28. marta 1989. godine, u Beogradu su usvojeni amandmani na Ustav Srbije, kojima su socijalističke autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija izgubile mogućnost veta na ustavne promene u Srbiji, kao i deo zakonodavne, upravne i sudske funkcije. Revizija Ustava je na Kosovu bila propraćena masovnim demonstracijama Albanaca, a u sukobima demonstranata s policijom poginula su 22 demonstranta i dva policajca. Nakon toga, uz pomoć kosovskih Srba i "probuđenog naroda", dovezenih autobusima u Novi Sad, smaknuta je vojvođanska "autonomaška" vlada u puču koji se i danas pamti kao "jogurt revolucija".
Današnji datum se, kao nametnuti Dan državnosti, održao još par godina nakon pada Miloševićevog režima 5. oktobra 2000. godine, jer je nova vlast DOS-a "imala važnija posla od gubljenja vremena na beznačajne datume", kako su izjavljivali neki od čelnika (poput Vladana Batića, tadašnjeg ministra pravde).
Nakon ukidanja ovog datuma kao državnog praznika, palo je i (očekivano) masovno skidanje tabli sa istoimenim nazivom ulica širom naše zemlje ponosne - po istoj formuli po kojoj su ti nazivi bili kačeni 1989. Znajući kakav smo to mi narod, jasno je da su se u obe "akcije" najverovatnije isticali uglavnom isti ljudi, palanački profesionalni sprovodnici volje "odozgo".
Paradoksalno, upravo su te ustavne promene, čiji je cilj bio ponovo "uvođenje jedinstvene Srbije" (praćeno deseteračkim ojkavicama u stilu "Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela!") - čitaj: legalizovanje diktature Slobodana Miloševića, u najavi - dovelo do onoga što danas zovemo Republika Srbija: država bez državnosti, bez ikakve nadležnosti nad nekadašnjom južnom pokrajinom, bez poštovanja brojnih specifičnosti severne pokrajine, bez trunke milosti prema građanima ma gde god oni živeli u ovom državnom i društvenom provizorijumu.
Situacija je, bez preterivanja, ista kao u vreme Slobodana Miloševića, jer je on Kosovo golom silom i lažima držao u okvirima Srbije. Aleksandru Vučiću su za to danas preostale samo laži, pa je silu okrenuo "na ovu stranu" (jer je svakako veća sila "sa one strane", a ne zato "što je pametan"). Zato što mu više nije preostala nijedna druga strana, na koju bi mogao da se drvi.
Odmah po okončanju NATO bombardovanja, u Srbiji je formiran opozicioni "Savez za promene" koji su činili: Demokratska stranka (sa Zoranom Đinđićem na čelu), Građanski savez Srbije (Goran Svilanović), Demohrišćanska stranka Srbije (Vladan Batić), Nova Srbija (Velimir Ilić), Socijaldemokratija (Vuk Obradović), uz pomoć brojnih javnih ličnosti poput Dragoslava Avramovića, Milana St. Protića i drugih.
Tokom leta i jeseni 1999. godine SZP je, i pored velikog pritiska policije i režimskih medija, uspeo da širom Srbije održi nekoliko desetina protestnih skupova na kojima je tražena ostavka Slobodana Miloševića, vanredni parlamentarni izbori i formiranje ekspertske vlade. Oko SZP i konkurentskog Saveza demokratskih partija (SDP), "zujao" je tada još uvek nedokazani (i neiživljeni) ekonomista Mlađan Dinkić koji je svima nutkao dobre usluge svoje ekspertske grupe G17, od koje će nekoliko godina kasnije napraviti partiju G17Plus tj. simulakrum poznat i kao Udruženi regioni Srbije. Bilo je to vreme i prvih koškanja lidera SZP sa sve sumanutijim Vukom Draškovićem (nakon raspada koalicije Zajedno 1997), gde su se svi utrkivali u međusobnom etiketiranju "saradnjom sa Miloševićem". Iako se najveći deo lidera DOS na kraju nije nešto proslavio, defintivno se pokazalo da čak ni svi zajedno nisu mogli da priđu smradu koji se i dan danas još uvek odaziva na ime "Vuk Drašković".
- Dobronamerni savet Miloševiću da, iz patriotskih razloga, podnese ostavku dali su Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, akademici, deo demokratske opozicije i nepoznat broj građana. Srpski pokret obnove traži formiranje prelazne republičke i savezne vlade, dok ubedljivo najveću političku inventivnost pokazuju radikali, koji delimično izlaze iz republičke vlade, flertuju sa saveznom vladom i optužuju marginalnu i neuticajnu demokratsku opoziciju za predaju Kosova. Osobe s izvesnim razumevanjem ovdašnje politike smatraju da će vlasti u Beogradu, pošto su uspele da sačuvaju Kosovo unutar Srbije, ali ne i Srbe unutar Kosova, imati veoma uzbudljivu jesen. (NIN, 01.07.1999)
Kao da to nije bilo dosta, na mitingu u Kikindi došlo je do koškanja nekih od lidera SZP (Svilanović) i predstavnika "autonomaških partija" (Nenad Čanak, Mile Isakov), koje je tada bilo uspešno zataškano. Čanak i Isakov su tada, sa bine, uz zahteve za prestanak pljačke i vraćanje autonomije Vojvodini izjavili kako im je "drago što mogu da ugoste prijatelje iz Srbije", na šta je kroz zube bilo odgovoreno "Nije vreme da se o tome priča, sada treba da se okupimo oko zajedničkog cilja da Onog oteramo sa vlasti". (Vreme, 17.07.1999)
- SLOŽNI U SVAĐI: Opozicija ima samo jednu zajedničku ideju - da sruši režim; ostalo su nijanse. (NIN, 09.09.1999)
Počev od 21. septembra, na beogradskom mitingu ujedinjenja SZP i SDP, dolazi do radikalizacije protesta koji postaju svakodnevni, najavljen je generalni štrajk i započeta priprema velikog skupa u Beogradu na koji su pozvani građani iz cele Srbije. Policija sve češće i masovnije prebija demonstrante, ali i prolaznike i goste kafića u okolini mesta gde se protestuje. Formiran je DOS a Vuk Drašković definitivno biva udaljen od opozicije. Milošević sebi skraćuje predsednički mandat, krade na izborima 2000, isprovocira sopstveni pad 5. oktobra i... tako sve do danas, vrzino kolo službi sa jedne i građana sa druge strane, sa partijama koje (poput baba na vlaškoj svadbi) sede u sredini i igraju igru "stolica".
Pored ostalih, na mitinzima SZP tada je bio deljen i jedan letak na kome su bile prikazane faze "pobeda Miloševićeve mudre politike" u periodu od 1990.do 1999. godine. Upadljivo zaobilaženje problema nastalih upravo ustavnim promenama iz 1989. sigurno je bilo jedan od razloga koškanja na mitinzima SZP po Vojvodini, tj. izbegavanja predstavnika vojvođanskih ("autonomaških") partija da učestvuju na početnim mitinzima u tzv. "užoj Srbiji". Dobrim delom i u tome leži razlog zašto je to pitanje i danas, još uvek goruće iako se u poslednjih dvadeset godina sve i svašta ovde izređalo na vlasti.
"Samo da maknemo Skota, pa ćemo onda da se pozabavimo..."
Previše je tema čekalo na maknuće skota, ne samo pitanje autonomije pokrajina (tj. samo Vojvodine), a da nije dočekalo svoj čas - opet zbog "viših razloga".
Ova tema je ponovo izbila u prvi plan nedavnim medijskim šamaranjem između Sergeja Trifunovića i Nenada Čanka, nakon nadasve netaktične izjave prvog na protestu u Novom sadu i standardno šibadžijske reakcije drugog (ovoga puta bez plastificiranih "bratanica"). Koliko je sve to ispalo glupo, govori i mlaka reakcija javnosti na poslednje zajebavanje skupštinske većine na račun Vojvodine, od pre dva dana. Zato što je odbijanje predloga Zakona o finansiranju Pokrajine, iako daleko opasnije ne samo po pokrajinu već i po celu republiku, ipak medijski manje primamljivo od međusobne psovačine opozicionih lidera - sa i bez navodnika.
Dvadesetak godina kasnije, u Srbiji je formiran jedan opozicioni blok koji namerava da iznova na smetlište istorije oduva Miloševičev režim, ovoga puta oličen u nekadašnjem ministru informisanja u Vladi narodnog jedinstva iz 1999. i njegovim radikalima zaogrnutim postavom vučje kože izvrnutom naopačke. Savez za Srbiju (SZS) čine uglavnom demokrate - od DS (koju su skoro u potpunosti zajedno sjebali Vučić spolja i buljuk bivših predsednika iznutra) do gomile sitnih ex-DS partijica i pokreta koje su formirali bivši predsednici i funkcioneri Demokratske stranke. Na to treba dodati nešto bivših koštunjara i rusofila, pokret Dveri i neke odbegle poslanike koji trenutno traže pečat iza koga bi mogli da formiraju nove poslaničke klubove u parlamentu.
SZS po organizaciji i razlogu okupljanja (i stanju u kome se nalazi Srbija) više podseća na SZP nego na DOS (što im se najčešće spočitava). SZP je nastao u "sveže" posleratnom stanju, dok je SZS formiran u stanju koje - nažalost - sve više podseća na predratno. Sa druge strane, "Sporazum sa narodom" koji SZS deli tokom protesta "1od5miliona" donekle liči na nekadašnji DOS-ov "Ugovor sa narodom" iz 2000. godine, mada više po formi nego po suštini.
Na primer, tačka 1 DOS-ovog Ugovora glasi: "Usvojićemo deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog Ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa." To je bilo najbliže što se tiče ustavnog položaja automnih pokrajina (pokrajine?) u sastavu Republike Srbije.
U Sporazumu SZS - ni toliko.
"Samo da smaknemo Vučića i naprednjačko zlo, izborimo fer i poštene izborne uslove (ili idemo na bojkot), pobedimo, onda formiramo ekspertsku vladu na godinu dana, ona raspiše prave fer izbore, pa ćemo onda videti ko koliko vredi."
U Sporazumu SZS - ni toliko.
"Samo da smaknemo Vučića i naprednjačko zlo, izborimo fer i poštene izborne uslove (ili idemo na bojkot), pobedimo, onda formiramo ekspertsku vladu na godinu dana, ona raspiše prave fer izbore, pa ćemo onda videti ko koliko vredi."
Lepo i jednostavno zvuči, ali i delom šuplje odjekuje
Ako se držimo teme ovog teksta, tj. ustavnih promena iz 1989. kojima su de facto ukinute autonomne pokrajine u Srbiji na današnji dan pre 30 godina, onda itekako ima razloga za ne baš malu dozu zabrinutosti po tom pitanju. Ne samo činjenično ukidanje (i današnje zakidanje) autonomije, već sama suština kako Miloševićevog Ustava iz 1989. tako i onog Koštuničinog iz 2006. pokazuje da politička klasa u Srbiji nema mnogo volje da nešto menja na tom planu. Baš kao ni ona ekipa "na drugoj obali Dunava", koja na to odgovara sopstvenom bandoglavošću, obilato koristeći kao razlog nepoverenja (pa čak i neučestvovanja) činjenicu da se među osnivačima SZS i kreatorima Sporazuma nalaze i Dveri.
A Dveri su po pitanju autonomnih pokrajina "govorile" i ovo:
Teško da tu ima dovoljno prostora - ili makar margine - za sporazum ili dogovor.
Jer... Srbija je ovo, bre.
No, ovakvi i slični ultimativni stavovi se mogu neutralisati jasnom političkom agendom svih aktera na domaćoj sceni, uključujući Dveri i "autonomaše" ali i same građane koji o svemu tome treba da iskažu stav i donesu sud na spomenutim budućim "fer i demokratskim izborima". Osim toga, sva prašina i odijum usmereni su na Dveri, a da se pritom (svesno ili ne) previđa činjenica da u SZS sedi i Milan Stamatović, lider tzv. "Zdrave Srbije" koji pored opozicionog delovanja ima običaj da u svom ataru pravi nekakve kampove za vojnu obuku maloletne dece i to u saradnji sa veoma sumnjivom ekipom tipova iz Ruske Federacije koja ga često obilazi i donosi razne "darove" - od bajkerske i vojne opreme do svakakvih fiks-ideja, koje je svojevremeno plasirao i Tomislav Nikolić zajedno sa tom istom "braćom" koja podržavaju "ustavni poredak i celovitost Srbije". Samo još ne rekoše i po kom to Ustavu.
Evo sad će, tek što nisu.
Nakon pada Vučića i njegovog čopora sa vlasti, Srbija mora da sedne, hladne glave debelo porazmisli o tome šta sa sobom hoće, kakva da bude, i da li uopšte da je bude. Da odluči da li je i dalje važnije besmisleno glupiranje i koketiranje sa Miloševićevim idiotarijama iz 1989. koje su nas dovele do ruba raspada ovog društva i njegove države, ili izgradnja Srbije budućnosti iz koje se ne beži nego u koju se vraća - i to ne sahrane radi, već da bi se u njoj normalno živelo.
Sa ili bez Kosova?
Sa ili bez autonomne Vojvodine?
"Hajde da prvo oborimo Vučiće" pa ćemo onda videti šta dalje, sa tim i mnogim drugim problemima.
OK - hajde.
Ali, ako nakon toga sve bude nastavilo da se kreće po starom, uz novu šminku, čemu onda ova priča? Svakako da rešenje nije ni u kukavičjem jajetu "regiona" koje je pokušao da podmetne Dinkić, u nameri da od jedne centralizovane Srbije napravi nekoliko Srbijica, podjednako "regionalno centralizovanih". Onda slobodno možemo da vratimo i 28. mart za Dan državnosti. Ili Dan bezdržavnosti, jer razlike (skoro da) neće biti.
A šta ćemo onda, takvi, sa Srbijom bez njenih građana?
Bez autonomije svakog pojedinca, građanina ove države, sve druge autonomije bilo čega neće imati ama baš nikakvog smisla. Nema autonomije Vojvodine bez autonomije građanina. Nema međunarodne autonomije Srbije bez autonomije Vojvodine. Bez međunarodne autonomije Srbije neće biti ni autonomije Kosova, kako god na nju gledali svako sa svoje strane Ibra. Podržite i glasajte za onoga ko vam to jasno i glasno ponudi i garantuje da će uraditi. Ovi bilmezi koji već osmu godinu glumataju vlast, u koaliciji sa starim ortacima iz Miloševićeve jazbine, to svakako ne žele niti mogu da urade.
Ostaju nam svima ovi u kakvoj-takvoj opoziciji, od udruženja i pokreta do stranaka, jer ionako druge nemamo. Da završimo već jednom sa Miloševićevim zlom koje divlja punih trideset godina, i još bi.
Da više nikada ne pričamo o 28. martu kao danu kada se u Srbiji "slavilo" ludilo.
Ako je i od nas, za nas - mnogo je.
appendix:
Jer... Srbija je ovo, bre.
No, ovakvi i slični ultimativni stavovi se mogu neutralisati jasnom političkom agendom svih aktera na domaćoj sceni, uključujući Dveri i "autonomaše" ali i same građane koji o svemu tome treba da iskažu stav i donesu sud na spomenutim budućim "fer i demokratskim izborima". Osim toga, sva prašina i odijum usmereni su na Dveri, a da se pritom (svesno ili ne) previđa činjenica da u SZS sedi i Milan Stamatović, lider tzv. "Zdrave Srbije" koji pored opozicionog delovanja ima običaj da u svom ataru pravi nekakve kampove za vojnu obuku maloletne dece i to u saradnji sa veoma sumnjivom ekipom tipova iz Ruske Federacije koja ga često obilazi i donosi razne "darove" - od bajkerske i vojne opreme do svakakvih fiks-ideja, koje je svojevremeno plasirao i Tomislav Nikolić zajedno sa tom istom "braćom" koja podržavaju "ustavni poredak i celovitost Srbije". Samo još ne rekoše i po kom to Ustavu.
Evo sad će, tek što nisu.
Nakon pada Vučića i njegovog čopora sa vlasti, Srbija mora da sedne, hladne glave debelo porazmisli o tome šta sa sobom hoće, kakva da bude, i da li uopšte da je bude. Da odluči da li je i dalje važnije besmisleno glupiranje i koketiranje sa Miloševićevim idiotarijama iz 1989. koje su nas dovele do ruba raspada ovog društva i njegove države, ili izgradnja Srbije budućnosti iz koje se ne beži nego u koju se vraća - i to ne sahrane radi, već da bi se u njoj normalno živelo.
Sa ili bez Kosova?
Sa ili bez autonomne Vojvodine?
"Hajde da prvo oborimo Vučiće" pa ćemo onda videti šta dalje, sa tim i mnogim drugim problemima.
OK - hajde.
Ali, ako nakon toga sve bude nastavilo da se kreće po starom, uz novu šminku, čemu onda ova priča? Svakako da rešenje nije ni u kukavičjem jajetu "regiona" koje je pokušao da podmetne Dinkić, u nameri da od jedne centralizovane Srbije napravi nekoliko Srbijica, podjednako "regionalno centralizovanih". Onda slobodno možemo da vratimo i 28. mart za Dan državnosti. Ili Dan bezdržavnosti, jer razlike (skoro da) neće biti.
A šta ćemo onda, takvi, sa Srbijom bez njenih građana?
Bez autonomije svakog pojedinca, građanina ove države, sve druge autonomije bilo čega neće imati ama baš nikakvog smisla. Nema autonomije Vojvodine bez autonomije građanina. Nema međunarodne autonomije Srbije bez autonomije Vojvodine. Bez međunarodne autonomije Srbije neće biti ni autonomije Kosova, kako god na nju gledali svako sa svoje strane Ibra. Podržite i glasajte za onoga ko vam to jasno i glasno ponudi i garantuje da će uraditi. Ovi bilmezi koji već osmu godinu glumataju vlast, u koaliciji sa starim ortacima iz Miloševićeve jazbine, to svakako ne žele niti mogu da urade.
Ostaju nam svima ovi u kakvoj-takvoj opoziciji, od udruženja i pokreta do stranaka, jer ionako druge nemamo. Da završimo već jednom sa Miloševićevim zlom koje divlja punih trideset godina, i još bi.
Da više nikada ne pričamo o 28. martu kao danu kada se u Srbiji "slavilo" ludilo.
Ako je i od nas, za nas - mnogo je.
appendix:
28. marta 2003. u jami na Fruškoj Gori pronađeno je telo Ivana Stambolića. Ubijen je metkom u potiljak i bačen u živi kreč. Identifikovan tek po patikama.
28. marta 2019. u Beogradu, na ulici, napadnut je Rodoljub Šabić, dugogodišnji republički Poverenik za dostupnost informacija od značaja javnosti. On je izjavio da "ovo nije politički inspirisan napad" - time je stvar još užasnija, jer upravo kradikalska politika nasilja stoji iza ovakvih naizgled nasumičnih napada, zarad dodatnog podjarivanja atmosfere u kojoj niko nije siguran ukoliko nije "na liniji". Pa čak ni tada. Zapravo, napad jeste politički inspirisan i uperen na ama baš svakoga. Šabić je večeras bio samo pokazna vreća za udaranje, lakmus opšteg stanja u društvu (koje se bliži crvenoj liniji) - možda čak i bez naloga. Jednostavno, bilo je "Eno ga onaj antiprotivni, vido sam ga ja na teve, udri tebra!"
Onaj debeo i okrvavljen kažiprst Mrcine Požarevačke i dalje je uperen u svakoga od nas.
28. marta 2019. u Beogradu, na ulici, napadnut je Rodoljub Šabić, dugogodišnji republički Poverenik za dostupnost informacija od značaja javnosti. On je izjavio da "ovo nije politički inspirisan napad" - time je stvar još užasnija, jer upravo kradikalska politika nasilja stoji iza ovakvih naizgled nasumičnih napada, zarad dodatnog podjarivanja atmosfere u kojoj niko nije siguran ukoliko nije "na liniji". Pa čak ni tada. Zapravo, napad jeste politički inspirisan i uperen na ama baš svakoga. Šabić je večeras bio samo pokazna vreća za udaranje, lakmus opšteg stanja u društvu (koje se bliži crvenoj liniji) - možda čak i bez naloga. Jednostavno, bilo je "Eno ga onaj antiprotivni, vido sam ga ja na teve, udri tebra!"
Onaj debeo i okrvavljen kažiprst Mrcine Požarevačke i dalje je uperen u svakoga od nas.
No comments:
Post a Comment