Ordenje

Sve je otišlo u krastavac onoga dana kada su vojvoda i serdar krenuli jedan drugome da naizmenično kače orden Zarđale kašike sa srebrenom žicom. A bilo je to pre Đurđevdana 2012, pa čak i pre Svete Petke 2008. Bilo je to onoga dana kada ih je Kum sve okupio na istom mestu, da im prenese šta Gazda od njih traži.

Toga dana su krenuli da ruše državu Srbiju tako što su rušili državu Jugoslaviju, i to onu koju je Ante Marković pokušao da izgradi. Ne Srbiju kao totem palanačke mitomanije, već Srbiju kao društvo koje bi moglo da postane uređeno. I zato je sada uneređeno, do guše. Bolje reći: preko glave.

Tri decenije kasnije, stigli su do podrumske ploče. Do samog temelja.

Kradikalska zarđala kašika (i ostale alatljike) je udarila u go kamen.

Svako dalje kopanje za cilj više nema rušenje, već zatiranje traga da je Srbija ikada postojila.

Jer Srbija njima više ne treba, i krenuli su da je svlače. Kao zmija, ili nešto drugo, bezobraznije. Ali istinito. Za razliku od devedesetih, kada su nesputano mahnitali, ovoga puta su to radili polako, duplo duže, natenane i kroz hiljadu sitnih pizdarija (kako je to opisao Milton Mejer, aludirajući na Gebelsovu hiljadu puta ponovljenu laž koja postaje istina). Koje su na kraju postale jedno ogromno - zlo.

Otkad je postao predsednik Stradije (šta god to stvarno značilo), Aleksandar Hister na sve strane deli ordenje, medalje, priznanja i ostale državne prinadležnosti. Bije, ne gleda gde udara. Tako se barem čini; ali, tako ipak nije: on namerno u masu svog "dekorisanog" bašibozuka povremeno ubacuje one (sve ređe) antiprotivne ne bi li u što većoj meri ne neutralisao (to je nemoguće, upravo zato što je on sam takav - nemoguć), već relativizovao i obesmislio svaki glas disonantan Njemu i Njegovima. Da obesmisli samo ordenje, i - konačno - državu u čije ime ga deli nevešto glumeći predsednika iste. Ta fora mu najbolje pali kada ovi što su protiv njega krenu da se međusobno ujedaju do iznemoglosti. I sve zbog nemoći da na vreme uvide i spreče ovu, u suštini, providnu prostačku i jeftinu taktiku koja može da pali samo u siledžijskim kvazidruštvima poput našeg.

Retki su, do sad, odbili ponuđeno ordenje i "priznanja" države koju su nam ukrali SNSPSPC kriminalci (Miloševićevi nacionalsocijalisti, Šešeljevi kradikali i poveća grupa vladika, podržani usijanim vojnim i policijskim tintarama) i omalterisali je sopstvenim ignorantskim bašibozukom, da spolja liči na monolit iako je iznutra šuplja; dublja od najdublje crne rupe.

Poslednja, najnovija koska bačena je na ovogodišnji Dan držAVnosti, dodelom medalje novinarkama državne i nedržavne televizije. Relativizovana nagrađena nedržavna novinarka, potom je namalana katranom i perjem od strane "svojih", tačno kako je i bilo planirano. Pa puštena niz vodu, da se opere ako može.

A toga dana je jedino bilo bitno da se u medijima ne priča o protestnom skupu ispred slabo prometnog ulaza u zgradu Vlade, na kome su okupljeni čitali imena 105 zdravstvenih radnika preminulih od i zbog pandemije Korone. Da se ne vidi položenih 105 ruža sa njihovim imenima i zapaljenih 105 sveća na stepeniku institucije koja bi trebalo da bude sluga naroda a ne obrnuto.
OK, to i još nekoliko od onih hiljadu... znate već čega.

Da sve bude kako je bilo planirano, dakle - nevidljivo, pobrinula se beogradska Gradska čistoća koja je odmah po okončanju protestnog skupa ekspresnom brzinom tornada pokupila sve ruže, sveće i poruke, i pobacala ih - u đubre.
I upravo tu su se zajebali, ovim poslednjim činom, koji je bio ravan izjavi rukovaoca ventila na gasnoj komori u Aušvicu da je "samo radio svoj posao". Nije ih toliko zajebala nagrađena nedržavna novinarka izjavom da je "orden primila i posvetila ga upravo onima čija su imena bila ispisana na 105 traka prikačenih za 105 ruža".

Zajebao ih je ovaj, što je "samo radio svoj posao".

Jer ga je uradio.

Svojim fizičkim prisustvom na licu mesta, u đubre je taj komunalac rukama bacio sećanje na ljude koji su spašavali tuđe živote do svog poslednjeg daha. To ga ne opravdava, baš kao ni onog "gasovođu", ali čak i najgori i najzatucaniji fanovi Aleksandra Histera znaju da to nije učinio taj radnik Čistoće, već onaj ko je celu Srbiju bacio na đubrište istorije i geografije - Vrhovni poglavar gradske i svih ostalih nečistoća. Greh bi bio ne obijati mu to o glavu svakoga dana do časa konačnog Velikog Pada, koji je mnogo bliži nego što se on nada.

Jer, sam je to tražio.