Pregovori za izborne uslove su propali. Od početka su grbo rođeni. I kao u misli Valtazara Bogišića vreme, a u ovom slučaju ni evroparlamentarci ih nisu mogli ispraviti. Borba za izborne uslove svela se na bitku za sekunde na TV ekranima sa nacionalnim frekvencijama. Sloboda nikad ne dolazi pod stranim zastavama bilo da se one vijore za pregovoračkim stolovima ili na tenkovima! Sloboda se osvaja. U svakoj zemlji, a najpre u duši običnog malog čoveka.
Onog običnog malog čoveka koji je zanemaren i izdan! Danas prepušten ucenama i malteretiranju, umoran od prekornog pogleda sopstvene dece kojima ne može da kupi nove patike ili ne može da obezbedi posao, jer ne skuplja kapilarne glasove, ne maše stranačkim zastavama na skupovima predsedniku i ne želi da se prihvati posla vikara “Aco Srbine”. Sa poslednjim ostacima ponosa isuviše čvrstog da bi ga do kraja progutao i priznao da su u pravu oni koji su govorili da je bitno samo snaći se i da su svi isti, a sa osećajem samoće i usamljenosti koja ga tera u parališuću depresivnu apatiju i bolno gledanje sopstvene dece koji besom raspaljenim nepravdom jedini izlaz vide u izlazu iz zemlje.
Da li ste razmišljali da odete iz zemlje?
Na sve taj mali običan čovek je čini se najveći krivac i onima koji pozivaju na pobunu. Kriv je što kada ga jednom prevare da imaju plan i da uzme odmor, iscedi poslednju ušteđevinu, zapuca u Beograd, gde će mu saopštiti plan, umesto koga mu kažu da se vrati kući pa dođe opet kada ga pozovu, on odbija da ponovo ispadne budala, i ne odaziva se više na akcije bez plana. Kriv je što nakon što je više puta prevaren, sada traži neke garancije da neće biti prevaren. Kriv je što mu je muka da gleda preletače u različitim partijskim dresovima.
A duša tog običnog malog čoveka nije ni za šta kriva. Naprotiv, duh malog običnog čoveka raspirivao je plamičke slobode u najmračnijim vremenima. To je duh bageriste Džoa koji sopstveni život izlaže opasnosti bivajući inicijalna kapisla petooktobarske revolucije u koju su stotine hiljada malih običnih ljudi položili nadu koju su prodali oni koji su danas uglavnom opet na vlasti sa istim privilegijama, ali novom partijskom knjižicom.
Centralno pitanje borbe za izborne uslove, nije položaj političkih stranaka, već sloboda običnog čoveka. Garancija da neće postojati sistem u kome se skupljaju kapilarni glasovi. Zašto nije traženo da se pre ulaska na glasanje u specijalnim kasetama ostavljaju mobilni telefoni, kojima bi morali da slikaju za koga su glasali.
Treba nam poruka koja govori ljudima: Nema potrebe da se plašite države, jer vi ste država! Neko je rekao: “Tiranija je kada se građani plaše vlasti, a demokratija kada se vlast plaši građana!”
I bez obzira što se povremeno kao oslobodioci pojavljuju pojedinci, sve male građanske pobede, zeleni parkići, planinske reke prepune ribe u poslednjem času iščupane iz čeljusti minihidroelektrana, zapravo počivaju na malom običnom čoveku. Iza tih pobeda stajale su neprespavane noći i straže Andreja, Saše, Sunčice, Milene, Marije, Milice, Tanje, Caje… batine i pretnje, sudski procesi… Stajao je isti onaj duh malog običnog čoveka koji nam govori da ljudi jesu moć!
Sistem koji počiva na malom običnom čoveku, tog istog čoveka odbacuje. Istina je želimo demokratije. Ali demokratija neće postojati ako se prvo ne izborimo za malog običnog čoveka! Ako se stalno pravite da ne vidite malog običnog čoveka, na kraju ga nećete ni moći videti, jer će poslednji mali običan čovek otići. I uprkos tome što mnogi odlaze, i što se nalazimo u situaciji da ne postoji mlad čovek koji nije razmišljao o odlasku i ne postoji nijedna osoba koja nema nekog bliskog da je otišao iz zemlje ili da razmišlja da ode, ne smemo zaboraviti na sve te ljude. Prema proceni preko 4 milijarde dolara (skoro 8% čuvenog BDP-a, a znatno više od još poznatijih, uvaženih i slavljenih direktnijih stranih investicija) pošalju naši ljudi iz inostranstva. Ti isti ljudi nemaju omogućeno pravo glasa, već da bi se osećali delom ove zemlje moraju putovati stotine, pa i hiljade kilometara do najbliže ambasade ili konzulata. Iz Srbije godišnje odlazi 50.000 ljudi, za jednu deceniju to je pola miliona ljudi, a za četrdeset godina to je kao da je ceo Beograd nestao.
Mali običan čovek je neophodan, jer na njemu počiva demokratija. Upravo zato naredne nedelje pokrećemo peticiju koju smo najavili ove godine da se građanima Srbije koji se nalaze u inostranstvu omogući direktno pojednostavljeno glasanje po ugledu na savremene demokratije, na način koji onemogućava zloupotrebe. Biće to jasna poruka od malih običnih ljudi za sve male obične ljude koji su otišli ili razmišljaju da odu - Računamo na vas!
Pre pokretanje ove peticije, jako nam je stalo da čujemo Vaše mišljenje o odlasku ljudi iz zemlje.
Kliknite na link i popunite anketu
Savo Manojlović i Tim “Kreni - Promeni”
26.09.2021.
