojanih individualnih, ličnih i ljudskih prava - od prava na život, na rad, do prava na dostojanstvenu smrt. Najvažnije je da je radio "na crno", jer to svakako obara cenu njegovog stradanja koju odgovorni u vlasti treba da plate - ali ne u parama, one su tu potpuno nebitne.

Nakon onih stvarnih, krenula su da propadaju i Potemkinova sela. Dižu se samo spomenici ludilu koje ovde predugo vlada - nove crkve, krstače, jarboli, nadogradnje, kule i gradovi na vodi. I višespratne vikendice po nasipima, šumama i gorama naše zemlje ponosne. I roze Mitrovićev zadružni kupleraj, ta "renesansna Venecija i Firenca iz XXI veka" usred sremskih njiva.

U stvari, ovde sve pada - čak i kada to ne zna.

Međutim, moraćemo da sačekamo još malo sa konačnim rušenjem (rešenjem?) - prvo da Vučić postane predsednik opštine, svih mesnih zajednica, kućnih saveta i pionirske organizacije penzionera u Majdanpeku, pa onda. To ionako ne zavisi od trivijalne vesti da su u sredu iz Negotina za Majdanpek krenula četiri autobusa puna kradikala, a tamo na vreme stigao samo jedan. Tri su se usput kvarila toliko često, da su konačno stigli tek kada je cirkus već bio završen a publika se razišla. Usput su volšebno nestali svi sendviči iz džakova na zadnjem sedištu. Za kaznu su (zato) morali da sačekaju sa povratkom sve dok ne krene poslednji od "redovnih" (čitaj: nepokvarenih) autobusa sa "majdanpečanima". Nisu čak ni prenos iz Salcburga mogli da slušaju (daleko bilo gledaju), jer je i radio bio u kvaru, a po homoljskim gudurama internet možeš samo da sanjaš.

Do svega toga ne bi došlo da je Glupi Avgust odmah prestao, kako mu je ovde bilo sugerisano pre dvadesetak dana. Silno ludilo iz prethodne tri avgustovske nedelje bi se onda dogodilo u septembru. Garant bi, ne zvao se ja Fido. A i ne zovem se tako.

Prođe leto, napredno šesto.
Eto, to se desilo.