Ljubav je...

12. maja 1984. Vinston Smit zapisuje u svoj Dnevnik (koji krije u rupi u zidu, van dometa telekrana):

"Sloboda je kada slobodno kažeš da je dva plus dva jednako četiri. Kada to možeš, sve ostalo dolazi samo."

Islednik O'Brajen mu te bubice slobode ubrzo izbija iz glave uz pomoć sprave za mučenje, objašnjavajući da zbir 2+2 zavisi samo od toga da li će Partija reći 3, 4 ili 5. I da se samo na taj način - odricanjem od slobode da su dva i dva četiri - iskazuje prava i iskrena ljubav prema Velikom Bratu.

Tako, i nikako drugačije. Sve ostalo je izdaja.

Kako se onda zove "sloboda" u kojoj što ti je manja penzija ili plata to te više ubeđuju da ti nikada nije bilo bolje? Pa i stanovnike Okeanije su ubedili da im nikada nije bilo bolje kada su im povećali dnevno sledovanje čokolade sa 25 na 30 grama dnevno... iako su pre toga dnevno sledovanje od 50 grama prvo prepolovili, zbog stabilizacije budžeta kako bi pomogli "naše momke na frontu".

Kako se zove kada ti od 100 uzmu deset, pa ti kažu da su ti vratili desetinu od toga i da ti je zato sada bolje nego ikada? Kada te besomučno i svakoga dana najgori đaci u generaciji ubeđuju da je 100-10=90 pa 90+9=99 i da 99 ne samo da nije manje ili jednako, već je veće od 100? Tako i nikako drugačije.

Ili da se neka umanjenja od 10% pišu kao -20, -25, -30...?

Ili da zbog toga svi volite Dugačkog Brata, jer i on voli vas?

grb Ministarstva Ljubavi u Okeaniji (Orvel "1984")

To se zove institucionalizovano ludilo.

Takva društva nikada ne traju dugo.

***

"Ti si moja čokolada, Dugački Brate. Što te manje imam, to te duže volim.", zapisao je 13. maja 2018. u svoj Dnevnik jedan službenik srbistanskog Ministarstva Istine. Onaj koji ne samo da se ne krije od telekrana, već se ne skida sa njega. Onaj, koji se odaziva na Konj22.