GRAĐANSKI KRUG: No parliament. No comment.

Corax je još 2. decembra 2015. svojom karikaturom najavio šta će se desiti 1. marta 2017. godine.

Otvorena zloupotreba funkcije predsednika Narodne skupštine Republike Srbije u korist kampanje Aleksandra Vučića predstavlja ništa drugo nego tihi državni udar. Koliko tih, zavisiće ne samo od narednih gmizajućih poteza režima već i od reakcije opozicionih stranaka i samih građana, od toga koliko će ona glasna biti.

Rad parlamenta tokom radnji vezanih za predsedničke izbore nema ama baš nikakve veze sa pričom o očuvanju i demokratičnosti te institucije, i primarni povod ovog današnjeg puča u režiji vladajuće stranke jeste taj da omete kandidaturu Saše Jankovića - potpuno je nebitno da li će ga pritom i sprečiti da se kandiduje, na prvom mestu je bitno da se on iznova ocrni za "nepoštovanje zakona" (kog?) kako bi se što više neodlučnih glasača odvratilo od glasanja za njega - očekujmo večeras naslovnu stranu sutrašnjeg Informera u stilu "kakav će to sutra biti predsednik koji uopšte ne poštuje zakon" sa nekom fotografijom Jankovića zakrvavljenih očiju, đavolskih rogova, tetoviranim NATO simbolom i swastikom na čelu, kako u zubima drži još uvek zadimljen pištolj kojim se ubio njegov prijatelj. Znajući tog Informer-ludaka koji truje medijski prostor (i ne samo medijski) Srbije, nemojte se čuditi ako krenu sa porno snimcima u kojima ima i životinja, naročito jedan beli pas. Zato što je to Vučićevo besno pseto u potpunosti pušteno s lanca i teško da će moći da bude vraćeno u kavez a da ne izujeda što više ljudi oko sebe pritom šireći paniku i strah od besnila, onako zakrvavljenih očiju i zapenušalih krezubih usta.

Posle Jankovića slede i ostali - on je samo izabran kao žrtveni jarac za primer, kroz medijsko streljanje sto za jednog koji bi mogao da zapali žito.

Takođe, cilj ovog ludila je da ni opozicija niti "opozicija" više ne smeju imati ni tren prilike da nešto javno kažu (više ne veruju ni ovim apostrofičnim, ali izgleda ni sebi), a da pritom ne budu finansijski odrani plaćanjem termina u milisekundama. Više nije dovoljno odlučiti "nema prenosa sednica Skupštine", sada je jedino dopušteno i moguće obznaniti da nema sednica Skupštine. A biće ih kada odluči osoba koja se definitivno nameračila da formira novu kraljevsku dinastiju Vučića, a sebe proglasi za njenog prvog apsolutnog monarha - Aleksandra III Srbistanskog.

Podsetimo se jedne istorijske paralele sa ovim današnjim politikantskim ludilom: parlamentarni izbori održani 8. novembra 1931. godine u Kraljevini Jugoslaviji, u režiji kralja Aleksandra I Karađorđevića, premijera Petra Živkovića i njihove belorukaške ekipe crnorukaških preobraćenika - nekadašnjih pašićevaca, pa potom karađorđevićevaca.
Opet iz radikala u k-radikale.

Kralj Aleksandar I je uvođenjem Šestojanuarske diktature zaveo apsolutističku vladavinu u Kraljevini SHS, promenio naziv zemlje, doneo Oktroisani Ustav, zabranio rad nekih stranaka (opozicionih na prvom mestu), raspisivao izbore na koje su po zakonu (koji je opet on doneo) smele da izađu samo one stranke koje su "delovale na teritoriji cele države" tj. one koje su podnele za izbore tzv. zemaljsku listu (morale su da imaju kandidata u svakoj izbornoj jedinici ne teritoriji Kraljevine). Kandidatura neke stranke bila je uslovljena pokrivanjem kompletne teritorije države, dodatno uslovljena i velikim brojem potpisa podrške po kandidatu i njegovom zameniku (kako je tada bilo predviđeno) i opet obavezno u svakoj izbornoj jedinici. Na kraju, ništa od toga nije bilo dosta alavom monarhu, već je čin glasanja bio javan i u usmenoj formi, glasovi stranaka sa manje od 50 hiljada glasova podrške direktno su pripajani listi koja je osvojila najveći broj glasova, a njoj su u startu automatski bile dodeljene i 2/3 od ukupnog broja mandata u skupštini državne prćije Aleksandra I. Ova raspodela nije vršena na nivou cele države kao jedne izborne jedinice, već pojedinačno po svakoj od 9 banovina, što je za konačni rezultat moglo značiti i više od 2/3 u korist kraljeve partije. Međutim...

Šta god da je sve to značilo, Aleksandar I je 1931. godine uspeo da održi parlamentarne izbore na koje je izašla samo jedna jedina proglašena zemaljska lista, režimska Jugoslovenska radničko-seljačka demokratija. Znamo kako su se ti izbori okončali - onako, kako su bili održani, stoprocentnom pobedom režimske partije koja je sama sa sobom trčala za sumanutog autokratu.

Aleksandar I je Oktroisanim ustavom i naopakim izbornim zakonom proglasio ustavnu ali ne i parlamentarnu monarhiju, gde je parlament služio samo kao lutka za šutiranje i ismevanje same suštine demokratije - bolest, za koju na ovim prostorima još uvek nema leka. Ovom današnjom suspenzijom rada ("pauzom") Skupštine republike Srbije, zakonodavni stub demokratske vlasti stavljen je pod led sa samo jednim ciljem - ako današnji bezobrazluk relativno lako prođe, to će biti odlična osnova da već sutra taj isti Parlament ne smeta ni budućem premijeru-pajacu niti predsedniku-autarhu Aleksandru III (za sada još uvek u pokušaju).
Ako Srbija pati od nekakve tradicije, to je svakako tradicija legalizovanja krađe izbora u korist vlasti, i to zlo se ni dan danas ne može iskoreniti iz usijanih tintara koje ovde vladaju. Nažalost, i iz dobrog dela ludaja koje bi samo da ih zamene ali da se i dalje ništa suštinski ne menja osim šarenog omota kojim se maše ispred noseva stranih investitora. U potpunosti isto kao što je radio Aleksandar I Karađorđević 20-ih i 30-ih godina prošlog veka sve dok mu njegovi najveći "prijatelji" iz inostranstva nisu okrenuli leđa - čitaj: zavrnuli finansijsku podršku jer nije postojalo sredstvo (pretvaranjem Vlade i Skupštine u puke marionete) kontrole na koji način je on sve nemilice trošio te pare.

Upravo zbog do sad napisanog, jedna od najomiljenijih parola svakog domaćeg palanačkog fašiste i dalje jeste otrcana floskula "Pa jel ste teli demokratiju - eve vam je sad, šta se bunite? More nije demokratija za Srbe, bre!"

Takva je većina današnjih konzumenata biračkog prava u Srbiji, i to ne samo kradikalskih.

Nažalost.

đozluk-bifokalni poremećaj ličnosti

Današnji dvojac Vučić-Gojković je pandan onome Karađorđević-Živković, od pre 80 i kusur godina. Tehnologija kojom odrađuju zacrtano je skoro u potpunosti ista, i dobro razrađena, podržana katastrofalnom rascepkanošću političke scene i još katastrofalnijom atmosferom straha i eksplozivne netrpeljivosti između samih građana, bez obzira da li imaju glasačko pravo ili ga još uvek nisu stekli. To divljaštvo je spušteno na bolesno nizak nivo, u maloletnike. Među decu, koja se više ne samo igraju "ovih" i "onih" sa aktuelne političke estrade, već se zbog njih i tuku. Sve češće i sve teže.

To, da li aktuelnu sramotu u fotelji predsednika Skupštine nešto zanima ili ne, u potpunosti predstavlja besmislicu i nepoštovanja više zakona, Poslovnika o radu Parlamenta i Ustava ove države. Lično, divljačko ponašanje i kršenje pravila ponašanja, nedostojno je osobe koja se krije iza diplome pravnika, ali je sasvim primereno nekome ko češće menja partije nego ramove za naočari, osobi kojoj kroz nogavicu, ispod suknje ili čadora - svejedno - povremeno sevne vrh repa starog duha radikalizma, sa i bez "k". Radi se o divljaštvu koga se zasigurno ne bi posramili praktikanti onog pašićevskog Narodnog odisaja od pre 140 godina.

Vreme kao da stoji već vek i po, kada pogledamo ovo danas.

Sve je jači utisak da se sprema neki novi odisaj. Narodni, naravno.

***

Prava svrha ove poslednje u povećem nizu puzajućih ali sve bržih pizdarija, jeste pobeda Aleksandra Vučića pre prvog kruga predstojećih predsedničkih izbora. Njemu čak ni sama Velika Partija kradikala neće više biti potrebna osim za ovaj poslednji čin farse, kao glavno sredstvo za postizanje ličnog cilja. Nakon eventualnog postizanja istog, i više nego izgledne izmene Ustava radi uspostavljanja kvazipredsedničkog cezarističkog sistema dostojnog Belorusije i Emirata, dalja sudbina te partije zavisiće samo od dužine roka na koji će se njeni funkcioneri i članovi uglavljivati u poslove i posliće, i trajaće samo do prve povoljnije ponude koju im neko drugi bude dao.
A onda - pad. Istorijski višestruko dokazan i neminovan, i uvek sa posledicama po celo društvo.

Ministarka Mihajlović, genetski modifikovana na 17. genu da automatski prepozna takvu opasnost, već je krenula u asanaciju terena na koji igrači još uvek nisu ni istrčali, markirala gubitnike i kletnike, naručila džakove kupusa kojima su Vučić i Nikolić onomad vitlali i vrištali "Krađa! Krađa!", da se biračke kokoške ne dosete ko je ovde najvičniji krađi i prekrajanju svega i svačega, pa i samog života.

Ne zovu nih uludo kradikalima, i to ne samo iz jednog razloga već zbog svega što, takvi, predstavljaju.

Na kraju, još nešto:

Prosto je neverovatno da niko od novinara, koji su komentarisali današnje obraćanje predsednice Narodne skupštine, nije obratio pažnju šta je to ona zaista izgovorila, skrenuo joj pažnju ili pitao na šta tačno misli. Pitanje je da li su uopšte primetili šta je zaista izgovorila. Pitanje je da li su uopšte smeli da primete. Kazala je da će "sutra u 13h objaviti datum kada će biti održani republički izbori".

Republički?! Pa tako svi pežorativno zovemo parlamentarne, baš kao i "pokrajinski", "lokalni"...

Višestrukom proverom gornjeg snimka koji je išao na TV stanicama, čujemo uvek isto na [1:35]. Pa šta je sad to - lapsus linguae, ili da parafraziramo onu narodnu "Ono što opijen vlašću misli, to drogiran strahom izbrblja"?