GRAĐANSKI KRUG: Mene nikad neće uhvatiti

Na jučerašnjoj KZN (kazna za novinare), predsedavajući predsedništva Srpske Napredne Srbije izdeklemovao je po svom običaju sve i svašta, uključujući i sledeće dve izjave:

- upamtiće ga kao čoveka koji je sam otišao sa vlasti

- rešiće odnos Srba i Albanaca jednom zauvek

Srbija danas predstavlja jednu vrstu društvenog koagulata (i to ne baš po prvi put, kako naprednjaci vole da kažu) u kome je proces zgrušavanja permanentan - duži od pet godina, ali poslednju petoljetku karakteriše žestoko ubrzanje ka sunovratu. Koagulacioni faktor je, isto kao i u poslednjih dvesta godina u nizu, bio i o(p)stao kult ličnosti Vođe. Kada je u pitanju društvo sazdano oko tog i drugih kultova, koji predstavljaju sve samo ne očekivani društveni dogovor, onda nas istorija uči da takvi konstrukti iako mogu relativno dugo da traju na kraju uvek imaju istu sudbinu - da se slome. Slom je neminovan, zato što su ti kultovi bili sazdani na strahu od balona sapunice, paternalizmu i lažnim simbolima sopstva karakterističnim za tešku zarazu mitomanijom i ksenofobijom.

Dakle, postoje najmanje dve varijante okončanja jednog kulta ličnosti koji dominira u nekom društvu, a naše društvo je danas upravo takvo i ne vredi nikakvo zaklanjanje iza institucija koje ne više postoje - čak ni kao kulise za beskonačnu monodramu u kradikalskom teatru mržnje i apsurda.

Prva, u kojoj Ličnost Kulta odlazi sa prestola prirodnim putem: kada Vođa, najprostije rečeno, sam otegne papke a da na izborima više nikada ne izgubi vlast (čak i kada ne pobeđuje). Već tu jasno vidimo budućnost takvog društva - odmah po objavljivanju čitulje sledi masovna i besomučna tuča za novog Vođu starog Kulta, ali to više nije to niti može da bude. Ta tuča može da potraje decenijama ili mesecima, ali svaka se na kraju završava raspadom sistema koji je bio nabacan oko svežeukopanog Poglavice. Važi podjednako kako za partije tako i države koje takve partije vode. Istorijskih primera ima bezbroj, dovoljno je samo pogledati mauzolejsku ponudu širom kugle zemaljske.

Problem sa problematičnim Vučićem je taj što je on dovoljno mlad i fizički zdrav, da se njegovo "kultovanje" otegne na narednih par decenija, što i jeste njegova unutrašnja želja - šta god da on izgovori u javnosti. Jednostavno, kada jednom postanete Ličnost Kulta, prestajete da bude ličnost i polako ali sigurno sve više gubite njena svojstva, što podrazumeva i sopstvenu volju. Na kraju "mandata" Ličnosti Kulta, sve se svodi na puku inerciju u ponašanju Vođe koje je uslovljeno jedino ličnim željama i potrebama najužeg kruga njegovih satrapa. Onih istih koji će se, već koliko sutra, pobiti za tron. Ukoliko Ličnost pokuša poslednjim trzajima svoje volje da uradi nešto što bi išlo uz vetar Kulta, onda... pa, i to smo viđali kroz istoriju.

Druga varijanta je daleko brža i bolnija, kako za nosioca kulta ličnosti tako i za društvo koje bi da smakne Ličnost ali ne i da se odrekne Kulta. Tada dolazi do provale gneva i svaljivanja sve (pa i sopstvene) krivice upravo na nosioca kulta, što se obično završava ili (ne)očekivanim izbornim porazom ili nasiljem. Tada najuži krug kaste saradnika Ličnosti odjednom menja stranu i od narednog Kulta u nastajanju traži garancije za sopstvenu bezbednost u zamenu za otkaz poslušnosti marioneti u koju su natenane ali definitivno pretvorili svog Kolovođu. Tada dolazi do hiperubrzanog urušavanja društva, institucija, sistema i službi, pa i čovečnosti obeućene mase koja najednom biva ostavljena sama sebi, bez Patrona. Nakon toga sledi izgradnja novog Kulta i izbor nove Ličnosti, u čemu će profesionalci tog dunđeraja uvek moći da nađu posao i za sebe i svoje dobre usluge.

Uvek treba imati na umu da je tapšanje po ramenu samo nekoliko santimetara daleko od šuta u dupe.

Kao što smo rekli, Aleksandar Vučić je previše mlad da bi doživotno vladao (najverovatnije ni on sam u to ne veruje); ona severnokorejska budala je najgori primer na koji bi neko mogao da se ugleda, taj ionako neće vladati ni približno dugo koliko se zanosi - sjebaće ga njegovi najbliži, kad tad. Dakle, ostaje varijanta silaska sa vlasti u koju AV, shodno izjavi, ni u snu ne veruje: izborni poraz.

Ukoliko spadate u one koji - u potpunosti neopravdano i ničim argumentovano - veruju u sve što taj čovek govori, onda se zapitajte zašto osoba koja ne veruje u izborni poraz sprovodi medijske, političke, finansijske i druge represalije nad svakim ko mu ne daruje hvalospeve. O da, on upravo to radi, i izraz krajnje obuzetosti mase bezličnih pojedinaca kultom ličnosti predstavlja izgovor kako "Vođa ne zna šta rade oni njegovi" - itekako zna, jer oni ne smeju ni da prdnu bez njega, zato što ih je on lično te i takve postavio tu gde jesu. Zato što je Velika Partija to što jeste upravo zbog toga što su stvari u njoj postavljene tako i nikako drugačije. Pozivanje na "prethodnu vlast" i slične baljezgarije kao second best odgovor na prethodnu tvrdnju, predstavlja viši nivo idiotizma, svojstven samo partijskom bašibozuku (za razliku od obeućenih prolova).

Iz svake dnevno izgovorene reči i svakog dnevno počinjenog (ne)dela kradikala, stoji (i preliva se) užasavajući strah od (ponovo) gubitka onoga za šta su se borili još od Pašića i prvih carskih rubalja koje su u njih bile uložene. Zbog toga, rečenice tipa "znam kako ću da okončam", "nikada me nećete pobediti" ili "mene nikad nećete uhvatiti" jasno daju na znanje koliko se taj stub kulta ličnosti čvrsto uhvatio za samog sebe - a upravo takav oslonac je uvek na kraju bivao najslabija tačka.

Sledeća izjava sa KZN daleko je konkretnija od prve, pa je zbog toga i daleko mutnija. Jeste, reći ćete, sve se menja sem kamenja pa tako i Šešeljev gensek & i dodavač redenika. Možda (u nekom paralelnom univerzumu, u kome vladaju zakoni prirode identični spisku F-dijagnoza) je moguće premetnuti se od osobe koja po pitanju Kosova i Metohije 1999. izjavljuje "ono što Srbija ni u kom slučaju nije spremna da prihvati, i nikada neće prihvatiti ni po koju cenu, ma kakvi pritisci, ucene i ultimatumi dolazili iz inostranstva" u osobu koja 2017. kaže "da će rešiti odnose Srba i Albanaca zauvek". Suštinski, tu nema nikakve razlike, jer je izjava iz 1999. sadržala neizgovoreno "zauvek", baš kao i ono 100/1 iz 1995. ili "idem, al' kad ja to hoću" iz 2017.
Ne treba nikako zaboraviti činjenicu da je 1999. u prilici da direktno utiče na razrešenje kosovskog ciklusa bila ista osoba kao i 2017. Nešto se u međuvremenu dogodilo, što je uticalo na dijametralno suprotne izjave u rasponu od osamnaest godina, a mi ćemo se praviti naivni i nećemo znati da taj nikada ne govori ono što misli i da to uvek iznova pokazuje i dokazuje ono što on radi. A ne radi ništa bez lične koristi - od nacionalizma do evrointegracija, bez izuzetka i skrupula.

Ono što je takođe osobeno za drugu izjavu, predstavlja lično poimanje pojma kompromisa i (samo)zadovoljavanja istim:
- dogovor podrazumeva obostrano zadovoljstvo i obostranu korist

- kompromis podrazumeva obostrano nezadovoljstvo zarad obostrane koristi

- ucena podrazumeva nezadovoljstvo jedne od strana i korist druge

Zašto kaže kompromis, a misli na ucenu (neko ko se od ucenjivača premetnuo u ucenjenog) - možda zbog toga jer postoji nešto što Svemogući ipak ne sme? I koliko zapravo toga stvarno ima - malo, ili sve što 24/7 gledamo u tom sumanutom performansu bez kraja i konca?

Zaista je moguće promeniti se, čak i tako drastično, ali samo u slučaju da ne lupite glavom u novosagrađeni zid koji oko sebe opašete kao i svaki drugi kult ličnosti. Kulta ne bi ni bilo, kada bi se njegova Ličnost zaista menjala, i u tome leži suština besmisla izjava koje svakodnevno slušamo sa svih nacifrekventnih i inih medija.

***

Ono što spaja sve ove izjave jeste reč zauvek, izgovorena ili ne, koja je non-stop prisutna u glavi čija usta već treću deceniju izgovaraju sve i svašta, ali ponajmanje ono što ta glava zaista misli i radi.

Ako ga u jednom trenutku ne budu svrgnuli Njegovi, onda će On jednoga dana garantovano zajebati njih i sa bezbedne destinacije gledati kako ih "obezvođena" masa (figurativno ili bukvalno) tranžira u haosu koji je ionako vladao a koji će tada izleteti iz pocepanih usranih gaća, u koje je bio sve vreme upakovan saučesništvom svih.

I zato, svako ko misli da se Vučićev čopor sa vlasti ruši njihovim metodama (a takvih je mnogo, možda i previše) - grdno se vara. Tako se samo menja Ličnost, dok Kult opstaje i dalje. Zauvek. U stvari, taj i takav samo pokazuje da uopšte ne misli, niti sebi želi dobro (nešto što je svakako drugačije od ovoga što sada "ima" ili misli da je "imao" nekada). U izreku "živeti od svog rada" obavezno treba dodati "i od svog glasa" umesto od tuđeg, pa ako je nekome dobro ovako - neka mu, ali onda neka drugima ne osporava pravo i želju da žive. Za promenu.

A promena, svih nas koji činimo ovo blesavo društvo, biće suštinska onda kada iz stanja "bez volje" sami, lično, pređemo u stanje "bez vođe". Kada iz kolektivističkog kulta "svi-za-Jednog" pređemo u stanje "jedan-za-sebe ali ne na štetu drugih". Ne postoji drugi način, niti pare, na koji je to moguće pokrenuti ukoliko nije počinjeno sopstvenom slobodnom voljom.

Zato je sloboda "kada možeš da kažeš kako su dva i dva = četiri", bez straha da će te neko gaziti čizmom po licu.

U suprotnom, i dalje ćemo živeti Radovanovog Džordža i prežvakavati silovanja medijskog prostora: