Veliko iščekivanje

Naš narod kaže:

• U strahu su velike oči.

Trebaće mu danas što veće oči, i to ne toliko da se "suoči sa Merkelovom, Makronom i kosovskim Albancima" koliko da se suoči sa zbirom svih svojih strahova (iznutra raspodeljenih na više Njega, ali opet zajedno).

Čovek koji je pokrao već dobijene predsedničke izbore, u strahu od samog sebe koji bi mu se podsmevao da je omašio najavljeni procenat osvojenih glasova makar i za promil.

Čovek koji bezočno laže da se živi bolje, uprkos "bandi lopovskih ološa iz opozicije, koja je sve uništila i pokrala" pre njega i njegovih. Nisu ti, spomenuti, bi bili neke cvećke, ali za Vučića su "malji deca", rečeno jezikom koji odlično razume.

Čovek koji laže da nikoga ne privodi autobusima na mitinge podrške Nikome i Ničemu, iako stotinama autobusa privodi desetine hiljada ljudi ostavljenih da se sami snalaze kako znaju i umeju (al' da i to bude po njegovom - da se učlane, pojedu sendvič, uzmu črvenu - nego šta), kojima njegovi kapoi po državnim i (u sve većoj meri) privatnim firmama prete i ucenjuju ih gubitkom posla, kapoe ucenjuje gubitkom funkcija i privilegija, samog sebe ucenjuje rečenicom koju je 6. septembra 2013. brzopleto odvalio pa nije mogao nikako da povuče:

• Znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod. Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu. Zato i znam kako ću da skončam. Zato mi se toliko žuri, jer znam da mi se približilo.

Čovek koji je lično ucenio Srbiju pretnjama, doveo je u situaciju da bude sama; onaj koji će je i sam napustiti, ukoliko mu se ukaže prilika da pobegne na dan Velikog Pada sa vlasti.

Naravno, ukoliko mu to dozvole dvonožne supozitorije iz njegovog najbližeg okruženja, ucenjene pretnjama i strahom da bi tada mogli ostati sami pa pored svojih platiti i za njegove "zasluge".

Aktuelna vast u Srbiji, samo spolja ofarbana u tzv. SNS i koalicione partnere, funkcioniše striktno pritiscima, ucenama i strahom. Kako spolja tako i iznutra. Srbija, koje su im tako puna usta, je samo onaj jadnik Jakovljević iz Balkanskog špijuna, kome je Đurin pištolj uperen u glavu i koji više niti zna niti razume šta ga je snašlo, zbog čega želi samo da što pre što dalje pobegne odavde.

Zanimljiv slučaj sociopatologije, kada isti čovek drži isti pištolj uperen istovremeno u glavu i sebi i državi na čijem je čelu. I laže kako je to isto.

***

Kralj Sunce-na-zalasku je danas u Nemačkoj potpuno sam, pritisnut ucenama da završi sve ono što je sam nudio i obećavao onima koje danas proziva da su pritisli ucenama Srbiju koja je potpuno sama. Kakva bi pa drugačija bila, pored takvog Oberklovna na svom čelu, od koga prilikom slikanja beže čak i oni koji ga koriste za... to za šta ga koriste.

Da bi prestala da bude "sama i pritisnuta ucenama", Srbija mora da se otrese ovog Krpelja i njegove bande parazita. Naravno, ne po svaku cenu i sa "velikim mudima", već na jedini normalan način - pametno, uz pomoć "malih sivih ćelija". Ono "po svaku cenu" bi na kraju garantovano ispalo preskupo, istorija nas oduvek uči na bezbroj primera jer se tako oduvek menjao "neko" i nije menjalo "ništa".

Iako je cena pameti ovde uvek bila daleko ispod normalne, upravo je to jedini normalan put kojim bi ova zemlja trebalo (konačno) da krene nakon više od veka i po latentnog građanskog rata koji ovde besni između onih koji sebe zovu "vlast" i onih koje ti isti zovu "opozicija". Sa povremenim i strogo kontrolisanim erupcijama "narodnog nezadovoljstva". Dok se ne izrotiraju, pa onda iz početka. Tako su i ratovi sa komšilukom vođeni uvek kada se ovde nekome drmala stolica, pa je bilo neophodno zatražiti "narodno jedinstvo u teškim trenucima" po Vođu i njegovu dvorsku svitu.

Zato - samo pametno, i nikako drugačije, koliko god pameti naizgled malo ima, i to one bez navodnika. Srbija ima pameti, iako se trenutno ne čini tako, samo što su pametni ljudi razočarani sobom i sebi sličnima, pa oni sa velikim "preponskim potencijalom" izgledaju brojniji - iako su samo ono što su oduvek i bili: glasniji. I ništa više.

Danas se ionako neće desiti ništa za šta već nismo znali da će se desiti, baš kao što znamo da će se On vratiti i svom toru objasniti kako je "sama Srbija, uprkos pretnjama i ucenama, izvojevala još jednu veliku pobedu - po prvi put u istoriji". Opet.

Postoji još jedna izreka, koju falusoidno-vlastni narod poput našeg (i ostalih balkanskih plemena) izbegava k'o što đavo beži od krsta:

• U strahu je svako prkno tesno.

Da je živ, Čarls Dikens bi imao dovoljno materijala da napiše nastavak svog romana "Velika očekivanja" (1861), izmeštenog u Srbiju danas. Šta je za nas vek i po - prava sitnica.