Defetizam, panika i strah

Današnja akcija režima protiv nekolicine preostalih slobodnih medija, predstavlja nastavak politike cenzure i njihovog gašenja koja sada neprekidno traje već više od dve nedelje. Sve je započelo odmah nakon pretnje koju je NATO uputio povodom obračuna sa kosovskim Albancima. Ministar za informisanje, Aleksandar Vučić, optužio je novine Danas i Dnevni Telegraf da "podstiču defetizam, paniku i strah". Treća novina, Naša Borba, takođe je dobila slično pismo upozorenja od strane Vučića u toku dana, pa se očekuje da će i njihove prostorije biti zapečaćene od strane policajaca u civilu. Slavko Ćuruvija, glavni i odgovorni urednik Dnevnog Telegrafa, novine koja ima pouzdane izvore informacija unutar vlasti, kaže da je Ministarstvo informisanja našlo opravdanje u naslovu koji glasi "NATO odobrio napad, Milošević potpisuje plan".

U današnjem saopštenju Ministarstva informisanja stoji: "Pozivamo medije da svoje uređivačke politike stave u funkciju očuvanja teritorijalnog integriteta, suvereniteta i nezavisnosti Srbije i Jugoslavije."

Pritisak na medije - uključujući i zatvaranje dve radio stanice prethodne nedelje i zabranu emitovanja programa BBC, Glasa Amerike i Radija Slobodna Evropa na srpskom jeziku - izgleda kao deo dobro organizovane Miloševićeve kampanje radi ojačanja njegove moći pred najavljene ustupke oko Kosova. Targetiranjem medija koji štampaju ili emituju vesti koje se razlikuju od zvaničnih, novinari i urednici tvrde da Milošević iznova sprovodi svoju tehniku raspirivanja ksenofobije kako bi opravdao strogu cenzuru.

"Broj novina i radio stanica je svakoga dana sve manji" kaže Veran Matić, osnivač beogradske radio stanice B92, koja je okosnica mreže nezavisnih lokalnih radio stanica sa oko 1,6 miliona slušalaca širom Srbije i Crne Gore, dve republike koje čine ono što je preostalo od Jugoslavije. Sa vrha gomile papira i knjiga na svom stolu, Matić uzima i pokazuje faks Ministarstva informisanja - radi se o obaveštenju da će prošlonedeljna uredba, u kojoj se insistira na štampanju i emitovanju samo onih vesti koje su u nacionalnom interesu, imati neograničen rok važenja. Dve radio stanice, članice mreže ANEM, bile su prethodne nedelje zatvorene: beogradski Radio Index i Radio Senta (koja emituje program na mađarskom jeziku), a Matić se pribojava da će njegov B92 radio biti jedna od sledećih meta. Nakon sastanka sa američkim zvaničnicima, Matić je izrazio veliko razočarenje zbog ćutanja američke administracije povodom pritisaka koji se vrše na novinare: "Ostavili su nas na cedilu. To znači da njihova priča o podršci demokratiji u Srbiji nije u potpunosti iskrena. Američka administracija ne vrši nikakav pritisak, to rade samo grupe poput Komiteta za zaštitu novinara i Human Rights Watch." Komitet je izdao saopštenje u kome izražava zabrinutost zbog pretnji upućenih nezavisnim medijima.

"Suština problema je u tome da je Miloševiću bilo dozvoljeno da uništi demokratsku opoziciju, a sada će mu na isti način biti dozvoljeno da uništi nezavisne medije" smatra Matić, podsećajući na mlaku podršku koju je Vašington dao uličnim protestima protiv Miloševića 1996. godine. Poput mnogih drugih protivnika Miloševičevog režima - novinara, akademika, studenata - i Matić je zbunjen neizgled jedinstvenom podrškom Miloševiću od strane visokih američkih zvaničnika koji dolaze u Beograd.

- Serbia shuts two more papers, saying the created panic (New York Times, 15.10.1998)

Radio-televizija Srbije (RTS) saopštila je večeras da je uputila zahtev Regulatornom telu za elektronske medije (REM) da ispita "na koji način" je došlo do toga da utakmicu fudbalske reprezentacije Srbije u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, "prenosi kablovska, odnosno televizija koja ne obuhvata celokupno područje Srbije". Navodeći da je time "značajan deo domaće javnosti lišen mogućnosti praćenja tog prenosa", RTS je saopštio i da su se tom zahtevu priključile i televizije Prva, O2 i Hepi.

RTS je naveo i da prema članu 64 Zakona o elektronskim medijima, događaje od posebnog značaja za građane Srbije, u koje po zvaničnoj listi spadaju i kvalifikacione utakmice reprezentacije za Evropska prvenstva u fudbalu, mogu prenositi samo televizije čija zona pokrivanja obuhvata celokupno područje Srbije.

- RTS traži od REM-a da ispita kako je utakmicu fudbalera Srbije prenosila kablovska televizija (Danas, 26.03.2019)

Savet Regulatornog tela za elektronske medije (REM) današnjom odlukom upozorio je kablovskog operatora SBB da je neophodno da odmah vrati pređašnji raspored kanala u svom kablu. Iz odluke, međutim, kako navodi Udruženje novinara Srbije, nije jasno da li REM traži da SBB RTS vrati na prvo mesto sa kojeg je pomeren 2017. godine ili na drugo gde je Prvi program Javnog servisa bio do pre dva dana. REM sada u dopisu upozorava SBB da "nepoštovanje utvrđenih obaveza kao i nepoštovanje odluka Regulatora povlači za sobom sve zakonske posledice i predstavlja osnov za odgovornost za nastale posledice na tržištu" i eventualne štete koju na ovaj način trpe pružaoci medijskih usluga zbog pomeranja redosleda kanala.

Kablovski operator SBB je marta 2017. godine promenio raspored kanala, pa je svoj prekogranični kanal, televiziju N1 stavio na prvo mesto na daljinskom upravljaču na kojem je do tada bio program RTS1. SBB je juče ponovo promenio poziciju RTS1, pa ga je sa drugog mesta, gde je postavio svoj kanal TV Nova S, pomerio na treću poziciju. zbog čega je Savet REM-a podneo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv SBB-a jer ovaj operator nije obavestio Regulatora da je program RTS-a pomerio iza stranih kanala.

- REM traži da SBB vrati RTS na prethodnu poziciju (Politika, 26.03.2019)

***

Epilog priče iz 1998. znamo: Slavko Ćuruvija ubijen, Naša Borba i Dnevni Telegraf ugašeni, Danas i Vreme još uvek postoje; od nekada rado slušane i objektivne radio i TV stanice, B92 se pretvorio u režimsku O2 čije vesti izgledaju kao beskonačno čitanje naslova "vesti" objavljenih u Informeru, napisanih rukom nekog Vinstona Smita iz Ministarstva Istine. Veran Matić nije ostao veran samom sebi iz 1998.

A priča iz 2019, kakav će biti njen epilog?

Srbija uopšte nije daleko od "1984", koliko god da okrećemo glavu od činjenica koje nas svakodnevno treskaju posred čela. Štaviše, Srbija je duboko zagazila u orvelovštinu koja sve više isplivava na površinu, bolje reći izbija u sve teže kontrolisanim erupcijama, kako Vučićeva vlast postaje sve nervoznija zbog onoga zbog čega je i postala vlast.

Poput Miloševića, Vučić koristi istu tehniku potpaljivanja svojevrsne ksenofobije među samim građanima Srbije, s tim da su ovog puta "tuđini" svi oni koji nisu za njega i njegovu kradikalsku bandu na vlasti. Totalna cenzura od strane vlasti, oličene u nekadašnjem Miloševićevom ministru informisanja (istine?), već je sprovedena nad domaćim medijima. Kao trn u oku, međutim, opstaje "prekogranična/strana" televizija sa svoja dva kanala (N1 i Nova S) koje je moguće pratiti preko privatnog kablovskog operatera SBB tj. njegove internet verzije EON. Izmislivši "problem" oko TV prenosa utakmice reprezentacije Srbije tj. oko "logičkog" rasporeda kanala na daljinskom, Vučić je ponovo posegnuo za oprobanom tehnikom cenzure koju je tako zdušno rabio pre dvadeset i kusur godina.

Od njega se ništa drugo i nije moglo očekivati, naročito kada mu je "hrabrost" sve više u procepu.

Međutim, čini se da mu to više nije dovoljno, jer je ovih dana posegnuo za jednom daleko više zabrinjavajućom tehnikom Slobodana Miloševića - počeo je da otvoreno najavljuje "spontane" kontramitinge podrške samom sebi a protiv "fašista i lopova" čije protestne šetnje nikako da posustanu već četvrti mesec.

Njegove ministar-supozitorije svakoga dana pojačavaju širenje panike i straha preko medija sa nacionalnom frekvencom; umesto da te iste medije koriste za prenos utakmica "od nacionalnog značaja", sa sve većom dozom histerije i izlivima šizofreničnog bulažnjenja koga se ne bi postideo ni lično Milošević, oni seju paniku i strah upravo među građanima koje su potpuno sludeli prethodnih godina preko medija nad kojima imaju potpunu kontrolu (od RTS i Politike, preko nepostojećeg Tanjuga, do Pinka i Informera).

Ako to nije širenje defetizma, šta onda jeste?

Možda služenje petnaestodnevnog vojnog roka, besomučno laganje ili ljigavo cmizdrenje pred kamerama?

Ili nazivanje običnih ljudi - kojima je više preko glave njega i njegovih, i njihove pljačke - ološem?

Koliko je još dana preostalo do početka konzumiranja fraza lokatori, pacovi i hijene, domicilne ništarije?

Ne sme mu se dopustiti da izazove sukob običnih ljudi na ulicama gradova širom Srbije, podeljenih samo oko toga ko je za ili protiv Najveće Plačipičke u istoriji srpskog naroda, umesto da se ujedine oko onoga što im je svima zajedničko: da su, činjenično, svi zajedno jedan duboko sluđen, ojađen, prevaren i žestoko opljačkan narod.

I da, trenutno, većeg i goreg lažova i lopova od Njega nema.

Nema, i tačka.

American psycho: Therapy

Svaku knjigu koju sam napisao, posvetio sam svom psihoterapueutu i svojoj ženi. Psihoterapeut je bio pre žene... i pre pisanja.

Upoznao sam ga jednog letnjeg prepodneva, sasvim slučajno, kao 27-godišnjak u sred krize. Nazvao sam socijalno i zatražio da mi daju uput za terapeuta. Jedini kriterijum mi je tada bio da bude što bliže (sad, kad razmislim, to zaista izgleda neverovatno glupo). Nasumice sam probrao 5-6 ponuđenih imena, i par dana kasnije ušao u ordinaciju nepoznatog čoveka koja je bila na 11. spratu neke zgrade, seo kraj prozora sa koga je pucao pogled na Njujork. Sećam se da je bilo veče, i da je terapeut u svojim ranim tridesetim, sa kravatom oko vrata, izgledao sasvim OK. Međutim, nakon što smo se pozdravili i seli, on je samo ćutao i klimao glavom, kao da mi daje znak da počnem  - ali odakle? U ordinaciji nije bilo hladno, a ipak sam se sav tresao.

Moje prvo iskustvo sa terapijom - da budem precizan, sa idejom o tome - desilo se desetak godina ranije, pri kraju srednje škole. Kada je moja majka, uznemirena vešću da njena terapeutkinja ide u penziju i napušta naš kraj, pokušala da izvrši samoubistvo velikom dozom antidepresiva.

Moja majka, opterećena povremenim šepanjem, većim delom svog života je bila pod depresijom (naročito u mom detinjstvu); par godina ranije, nekako je uspela da sakupi dovoljno para i potraži profesionalnu pomoć. Iako nisam bio upoznat sa kliničkom dijagnozom njene depresije, itekako dobro sam poznavao njene izlive besa, paranoje, umor i tugu - svaki od njih se ispoljavao do ekstrema - pa sam ih smatrao za nešto sasvim normalno, baš kao što sam mislio i da je normalno da dođeš iz razorene porodice, živiš u skučenom i prenatrpanom jednosobnom stanu, gde je osnovno pravilo ponašanja pesimizam a svaki, pa i najmanji kućni posao predstavlja neverovatno opterećenje. Spremanje večere je bilo iscrpljujuća i prečesto tužna stvar, kao i pranje veša, baš poput vlati trave (kako mi je majka jednom objasnila, na povratku kući iz vrtića) koja bezuspešno pokušava da se probije kroz pukotinu u betonskom pločniku. Iako sam u svojim tinejdžerskim danima imao neku nejasnu predstavu o tome da moja majka posećuje "nekoga" zbog "nečega", više od toga niti sam znao niti me je zanimalo da znam.

Sve se to promenilo jednog oktobarskog jutra. Pri polasku u školu, primetio sam majku kako leži potrbuške u svom krevetu. U toj istoj pozi je bila još od prethodne večeri, kada sam se vratio iz radnje u kojoj sam radio kao paker namirnica; tada sam pomislio da je jednostavno legla ranije, baš kao što sam sada pomislio da se ne oseća dobro pa je uzela slobodan dan. Međutim, sat kasnije, pozvali su me da dođem u kancelariju pomoćnika direktora škole u koju sam išao, gde je telefonom nazvao neki čovek sa majčinog posla i rekao da ona uopšte nije uzela slobodan dan ni danas niti prethodnog dana, pitao zašto se ne javlja na posao. Odmah sam otrčao kući, užasnut mišlju da bih tamo mogao da nađem svoju majku već dva dana mrtvu a da to nisam ni primetio.

Naravno, kada sam otvorio vrata stana ona je i dalje ležala u istom položaju. Trebalo mi je podosta snage da uzdignem njeno na prvi pogled beživotno i ukrućeno telo; kada se konačno probudila, bila je potpuno grogi, rastrojena i razdražena. Molio sam je da mi kaže šta nije u redu, ali ona je sve vreme uglavnom mrmljala: "Ne bi ti to razumeo". Čini mi se da je u tome bilo neke istine.

Sa 16 godina nisam shvatao da je ona sa svojim terapeutom razvila odnos koji je emocionalno postao najintimniji deo njenog života. Kao posledica toga, vest o odlasku te žene razorila je svest moje majke do te mere da je ona jednostavno izgubila dalju želju za životom. Mene je to zbunilo, ali me je u najvećoj meri bila sramota. Na kraju sam odveo majku taksijem do bolnice, gde je doktorima ponovila kako želi da umre, ali je na jedvite jade obećala da više neće ponoviti to što je uradila. Zaista ne znam da li su joj tada poverovali.

Kasnije te večeri, uradio sam što bi većina ljudi uradila nakon takvog stresa - pokušao da se nekako povratim u normalu, pa sam se tačno na vreme pojavio za svoju smenu u prodavnici. Jedan kolega je primetio da su mi oči još uvek crvene od plakanja, pa me upitao šta nije u redu; odbio sam da mu odgovorim. On je uzvratio otrcanom frazom da "život nije činija trešanja", što me je ipak malo utešilo. Iskreno, osećao sam se kao da sam osuđen da krijem tajnu koju bih mogao da odam čim zinem. Istinu govoreći, majka i ja nikada nismo razgovarali o svemu što se toga dana dogodilo. Preostale godine zajedničkog života proveli smo isto kao i one pre njih, bez razgovora o suštinskim stvarima u našem domu.

I tako, deceniju kasnije, u 27. godini sam počeo da uviđam kako imam problem sa održavanjem smislenih veza sa ženama. Razlozi su sada najednom postali izuzetno jasni, pa sam potražio pomoć terapeuta. Upravo sam raskinuo sa jednom devojkom, koju sam na početku ludo voleo a na kraju prezirao, da bih je zamenio drugom devojkom sa kojom je na početku sve bilo opet isto. Imao sam utisak da sve te veze imaju isti obrazac, i da ću - ukoliko želim nešto trajnije, poput braka - morati nešto bitno da menjam u svom životu.

Bila je to prva devojka koja mi je predložila da potražim profesionalnu pomoć; njen predlog nisam primio sa dobrodošlicom, s obzirom da se moje iskustvo po tom pitanju zasnivalo na zanemarljivom učinku, potpunoj zavisnosti i očajem u ogromnoj meri. Bilo je to nesrećno nasleđe iskustva moje majke: lek, koji je postao otrov.

Usavršio sam sopstveni "argument" da je terapija samo za slabiće koji nisu sposobni da razumeju sopstveni um - npr. mentalno nestabilni, maloumni ili oni "besni" iz viših slojeva srednje klase - niko, sa kime bih voleo da imam ikakve veze. Međutim, kada je moja naredna devojka potvrdila i ponovila reči one pre nje, počeo sam da kapiram kako ipak nešto u dubini mene samog ne valja, nešto čega nisam mogao da se sam oslobodim, i da bih ponovio fatalnu grešku ukoliko bih i dalje za svaki raskid krivio činjenicu da mi ona više nije dovoljno lepa, pametna ili talentovana.

Prva stvar koju sam rekao svom terapeutu, na tom prvom sastanku, bila je da sam kod njega došao jer imam problema da ostanem u vezi. Ukratko sam prepričao događaje iz svog detinjstva koji su možda imali uticaja na to, gde je pokušaj samoubistva moje majke bio samo jedan od njih. Ne sećam se tačno o čemu smo sve na početku pričali, ali od terapeuta sam pošao sa osećajem da je imao saosećanja i razumevanja za mene, čak i da ima dosta smisla za humor. Umeo je vrlo lukavo da razbije napetost ubacivanjem šala koje su se uklapale u situaciju. Na primer, dok sam mu pričao o jednoj zbunjujućoj noći (imao sam 4-5 godina), kada je moja majka dovela u kuću nekog potpuno nepoznatog čoveka, on je dobacio "Pa možda je čovek samo svratio na čaj i keks."

Ipak, tokom prvih meseci terapije, uglavnom je sve išlo teško. Termini mojih seansi su nekako uvek bili zakazani posle jedne slepe žene, koja je dolazila lupkajući naokolo svojim štapom - u meni je to izazivalo snažnu metaforu, poput svih ostalih metafora u mom životu koje nisam mogao da provalim. Kada bih, 45 minuta kasnije, polazio iz njegove ordinacije, napolju je već bio mrak a ja sam imao težak osećaj beznađa za koji sam znao da ga mogu izlečiti samo na jedan način: da opet dođem. Kada je prvi put polazio na godišnji odmor, upitao me kako se osećam zbog toga što odlazi, ali ja nisam mogao da povučem nikakvu paralelu između prošlosti i sadašnjosti, pa sam mu odgovorio da o tome nemam nikakvo posebno mišljenje.

"Šta ćemo da uradimo sa svim ovim?", upitao sam ga jedne večeri, na kraju seanse, misleći pritom da li ću ikada moći da ublažim te nesrećne uspomene koje se nikada ne mogu izbrisati? "Nastavi da dolaziš i razgovaraš sa mnom o njima", reče moj terapeut.

Upravo to i radim.

Saïd Sayrafiezadeh (1968) je američki pisac, rođen u Bruklinu; otac mu je Iranac a majka američka Jevrejka, što je imalo uticaja na njegovo detinjstvo. Autor je kratkih priča "Najbolji grad za život" (2006), "Metafora mačke u padu" (2014), "Poslednji obrok kod Hola" (2014), zbirke "Kratki susreti sa Neprijateljem" (2013) i knjige memoara "Kada će skejtbordi biti slobodni: Moje nevoljno političko detinjstvo" (2009). Takođe, autor je nekoliko scenarija za pozorišne predstave: "Njujork krvari", "Autobiografija jednog teroriste", "Svi popadaše" i "Dugi letnji san". Piše za Njujork Tajms.

#

Saïd Sayrafiezadeh: My Mother’s Psychotherapy - and Mine (New York Times, 25.10.2014)

Days of the Year: Psychotherapy day (25.09.2016)