Gvantanamerka

"Guantanamera" je jedna od najpoznatijih kubanskih sevdalinki, koja je postala svetski hit sredinom šezdesetih godina prošlog veka kada su je sa španskog prepevali i objavili američki The Sandpipers. Kao što je to običaj u slučaju latinobalkanskih kukumavki, fabula radnje ove pesme vrti se oko nekog paćenika koga je šutnula riba pa on onda udari u kuknjavu. Sam naziv (guantanamera) na španskom označava devojku/ženu koja je iz kubanske palanke po imenu Guantanamo - mesto koje u ovim krajevima (a i šire) poznatije po zatvoru za talibane i filmu "A few good men" (1992), nego po guzicama ostavljačica lokalnih klipana. Što bi se "po naški reklo" - gvantanamerka.

Originalne stihove napisao je kubanski pesnik Hoze Marti, za pesmu ih urimovao Hulian Orbon tako što je nabrao četiri različite strofe iz četiri Martijeve pesme. Međutim, u javnosti se uglavnom vodila polemika oko toga da li je autor stihova bio Hoze Fernandez (lokalni radio-DJ) ili El Diablo Garsia (lokalni apaš koji je ubijao dane sa ekipom na nekom ćošku, dobacujući prolaznicama) - što je za naš slučaj od esencijalnog značaja...

U slobodnom prevodu, stihovi pesme "Gvantanamerka" glase:

Ja sam jedan iskren momak, iz mesta u kom palme rastu

Pre no što dušu ispustim, poslušajte moju pesmu

Njen stih je jarko zelen i vatreno crven

Njen stih u planine hita k'o ranjeni jelen

Posadio sam belu ružu, u julu i januaru

Svom prijatelju što u muci mi pruži ruku

Sirotinjo Sveta, ti si moja sudba kleta

Jer draži mi je potok gorski no more široko
Gvantanamerko, seljančice moja

Nemački pankeri Die Toten Hosen su sočinili svoju verziju ovog hita, do pola pesme pevajući original a od pola nešto što su nazvali "Pizda u ogledalu" (Cunt in the mirror) a izgovara se donekle slično, naročito ako govorite engleski s'švapski naglasak.
Ta, njihova, polutka pesme otprilike ide ovako:

Probudih se jutros kasno, a usta mi k'o kavez za ptice
Pomislih "povratiću, gotovo" pa odbauljah do klonje
Potukoh se sinoć, umalo da kresnem ortakovu ženu
I sad, ništa čudno što zakrvavljenih očiju
Gledam pizdu u ogledalu
Još jednu pizdu u ogledalu

Čupavu pizdu, u ogledalu

Eto, čisto da pojasnimo neke geografsko-anatomske nedoumice.

***

O Guantanamo Bay US torturcentru je na ovom blogu već bilo pisano. Zato ćemo sada o ogledalu.
Dakle, u čemu je fazon sa ovim transferom talibana iz Gvantanama u Srbiju?

idimi-dođimi vs. urbane face

Ukoliko ih ovde šalju da se posle odsluženja kazne (hm, koje i kakve?) resocijalizuju, onda je to veoma problematično obrazloženje jer se oni, po definiciji pojma, ne mogu resocijalizovati tj. povratiti u društvo iz koga nisu došli. To bi imalo smisla da su ih vratili tamo odakle su ih nabrstili - u Avganistan. Ili odakle su već. Ili da ih resocijalizuju u nešto globalno, ali deder objasni tek to talibanu.

Ako ih šalju socijalizacije radi (bez onog "re"), onda smo tek u problemu: njih, dakle, treba naučiti da žive (socijalizovati) u novoj, drugoj i drugačijoj sredini od one iz koje su originalno iznikli. Nadasve zajeban zadatak, jer da su oni hteli da se na taj način socijalizuju onda ne bi ni bili talibani. Zapravo, njihova je namera da (de)socijalizuju ceo ostali svet po nekim svojim sumanutim aršinima. A ti, Vučiću, hajde sad ispravljaj to krivo drvo i to po leđima i buđelaru građana Srbije.
Ili to, ili neko zaista smatra da i nema neke razlike između Srbistana i Avganistana. Ehm...

Ukoliko ih ipak šalju na dosluženje kazne, bez onih metoda ubeđivanja po kojima je Guantanamo konclogor poznat danas, pa još u Srbiju, onda je valjda jasno svakome iole razumnom da je život u Srbiji sam po sebi kazna a Srbija refren kubanske popevke. Bolje i to nego oni elektrošokovi, kapuljače, besni kerovi, lanci i "navodnjavanje", rekao bi neko.
U stvari, imamo mi sve to i ovde... al' je zato naše! I nećemo više ništa da čujemo.

Čisto sumnjam da bi Ameri nekoga po kazni slali iz američko-kubanskog u bilo koji drugi raj osim Gospodar-Acinog. U tom raju, kad se Gospodar sabajle probudi pa pogleda u ogledalo, stvarno se ima šta videti.
Pussylips, guajira pussylips... in the mirror.

Užasi promiskuiteta.

Guantanamera

Ima li tortura efekta, po izveštaju Senata?

Obaveštajni odbor američkog Senata je odvagao problem primene torture nad zatvorenicima u bazi Guantanamo, i konačno doneo odluku: Sjedinjene Američke Države moraju da prekinu sa praksom primene torture pod pokroviteljstvom države, koja bi to morala da sankcioniše. CIA je obmanjivala javnost po tom pitanju. Senatori su ovu odluku doneli, ne samo zato što je upotreba mučenja moralno neodrživa, već i zato što (izgleda) nikako ne doprinosi boljem prikupljanju obaveštajnih podataka o organizaciji i planovima Al Kaide, čiji su članovi u najvećem broju konzumenti svih "pogodnosti smeštaja" koje Guantanamo Bej pruža.

Prema poslednjem izveštaju, tehnike torture koje američka vlada koristi bile su beskorisne u cilju prikupljanja pouzdanih informacija za borbu protiv terorista. Bez obzira što je eufemistički nazivaju "pojačanim ispitivanjem", tortura se retko pokazala kao efikasna mera. Čak su i informacije iznuđene primenom mučenja zapravo imale opšti obaveštajni karakter i mogle su biti prikupljene iz drugih izvora, bez potrebe da neko bude povređen.

Osim toga, veliki deo informacija prikupljenih od zatvorenika primenom izgladnjivanja, ometanja sna ili davljenjem, očigledno je bio lažan. Razlog tome leži u činjenici da, kada osoba koju muče progovori, to uopšte nisu stvarne informacije, već naprotiv: ona samo govori ono što bi mučitelji hteli da čuju, kako bi zaustavila dalje nanošenje bola.

Pre samo nekoliko godina (2011), nekadašnji Bušov (sin) potpredsednik Dik Čejni je javno izjavio da je Vlada primenjivala metodu gušenja pritvorenika vodom kako bi došla do informacija koje su pomogle pronalaženju Osame bin Ladena. Međutim, u ovom izveštaju Senata stoji da je takva tvrdnja lažna.

Osim što su bile beskorisne, ispada da su metode mučenja koje je CIA primenjivala bile gore nego što se prvobitno mislilo. Agenti su mučili pritvorenike uzastopno po nekoliko nedelja, bez prekida. Pretili su da će pobiti i njih u zatvoru, ali i njihove porodice kod kuće. 

Dok su vesti o gušenju vodom i postavljanju uključenih bušilica kraj glave polako curile u javnost, pojavile su se i nove informacije o "rektalnom navodnjavanju" zatvorenika, što je kod njih izazivalo rane (fisure) i ispadanje (prolapse) završnog dela debelog creva. Pored toga, CIA je očigledno umanjila i stvaran broj onih nad kojima je sprovodila torturu. 

Mučenje je, trenutno, zabranjeno u formi korišćenja tehnika torture koje nisu dopuštene, ali se ono ipak primenjuje. Umesto da odgovaraju zbog kršenja zakona, mnogi vladini službenici se izvinjavaju zbog svog ponašanja i još navode argumente u prilog tome kako ga treba legalizovati. U idealnom slučaju, ovaj izveštaj će predstavljati dokaz koji je neophodan za brisanje svih navodnih rupa u američkom pravnom sistemu po pitanju torture.

To možda i neće biti tako lak posao, jer, uprkos prilično jasnoj slici o besmislenosti i beskorisnosti mučenja, ova tema iznova postaje predmet žučnih rasprava. Republikanski predstavnici u Kongresu već imaju prigovore na navode iz izveštaja. Štaviše, bivši predsednik Džordž Buš (otac) je stao u odbranu CIA, nazivajući agente prozvane u izveštaju "stvarno dobrim ljudima".

Džordž iver G. ne pada daleko od klade W. Buša

Posle svega, pravo pitanje glasi: Da li tortura doprinosi povećanju bezbednosti?

U stvari, postoji sve više indicija da je američka politika primene torture nad zatvorenicima razgnevila javnost, doprinela porastu broja neprijatelja države, inspirisala ih u želji da se zbog toga osvete. U tom smislu, tortura je postala provokacija u ratu protiv terorizma, a ne sredstvo za njegovo zaustavljanje.

Mučenjem zatvorenika se ionako ne dolazi do upotrebljivih informacija, pa se samo po sebi nameće pitanje: 

Koja je uopšte svrha pokušaja odbrane ovako beskrupuloznog ponašanja?

Kevin Metjuz

Care2.com, 09.12.2014.

***

Opet taj Guantanamo, i opet su Few Good Men (1992) na tapetu. Ameri su tamo, kao u filmu, prvo uvežbavali "metode" na svojima, baš kao što su i nacisti konclogore na početku punili "neuklopivim" Nemcima. "Malo je dobrih ljudi, stvarno malo stvarno dobrih", kako bi to slikovito rekli pukovnik Džesap i Buš iver.
U Srbiji je ponovo oživljena poznata kampanja etiketiranja određenih pojedinaca i udruženja teroristima, po staroj formuli iz devedesetih godina prošlog veka. Stvarno, ne znam zašto mi baš sad pade na pamet jedna scena iz filma Kordon...

Al' stvarno.