Ogledi o liberalizmu - 3. deo

Glava 3: Hobs i nova politička veština

Po Hobsu, sam narod (skup ljudi koji ne žele da žive u strahu) u određenoj formi preuzima političku inicijativu. Potenciraju se potrebe svakoga i svih - sigurnost i mir. Sada, zadovoljni i glupi počinju da žele da budu zadovoljni i traže način kako da do toga dođu. Zbog toga moraju da postanu inteligentni.
Hobs postavlja pitanje i daje odgovor o mestu kralja i monarhije kao institucije, a naročito o mestu religije u definiciji političkog tela.

Hobs: "Ni PRIRODA ni BOŽJA MILOST ne mogu da ujedine ljude; to može samo VEŠTINA, politička veština kao imitacija prirode. Temelj te nove političke veštine, koji je čvršći od bilo kojeg mišljenja, jedna je posebna strast - STRAH OD SMRTI."

Po Makijaveliju strah je posledica veštine, dok Hobs teži da strah učini uzrokom političke veštine. Načelo poretka nije traženje dobra već bežanje od zla.
Rat svakog protiv svakog (građanski rat) predstavlja prirodno stanje čovečanstva po Hobsu. U miru, razdružena samoljublja pojedinaca su u strahu od javne sile (vladara); u građanskom ratu se suparništvo razotkriva i otvoreno i burno manifestuje - što je prirodno stanje.

Paskal: "Svi ljudi prirodno mrze jedni druge."

DOBRO i ZLO ne postoje po prirodi stvari - dobijaju smisao samo kada se prevaziđe prirodno stanje, i kada društvo proglasi zakone koji te pojmove definišu. Priroda nije dobra, zlo ne potiče od greha već od prinude, te se ne leči milošću već veštinom. Ljudi moraju da budu inteligentni jer ih na to primorava strah od smrti, kao najmoćnija strast. Ljudi su prinuđeni da budu inteligentni ukoliko žele da budu zadovoljni. Razum se rađa iz straha od smrti.
Odustajanjem pojedinca na pravo na sve, u cilju samoočuvanja, može se prekinuti izvor rata. Pojedinci se međusobno vezuju ugovorom na ovakvo ponašanje, a za kontrolu sprovođenja ugovora i izvršenje kazne ugovorne strane sporazumno ovlašćuju nekoga ko se obavezuje da donosi zakone neophodne za građanski mir, te da silom garantuje poštovanje tih zakona. Pravo na sve svih pojedinaca, prenosi se na suverena (vladara), te tako on stiče apsolutno pravo na sve sebi potčinjenih pojedinaca a u cilju realizacije njihovog (opšteg) dobra.

SUVEREN - LEVIJATAN - VEŠTAČKI ČOVEK - SMRTNI BOG

On osigurava građanski mir.
Podanici se ponašaju miroljubivo jer se plaše suverena.
Moralno odobravanje snage dobrog, transformiše se u odobravanje prava pojedinca - ovo je jezik vrednosti liberalizma.
Osim prava pojedinca, kao karakteristike liberalizma javlja se i predstavništvo - delegiranje sopstvenih prava svakog pojedinca na jednog dogovorenog predstavnika - suverena. Radi se o tome da se akcije suverena, ma kakve one bile, priznaju kao sopstvene.
Razlika između građanskog društva i države: građansko društvo je mesto jednakih prava, dok je država instrument tog društva, koji osigurava red i mir. Ideja predstavništva je neodvojiva od toga - ujedinjenje građanskog društva i države ide preko ideje predstavništva.
Predstavnik političkog tela je zaslužan za postojanje i čvrstinu građanskog društva, on je izvor društvene egzistencije.
Poslušnost ne postoji u prirodi, ali je neophodna za građanski mir - ima svoj izvor samo u sporazumu, zasnovana je na pristanku onog koji je spreman da sluša.

Hobs: "Podanik ne može niti da optuži niti da ubije suverena, jer bi to predstavljalo samooptuživanje i samoubistvo, obzirom na predstavničku prirodu/suštinu suverena u odnosu na građanina."

Hobs: "VOLJA je stvar pojedinca. Ne postoji transfer volje, tj. predstavljanje nečije volje tuđom voljom. Podanik prepoznaje akcije suverena kao svoje, ali to uopšte ne znači da u volji suverena ne prepoznaje sopstvenu, volju podanika."

Pojedinci slušaju suverena ili zato što su zadovoljni mirom koji im on garantuje, ili zato što im on preti kaznom.
Osnovna strast svih ljudi je želja za vlašću, i uvek za sve više vlasti. Ova želja se gasi samo sa smrću. Ljudi se razlikuju samo po većem ili manjem intenzitetu te želje.
Ako pojedinci čine ukupnu moć, da bi se ujedinili treba da sačine nad sobom moć neuporedivo veću od njihovih pojedinačnih - treba da sačine najveću moć koju mogu da zamisle ili moć od koje veću ne mogu ni zamisliti. Ovo je definicija NEOGRANIČENE ili APSOLUTNE moći.
Svemoćno biće (BOG, KRALJ - "Božji predstavnik" itd.) ne daje smisao postojanja apsolutne vlasti koja ga predstavlja, već nasuprot, nemoćna bića stvaraju apsolutnu moć da bi se izlečila od slabosti. Apsolutna moć nije Božji nego ljudski predstavnik, ne potiče od božje sile nego od ljudske slabosti.
Aristotel je smatrao da politički poredak potiče od ljudske veličine i snage. Hobs smatra da se politički poredak rađa iz ljudske nemoći.
ZAKON koji uvodi suveren ne sprečava ljude-atome da se kreću, on ih sprečava da se međusobno povređuju.

• DEMOKRATSKO DRUŠTVO - vladavina zajedničke volje
• LIBERALNO DRUŠTVO - zakonita sloboda pojedinca

Bitno je jedinstvo demokratske i liberalne definicije društva.


Pitanje:
Šta će biti sa obavezom da se sluša suveren ukoliko naredi akciju suprotnu ideji koju podanik ima o Božjem zakonu ili o Božjoj volji? Šta se dešava suverenu u sukobu sa religijom?

Odgovor:
Sve što je ljudsko u vlasti je suverena (Levijatana), pa tako i religija, jer bez obzira na božansko poreklo, ona se obraća ljudima i oni je propovedaju.

CRKVA = političko telo koje čine hrišćani

Treba stvoriti političko telo koje je otporno na sukobe grada i crkve. Hobs želi da ukine političku moć crkve.

Hobsov cilj je stvaranje TREĆEG GRADA - TREĆEG SVETA.

***

Kod nas su danas u primeni dva Hobsova principa, naravno na nama svojstven, head-over-heels način:

1. Svi protiv svih, osnovna je premisa svakog našeg predizbornog stanja. Dao Bog, to je makar kod nas učestalo, da se može smatrati skoro pa apsolutnim kontinuumom, vremenskom strunom koja spaja prošlost i sadašnjost, pa se čak one međusobno ne mogu razlikovati. Ukoliko uopšte ima razlike, mada se generatori "alle gegen alle" stila života trude da nameću uglavnom življenje unatrag. Predizborno v.d. privremeno organsko stanje aeternitatis, uvek pred, do- ali nikad i konačno otelotvorenje, koje naravno predstavlja i kraj tog stanja. E, to ne može. Očigledan primer ovog stila su negotinski Četvrtci bez kraja, ali i ona pokvarena fora koja se već godinama potura "ako ne glasate sada za nas, onda ima da pobede oni drugi, a tek tada ćete da vidite kakva će nesreća da vas snađe" - to lupe, pa naprave koaliciju sa trećima koji su upola grđi od drugih. I stalno tako, pod vidom oslobađanja građana od brige za sopstvene živote. Samo da nisu nesrećni, i da biraju inteligentno.
   
2. Kada smo već tako lepo napujdali građane-birače jedne na druge, red bi bio da održimo i neke izbore, da nam tako napaljeni malo delegiraju svoja prava, a mi ćemo da im osiguramo građanski red i mir, plus da ne povređuju jedni druge - zna se ko to ovde jedino sme. I tako ciklično, u intervalima po potrebi svih sorti Suverena.
   

Ova naša varijanta lust for power, ta tolika žudnja za moći, duboko je ukorenjena u sve pore našeg demokratskog (ali ne i liberalnog) društva, da se sve više čini kako je broj Suverena, Levijatana čak i veći od broja građana. Dakle, ipak se radi o volji većine ...
U laboratorijskim eksperimentima je naučnicima uspelo da pokažu kako u trenucima približavanja neminovne smrtne opasnosti kod ljudi rastu naglo dva nagona, ili bi se pre moglo reći modela ponašanja:

1. opšta besomučna grabež svega što nije pričvršćeno povećim holšrafom za obližnju stenu ili betonski blok,
2. neverovatan skok libida, želje ne za produženjem vrste već striktno za seksom

Interesantno, ali i naši savremeni Levijatani žive pod ovakvim opterećenjem konstantno, pa se shodno tome odgovarajuće i ponašaju. Ne trebaju im laboratorije, kada već imaju Srbijicu pri ruci. Kakav eksperiment!

Nego, gde je tu TREĆI NEGOTIN, to je ono što mene interesuje.

Thomas Hobbes - Wiki
Leviathan (book) - Wiki
Project Gutenberg - Leviathan (html, doc, engleski)

Međuogled o razumu i osećajnosti

Kao prvo:

Oživeo sam. Jeste da sam i dalje na korak do upale pluća, ali ponekad valja verovati i lekovima a ne samo "ako Bog da", "daj šta daš" ili čuveno "neće mene". Hoće. I dalje se nadam da nije H1N1 (imam velike šanse da nije - a ako jeste, evo još jedne stvari u kojoj ću ovde da budem prvi...).
Izem si primat.
Dakle - vratio sam se. Hm, hoće me to prečesto (kao onomad, kad se 2003. “vratih sa groblja”, a i ranije ...). I opet će, verovatno. Šta ćete, fatum est.

Kao drugo:

Da li ima iko normalan na kugli Zemaljskoj (Vatikan je konačno priznao da Zemlja nije ravna niti centar Svega, za razliku od svih ПЦ, koje i dalje ni makac od Konstantina) ko sumnja da buzdovan fudbalerski Vidić ne plaća porez? I to još u Engleskoj (državi u kojoj živi i radi, ne u ovoj našoj zajebanciji), jednoj od zemalja koje su odavno izmislile i uvele PDV (kod njih se to zove VAT - value added tax, ili čuveni gastarbajterski mehrwertsteuer). Kod njih Anglikanska crkva (napola protestantska od katoličke) plaća porez. Da li znate zašto su uopšte i uveli VAT? Da se plemići ne bi prekomerno bogatili, više od Kralja. Tako se valjda vlada u monarhijama, danas se tako štiti društvo i država od nenormalnog gomilanja kapitala i moći - svuda osim u Srbiji, gde je to naravno naopako. A u UK je crkva dobra samo onoliko koliko sluša vladara, tj. kralja. Pošto već neko vreme imaju kraljicu (šta je to par vekova za njih), crkvom glavari Kanterberijski biskup. Kraljica, na njihovu sreću, inače je u vremena kraljeva-poglavara radno mesto biskupa iz Kanterberija bilo veoma prometno. Kod njih je odavno prošlo doba Crne Guje. Kod nas još nije.
Da vas podsetim: i monarhija i republika spadaju u građansko društveno uređenje. Obe koketiraju sa crkvom, ali joj ne daju preterano da maše krilima.
btw
Nekada sam iskreno navijao za Zvezdu, kao student išao na skoro sve utakmice i pratio ONU generaciju - dok se u ovoj zemlji igrao fudbal. Danas volim da pogledam utakmice prebogatog ManUtda, iako u zadnje vreme sve više potkupljuju nekada uzorne engleske sudije. Volim, zato što ipak umeju da izgube i od nekih sasvim bezveznjakovića.
A Vidić jeste klipan kome su pare udarile u glavu, ali koga deru za porez. I treba, kada je postao mašina za iznuđivanje novca, poput ostalih. Srbija od njegovih para nema ništa, ali od ovih "naših" bi nešto i mogla da ima. Znate na koga već mislim. Na korisnike priloga.

Kao treće:

SPC nije stožer srpske duhovnosti nego duhovnosti vernika pravoslavnih hrišćana koji žive u Srbiji (nisu svi Srbi, aman!).
SPC nije stožer srpske kulture jer je to vreme romantizma i očuvanja identiteta pod Turcima prošlo. Ovo danas nisu Turci, ne zezajte se, ovo su naši. Šta, ponašaju se isto? Ne: ponašamo se SVI isto, a to ne vodi ničemu.
Očuvanje srpske (predivne) kulture tokom XV-XVIII veka već u XIX je dobilo drugačiji stil, a gde ne bi u XXI. Ej bre, 2010. je još malo, a ne 1010.! Kolektivni hiljadugodišnji rikverc do besvesti i besmisla.
Danas se identitet društva ne čuva po crkvama i saborima (ne mislim na bljuvotinu od Guče, e tu bi Crkva stvarno morala da reaguje), već u društvu slobodnih i slobodumnih građana (to je Martin Luter znao još pre pet vekova). Poput onog koje vlada u Francuskoj još od kraja XVIII veka. Kakvo god da je, ne možemo mu prismrditi. Zbog zatucanosti "vernika", ali i "nevernika", podjednako. Naravno - naših, da ne bude slučajno neke zabune.
Veliki Mali Čovek nam je lepo rekao "budimo ljudi iako smo Srbi". I uporno ga niko ni dan danas ne sluša. Ovom rečenicom je nekada rođ. građanin Gojko Stojčević a danas pok. Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački, patrijarh srpski G.G. Pavle, zaslužio da bude podjednako i duhovni i svetovni lučonoša Srbije. Za razliku od licemernih bitangi i u mantijama i u armanijima koje liju krokodilske suze i vrište u mikrofone, dok šutka ispod stola traje li traje.
Zbog njega, i samo zbog njega i ničega i nikoga drugog, Zoran je uveo veronauku u škole. Zajedno sa građanskim vaspitanjem, ne kao kontrameru, već zajedno, da nam se deca svemu nauče, da ne budu slepci kod očiju.
I, ko je danas agresivniji? Ma nemojte mi reći da su to "građanci", ne lažite sebe, mene nećete.
Zato što Dvojica više nisu živi.

Kao četvrto:

Moje domaće, kućno vaspitanje je daleko iznad onog koje se potura pod "srboslavnim", ili "komunjarskim". Moj lični idol je Dositej Obradović, prosvetitelj, lučonoša. I njegovi naslednici Jova Zmaj, Knez Mihailo, Pupin, Đorđe Stanojević, Radomir Konstantinović, Mirko Đorđević. Moj lični stav je stvoren onoga dana kada sam postao student - Svet me '86. puko svom svojom silinom u glavu, jedva sam ga preživeo. (Mene, ljakse iz nekog smrdljivog Negotina, kome su prvi pomogli drugari, ti prepotentni Beogradžani, koji su me od prvog dana prihvatili kao svog, a ne Negotinci, poznanici) Ali jesam, i svakoga dana od tada rušim zidove opsena koje bitange grade na sve strane. Ne baš uvek uspešno, ali i to je za ljude.
Kao glupog klinca nije me interesovalo ništa drugo nego da se "pankerišem" (drndam gitaru, nosim kožnjak sa bedževima, cepam pivčugu, "hateall" i tako to). Samo školovanje na pravim a ne napazarenim studijima stvara širokoumnog čoveka. I "ostalima" je spas jedino u čitanju i razumevanju toga što pročitaš. U želji da znaš i razumeš. To crkva ne dopušta, i oko toga nemam nameru da polemišem ni trena. Ako hoćeš “znanje i poimanje” - u Bogosloviju, inače bespogovorno vjeruj. Žao mi je, ali ja bih i dalje voleo da znam sve - informatiku, fiziku, jezike, ekonomiju, vjeronauk i sociologiju (nema danas normalnog filosofa na svetu koji religiozno učenje, ma koje bilo, ne svrstava pod sociologiju - uopšte ne tvrdim da pritom i sami nisu vernici, naprotiv).
Nauka, i filosofija sa njom, nasleđe antičke Grčke, zatrti su onoga dana kada je rimska bitanga, Cezar Konstantin "ugledao znamenje krsta na nebu kao predznak pobede u ratu sa svojim sinovima i braćom" pa hrišćanstvo proglasio Imperijalnom Religijom. Od tog trenutka hrišćanstvo više nije vera ljubavi, nego religija mača balčaka okrenutog nagore. Crkva sv. apostola Petra (njegov je krst, mač, suprotno okrenut – satanisti su tu samo najobičnije plagijatorske budale, buljuk paćenika koji, za razliku, nisu uspeli), kako joj je prvobitno nadenuto ime. Nikada to Isus nije izgovorio, prekinite da falsifikujete "svoje" knjige, Vjerujući. Nikada. Ali pastiri i ribari duša jesu.
Kao što nikada ništa na ovom kilavom ali našem jedinom svetu nije bilo besplatno, za džabe. I nikada nas tako nešto nisu ni učili - čak ni komunisti (oni su to zvali samo malo drugačije). Poslednji koji su ustvrdili da su Majka Zemlja, Brat Vuk i Sestra Mesec slobodni i svačiji, bili su Ludi Konj i Bik koji sedi - onom buzdovanu Kasteru. Poslednji zaista slobodni ljudi na Svetu.
Danas je slobodna još samo misao, religijska, liberalna, demokratska, socijalistička.
Niko nema prava da me nazove "nesrbinom" jer ne prilažem dobrovoljno, nisam (i neću da budem farsično) kršten, jer tražim da svi u ovoj zemlji hajdučkoj moraju da plate porez zbog onih koji to ne mogu jer nemaju ništa do sebe samih i ljubavi sebi istih. E to mantijaši, armanijevci, kožnokaputaši, mercedeslije i sva ostala silesija ne mogu da prihvate, pa zato vaćare na fazone "komunističkih antihrista". Echtes idiotismus, mein damen und herren.
Nema tu izvinjenja, izrečeno je. Zadržite u sebi ono što mislite, ako već to pomislite. I to je vrsta posta.

• "Ne pravi sebi lika ni obličja bilo čega što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodama pod zemljom. Ne klanjaj im se niti im služi." (#2, znate već šta, po Starom Zavetu), ili
• "Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti." (#2, ali u pravoslavnoj Bibliji), plus
  
• Drugovi katolici su sebi dali za pravo da naskroz prekroje reč Nebesku pa samo kažu u istoj zapovesti "Ne uzimaj imena Gospodina, Boga svoga, uzalud!"

Isus nije odbacio zadovoljstva materijalna da bi se Božiji poslenici odevali u zlatne krune i svilu već 1700 godina. Pa kako misle da takvi prođu kroz "one" iglene uši? To nisu pojedinci, ekscesi, to je celokupni stil. Ovozemaljski, onih kojima su usta puna Nebeskog. Ni crkva niti nafora nisu “telo Hristovo”.
Ali baš dobro dođu kao fora.

Molim Vas, prekinite da me više vređate svojom patetikom o sopstvenoj ugroženosti (posred masovnosti), o zagađenju bića i trovanju zadovoljstvima. Ja Vas ne vređam, ali ni ne trpim da nam to radite. Problem jeste ako Vas vređa nečije Postojanje. Ko Vam je dao pravo da dovodite u sumnju i tu Njegovu kreaciju i njen Razlog? Nas.

Umesto licemerne trodnevne žalosti, proklamovane od strane pregojenih posednika blindiranih limuzina i džipova, od ulice Kralja Petra pa sve do Belog Dvora, tih uvaljivača sopstvenog gripa narodu koji hoće posao a ne beskorisne vize, svaki iskreni vernik bilo koje hrišćanske varijante bi četvrtak morao da slavi kao veliki, radostan dan, dan kada Veliki Mali Čovek odlazi svome Gospodu - čemu je čitavog svog veka smerno i istrajno stremio. Kao Dan ispunjenja sopstvene Vere. Isus vas je to učio, setite se već jednom.

A mi, kauri, toga dana ćemo takođe iskreno, u sebi i za sebe, žaliti jer tada odlazi jedan veliki humanista.
Čovek.

***

Ko nema pametnija posla, neka ovo smatra i za ispoved.
Ko zna šta sve još Svet smera iza narednog ćoška, nama, malim velikopalanačkim umovima ...

Dante, još jedan od velikih firentinskih prosvetitelja, ionako se sit navodio ovakvih razgovora. Na istom mestu gde i njegov sugrađanin Makijaveli sa Monteskjeom (biće i o tom francuzu reči, uskoro).

Me,
still watchfull.

Odbrana Artterorizma ili "Drž'te popova!"

... ŠTA ŠTAMPA ŠTAMPA

Brani (vrlo loše): S.S.Skala - Apostata

FANFARE ZA OBIČNOG ČOVEKA

Slava mu!
Slava! Slava! Slava!

Prolama se nebo
Zemlja podrhtava

Trešte Fanfare Rajske
Zovu
Da svi dignu dupe
I odaju počast
Običnom čoveku
Junaku svih romana.

Aleksandar Marković
(iz zbirke pesama "Uroboros")

Da je gastarbajterska tuga pregolema, to znaju i pečalbarski vrapci, ali da im može biti još i grđe, nekad je u to teško uveriti "neverne Tome" ostale u (ponekad maćehinskoj) Matici. Naravno, slučaj počinje kao bajka, a prenosi ga ovdašnja štampa, dnevni list sa tradicijom dugom više od jednog veka.
U Politici od 07.XI tekuće godine, jedne subote (ah, taj prokleti dan - pomisliće neko), "od našeg dopisnika" (kome, uzgred, nije potpisano ime), kako je navedeno, stoji članak:

"Posle štrajka glađu, sveštenik u bolnici"

Naime, iz Osla, Norveške (te neretko ćutljive ali prijateljske i rekao bih po iskustvu ljudi odavde, po svemu sudeći gostoljubive države), dopisnik javlja da su višemesečni nesporazumi, nesuglasice, razna (os)trvljenja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u toj istoj Norveškoj, kulminirali tih dana (tačnije, prošlog petka) najpre štrajkom glađu starešine ove parohije arhimandrita Timoteja, koji je deset dana odbijao hranu, a potom iznuren i iscrpljen završio u bolnici u Oslu.
Razlog: Otac (nečiji naravno, a tako se zove i taj crkveni čin) Timotej započeo je štrajk glađu 27. oktobra pošto je saznao da je crkveni odbor parohije odlučio da mu prestane crkvena misija u Norveškoj. On je čekao da stigne nadležni vladika Dositej iz Engleske (inače, parohija Sveti Vasilije Ostroški potpada pod jurisdikciju Britansko-Skandinavske eparhije kojom rukovodi pomenuti vladika Dositej) i presudi u ovom neprijatnom, teškom sporu koji zaista baca priličnu ljagu na parohiju, koja doduše okuplja najveći broj vernika u Norveškoj.
Kada bi se tekst završavao ođe, pažljivom ili ne čitaocu, laiku ili ne, verniku ili ne, nametnulo bi se najpre jedno pitanje, a onda poput Borhesovog "Vrta sa račvastim stazama" verovatno još bezbroj, poput zvezda sa vedrog neba na nad Oslom.
To pitanje bi glasilo: Smeju li sveštena lica (nekad tako olako, iz gotovo lične prirode razloga) da se upuštaju, stupaju u štrajk glađu? Ali avaj! U tekstu iz Politike ima još redova (ne za hleb) do EPILOGA.

Javni sukob i borba za prevlast, kako nam dalje pojašnjava dopisnik, krenula je krajem oktobra (ove godine) a nakon nešto više od godinu dana pošto je vladika Britansko-Skandinavski Dositej postavio arhimandrita Timoteja za starešinu parohije Sveti Vasilije Ostroški u Norveškoj sa sedištem u Oslu. Članovi crkvenog odbora (kako red nalaže) obavestili su starešinu Timoteja kratko i ponizno: "Časni oče, blagoslovite, obaveštavamo Vas da se ugovor o privremenom zaposlenju (sic!) neće produžavati nakon njegovog isteka 31. decembra ove godine". U pismu se istina ne navode razlozi zašto se ocu Timoteju tako (rekli bi) brzo uskraćuje tzv. misionarenje u Norveškoj. Međutim, kako tom saopštenju nije bilo odziva, crkveni odbor se opet (ali ovog puta dosta oštrije) oglasio optužujući starešinu parohije za "samovolju, subverzivno delovanje i pučističke namere".
Kuku, kakav rečnik.

Pitanje broj dva (da je naravno kraj teksta, a nije) glasilo bi ovako: Zašto vernici (preko, od njih samih izabranog crkvenog odbora) neće pomenutog vladiku?
Poznavajući rad i ulogu crkvenog odbora, on se gotovo uvek bira od vernika, laika, (manje-više) časnih ljudi od ugleda, poštenja i zasluga u društvu, od koga su na kraju krajeva izabrani i koje predstavljaju u istom odboru.
Ali ne. Tekst se još ne završava, a neki članovi tog istog crkvenog odbora, koji ne žele (na žalost) da im se pominje ime, pojašnjavaju: "Ispada da naša parohija, koja je najperspektivnija, uvek dobija najgore sveštenike." Pa zar ima takvih, pitaću danas Gonceta! Crkveni odbor čak i upozorava da su se otac Timotej i njegov prethodnik otac Vajko, kako kažu "udružili i zajedno pokušali da naprave puč i smene crkveni odbor", što je za njih nedopustivo i nemoguće (zamisli) jer (po njima) u crkvi nema i ne može biti demokratije. Kakav makijavelizam, kakva iskrenost prema tiraniji, kakvo priznanje!

A sada, potpuna kulminacija, fuga, ekstaza i bes pomenutog teksta: neki članovi crkvenog odbora zameraju (i u tom grmu leži zec, a u njihovom slučaju po novom srpskom običaju verovatno vo na ražnju) ocu Timoteju, ali i većini dosadašnjih Božjih izaslanika, a tu misle i na oca Dragana i oca Vajka (oba prethodnika današnjem ocu Timiju), da su po dolasku u, istina hladnu, Norvešku postali lakomi na blagodeti koje bogato norveško društvo pruža. Biće da je to od zime.
Oni i pojašnjavaju: "Umesto čovekoljublja odabrali su koristoljublje i srebroljublje", i "prestali su da mirišu na tamjan, kako mora i kako Bog zapoveda, već su počeli da zaudaraju na mercedese i raskošne i prostrane kuće, stanove". A zato mene, kada pored prođe neko crkveno lice, zapljusne miomiris Sajma automobila, Formule 1, Indi kara i uglavnom (preskupog) Evro dizela 5 ...
Štaviše, dodaju članovi tog istog crkvenog odbora, sveštenici u Oslu isuviše se bave politikom, istražujući, njuškajući, raspitivajući se ko je od vernika "udbaš, ko pristalica bivšeg a ko sadašnjeg režima", razume se - u Matici. Ah ta politika, tako draga igra čoveku, u nas.

Takođe (i tu se ozbiljno približavamo kraju teksta iz Politike, od njihovog dopisnika) dešavalo se da sveštenici olako zaborave da dođu na zakazano krštenje, pa vernici uzalud čekaju, spremni da potroše ili bolje rečeno plate nekoliko hiljada tih mrskih evra; jednom su sveštenika, iskreno kažu, ne lažu, srpski svatovi zajedno sa srpskim mladoženjom i nevestom iz drage nam i takođe prijateljske Španije, vijali po Oslu nekoliko sati da spreče bruku, jer zaboga šta će pomisliti mladini roditelji i rodbina, inače katolici, za ovakav odnos naših (vrlih) klerika.
Tu se Politikin tekst od njihovog dopisnika iz Osla završava. Sećajući se Politike kao udarnog lista devedesetih, iz zlatnog doba Slobine sodomizacije Srbije i njenih građana, ovo je zaista iskupljenje, preobraženje, naročito ovakav tekst, ali nađe se tu i tamo danas još ponešto zanimljivo. U Politici, naravno.
Ono što mene, kao neposrednog učesnika naše "havarisane stvarnosti" (kako volim da je zovem), kao čoveka koji se strogo i asketski pridržava principa hedonizma, i čija je religija Književnost i Umetnost, zanima - pa ako su im takvi očevi (misleći na oca Timoteja i druge), kakva su im tek deca (vernici)?
Koristoljublje, srebroljublje, zaudaranje na mercedese, luksuz i raskoš, neizbežno li je danas?
Oduvek su stari ljudi govorili da ne može da "pretače med a da ne lizne prst". Ali, ovo je nešto drugo, gde bukvalno treba da žive ta pravila, takav život. Ti sveti zakoni i zapovesti, hej!
Zapovest: Ne poželi ništa što je tuđe.
Greh: srebroljublje
Isus Hristos: Lakše je kamili da prođe kroz iglene uši, nego da bogataš uđe u Carstvo Božije.
Ima podosta naših klerika, crkvenih velikodostojnika, koji ne mogu da prođu kroz vrata, najčešće zbog obima struka.

Znam da će se javiti mnogi sa objašnjenjima o podmetačini, namernoj sprdnji i kaljanju ugleda SPC, ali ovo drugi prenose, ovo su činjenice, istina. A isitina je i sledeće:

• Ko vozi najbolja kola, džipove - popovi.
• Ko ima najbolje kuće - popovi.
• Gde se najviše gradi, obnavlja - kod popova.

Kod nas, gde mnogi od pastve nemaju šta da jedu. Ne kažem da naši sveštenici treba da idu na magarcu (da ne kažem jašu) ili da ih voze u volovskim kolima, ali imali smo priliku u skorije vreme da vidimo listu voznog parka naših vladika u zemlji (gde se u vrhu našao i auto vladike Timočke eparhije Justina), takođe u jednom tiražnom listu. Informacija je istinita, znam, jer sam lično (na poslu koji obavljam) video timočkog vladiku u automobilu koji se pominje u tekstu.(svaku informaciju treba iz više izvora i uvek proveriti); to je već preterivanje, raskoš, izobilje, udobnost a ne bogougodnost.
Pravdanje da je titoistička vlast nakon II Svetskog rata, podmetanjem, ubacivanjem raznih ljudi, vrbovanjem i ostalim rđavim radnjama, svesno uništavala ugled SPC i da je ovo danas posledica toga, ne pije vodu. Pa zar tako svetu instituciju, od kosmičkog, po sve živo i neživo u Univerzumu, značaja, da rovarenje nekih bitangi od pre pet decenija uništi vrline koje stoje ponosito dve hiljade godina? Au, au!!!
Na kraju ovog teksta, ostaviću činjenice, dokaze, na videlu. Pozivam sve naše ljude, Srbe, Jugoslovene, ove i one kako se god nazivali, vernike/nevernike ma gde se nalazili, na kojoj tački kugle Zemaljske, da nam opišu u vidu komentara na blogu Građanski Krug ili na adresu s.s.skala@gmail.com, primere, slučajeve, prilike i neprilike na koje su nailazili u dijalogu, susretu sa klericima, crkvenim ocima, vladikama i biskupima, hodžama i imamima, rabinima i propovednicima ma koje veroispovesti bili, ma u kog Boga verovali i klanjali mu se. Kada su bili pokradeni, opelješeni, slagani, prevareni dok su ti isti veledostojnici vere zaudarali na mercedes i raskoš, podlost i zločin, prekršaj. Pišite nam i mi ćemo objaviti vaš slučaj, anonimno (bez pominjanja vašeg imena) ili javno uz vaše dopuštenje, naravno.

Da ne bude kao nekada u Engleskoj:
Mali oproštaj od greha - 2 funte.
Veći - 5.
Teži slučajevi iliti gresi - po dogovoru.
Za zaborav od ovakvih podlosti predlažem dramu božanstvenog Markiza de Sada "Razgovor sveštenika i samrtnika" ili nošenje majice (na svim kulturmanifestacijama, susretima) tokom četrdeset dana, sa natpisom

THANK GOD, I'M A V.I.P.

Oproban recept.
Pogledajte i komentare na tekst u Politici ...

p.s.
Meni jedna vrlo draga osoba putuje nakon Nove godine u Norvešku, pa je molim da se čuva naših "prijatelja" i drugih pljačkaša.

Zapuk#2

2005 (predigra)
(09.08.2008.) Negotinski Fokus br.1 (VII-2005)

2008 (heavy petting)
(29.09.2008.) Predskazanje 2008
(30.10.2008.) Predskazanje 2008 - epizoda #2

2009 (hardcore)
(27.05.2009.) Zapuk#1

2009 (post-rigor mortis coitus ili "shagging a dead ass")
(10.11.2009.) Problemi sa firmom “Topling” D.O.O

I ŠTA SAD S TIM?!

Na gornjoj slici (sa sajta opštine) sede neki ljudi koji su kohezivna čestica kompletne vremenske niti ovog problema, od oktobra 2002. godine pa do danas, čija se imena konstantno pojavljuju u ili oko te priče. Ne, daleko bilo da im držim stranu, ali to nisu Ljubiša Đorđević i Dejan Radojević. Njih dvojica su tu u nebranom grožđu, uvaljena im je priča užasavajućeg kontinuiteta prebijanja kičme građana Negotina koji imaju nesreću da su priključeni na gradske toplane. Onih istih, protiv kojih (kada se bune zbog loše usluge) "zainteresovane strane" odmah podbunjuju njihove sugrađane, vlasnike privatnih kuća - koji nisu priključeni na centralno grejanje.
U XXI veku, krajem 2009. treba pričati o priključenju pominjanih kuća na toplane, a ne o svinjariji koja traje već sedam godina. Od dolaska na vlast u ovom gradu koalicije, koju su te godine formirali SPS i tvrdo krilo DSS. Pardon, ekipa iz koje su neki istaknute perjanice današnje DS.
Ponovo, opet i opet, JKP "Badnjevo" bacaju u vatru, svađe, istrage poturica, laprdanja o podmetačinama, krađi, nezakonitim radnjama ispod žita. Svako priča svoju (per)verziju, iako postoji isuviše argumentovanih i dokumentovanih činjenica koje godinama figurišu u javnosti - šta se to kvragu ovde dešava?

Ove godine je grejanje u Negotinu počelo bez nekih većih problema. Uglavnom, kašnjenja u isporuci mazuta na po dan-dva nakratko nerviraju građane, na takve "sitnice" se već i oguglalo. Bez obzira ko pruža uslugu, Topling ili JKP Badnjevo.
Ali, da li bi se ovakve vesti pojavljivale i danas, da su Negotinci znali, ili hteli da znaju ono što se već godinama radi po ovom pitanju?
Da li bi reagovali kao Borani, ali mnogo, mnogo ranije?

Kakve veze sa ovom vešću (na opštinskom sajtu) ima činjenica da u novopostavljenom Upravnom odboru JKP Badnjevo sede neki od osnivača one fantomske firme za grejanje, iz 2005. godine? Ili ono drugo, sto puta spominjano ime, koje se javlja na svim dokumentima - u obe firme/strane novootkrivenog spora.
Da li je moguće da svako ima svoju verziju Ugovora, onog istog koji su zajednički potpisali?

Ili to ja opet "blatim firmu u kojoj radim", kako svaki, ama baš svaki umišljeni kadar mora da kaže čim mu spomenete Laletovo ime ili blog Građanski Krug. Pa, ne pitajte mene šta su to lokalsamoupravljači napravili, pitajte njih. Moglo bi da se o ovome piše i na drugim blogovima i sajtovima - o tome šta su to sve, zaista, radili svi oni, svih ovih godina. Svi.

Ili će, za neki mesec, opet da idu prilozi na opštinskom sajtu ili medijima o istoj stvari. Samo sa starim likovima na novim slikama. Kada prođe i ova zima.

ArtTerorizam#27

SKALINA PREPORUKA

Veliki Pesnik je manje onaj koji izmišlja, više onaj koji otkriva.

Horhe Luis Borhes (1899-1986)

Dostupnost istine je budućnost našeg društva.

Borivoje Adašević

Kao što znate, beogradski Sajam knjiga za ovu godinu je završen. Iako je Grčka bila počasni gost, tu su se našli i mnogi drugi, gosti. Kolektivi i pojedinci. Jedan od njih je bio i veoma poznati i cenjeni (što u Evropi, što u Svetu) španski književnik Sesar Antonio Molina.

Kao uvod u naš ovonedeljni ARTTERORIZAM, preneću deo razgovora koji je on dao za dnevni list Danas.

• D: Kao nekadašnji ministar kulture, direktor Centra lepih umetnosti u Madridu i Instituta Servantes imate uvid u kulturu i status umetnosti u okviru nje. Da li vam se čini da je književnost marginalizovana i ugrožena drugim dostignućima današnjice?
• S.A.M.: Danas ima mnogo više čitalaca nego ikada ranije, ali radi se o tome da ne čitaju svi dobru književnost. Najveći problem današnjice je kako pokazati da je dobra književnost isto toliko zanimljiva kao i ona loša, a uz to vas mnogo više nauči. Cilj književnosti nije da rastereti, već da pomogne u novim saznanjima, da nas pokrene na razmišljanje o sopstvenoj egzistenciji. Uvreženo mišljenje da je književnost kao demokratija i da je oduvek dobijala najviše glasova, ne deli i književnost sama. Što se više šire uticaji u kulturi, sve više se gubi kvalitet, koji se neprestano mora tražiti. Ali verujem da će uvek postojati onaj odani, mudri, pripremljeni čitalac, koji se ne plaši tišine i razmišljanja o sopstvenom postojanju i time će pomoći da se održi prava književnost.

Tako je govorio stari i dobri Sesar Molina a Grčku je nasledila Švedska, tako da će 2010. biti u znaku švedske književnosti. Ja sam pre navijao za Norvešku i Finsku, ali je odluka pala na Švedsku. Nakon svih onih golemih književnosti (osim, za nijansu, Kanade) jedna ibzenovski hermetična književnost. Ali, pošto do sledećeg Sajma ima još jedanaest meseci, odlučio sam da ove nedelje predstavim jednog nama bliskog autora koji nam dolazi iz bliske, susedne zemlje, koja za razliku od skandinavskih država nema ni nepoznatu, ni hermetičnu književnost. To je, verovali ili ne, Mađarska.
Osim Lajoša Zilahija, Atile Jožefa, Enre Adija, Mađarska ima jednog od najznačajnijih mislilaca u XX stoleću. Pripovedača, filosofa, sociologa, Pesnika, ljubitelja i poznavaoca Vina i cveća - Belu Hamvaša. Ali, ovde nije reč o njemu već o nešto starijem savremeniku:

Geza Čat (Géza Csáth)
OPIJUM, DNEVNIK MORFINISTE

izdavač: Biblioteka "Eros Ovoga Svijeta", Beograd
godina: 1991


Buđenje - istina - prouzrokuje nepodnošljive patnje. One dugo traju. Svetlost ujutru bruji duž ulica u reskim akordima. A mlečna okna na prozorima i šarene zavese na štite od njih, jer neprijatna praštava ritmična galama prodire kroza sve i izazovno poziva. Mora se poći. Među loša lica i niska ljudska bića koja veruju da je ova prostačka i svirepa muzika zakon Života, a kako oni žive, to je samo življenje.

Geza Čat
"Opijum" (odlomak)

KO JE TO?
Geza Čat (Csáth Géza, 1887-1919) književno je ime pisca, dok mu je pravo Jožef Brener (Brenner József), kao i njegovog oca, dobrostojećeg advokata, veoma obrazovanog građanina koji je voleo muziku. Majka budućeg pisca je umrla kada je dečaku bilo devet godina, i on će docnije svoje uzimanje morfijuma dovoditi sa tim u vezu (mnoge priče mu imaju motiv smrti majke). U gimnazijskim danima je već isijavao njegov talenat; slikao je i crtao, ali ga je nastavnik ismejavao. Zadovoljenje je našao kada je kasnije video slike mađarskog velikana Ripl-Ronaija. Pisao je i muziku, ali mu je otac rekao kako to nije muzika. A njega je potom obradovalo kada je kasnije čuo Debisija, jer je znao da je bio u pravu. Pa, i pored svega, nije studirao nijednu od umetnosti, već medicinu, a upravo za vreme studija u Pešti počeo je da piše, muzičku kritiku (o Bartoku i Kodaju, kada su oni još bili žestoko osporavani), novele pa potom i drame.

Diplomirao je 1909. godine. Radio je kao lekar u Pešti, a zatim po banjama i manjim mestima. Njegova književna delatnost ne traje dugo i može se svesti u okvir od deset godina (1904-1914). Po tome bi se moglo zaključiti da se njegov književni rad nije u potpunosti ostvario. Međutim, tačno je da je za njim ostalo veoma značajno delo, nešto više od hiljadu stranica i da je ono i danas SAVREMENO.
Geza Čat je bio duh koji je video daleko, duh osetljiv na treptaje i slutnje svoga vremena, duh koji je sam sebe uništavao morfijumom.
Bio je morfinista, i sam je zabeležio početak - 19. april 1910. godine. Njegova novela "Opijum" je prava fantastika, on zna koliko mu je godina ostalo od života i da počinje trka sa smrću. Užasno je zanimljivo to što je živeo upravo deset godina uzimajući morfijum, koliko je i prognozirao u noveli. Svi pokušaji njegovih prijatelja da ga nagovore da odustane od droge, samo su bili privremena varka. Čas je varao sebe, čas prijatelje, čas lekare. Nekoliko pokušaja lečenja na klinikama neće takođe dati rezultate. Onda će izbiti rat, i on će otići na front, biće otpušten i potpuno slomljen.
Radi kao lekar u malom mestu Feldeš i veliku mu brigu pričinjava sve teže pribavljanje morfijuma. Od 1917. dobija mesto u Riđici, nedaleko od rodne Subotice.

Ovaj period u mnogome liči na atmosferu i likove njegovih novela. O pisanju više nema ni reči. Glavobolje ga satiru, muče ga bolovi u grudima, vratu i kičmi, strašne krize, nervi mu otkazuju, sumnja u sve i svakoga, nosi sa sobom skriven nož, priviđaju mu se užasi, spopadaju ga napadi gušenja.
Bespomoćan za život, opasan po okolinu, mora na lečenje u nervnu kliniku, podvrgnut je strogom režimu u Baji 1919. godine. Izdvojen je, pokušava bekstvo i samoubistvo. Ipak uspeva da pobegne, stiže kući u Riđicu, pištoljem ubija suprugu, pokušava (neuspešno) samoubistvo. Leči se u Baji, zatim ga prebacuju u Suboticu. I odatle beži, kreće peške za Peštu. Uspostavljena je nova jugoslovenska granica, graničari ga hvataju, on tražeći izlaz uzima preveliku dozu "pantopona" i umire.

Ne treba smetnuti s uma da je Geza Čat imao dvadeset šest godina kada je zapravo okončao svoje književno delo, a u trideset prvoj i svoj život. Deset godina je bio džanki, što nam govori da se "radio" od svoje dvadeset i prve godine. Njegova žudnja da se odbrani od smrti i patnje i da istovremeno neizmerno uživa u životu, odvela ga je u zagrljaj droge, a svoj tragični položaj otelotvorio je u potresnom književnom i dokumentarnom delu i ostavio ga našem vremenu. Životno delo je ostalo nerazlučivo stopljeno od književne fikcije i od zbilje ličnog života.

MOŠA/ZANIMLJIVOST
Za dostupnost dela Geze Čata zaslužan je Subotičanin Zoltan Der, koji je godinama proučavao ostavštinu pisca i sabrao u dva toma celokupno delo "Ismeretlen házban I-II" (Novi Sad, 1977). Jedino je iz određenih razloga izostao "Dnevnik 1912-13", rukopis koji je kružio u više prepisa, a koji se sada nalazi upravo pred vama u ovom izdanju.
Taj rukopis je objavljen u nastavcima od januara do avgusta 1988. a objavio ga je novosadski časopis "Hid".

Upravo je "Dnevnik" ona karika koja nedostaje i koja omogućava da se izvrši dubinsko povezivanje između novela, da se na izvestan način shvati taj Pad, neobične i tragične ličnosti Geze Čata. Ovo izdanje donosi osim "Dnevnika" i četrnaest pripovedaka, sledećim redom:
Daća, Žaba, Crna Tišina, Susreo sam majku, Prolećna uvertira, Otac i sin, Riđa Estera, Povest o studentu farmacije, Majkoubistvo, Opijum, Bačka, Leceder Šmit, Mama Irena, Mala Ema.
Ove pripovetke izdvojene su iz ukupnog dela Geze Čata onako kako ga je objavio Zoltan Der, i upravo u ovom izboru možemo sagledati razne postupke pripovedanja autora i napraviti sponu između pripovedaka i "Dnevnika".
Dugujemo neizrecivu zahvalnost Savi Babiću, hungarologu, prevodiocu koji osim što je preveo celokupno delo Bele Hamvaša (dobitnik je i istoimene mađarske nagrade) preveo ogroman, ne mogu reći deo već većinu autora mađarske književnosti - toliko, koliko je malo ko u svom mladom & starom životu stigao da pročita. Takođe, napisao je i nešto preko šezdeset knjiga, što ogleda, što eseja, što romana, zbirki pripovedaka. Mislim, ali nisam siguran, da se ogledao i u Poeziji.
Ko se bude usudio da čita ovog fantastičnog mađarskog autora, rođenog na teritoriji današnje Srbije, nekada carevine Austro-Ugarske, a sutra (po svemu sudeći, kako sa Vojvodinom stvari stoje - ko zna!) naići će na izvanredno duhovite i smele prikaze junaka. Sumornu malograđansku atmosferu tih krajeva s početka XX veka.

U priči "Povest o studentu farmacije" vidimo studenta, dendija koji više od farmacije i apoteka, voli kafane i šetnju, i naravno - žene. Onako lep i zgodan, kada bi se obukao mnoge bi se osvrtale za njim, ali on se na to nije mnogo obazirao. Isključivo je jurio za lošim ženama i mnoge je poznavao. U svom malom notesu imao je adrese mnogih. Autor nam na krajnje satiričan način pripoveda da on obožava prostitutke, kao i svi njegovi muški preci. Kada ga zbog takve ljubavi stigne smrtna bolest (verovatno sifilis, autor nam to ne otkriva) on ponovo posećuje redom sve devojke, žene iz svog notesa da ih upozna s tim da više neće dolaziti. Naravno da one nemaju baš mnogo razumevanja, i on, zabrinut, vraća se kao nikada pre ranije u apoteku.
Priča, a naročito "Dnevnik", otkriće nam da je i sam autor živeo tako. Doista, osim medicine, njega je (valjda kao i sve zdrave, mlade, potentne muškarce) veoma interesovao razvrat, blud i prokleta droga. U "Dnevniku" osim zaista mučne ispovesti o svom nervnom rastrojstvu, tj. njegovom početku, čitaćete i o njegovim nasrtajima na svaku iole privlačniju ženu. Pa iako je tada veren sa izvesnom Olgom Jonoš, u koju će se razočarati i koju će na kraju krajeva i ubiti, on napada sobarice, pralje, medicinske sestre, pacijentkinje, dame iz dobre porodice, gospođe i mlade kokete.
Kako kaže: "... jer mi je bilo jasno da bi se i Olga pre s time složila, nego s ružnom onanijom - iako sam na Olgu mislio". Osim detaljnih opisa svojih nasrtaja i sladostrašća koja ona izazivaju, to su i izuzetno zanimljivi opisi ponašanja žena, devojaka iz određenih krugova društva. Šta pominju pri orgazmu, kako se tobož brane a kako zavode. Takođe, izvanredni su i opisi samih tih žena, vrlo duhoviti.
"U Banji je bila fina i sjajna Jevrejka, Zelma B. Viša od srednjeg rasta, širokog Venerinog stasa, slatka, punih ustašca, prav imbecilan nosić (tip Irene Varšanji) a uz to lepe ruke i noge. Ova žena uz čije bi lice čovek mogao da pretpostavlja malo, mršavo slabunjavo telo, ovim neuporedivo lepim, velikim guzovima, plemenite linije, umela je da izazove privlačno i čarobno delovanje".
Ili druga "... noge je pomerila prema tavanici, a ogromno dupe, široke butine prislonila meni oko pasa. Orgazam, koji mi je pružila bio je znatan, zaista je vredeo ono novca."
Takođe i "... isprobao sam je u različitim pozicijama, a njeno osobeno pakleno biće je i u tim položajima uvek umelo da napravi nešto novo, gnusno i privlačno. Njen vitki, ali ne i mršavi stas, veoma fino modelovani bokovi i veliki Venerin breg, bili su veoma lepi."

On, kao pravi razvratnik, vodi tačnu statistiku odnosa, prihoda, književnih uspeha i naravno uzimanja morfijuma.
Beleži bilans godine:

1. Koitusa: oko 360-380
2. Prihod: 7390 kruna
3. Objavljena mi je knjiga "Leceder Šmit"
4. Nemačko izdanje "Pučinija"
5. Objavljivanje "Peana"
6. Pribavljanje banje Štubnja
7. Pribavljanje 10 različitih žena
8. Od njih su dve nevine devojke
9. Objavljivanje knjige "Duševne bolesti"
10. Pozorišni komad "Porodica Horvat"
11. Uspeh u banji Štubnja
12. Put za Beč s gospođom O.

ali i ovakve:

- oslobađanje od droge (uvođenje jedne doze dnevno, po cenu bilo kakvih patnji)

Pitanje koje nam Sava Babić postavlja u vezi Geze Čata je da li je morfijum načeo i uništio pisca ili je nedovoljno stabilan čovek i pisac pribegao morfijumu? Svejedno: to je tragedija ličnosti, porazno svedočanstvo lekara i pisca o razornom dejstvu droge.
A opet, sa neke naše današnje tačke gledišta, mogli bi reći da je imao sve. Bio je uzoran i priznat lekar, mladi doktor, zaručnik sa veoma dobrom mladom prilikom, dobrog zdravlja, književne i kritičarske karijere koja je obećavala. Uz to je dobro svirao klavir, najčešće u društvu. Pa ipak, od svog života načinio je pakao. Pravi HOROR.

I u pripovetci "Bačka" spominje se još jedna zavisnost, ali ovoga puta se radi o alkoholu. Tačnije o vinu. U njoj mladi doktor dolazi u Bačku, u Kanjižu, i tu kreće njegov društveni život. Upoznaje kolege, direktora, primaju ga u "Gospodsko pevačko društvo" i potom počinje tragikomedija. Naime, svi ti ljudi od ugleda u društvu, listom su pijanci. Alkosi koji nemaju meru i koji redom umiru. Naš junak shvata svoj udes, ali takođe nije u mogućnosti da se izvuče. Spasava se na kraju svojim premeštajem iz Bačke.
Ima tu još zanimljivih pripovetki, kao i sam "Dnevnik" (naravno), ali to ću ostaviti za one koji budu imali hrabrosti da se uhvate u koštac sa svojim demonima. Jer, svaka navika je izuzetno opasna, pa čak i ona na izgled bezopasna, a kamoli ova. Paklena.

Geza Čat je samo još jedan primer kako gudra, naročito ona najteža, ne bira žrtve, i najjači i najbolji mogu pred njom pokleknuti. Jer, ona je nemilosrdna i sebična. Zato, pamet u glavu. Bolje čitajte nego da vas čitaju iz novina, ili još gore sa neke bandere.

10. studenog
S.S.Skala

***

Pored Skalinog teksta imate i jedan poklon.

Link za skidanje filma "Opium: Diary of a Madwoman" (iz 2007. godine) rađenog po delu Geze Čata. Film je originalno sinhronizovan na mađarski, ali ova kopija je na engleskom.
Da čitate i da gledate.

Ogledi o liberalizmu - 2. deo

Glava 2: Makijaveli i plodnost zla

Jedini način da se konačno uklone preteranosti i korupcija religije, bilo je sprečavanje njenog celokupnog uticaja na gradski (građanski) život - bez obzira bio on dobar ili loš.

"Neprijatelj se ne sme povrediti, ne sme mu se pretiti i vređati ga, ali kada je to moguće - treba ga ubiti."

CILJ OPRAVDAVA SREDSTVA

Kod Makijavelija ZLO u političkom smislu ima više značenja, suštine i realnosti nego DOBRO. Zlo i nasilje su uvek bili prisutni, ali ih Makijavelijev realizam ponovo otkriva - on ih ne izmišlja (u političkom životu). Njegovi prethodnici su zlo svesno prenebregavali i zatvarali oči pred realnošću, a isticali su samo dobro koje donosi politika.

Makijaveli = "PRVI UČITELJ SUMNJE"

ZLO je suštinska osobina političkih stvari. Makijaveli ne briše granicu dobra i zla, on je čuva da bi dokazao svoju tvrdnju da je dobro utemeljeno na zlu. On opisuje politički život od početaka i porekla (koji u sebi sadrže zlo), a ne posmatra njegovu svrhu i sadašnjicu (koji mogu biti nesporno DOBRI).
Religija/crkva ima gledište da sve vreme deluje izvan i iznad politike unutar grada. Makijaveli, budući da deluje sa pozicija izvan grada, političke stvari posmatra kao spoljašnje, tj. kao sredinu u kojoj može da se interveniše - ovo gledište nije on izmislio već mu ga je nametnula crkva. Crkva zastupa stav da je dobro religije iznad dobra politike.

"Svi naoružani proroci su bili pobednici, a nenaoružani su propali."

Jedini nenaoružani prorok koga Makijaveli priznaje je Hrist, ali ga i sam "nenaoružano" napada pisanjem svojih knjiga.

NASILJE = AKCIJA

NASILJE služi da prekrije i podrži građanski i politički poredak. Cilj je da građani budu istovremeno i zadovoljni i glupi - zadovoljni (jer su se izbavili od zla) ali ne i srećni (nemaju udela u postizanju sopstvenog dobra).
STRAH leži u korenu svega: Politički poredak je alhemija zla, to je ukidanje (nikada u potpunosti) straha samim strahom.

***

Ukoliko primenimo neke od navedenih teza Nikola Makijavelija na ovu našu, današnju, negotinsku situaciju, sigurno ćemo moći da prepoznamo i elemente crkvenjačkog guranja nosa tamo gde mu nije mesto, nasilja u (za sada samo) pretnjama (uglavnom mlakim, ali ...) - sa neskrivenom težnjom da svi ispadnemo glupi i zadovoljni (po ko zna koji put).
I naravno, STRAH zaista leži u korenu svega ovdašnjeg: strah od gubljenja realno nezasluženo stečenih pozicija, šema, tantijema, "prava" (bez obaveza), privida moći; strah od neispunjenja mesijanstva i proročanstava iz taloga kafe ili zrna pasulja, od drugih i ponajviše od sebe - kao sopstvenog najljućeg neprijatelja (ovo ponajmanje shvataju i prihvataju, zato je pad utoliko teži, havarija veća). Strah, u kome su ogromne oči, zbog čega se ne vide sitnice koje život znače i zbog kojih se gubi svaka veza sa realnošću položaja, kao i usled sopstvenih uglavnom ograničenih kapaciteta razuma.
Taj katastrofičan strah pokreće na paničnu akciju koja najčešće ima katastrofalne posledice po našeg "strahinjića" i, što je zapravo najgore, naročito po okolinu. Padom, urušavanjem iluzija, prestaje razlog za postojanje sveta, okoline, i to postaje jedina opsesija uplašeng padavičara - da pri sopstvenom padu, Svet spasi tako što će ga uništiti i osloboditi ga muka egzistencije bez Njegove Veličine.
Ovde se ne radi o strahu od sopstvenog neznanja, koji bi zapravo ispao čak pozitivan jer bi sprečavao uzdizanje kvaziveličina. U pitanju je strah od razotkrivanja istog, a još više od količine bola koji će doživeti prilikom Pada.
Da li je cilj, zatomljenje tog straha, maskiranog u "brigu za građane", dovoljno opravdanje za sredstvo masovnog uništenja razuma, poznatog i kao "ne skidam se sa TV Krajine i Opštinskog sajta, a sve tragove Njene egzistencije pobrisah kao da je nikada nije bilo"?
Današnje poimanje politike debelo je zagazilo u sferu onoga što je Crkva predstavljala u Makijavelijevo vreme. U jednu sasvim novu vrstu, sferu arhicrkve. Crkve nad crkvama - strast politikanstva i strančarenja, do iznemoglosti. Bez skrupula i morala, obavezno po tuđim leđima.

Makijavelijev "Vladalac" (Il Principe) uvršten je od strane katoličke crkve u čuveni Index Librorum Prohibitorum (Spisak zabranjenih knjiga). U ostalom, kao i dela većine mislilaca iz Manonove knjige.
Interesantno, Makijavelija titulišu kao makijavelistu (u savremenom smislu) iako on to nije bio, kao što ni Marks nije nikada bio marksista - u dojučerašnjem smislu.
Prepoznajete li danas, u Negotinu, nekog od tih "marksista-makijavelista"?

Linkovi za danas:

Niccolò Machiavelli - Wiki
Николо Макијавели - Википедија
Project Gutenberg - The Prince (pdf, na engleskom)
PDFDatabase.com - The Prince (pdf, doc, engleski)

Otisak Nedelje - 08.11.2009.

Ne mogu da verujem: Prethodne nedelje ste svi glasali za predlog #3. Kakav konsenzus. Pa šta vam bi da to činite? Šta, kao smeta vam nešto?
Hm, čini mi se da je tako ...

Organi nisu guzicom mrdnuli po pitanju domaćeg zadatka (iz predloga), ali su zato lovili puževe po bioskopu u koji niko više ne ide. I ovi krste jariće, kao i oni pre njih.
Uvežbana je to ekipa, zna znanje.

Predlog #1 - 050000

Eto, ove nedelje doterasmo brojač klikova na blogu do pedeset 'iljada. Plus sve ostale cifre. Već sada je nešto veća, ali to i sami vidite. Sve vidite.
Zato je to tako.
Proveravali smo uporedni rejting nekih web stranica na kojima se može pročitati po koja (dez)informacija vezana za Negotin i Timočku Krajinu. Rejting ("sitemeter") je urađen programom Sparky, koji se može besplatno skinuti i instalirati u browser sa sajta www.alexa.com. Naravno, potrebno je prvo da se registrujete. Program upoređuje prosek klikova, linkova ka stranici, vreme zadržavanja na toj adresi, broj posetilaca stranice, rezultate sa pretraživača (Google, Yahoo i Ask) i druge stvarčice, a sve to za period od 7 dana do 6 meseci (po izboru).
Uporedili smo sledeće:

1. Borska Inicijativa (link za proveru rejtinga)
2. E-Stav (link za proveru rejtinga)
3. Građanski Krug (link za proveru rejtinga)
4. Opština Negotin (link za proveru rejtinga)

Evo rezultata:

utorak 03.11.2009.

nedelja 08.11.2009.

Rezultat pokazuje da rejting blogova konstantno raste (rejting Građanskog Kruga, kada je instaliran Sparky, iznosio je oko 4.800.000! - sada je 553.841 na nivou celokupnog weba, dok je Opština Negotin sa sve Forumom tada imala cifru oko 800.000). Zvanični sajt opštine Negotin klizi naniže. Na slici je poređenje za 5 dana (3.-8. novembar), međutim, pogledajte samo povećanu količinu informacija na tom sajtu (u odnosu na prethodni period) ali i njihov sadržaj, plus ono čuveno brisanje arhiva i ovogodišnjih vesti, plus umrtvljeni Forum (i to ulazi u rejting opštinskog sajta - šta bi bilo tek da nema njega). I - dobili smo to što smo dobili.
Da, povešće se polemika oko toga ko i kako obrađuje podatke (ne zajebavajte se sa Google i Yahoo, oni se trude da budu što precizniji jer zarađuju na tome), da li je to sve baš tako itd. Ne znam, ali ovo jeste stvar kojom bi morali da se pozabave ljudi koji primaju državnu platu, i porazmisle o strategiji razvoja sajta.
A Juga, Zoran i Lale to rade sami, za džabe. Možda je baš u tome fazon?
Odgovor znaju oni koji posećuju sve četiri web stranice.
U sklopu ove priče, pročitajte i tekst iz Pressa "Srbija u blogerskoj mreži".
Citiram deo (Dejan Ignjatović, urednik bloga na Pressonline.com):

Blogovi su relativno čitani u Srbiji, iako mnogi ljudi još ne znaju šta je to. Suština bloga je da autor napiše nešto što će zainteresovati ljude da nastave da ga čitaju. Potrebno je da znaš o čemu pišeš, ali i da pokazuješ emocije, zbog čega su neki upravo čitani, a drugi ne. Pisanje bloga omogućava dvosmernu komunikaciju između autora i čitalaca. Čitaoci reaguju, kritikuju, a retko kad i pohvale - kaže Ignjatović.
Koliko će uticaj bloga biti u Srbiji tek ćemo videti u narednih godinu dana. Dragan Varagić kaže da kada se bude desilo nešto slično kao u Hrvatskoj gde su blogeri uspeli da spreče donošenje jednog zakona, i ovde će svima pažnja biti skrenuta na blog. On očekuje da će i naši političari u prvoj sledećoj kampanji početi da koriste internet, a da će blogovi tada iskočiti u prvi plan.

Eto.

Predlog #2 - Vole deca, al' volu i matori

Predstava za decu "Kralj majmun"? Napisao Dositej Obradović, prosvetitelj i učitelj Vukov, ma - iluminat jedan! Stvarno, da li ima još ko da poveruje kako je ovo predstava za decu ...
Nikad bilo, niti će.
Neverovatno.

Predlog #3 - DOS

Ne, nije u pitanju ona nesrećno okončala koalicija. U pitanju je Demokratska Organska Stranka iz Negotina. Mora da je to posredi, jer kako možete drugačije da objasnite identičan tekst priopćenja pučanstvu upućenog i od Organa (na sajtu Opštine) i od Demokratske stranke (čitano na TV Krajina)? Kako?
Poseban je slučaj televizije, kojom danas komanduju isti oni koji su to radili sa ugašenom STV, ali su bili u drugim političkim barama, nikako žutim, današnjim - pu, pu! Tada su odbijali da puste bilo kakvo promidžbeno priopćenje ako na dokumentu ne stoji neko ime, pečat i potpis.
Svi smo videli da imena na saopštenju DS nema, nego piše "Opštinski odbor Demokratske stranke". Ko god da ga je televiziji poslao, svoje ime nikako nije smeo da stavi, jer - DS Negotin nema ni predsednika niti poverenika. Ima samo Organ, a to je, jelte, nadstranačka funkcija. Kao i direktorske fotelje, novozauzete. Na konkurs...
Sve puca pa cepa od uvaženosti i uvažavanja.
A Žikin komentar na "pitajte nadležne" doživeće istu sudbinu kao i svojevremeno Žikino pitanje "Gune, gde ti je kvorum?"
Ćirilično питанје nemam snage da komentarišem, i ovoliko je mnogo.
p.s.
Ono "O" u DOS je ćirilično, ako niste primetili.

Predlog #4 - RTK Horor

Pretpostavljam da je ovo česta situacija u negotinskim domovima, ukoliko neko neoprezno daljinskim okrene kanal TV Krajine. Neumitno sledi porodično presvisnuće, kada na ekranu ugledaju izveštaje sa dosadašnjih DOStignuća.
Tuga jedna, šta reći.

Predlog #5 - Svinjarije

Deo populacije negotinske, onaj što malo slabije barata srBskom gramatikom, kada kaže "svinjarija" najčešće misli na farmu svinja ili slično. A od skora se misli i na grip. Nema veze kako stojite sa gramatikom.
Pogledajte kako ovu stvar prate neki veliki mediji (i to samo one novine koje ja čitam):
Vreme, br.957, 07.05.2009. - Strah od kuge
Danas, 05.11.2009. - "Planule" vakcine i maske iz apoteka
Danas, 06.11.2009. - Srbija ima snažan nadzor nad gripom
Vreme, br.983, 05.11.2009. - Druga žrtva
Vreme, vesti - Pet žrtava gripa
Vreme, vesti - Sedam žrtava gripa
Vreme, br.983, 05.11.2009. - Tomica Milosavljević: Odgovornost mora da postoji

Doživotni ministar, pa i preko toga, poručuje da treba da se razboli 3 miliona građana da bi kupio vakcine po 5€ komad. Jašta izvučeno iz konteksta, ali kontekst je još gori kada je ovaj ministarski monument zdravlja u pitanju. Jedino još nije isprepucao nekog novinara kao Selja Ilić, samo to fali.
Aman, nije trenutak za zajebanciju, u redu. Ali, ne zajebavam se ja nego - oni.
Samo, neka kažu koliko je do sada obolelih od H1N1 (i tačnu cifru od toga postradalih), kao i koliko je obolelih od običnog "redovnog" gripa, pa i deathtoll za to.
Morbidno.
Uz put, mislim da se naši političari uopšte ne boje svinjskog gripa: jagnjeće brigade su to. A vole i vola na ražnju. K'o ludi.

Predlog #6 - Vo vremja

Kako, bre, da prošle nedelje zaboravim da spomenem 29. oktobar 1990. godine?!!!
Datum kada je izašao prvi broj nedeljnika Vreme.
Stvarno sam izlapetis. Dementor.
Evo svima link za download, pa ko bi da se podseti onoga što je tada pisano - neka izvoli. Neka uporedi sa onim šta smo danas od sebe napravili.

Predlog #7 - Vuče da Lupa

Jedinovuk postavlja novu spomen-tablu Slavku Ćuruviji, poručuje ostacima Miloševićevog režima ... nešto. Sedi u vlasti sa SPS-om, koji ga je ubijao svaki čas (sam tako kaže), i mantra. Izgleda da je Lupus definitivno prolupao, sve mi se više čini.
E moj Vuče, kolike su ti to oči ...

Predlog #8 - Belodedići & Crkobabići

Čuveni striper (ljubitelj stripova) drKrk, kaže da je u mladosti voleo da čita stripove.
Koje bre to - hijeroglife ili priče o dinosaurusima i bizonima, na zidu pećine?
Duhovit neki čovek, taj Broj Jedan.

***

Ovo se ne komentariše. To se danas živi, na žalost.

p.s.
O 9. novembru i dunđeraju čitajte na E-Stavu.