GRAĐANSKI KRUG: Govori da bih te video

4. januar, u svetu poznat i kao Brajev Dan, datum je kada se obeležava dan rođenja Luja Braja (Louis Braille, 04.01.1809 - 06.01.1852), izumitelja Brajevog pisma koje danas koriste milioni slepih i slabovidih ljudi širom planete. Iako ovaj dan nije državnik ni u jednoj zemlji, to jeste zgodna prilika za škole, humanitarne i nevladine organizacije da pokrenu aktivnosti na podizanju svesti o problemima sa kojima se svakodnevno suočavaju ljudi oštećenog vida, kao i važnosti što većeg broja štampanih i elektronskih izdanja na tom pismu kako bi slepi i slabovidi imali iste šanse kao sav ostali svet.

Braj je još kao mali ostao teško oštećenog vida na oba oka, nakon nesreće, što ga nije sprečilo da tokom školovanja dobije stipendiju Francuskog Kraljevskog instituta namenjenu mladima sa oštećenim vidom. Još kao učenik, uspeo je da razvije taktilni kod (zasnovan na vojnom kriptografskom kodu Šarla Barbijerija) uz pomoć koga su slepi mogli lako i brzo da uče, čitaju, pišu, pa čak i komponuju i sviraju jednostavnije melodije. Svoj rad je objavio po prvi put 1824. godine, kada je imao samo 15 godina, a prvu knjigu o principima svog pisma izdao je već 1829.

Brajev sistem (Brajeva azbuka) je način zapisivanja slova i brojki pomoću 1 do 6 tačkica raspoređenih u 3 paralelna reda. Upravo ta jednostavnost sistema omogućila je brzo štampanje velikog broja knjiga na ovom pismu, na veliku radost slepih i slabovidih koji su tako dobili šansu da ravnopravno sa svojim vršnjacima čitaju i uče iz njih.

Kao što je to slučaj i sa brojnim drugim umnim ljudima, šira javnost slabo zna da i Srbija ima svog Braja. To je Veljko Ramadanović (Korbovo kod Kladova 27.09.1874 - Beograd 21.07.1943), srpski specijalni pedagog i socijalni radnik na polju zaštite "slepe, gluve, slabomislene, telesno invalidne, vaspitno zapuštene dece i dece sa govornim manama". Nakon stručnog školovanja u Pragu vraća se u Srbiju, i 1896. godine otvara prvi srpski Zavod za gluvonemu decu u Požarevcu. Iste godine je završio adaptaciju Brajeve azbuke na srpski jezik i ćirilicu, u nameri da otvori posebnu školu i za slepu decu. Tokom Prvog svetskog rata, nakon povlačenja kroz Albaniju, bio je angažovan kao učitelj među ranjenicima od kojih su mnogi usled povreda izgubili vid ili sluh. Konačno, uspeva mu da otvori prvu školu za oslepele i ogluvele srpske vojnike, i to 1917. godine u Bizerti (Tunis). Srpska vlada 1918. zvanično njegov sistem proglašava Brajevom azbukom za srpski jezik, i odobrava štampanje Ramadanovićevog prvog srpskog bukvara za slepe "Moje prvo radovanje". Nakon završetka rata, škola se 1919. seli u Zemun, gde se i danas nalazi i nosi ime svog osnivača.

Pored škole u Zemunu, Ramadanović je između dva svetska rata bio osnivač i brojnih drugih specijalnih škola, domova, udruženja i instituta za decu i odrasle koji imaju problem sa vidom i sluhom. Učestvovao je na brojnim međunarodnim stručnim skupovima, sa kojih je uvek donosio priznanja za svoj rad. Tako je, na primer, 1937. dobio zahvalnice Bečkog zavoda za slepe i Kongresne biblioteke u Vašingtonu, kojima je poslao knjige štampane Brajevom azbukom na srpskom jeziku. Takođe, međunarodne skupove je organizovao i u tadašnjoj Jugoslaviji. Na skupu u Zemunu (1931), učesnica je bila i čuvena američka spisateljica i pedagog Helen Keler (Helen Keller, 1880-1968), koja je ostala slepa i gluva godinu dana nakon rođenja. Čuvena je njena rečenica "Gluvonemoslepi su najusamljeniji ljudi među svima na svetu, jer su oni ti koji bulje u mrak u kojem jedino mrak bulji u njih." Da nema Brajeve azbuke, nikada ne bi smo znali za ovu njenu misao kao što ni ona nikada ne bi znala za nas.

Koliko god Brajev rad bio, podjednako je neverovatno birokratsko ponašanje među državama koje se i dalje praktikuje - resitriktivno međunarodno slovo zakona na polju autorskih prava brani da se knjige pisane nacionalnom varijantom Brajeve azbuke iznose iz zemalja porekla. Jednostavno - knjige na engleskom, pisane u Britaniji, ne mogu se preneti u SAD, Kanadu, Australiju ili Indiju; one na srpskom ne mogu da se nose iz Srbije u Republiku Srpsku tj. BiH; one na nemačkom ne mogu iz Nemačke u Austriju ili Švajcarsku, na španskom iz Španije u bilo koju zemlju Latinske Amerike... i tako dalje, u nedogled. Zbog toga, slepi ne mogu da čitaju ništa što nije štampano tj. poreklom iz njihovih zemalja.

Danas se samo 5% od sveukupne štampe po Braju, nalazi u nekom svima dostupnom formatu, zbog čega samo 10% slepe dece u nerazvijenim i zemljama u razvoju mogu da idu u odgovarajuće škole. Jednostavno - vlade, škole i humanitarne organizacije iz bogatijih ne mogu da pošalju pomoć stanovništvu siromašnih zemalja upravo zbog tih ograničenja.

Radi prevazilaženja ovog problema, 2013. godine je postignut međunarodni dogovor u Marakešu, tzv. Marakeški sporazum (ne treba ga mešati sa istoimenim sporazumom iz 2018. koji se odnosi na rešavanje problema migrantske krize u svetu), čiji pun naslov glasi: Marakeški ugovor o olakšanju pristupa objavljenim delima za osobe koje su slepe, koje imaju oštećenje vida ili imaju drugih poteškoća u korišćenju štampanih materijala. Ovaj sporazum je usvojen od strane EU u februaru 2018 (za razliku od svog "imenjaka" iz decembra iste godine). Problem je u tome što ovaj međunarodni ugovor nema obavezujuću formu na nacionalnom nivou, zbog čega je neophodno da nacionalna zakonodavstva budu ojačana nacionalnim zakonskim rešenjima koja u sebe inkorporiraju Marakeški sporazum, čime će olakšati pristup materijalu namenjenog slepim ljudima širom sveta.

Nema razloga da tako nešto ne bude i urađeno. Barem ne od onih koji se smatraju za razumne.
Danas je 4. januar, svetski dan Brajevog pisma. Da li je onim građanima Srbije - koji imaju oštećen vid, sluh i govor - zaista svejedno u kakvoj zemlji žive? Možda ne mogu da nam to kažu, ili mi ne možemo njih da čujemo?

Ukoliko ćutimo, nećemo postati nepostojeći samo za naše slepe i gluve sugrađane, već i za same sebe.