Kursna lista

Danas u prodavnici, radnik za kasom:

- Evo, sad im se sve obilo o glavu što su ih primali. Eto im ga sad!
- Šta bre primali, ko? Pa ubio je bre idiot čoveka k'o zeca pred kamerama...

(btw. mušterije u redu 'lade usta na temu ubistva ruskog ambasadora u Turskoj)

- Ma ne to, za Rusa, nego oni, u Nemačkoj. Eto im na sad, što su ih toliko naprimali i sad imaju problem s njima...

- Čekaj bre malo, otkud ti znaš ko je vozio kamion?

- Aaaaa, malopre javili, neki Palestinac. A onaj gazda kamiona, Poljak, on nema pojma gde mu je šofer, a rođak mu. Ne javlja se kad ga zove na mobilni. Ko zna šta su uradili tom čoveku, sto posto ga ubili...

- ... (plaćam, odustajem od daljeg informisanja)

To je razmišljanje jednog srBskog kasira u standardnom palanačkom dućanu.

Koliko smo pogan narod postali...

Kursna lista Napredne Srbije, na dan 20. decembra 2016. napredne godine, izgleda ovako:

Srbija = Jugoslavija, SFRJ himna = Poljska himna (manje-više), dakle Srbija = Poljska

1 Srbin = 1 Poljak

100 muslimana = 1 Srbin

10 Nemaca = 1 Poljak

100 muslimana : 1 Srbin = 10 Nemaca : 1 Poljak

tj.

100 muslimana = 10 Nemaca

ili

10 Nemaca = 1 Srbin

1 Nemac = 0,1 Srbin

1 € = 0,1 RSD

Dakle, u periodu 1941-2016, 1 Nemac je devalvirao tačno 1000 puta?

I posle neki mrzitelji i nedostojni ljudi kažu kako nam ne ide odlično?

A po kom kursu se obračunava međunarodni telegram saučešća, podjednako iskren ili licemeran bio?

p.s.
Kod kuće sam proverio račun - nisu mi ovog puta ubacili cigarete, mleko i salamu koje nikada (ni pre niti posle) nisam kupio u toj prodavnici. A nisu ni kuver. Šta im bi?

Ma, nešto se mislim: da li da menjam prodavnicu...

Pardon, menjačnicu.

Seti se, seti...

Seti se, seti

Novembar je, peti...

Postoje određeni događaji u istoriji koji su svojim (ne)dešavanjem odredili potonju sudbinu ljudskog roda - na jedan ili drugi način, ali svakako jesu. Vremenom su jedni postali tradicija, drugi otišli u zaborav, a neki su se pretvorili u sopstveni antipod. Evo nekoliko primera:

31.10.1517.

Nemački sveštenik Martin Luter pribija na vrata katedrale u Virtembergu svojih 95 teza o indulgencijama, dogmama i uređenju crkve, čime je započeo nastanak nečega što je kasnije nazvano "protestantsko crkveno učenje". Vatikan je najviše od svih teza zabolela ona na račun kupovine oprosta greha (indulgencija), što nesrećnom popu Luteru nikada nisu zaboravili niti oprostili. Bio je to prvi udar u samo srce dotadašnje neprikosnovene vatikanske vladavine Evropom, dodatno pojačan 1534. godine osnivanjem Anglikanske crkve od strane Henrija VIII.

8.8.1588.

U vreme tzv. Osamdesetogodišnjeg rata između Španije i pobunjenih okupiranih holandskih pokrajina koje su želele nezavisnost, veliki problem Španiji i Vatikanu predstavljala je neposlušna engleska kraljica Elizabeta I. Engleski pirati su po njenom nalogu razbijali španske konvoje za snabdevanje trupa u Flandriji, dok je Vatikan nekoliko puta pokušao da ubije englesku (protestantsku) kraljicu u znak odmazde zbog smaknuća Meri od Škotske 1587. godine, favorita katoličke crkve za presto Engleza i Škota. Oformljena je (za tadašnje prilike ogromna) flota sa ciljem da disciplinuje Elizabetu i Englesku vrati pod uticaj Vatikana. Umesto toga, zapovednici englesko-holandske združene flote su rasturili Armadu u bitkama kod Kalea i Gravelina, ubacivši među španske nekoliko svojih brodova, zapaljenih i krcatih buradima baruta, što je u potpunosti razbilo španski borbeni poredak olakšavši pobedu Engleza i Holanđana. Konačni ishod ove bitke bio je sledeći: Engleska postaje svetska pomorska sila broj 1, Holandija do 1648. uspeva da se izbori za nezavisnost a Katolička crkva dobija još jedan šamar - ne samo što se Engleska ponovo odbranila od nasrtaja zemalja pod uticajem Vatikana, već je i nezavisnost Holandije iznedrila još jednu protestantsku zemlju, mimo papske volje. Osim novih taktika u pomorskim bitkama, došlo je i do tehnološkog napretka u brodogradnji, proizvodnji oružja, tekstila i hrane, navigaciji, kartografiji i drugim oblastima, što je zajedno ubrzalo prelazak Engleske iz feudalizma u napredniji kapitalizam.

Šta je moglo da se dogodi, da je kojim slučajem španska Armada uspela da pobedi, opisao je britanski SF pisac Kit Roberts u svom romanu alternativne istorije "Pavane": radnja se dešava 1968. godine u katoličkoj i polufeudalnoj Engleskoj, 380 godina nakon ubistva Elizabete I i potpunog zatiranja protestantizma u ratovima koji su usledili širom Evrope. Dovoljno je reći da u takvoj Engleskoj nema elektrifikacije jer je zabranjena, vresištima krstare kompozicije teretnih kola na parni pogon, katolička crkva je apsolutni gospodar života (i smrti), kolaju glasine da su se pojavile i mitske vile (banshee) po ruševinama nekadašnjih zamkova iz XVI veka...

5.11.1605.

Nakon smrti Elizabete I od Tjudora 1603. godine, na engleski presto dolazi Džejms I od Stjuarta - sin one iste Meri koju je Elizabeta obezglavila godinu dana pre napada Armade. Za razliku od majke, sin je bio angikansko/protestantski opredeljen, čime je u potpunosti ispunio uslove za sticanje krune ali i sebe dopisao na listu vatikanskih smrtnih neprijatelja. Po njegovom nalogu napisana je tzv. Biblija kralja Džejmsa, verzija Knjige nad knjigama koja i danas važi u zapadnom svetu. Baš kao u slučaju njegove prethodnice na prestolu Engleske, i Džejms Stjuart ubrzo po krunisanju dobija priliku da bude eksterminisan po nalogu Svete stolice: grupa engleskih plemića-katolika kuje uz pomoć Vatikana tzv. Barutnu zaveru. Namera im je bila da prilikom zasedanja Gornjeg doma Parlamenta, kome bi prisustvovao kralj Džejms I u pratnji članova svoje porodice, članova Krunskog saveta, sudija Vrhovnog suda, pripadnika protestantskog plemstva, članova Donjeg doma Parlamenta i svih dvanaest biskupa Anglikanske crkve, detonacijom velike količine baruta u buradima dignu u vazduh staro zdanje Vestminsterske palate (u kojoj je zasedao Parlament) i tako pobiju sve koji su se u njoj tada našli. Ključna uloga u ovom "poduhvatu" bila je poverena nesrećnom Gaju (Gvido) Foksu, paćeniku koji je bio rođen u protestantskoj porodici, kasnije prihvatio katoličanstvo i borio se desetak godina kao plaćenik u španskim redovima protiv Holanđana. Foks je uhvaćen pred sam početak zasedanja Parlamenta, u podrumu zgrade, sa bakljom u rukama i kraj buradi punih baruta. Posle temeljito sprovedenog mučenja potpisao je priznanje o sopstvenom učešću u zaveri, razotkrio ostale zaverenike, nalogodavce i snabdevače celog tog poduhvata, što je rezultiralo nemilosrdnim pogubljenjima svih umešanih u zaveru, proterivanjem velikog broja katoličkih sveštenika iz Engleske i stavljanjem katolika na sam vrh liste neprijatelja Kralja i Otadžbine. Vatikan je tako ponovo sebi priredio još jedno poniženje, i ponovo je u tom šamaru učestvovala protestantska Engleska. Pa stvarno...

Interesantno, ali veoma je moguće da Gaj Foks nije bio svestan činjenice da, čak i da je uspeo da potpali džebanu i pobije tadašnji engleski državni vrh, ne bi uspeo da spasi sopstvenu kožu - nije bilo ni teorijske šanse da se živ izvuče iz podrumskog lavirinta pre detonacije. Ako on to nije znao, što je nadasve čudno za nekoga sa desetogodišnjom vojničkom praksom, znali su zasigurno ostali zaverenici. Zanimljiv način za uklanjanje potencijalnog neželjenog svedoka zavere ali i za stvaranje lika mučenika koji bi sve to simbolizovao svojom žrtvom, zar ne?

Takođe je interesantno, i opet vezano za zlehudog Foksa, da on, tehnički gledano, nije bio pogubljen: prilikom penjanja na podijum za vešanje, Foks se sapleo (po nekim izvorima je sam skočio), pao i polomio vrat. Tek je to bio zanimljiv način uklanjanja neželjenog svedoka koji bi mogao da pruži dokaz o umešanosti kraljevske Službe bezbednosti koja je čekala poslednji trenutak da obelodani zaveru za koju je već znala, i tako ne dopusti ni teoretsku šansu da se neko od katoličkih zaverenika izvuče. I ne samo zaverenika, već i onih koji o tome nisu imali pojma ali su konzumirali veronauku na pogrešan način. Tada su se posebno na udaru našli pripadnici jezuitskog reda, koji su većinom bili proterani iz Engleske.

Da je ekipa iz Barutne zavere uspela u svom naumu, logično je pitanje koliko bi to dodatno omogućilo budućnost opisanu u romanu "Pavane". Najverovatnije - mnogo.

Za razliku od fikcije, istoričari se slažu da bi uspeh Barutne zavere definitivno promenio dalji tok istorije i da bi to dovelo do budućnosti koja bi zaista izgledala drugačije od ove koju danas živimo. Smatra se da bi uspeh ove zavere bio ravan napadu od 9. septembra 2001. godine, s tim da bi to najverovatnije (ako znamo kako se istorija odvijala do danas) bio najveći teroristički akt u istoriji.

Barutna zavera je po svom okončanju polako i sve više padala u zaborav, gubeći na svom antikatoličkom resentimentu, ostajući samo u sećanju kroz narodnu pesmu "Seti se, seti" i tzv. Noć Gaja Foksa kada se u Engleskoj tradicionalno pale baklje i lomače koje simbolično predstavljaju otpor Papskoj državi i pobedu nad njenim višestrukim pokušajima da Ostrvo vrati pod svoju kontrolu.

Međutim, Gaj Foks se vratio i to na jedan sasvim neuobičajen, pa opet možda i očekivan način: prvo u crno-belom stripu (1982) a potom i kolor grafičkoj noveli Alana Mura (1988) "V for Vendeta", kao i istoimenom filmu (2006). Ovoga puta, za razliku od "Pavane", Engleska nije samo zatucana katolička kolonija na lancu Vatikana i Inkvizicije, već je prava klerofašistička država u bliskoj postnuklearnoj budućnosti, nalik onoj iz Orvelove "1984" (veza sa "1984" je dodatno ojačana ulogama Vilijema Harta, koji se pojavljuje u oba filma). Glavni junak je nepoznati "Pacijent #5" (rimski broj V) iz jednog od konclogora u kome se vrše eksperimenti na živim ljudima, protivnicima režima (opozicionari, homoseksualci, crnci, Jevreji, muslimani). On jedini uspeva da preživi te eksperimente, kao posledicu stiče neke sasvim neprirodne moći, polazi mu za rukom da pobegne iz logora i kreće u ličnu osvetu (vendetta), koja se na kraju pretvara u opštenarodni ustanak protiv ludačkog režima. Naravno, nova zgrada Parlamenta ne uspeva da izbegne sudbinu koja je bila namenjena njenoj prethodnici, pa leti u vazduh uz vatromet koji na nebu ispisuje veliko slovo V. V-jev pravi identitet ostaje nepoznat čitaocu, jer se on sve vreme krije iza maske - pogađate - Gaja Foksa.

Alan Mur za svoje delo kaže da se tu radi o "borbi anarhizma protiv fašizma", aludirajući na sopstveno duboko neslaganje sa holivudskom verzijom u kojoj je oštrina priče otupljena pretvaranjem anarhičnog V-ja u (ne)običnog borca za pravdu nalik Betmenu, tj. rastakanjem borbe protiv fašističkog engleskog Norsefire režima (Elizabetina/Tačerkina farma?) u prostački (anti)bušovski pamflet za unutarameričke potrebe.

Murov animozitet ne stoji na preterano čvrstim nogama, jer je klerofašistička država (kako se to u današnja vremena iznova pokazalo) itekako moguća svuda - baš kao što i palanaštvo nije ekskluzivno srpski specijalitet.

Da na tu vatru dodatno doliju ulje, potrudili su se i građanski pokreti širom sveta, poput Anonimusa, 99% ili Okupiraj, na čijim video-porukama i skupovima preovlađuju maske sa likom Gaja Foksa. Veoma je teško dovesti u vezu jednog sumanutog katoličkog fanatika i teroristu, što Gaj Foks jeste činjenično bio, sa borbom za građanska prava i ličnu slobodu, nemirenje sa totalitarnim režimima koji u manjoj ili većoj meri postoje u skoro svakoj državi na svetu danas - a da pritom sami sebe ne sapletete o kanap kojim oko ušiju pričvršćujete masku sa njegovim likom.

Dodatno zabrinjava tvrdnja da sva zarada od prodatih maski sa likom Gaja Foksa, koje se koriste na protestima širom sveta kao simbol borbe protiv korumpiranih vlasti i moćnih korporacija, zapravo ide u džep kompanije Time Warner koja polaže autorska prava na tu masku, korišćenu u filmskoj verziji Murovog stripa. Pitanje je da li to (ne) važi i za maske kupljene po kineskim prodavnicama, jer totalitarizam (državni, verski ili korporacijski - svejedno) svuda pruža svoje pipke.

Kao rezime, navešćemo neke ključne pojmove koji se javljaju (i ponavljaju) u prethodnom tekstu: atentat, terorizam, crkva, Vatikan, protestantizam, država, totalitarizam, maske, strane službe i interesi, represija, misinterpretacija istorijskih činjenica, propaganda, laž, nasilje, izdaja, zavera, barut...
Da li smo propustili neki pojam, a da ste ga se siti naslušali i nagledali u poslednje vreme po srpskim medijima? Konstantno otkrivanje novih atentata, zavera, eksplozivnih naprava i oružja, bezbednosne službe koje u poslednji čas otkrivaju organizovane pokušaje nasrtaja na život g. Jedinog i potonje čistke kako u redovima vlasti tako i onih koji su protiv nje, Vatikan stalno nešto "rije" po Srbiji a SPC se sve dublje meša u javne poslove države i društva ali i privatne stvari i živote građana, premijer protestantski radi po 25 sati dnevno za spas Srbije, svedoci smo neskrivenog laganja sa svih strana, propaganda koja se svakodnevno plasira preko medijskih dobošara vlasti predstavlja najunosniju granu privrede, jako je izraženo kreiranje mitomanije i lažne istorije koja se sada kao takva predaje u školama, maskiranje fašizma u antifašizam (sic! Umberto Eko), represija i cenzura... sve to je ono što živimo u Srbiji, ne XVI već XXI veka. Opet barutne zavere i izdaja, tačno 411 godina od one prve - pa Gospodar Vučić ne propušta priliku da naglasi kako mu "strane službe rade o glavi i broje dane" i da u svemu tome postoji "element inostranosti". Naravno, umalo da zaboravimo, tu je negde i Vatikan. Ne ide bre ništa bez njih, stare su to lisice koje su poodavno bacile oko na ovaj naš kokošinjac srBistanski.
Jesvalatako!

Na kraju, da ponovimo:
Barutna zavera iz 1605. godine učvrstila je dinastiju Stjuarta na engleskom prestolu u narednih sto godina (tačnije 102, do 1707. kada su na njihovo mesto došli Hanoveri) a Anglikansku crkvu zabetonirala kao državnu religijsku instituciju. Katolici su bili ućutkani za dugi niz godina, stvorena je podloga za buduće autoritarne režime Džejmsa I i njegovih naslednika na prestolu, što je kasnije dovelo do građanskog rata i desetogodišnjeg parlamentarnog protektorata pod upravom premijera Olivera Kromvela. Barutna zavera je imala i veliki uticaj na umetnost kroz dela Vilijema Šekspira (naročito "Hamlet") i Džona Miltona. A prostom engleskom pučanstvu, osim odbrane od Papske države i njenog uticaja, nije mnogo radovanja ostalo od sopstvene države.

Ostale su maske, bakljade, vatrometi i pesma:

Seti se, seti

Novembar je bio, peti

Barutna izdaja i zavera;

Jer nema nijednog razloga
Zašto bi Barutna izdaja

Ikada bila zaboravljena.

Šta će Srbiji preostati posle silnih barutnih i inih zavera za kratko vreme, pitanje je sad.

Ali-Kaida

Ali-Kaida je teroristička organizacija, starija od bratske joj (ili znači sestrinske, kako se to ono znači sad kaže) al-Qaede. Svoje delovanje realizuje na prostoru Balkana, po fejsbuk profilima, tviteru, forumima, portalima i štampanim novinama - u rubrikama inspirativnih naslova poput 'Odjeci i reagovanja', 'Pisma čitalaca', 'Komentari' i sličnih firmi za istu stvar: naručeno blaćenje, pretnje i ućutkivanje onih koji nikako da se smire.

Članovi srBskog ogranka Ali-Kaide (naravno da postoje i po ostalim plemenima, bez izuzetka) budnim okom danonoćno prate svako patriotski nepodobno pisanje, lajanje protiv stubova "svete države": kruna, domaćin, crkva, krst, vlast, opozicija, premijer, predsednik, partija, ministri, plastifukse sa mikrofonima ugrađenim u sise kako bi im ruke bile slobodne za druge srBoljubive aktivnosti, vojska, policija, službe, arapski prijatelji, ruska braća, četnici, direktori, kriminalci, gazde, pink, dužina leta srBske patke u erekciji...

Sam naziv ove opake organizacije, na srBskom se ispravno piše i izgovara kao: "да, али..."

Pešadija Ali-Kaide biva regrutovana od malih nogu: na dečijim karnevalima, maskiranjem u četnike-gusare sa maramom na kojoj piše "živ je draža, umro nije"; u dečijim kampovima, gde klince obučene u maskirne uniforme popovi i lopovi uče da pucaju iz kalašnjikova; po društvenim mrežama, gde devojčice od 13 godina masovno potpisuju zahtev za smrtnu kaznu nekom ludaku ubici (uz roditeljski blagoslov koji glasi 'ako si, i dobro što si me o tome obavestila'... obavestila, a ne prvo pitala); po stadionima, gde se poziva na klanje i silovanje svih koji se ne uklapaju na tribinu nazvanu po odgovarajućoj strani sveta; na jutjubu, gde se kače snimci batinanja nastavnika koji zahtevaju znanje a ne daju zahtevane ocene; kada pubertetlije pišu po zidovima "smrt pederima, šiptarima, hrvatima, izdajnicima, ženama u crnom, biljanama, brankicama, vesnama...", "kinezi, mrš u japan" ili nacrtaju hakenkrojc sa četiri ocila. U školskim udžbenicima istorije, u kojima se neskriveno objavljuju laži i propagira kleronacionalističko kolektivno bezumlje.
Ali-Kaida deluje sveobuhvatno, ne dopušta ni trunku mogućnosti da joj nepoželjno ponašanje i pojedinci promaknu. Najveći broj njenih jurišnika posao nadzora i kontrole obavlja za džabe - neki iz ubeđenja, vere ili čiste palanačke pakosti, a neki iz straha; plaćeni bivaju samo Odabrani - njih nekoliko stotina, za čiju pripadnost se svi ostali međusobno utrkuju, napadajući kako targetirane tako i jedni druge.

Jurišnik Ali-Kaide će na svaku vašu izjavljenu rečenicu, komentar, stav, odgovoriti kontranapadom koji u sebi obavezno sadrži ALI. Odvagaće vas, lično, a ne ono što kažete; ponekad će napad započeti lažnim slaganjem sa vama, da zavara one koji komentare ne čitaju u celosti već samo njihove početke. Ali, ova posebna sorta domaćih talibana, te svoje "komentare" ne piše kako bi sa vama vodili polemiku - ne, nikako, jer njih argumentovana diskusija uopšte ne zanima, zapravo ih plaši - oni to rade sa samo jednim ciljem: da umuknete, povučete izrečeno, obrišete napisano. To postižu koristeći dve taktike: ad hominem (napadajući vas lično, bez ikakve veze sa stvarnom temom diskusije) ili ad personam (napadajući vas, napadaju vaš argument).

Ukoliko i dalje ne budete mirni, Ali-Kaida će preći na opipljive, tzv. terenske oblike komunikacije, njima primerenijim sredstvima argumentacije: maltretiranje na poslu (vas ili članova porodice); naglo zaletanje nepoznatog automobila na vas, iako uredno prelazite ulicu na pešačkom prelazu, poštujući semafor; ponavljano obijanje stana ili auta bez krađe stvari; cigla ili saksija na glavu ili auto; produkti lošeg varenja upakovani u vaše uredno zaključano poštansko sanduče; neprekinut niz naprasno negativnih ocena ili nepoloženih ispita vašeg naslednika, koji je do juče bio uzoran učenik; konstantno nestajanje stvari ili dokumentacije iz fijoka vašeg radnog stola na poslu (koje, takođe, uredno zaključavate); anonimni noćni telefonski pozivi; objavljivanje lažnih vaših fotografija ili video snimaka sa osobama koje uopšte ne poznajete, u situacijama u kojima nikada niste bili; palanačko megaabrovanje začinjeno pikanterijom iz vašeg privatnog života, stvarima za koje ni sami niste znali da su vam se u životu desile ili ste ih uradili; vaši novinski članci ili tekstovi knjiga koji naprasno više ne zadovoljavaju kriterijume urednika ili izdavača; serveri medija koji nikako da zaćute bivaju hakovani i obarani; vaš softver više ne ispunjava zahteve dosadašnjih korisnika, biva obrisan i kupljen novi skuplji i provereno manje funkcionalan, na dokazano nameštenom tenderu - a vi se kao programer snalazite za nove prihode na drugom mestu, Srbija je raj za preduzetništvo.

Ako vam još uvek nije dosta, autocenzura i dalje nije profunkcionisala, tu su Ali-Kaidine komite, da poguraju mašinu: zabrađeni momci u crnom, koji vam prebroje rebra bejzbol palicama i čizmama, počupaju kosu ili bradu dok čekate gradski prevoz; ručna bomba ubačena u redakciju, prostorije udruženja ili stranke; prebijanje protivkandidata; prebijanje i konstantno pljačkanje deteta ispred škole; fizički nasrtaji i pokušaji seksualnog zlostavljanja supruge, sestre, majke, kćeri; privođenje, hapšenje i osuđivanje po hitnom postupku tviteraša; šamaranje od strane nepoznatih lica, nasred ulice u po bela dana, na očigled prolaznika ili studenata; iznenadni nasrtaji rasnih (borbenih) pasa bez brnjice i vlasnika na vidiku, u parku kojim ste uredno šetali svako veče godinama bez ikakvih problema. Zaplena tiraža, zabrana novina.

Obavezno je i razbijanje izloga, spaljivanje knjiga, krađa patika.

Bitno je da vam sve vreme, negde u malom mozgu čuči strah od toga kako je posle svega možda preostalo još samo da vam neko uđe u stan ili na radno mesto, držeći kalašnjikov u rukama i opasan bombama, sa kamikaze-trakom oko čela na kojoj je banzai-poruka svetih ratnika velikomučenika Ali-Kaide ispisana Miroslavljevom ćirilicom.

Sve gore pomenuto kod nas se praktikuje decenijama, pa i duže. Obavezno počinje rečenicom koja u sebi sadrži suprotni veznik ali, i završava na isti način: od konclogora, preko pasaža u Svetogorskoj, do službenog ulaza u Nemanjinoj.

Članovi Ali-Kaide vam nikada nisu bili, niti će vam biti prijatelji. Brišite ih nemilosrdno sa svojih profila na društvenim mrežama, ignorišite ih i ne dopustite da vas truju uživo, na ulici. Ili će oni vas, kad-tad.

Za razliku od al-Qaede koja zvanično nema svoju državu i institucije, Ali-Kaida je ima.

Zove se Srbija.

***

"Probaj da razumeš, strah nije realan, on je proizvod tvojih misli. Da me pogrešno ne shvatiš, jer opasnost jeste vrlo stvarna, ali strah je samo izbor."

- Vil Smit, After Earth

Zoran Radmilović, Pismo jačem

Borba protiv ovog zla počinje onog trena kada pobedite taj strah, prvo u sebi pa potom oko sebe. Strah od istine - vaš, da je izgovorite, i drugih, da je čuju.

Charlie Noir

Google Doodle 08.01.2015.

YourNZ, novozelandski blog (januar 2015)

- Umetnike nećete zastrašiti

Lucille Clerc (UK, 2015)

Pravo na izbor šta ćemo objaviti je, najblaže rečeno, podjednako bitno koliko i pravo na slobodu govora i slobodu štampe. Međutim, neke reakcije i komentari na Kiwiblogu, povodom napada na Šarli Ebdo, zaista prelaze granicu razumnosti. Progon i napadi na nevine muslimane ne razlikuju se od terorističkih napada, jer pokazuju na obostrano odsustvo tolerancije u odnosu na druge. Takvi stavovi i netolerantnost su na svoj način podjednako loši, poput onih kod terorista. Nedostaje još samo fizičko nasilje.


Kanadski komitet za slobodu štampe u svetu, godišnja nagrada za karikaturu 2010.
Dobitnici:
1. Žan Plantire - Planti (Francuska)
2. Riber Hanson (Švedska)
3. Signa Vilkinson (SAD)

 

Planti

Riber

Signa

Podstaknuti nedavnim pokušajem ubistva danskog karikaturiste Kurta Vestergarda, kao i činjenicom da je bogohuljenje odskora zvanično postalo krivično delo u Irskoj, Komitet je na konkursu za najbolju karikaturu 2010. godine odlučio da tema bude sledeća:
"Pravo da ne budete uvređeni nije pravo. Da li je moguće podstaći energičnu debatu i istovremeno ispoštovati religiozni senzibilitet?"

ostali radovi: Kap, Ričiardi, Hagen, Brinjo, Žiao Ćijang Hou

Truth be told - om saningen ska fram? izložba političkih karikatura skandinavskih autora
Muzej rada, Norčeping (Švedska) 12.11.2011. - 15.01.2012.

"Ne delim tvoje stavove, ali do smrti ću braniti tvoje pravo da ih iskažeš."
Volterova rečenica kao radni moto izložbe i naslov pozajmljen iz jednog švedskog pop-hita, ukazuju na temu koju obrađuju autori: tri tabua - seks, religija i politika. Da li treba reći istinu?

- Tabui su sveprisutni, kako u zemljama sa karikatura tako i u zemljama karikaturista. (Riber Hanson).
- Humor, to je jedini pravi tabu. (Aurel, karikaturista francuskog Le Monde)
- Facebook photo-album (13.12.2011)

Na braniku demokratije
Ljiljana Latinović, Građanski savez 08.01.2015.

Ubijeni su novinari i karikaturisti u Parizu! Izrešetani su u znak osvete za ismevanje proroka Muhameda. Godinama su živeli pod stalnom pretnjom muslimanskih ekstremista. Nisu prihvatili da ih strah parališe, nisu odustali od slobode izražavanja svog stava. Meta njihove satire su bili i poglavari drugih vera, političari i javne ličnosti, pojave u društvu koje su komentarisali.

Dejvid Poup (Australija)

Za čin ubistva nema opravdanja!
Većina će s pravom osuditi islamski fundamentalizam i takve ideje i teror pripisati zaostalosti u odnosu na savremenu evropsku civilizaciju. Sumnjam da bi ista spremnost postojala da se i svaki drugi vid isključivosti koji u krajnjem ishodu dovodi do pojedinačnih ili masovnih ubistava, svrsta u istu takvu zaostalost.
Na prostoru bivše nam zajedničke Jugoslavije u nacionalističkom transu, žestoko podsticanom od strane poglavara svih konfesija, ubijani su ljudi, pojedinačno, grupno, masovno, u ime vere i nacije. Do danas se nije dogodio obračun sa nacionalizmom. Naprotiv, ostao je omiljeni instrument svih vladajućih garnitura u ovih četvrt veka i nedodirljiv za ozbiljnu kritiku, a klerikalizacija društva ga samo podstiče.
Malo je država u svetu u kojima ljudi nisu i posle svetskih ratova ubijani zbog drugačijeg političkog stava.
Zašto nemamo isti kriterijum za svaku isključivost? Kako ne primećujemo da postavljanje bilo koje ideologije (rasne, nacionalne, neoliberalne, komunističke) na pijedestal nedodirljivosti za kritiku, vodi u istom pravcu kao i verski fundamentalizam? A kada nam to promakne, ubistva postaju nužan epilog.
Ubijeni su hrabri ljudi koji se nisu povukli pod pretnjom.
Koliko smo mi hrabri da kažemo da nas neoliberalizam (i nacionalizam kao njegov instrument) vode samo u dalju propast? Koliko smo sposobni da vidimo da je doveo do jačanja više desnih, ali i levih ekstrema koji će osiromašenom i beznadežnom prekarijatu nuditi nove bitke i krvav put do rešenja?

***

Pretnje.
Pretnje zbog pisanja, crtanja, čitanja. Ostaje još samo da (ponovo) proradi thought police, pa da ugasimo svetlo u mehani. Blizu smo tome, više nego što mislimo.

Guantanamera

Ima li tortura efekta, po izveštaju Senata?

Obaveštajni odbor američkog Senata je odvagao problem primene torture nad zatvorenicima u bazi Guantanamo, i konačno doneo odluku: Sjedinjene Američke Države moraju da prekinu sa praksom primene torture pod pokroviteljstvom države, koja bi to morala da sankcioniše. CIA je obmanjivala javnost po tom pitanju. Senatori su ovu odluku doneli, ne samo zato što je upotreba mučenja moralno neodrživa, već i zato što (izgleda) nikako ne doprinosi boljem prikupljanju obaveštajnih podataka o organizaciji i planovima Al Kaide, čiji su članovi u najvećem broju konzumenti svih "pogodnosti smeštaja" koje Guantanamo Bej pruža.

Prema poslednjem izveštaju, tehnike torture koje američka vlada koristi bile su beskorisne u cilju prikupljanja pouzdanih informacija za borbu protiv terorista. Bez obzira što je eufemistički nazivaju "pojačanim ispitivanjem", tortura se retko pokazala kao efikasna mera. Čak su i informacije iznuđene primenom mučenja zapravo imale opšti obaveštajni karakter i mogle su biti prikupljene iz drugih izvora, bez potrebe da neko bude povređen.

Osim toga, veliki deo informacija prikupljenih od zatvorenika primenom izgladnjivanja, ometanja sna ili davljenjem, očigledno je bio lažan. Razlog tome leži u činjenici da, kada osoba koju muče progovori, to uopšte nisu stvarne informacije, već naprotiv: ona samo govori ono što bi mučitelji hteli da čuju, kako bi zaustavila dalje nanošenje bola.

Pre samo nekoliko godina (2011), nekadašnji Bušov (sin) potpredsednik Dik Čejni je javno izjavio da je Vlada primenjivala metodu gušenja pritvorenika vodom kako bi došla do informacija koje su pomogle pronalaženju Osame bin Ladena. Međutim, u ovom izveštaju Senata stoji da je takva tvrdnja lažna.

Osim što su bile beskorisne, ispada da su metode mučenja koje je CIA primenjivala bile gore nego što se prvobitno mislilo. Agenti su mučili pritvorenike uzastopno po nekoliko nedelja, bez prekida. Pretili su da će pobiti i njih u zatvoru, ali i njihove porodice kod kuće. 

Dok su vesti o gušenju vodom i postavljanju uključenih bušilica kraj glave polako curile u javnost, pojavile su se i nove informacije o "rektalnom navodnjavanju" zatvorenika, što je kod njih izazivalo rane (fisure) i ispadanje (prolapse) završnog dela debelog creva. Pored toga, CIA je očigledno umanjila i stvaran broj onih nad kojima je sprovodila torturu. 

Mučenje je, trenutno, zabranjeno u formi korišćenja tehnika torture koje nisu dopuštene, ali se ono ipak primenjuje. Umesto da odgovaraju zbog kršenja zakona, mnogi vladini službenici se izvinjavaju zbog svog ponašanja i još navode argumente u prilog tome kako ga treba legalizovati. U idealnom slučaju, ovaj izveštaj će predstavljati dokaz koji je neophodan za brisanje svih navodnih rupa u američkom pravnom sistemu po pitanju torture.

To možda i neće biti tako lak posao, jer, uprkos prilično jasnoj slici o besmislenosti i beskorisnosti mučenja, ova tema iznova postaje predmet žučnih rasprava. Republikanski predstavnici u Kongresu već imaju prigovore na navode iz izveštaja. Štaviše, bivši predsednik Džordž Buš (otac) je stao u odbranu CIA, nazivajući agente prozvane u izveštaju "stvarno dobrim ljudima".

Džordž iver G. ne pada daleko od klade W. Buša

Posle svega, pravo pitanje glasi: Da li tortura doprinosi povećanju bezbednosti?

U stvari, postoji sve više indicija da je američka politika primene torture nad zatvorenicima razgnevila javnost, doprinela porastu broja neprijatelja države, inspirisala ih u želji da se zbog toga osvete. U tom smislu, tortura je postala provokacija u ratu protiv terorizma, a ne sredstvo za njegovo zaustavljanje.

Mučenjem zatvorenika se ionako ne dolazi do upotrebljivih informacija, pa se samo po sebi nameće pitanje: 

Koja je uopšte svrha pokušaja odbrane ovako beskrupuloznog ponašanja?

Kevin Metjuz

Care2.com, 09.12.2014.

***

Opet taj Guantanamo, i opet su Few Good Men (1992) na tapetu. Ameri su tamo, kao u filmu, prvo uvežbavali "metode" na svojima, baš kao što su i nacisti konclogore na početku punili "neuklopivim" Nemcima. "Malo je dobrih ljudi, stvarno malo stvarno dobrih", kako bi to slikovito rekli pukovnik Džesap i Buš iver.
U Srbiji je ponovo oživljena poznata kampanja etiketiranja određenih pojedinaca i udruženja teroristima, po staroj formuli iz devedesetih godina prošlog veka. Stvarno, ne znam zašto mi baš sad pade na pamet jedna scena iz filma Kordon...

Al' stvarno.