Ljudi-žabe

Najbolji način za sprečavanje zatvorenika da pobegnu je obezbediti da nikada ne saznaju kako su u zatvoru.

Zaokupite njihovu pažnju osnovnim potrebama i zaboraviće na slobodu koju su izgubili.

Prosto.

Apetit za distrakciju

Što se propagande tiče, prvi zagovornici univerzalne pismenosti i slobodne štampe su predočili samo dve mogućnosti - propaganda može širiti istinu ili propaganda može širiti laž. Međutim, oni nisu predvideli ono što se zapravo dogodilo, pre svega u našim Zapadnim kapitalističkim demokratijama: razvoj ogromne industrije masovnih komunikacija, koja se uglavnom ne bavi ni istinitim niti lažnim, već nerealnim - manje ili više potpuno nebitnim. Jednom rečju, oni su propustili da u obzir uzmu skoro neutaživu glad čoveka za odvraćanjem pažnje od onoga što je bitno. 

U prošlosti, većina ljudi nije nikada imala priliku da u potpunosti utoli tu glad. Oni možda žude za odvraćanjem, ali ga nikada ne dobiju. Božić je dolazio samo jednom godišnje, gozbe behu "svečane i retke", čitaoci su bili retki a štivo za čitanje još ređe, a najbrži pristup komšijskom bioskopu bila je parohijska crkva u kojoj su predstave iako česte bile nekako monotone. Za uslove koji su izdaleka uporedivi sa ovima koji danas preovlađuju, moramo se vratiti čak u Rimsko carstvo, gde je dobro raspoloženje stanovništva održavano čestim, besplatnim dozama brojnih vrsta zabave - od poetskih drama do gladijatorskih borbi, od Vergilijevih stihova do masovnih boks mečeva, od koncerata do vojnih parada i javnih smaknuća. Ali čak ni u Rimu nije bilo ničega nalik neprekidnom odvraćanju pažnje kojje nam danas pružaju novine i časopisi, radio, televizija i bioskop. U "Vrlom novom svetu" neprekidne distrakcije najfascinantnije prirode namerno se koriste kao instrumenti politike, zarad sprečavanja ljudi da obrate previše pažnje na realnosti društvene i političke situacije.

Svet religije se razlikuje od sveta zabave, ali oni međusobno liče upravo zbog toga što podjednako "nisu sa ovog sveta". Oba spomenuta sveta su distrakcije, odvraćanje pažnje od stvarnosti, i ukoliko se u njima previše dugo "živi", oba mogu postati (da citiramo Marksa) "opijum za mase", pa samim time i pretnja slobodi. Samo oprezni mogu sačuvati svoje slobode, i samo oni koji su konstantno i inteligentno fokusirani na svet oko sebe mogu gajiti nadu da će efikasno upravljati sobom i svojim životom na demokratski način. Jedno društvo - u kome većina njegovih članova veliki deo svog vremena ne provodi u realnosti, ne ovde niti sada ili u budućnosti koja je predvidljiva, već negde drugde, u potpuno nebitnim "svetovima" sporta i sapunica, mitologije i metafizičke fantazije - teško će moći da se odupre nasrtajima onih koji žele da njime manipulišu i kontrolišu ga.

- Aldous Huxley "Brave New World Revisited" (1958)

🐸 🐸 🐸

Haksli smatra da je višestruko lakše držati ljude podalje od neslaganja sa određenom strukturom moći ukoliko ih ubedite da poveruju kako u tome nema ničeg lošeg, šargarepa umesto biča i batine. Bitno je postići da ljudi "vole svoju pokornost", sve ostalo je potom limunada. Klizi. Danas daleko lakše nego u Hakslijevo vreme, internet i "pametni" telefoni su objedinili silesiju oruđa i alatki za odvraćanje pažnje u jednu tačku. Disperzivni fokus, rekli bi današnji magovi propagande.

Toliko o poslovičnoj žabi koja čeka princezu da je poljubi. Žaba je u loncu, princeza u rijalitiju.

Obično je tako kada se živi u bajkama, od rimskog do srBskog Zlatnog doba povazdan isto.