Otisak Nedelje - 08.12.2013.

Srbija je u tranzicionom transu.

To je opšta konstatacija.
Možda i dijagnoza.

Predlog #1 - Tom i Džeri u vreći

Vanredno raspisani stranački izbori u SNS.

Naravno, to nema nikakve veze sa vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji, kojih biti neće, i na kojima ćemo pobediti, jer stranka je država.

Naravno, Evropska unija nije zainteresovana za vanredne parlamentarne izbore u Srbiji, niti formalno može da utiče na njihovo raspisivanje, smatraju analitičari. EU, to behu oni koji su nezainteresovano čestitali Tomu pobedu na predsedničkim izborima, tri sata pre završetka glasanja?

Analitičari u Srbiji su se sami svrstali u anatomsku kategoriju, završetak digestivnog trakta - tek i to da se zna. Naravno.

Predlog #2 - Nobelovci

1993 - Rahmetli Nelson Mandela dobija Nobelovu nagradu za borbu protiv aparthejda u Južnoj Africi i doprinos svetskom miru. 

Nelson Mandela biće sahranjen u nedelju 15. decembra.

2003 - Bezbeli Puljec, u kancelariji predsednika opštine Negotin, pred kamerama iščitava razmišljanja iz Nobelove knjige. Živ je i čitav, na čelu Borskog okruga mu ništa ne fali.

Ko zna šta taj radi u nedelju 15. decembra.

2013 - Omladina DS u sklopu predizbornih čarolija na Voždovcu, predlaže ekipu Malog i Ćokija za Nobelovu nagradu povodom senzacionalnog otkrića u oblasti forenzike budžetskog bankrota. Nije zlato sve što sja. Nobelova medalja, kao i svaka druga, ima dve strane: žutu i crnu.

Ćoki bi danas da bude gradonačelnik, kada već nije mogao onomad da postane premijer.

Voždovački izbori su u nedelju 15. decembra.

Predlog #3 - Svud su straže...

Od Bogovađe do Vračevića, od Lajkovca do Obrenovca - svud su straže tradicionalno gostoljubivih srBskih domaćina kojima smetaju azilanti - isti oni što špijuniraju termoelektranu u kojoj spaljujemo gudru, oni za koje znamo da su silovatelji, skloni kriminalu, krađi i naročito "narkomanskog opredeljenja". Ne dopuštaju ni da im se dopremi makar hrana. Balvana (još uvek) nema, ali saobraćaj povremeno biva blokiran, kako je to ovde red domaćinski. Predsednik opštine Mladenovac ne želi preseljenje "ofarbanih" nesrećnika, iz šume u napuštenu kasarnu. Veli, oni će mu ugroziti turistički potencijal opštine. Predsednik po meri straža - samo neka se ne vadi na boga ili vračeve. Inače, aparthejd i palanački fašizam ne postoje u Tomovoj Šumadiji i Srbiji. I onoj Dražinoj, naravno.

Ukoliko vam je na pamet upravo pao neki domaći Mandela, pređite na sledeći predlog.

Predlog #4 - Šaban vs Draža

Godinama unazad, domodoljupci iz Niš svaki čas zapišavaju teritoriju poganeći spomenik Šabanu Bajramoviću, koji se nalazi na Nišavskom keju, blizu ulaza u centralno gradsko jezgro.

Kako su u oktobru pisale Južne Vesti, u Niš izgleda postoje i neki kojima se ne sviđa četnoromansa Radoša Bajića, pa su rešili da unapred omalaju đenerala bojama koje trenutno preovlađuju u epizodama te serije. Ode pukovnik za đenerala, a crno u zeleno. Eko-četno.

Ne postoji nikakvo opravdanje za vandalizam koji Nišlije praktikuju nad spomenicima. Samo, ni spomenici nisu svi isti, kao ni Nišlije. Šaban Bajramović je bio muzičar i svetski ambasador Roma; njegov spomenik se može svrstati u spomenike kulture. Dragoslav Mihailović je bio vojnik izgubljen u vrtlogu svetskog rata i spletki velikih sila, oficir koji je pogubio konce i kontrolu nad onima kojima je komandovao, čovek koji je skliznuo u zločin zajedno sa svojima; ova bista se može svrstati međ' spomenike neumnosti.

Šaban je bio Čovek, a draža četnik. Razlika se ne ogleda u veličini slova, još manje u boji kože ili onoj posipanoj po spomenicima. Od 12 hiljada ubijenih tokom Drugog svetskog rata u fašističkim stratištima Crveni Krst i Bubanj u Nišu, do danas je identifikovano manje od 2000 stradalih, među njima i 300 Roma. Dražini četnici nisu mrdnuli dupetom da zaštite nikoga od njih.

Ništa u ovom predlogu nije bajato.

Predlog #5 - Večni plamen i kratka pamet

 

Nelson Mandela nije bio rodom iz Kragujevca, tako da Tomova palanka neće imati Nobelovog laureata. Međutim, kako stoje stvari, neće više imati ni spomenik miru, onaj pod nazivom "Večna vatra" u spomen-parku Šumarice. U znak sećanja na kragujevačke žrtve fašizma, "neki" rodoljubi su po drugi put makli gorionik težak dvaes kila i dve iljade evra. Da li su to uradili četnici "partizanskom" spomeniku, ili lopovi koji "pojma nemaju" šta je dvaes kila - neka utvrde oni koji primaju platu ne samo da to otkriju i pohapse, već i da spreče. Ko god bio bezumnik, taj ne zna šta je uradio.

Sama vatra i gorionik predstavljaju puku fizičku formu, stvari koje se daju zameniti. Daleko je bitnije na šta nas ona asocira, šta o zločinu i nevinim žrtvama osećamo i mislimo sami, bez sufliranja. A za novi gorionik će se već naći sponzor, u to ne sumnjam.
I još nešto: Tom Ravnogorac svojata Kragujevac kao svoju palanku. Ta ista palanka, Tomova, ima mali, simboličan spomen(ik) posvećen žrtvama komunističkog kontraterora u Kragujevcu, onog posle završetka rata. Vojvoda od Tomovače ne miriše to obeležje jer su ga postavili članovi DS i SPO pre više od 20 godina, dok je Tom bio Šešeljev privezak; zato se danas koaliciono baš slaže sa ideološkim potomcima tih koji su streljali, i podjednako uvlači u dupe Putinu i ostalim potomcima boljševika koji su one prve naučili da sa reakcijom jedino ispravno treba - po kratkom postupku. Sa reakcijom, i naročito onima koji su sebe zvali građanskom klasom. Pa da, klasa - to smrdi na mrski kapitalistički Zapad bez duše i prave vere.

Žrtve crnog i crvenog terora, podjednako, bile su i ostaće - žrtve, dok će uvek biti idiota, ubica, lopova i lažova. Jedino mi nikako nije jasno - zašto bre i dalje glasate za njih takve?!

Predlog #6 - Udri Grome

Da se vratimo u Niš. Ima tamo i duhovitih ljudi, ne samo vandala&budala. Nadam se da su oni prvi u većini - nego ćute, sramota ih tuđe gluposti.

Predlog #7 - Bombastik

Na gradilištu u Beogradu, u subotu ujutru je pronađena nemačka avio-bomba iz Drugog svetskog rata, teška brat-bratu iljadu kila. Premijer unutrašnjih poslova Srbije, drug Dačić, odmah je izjavio da će bomba biti izvađena u subotu uveče a deaktivirana sutradan, u nedelju. Građani su evakuisani, opomenuti da poštuju proceduru propisanu za vanredne situacije.

Danas, u nedelju, kažu da će bomba biti deaktivirana tek u sredu. Ne znam da li Dačić zna za to, ili je prilikom davanja prve izjave bio neobavešten, bitno je da je bomba izvađena i odneta na bezbedno mesto.
Građani odahnuli.

Pored sve ozbiljnosti situacije, obavezno mora da se nađe neko od "poslenika javne reči" i odvali nešto bombastično, poput ovih sa stanovitog portala neverovatnog naziva VESTIonline:

Posle pronalaska bombe u Beogradu u subotu, građani Srbije su samo dan kasnije u našoj jadnoj zemlji, bombardovanoj i uništavanoj vekovima, pronašli još dve eksplozivne naprave. Jednostavno, imamo mi toga i više nego što nam treba i ko zna dokle će biti tako...

Stvarno, svaka čast narodu koji je vekovima bombardovan ovakvim idiotarijama. Pretpostavljam da je, u duhu slovarenja autora gornje budalaštine, Sulejmanova avijacija doprinela padu Beograda 1521. godine.

Predlog #8 - Ruža vetrova

Počelo uništavanje droge zaplenjene u nedavnoj policijskoj akciji Codename:Grom. Zaplenjene nezapamćene količine raznih droga biće do idućeg leta u celosti spaljene u pećima termoelektrane u Obrenovcu.

Predlažem Premijeru unutrašnjih poslova Srbije da svojim podređenima naloži dodatno praćenje ruže vetrova oko Obrenovca tokom tog perioda, evidentiranje migracije registrovanih konzumenata zabranjenih opijata i određivanje faktora povećane efikasnosti vlasnika okolnog poljoprivrednog zemljišta u korelaciji sa vremenom provedenim na imanjima.

15 (ili 25) miliona evra (ni)je za bacanje, naročito (ne) za one kojima sjebanih nekadašnjih 22 miliona ljudskih SFRJ života nisu predstavljali neki veći problem. One, koji su to sjebavanje finansirali baš ovim što sada spaljuju.

poslednji dim

Nego, nije mi jasno, zašto Ivica & Slavica ne nose maske poput ostalih koji se guraju oko otvora peći u kojoj spaljuju drogu? I zbog čega ovakve face, kao na Tanjugovom snimku?

Zajebavaju oni, zajebavam i ja.

Predlog #9 - TV Trans

Danas, u nedelju 8. decembra, napredno je puštena u rad nova javna kuća informisanja u Negotinu. U prisustvu brojnih zvanica, mantijaša i partijaša, upadljiv je bio nedostatak perjanica lokalne i republičke politike kao i dolazak na štakama insajderski prokuženog gosn Sose iz RTB Bor. Valcer nije pao - nije to hotel Jezero, ovo je negotinska rupa, bre! Plus, za tango (i valcer) je potrebno dvoje, to svi znamo. Elem, gostiju je bilo više nego što se moglo potrpati u prostorije nove televizije pa se moralo pristupiti standardnoj metodi zadovoljavanja istih - šatorima. Onim manjim, vojnim, da ne zbunjujemo javnost. Svadbeni šatori i cirkuske šatre dolaze u obzir nekom drugom prilikom.

Inače, već postoji jedna Trans TV - u Indoneziji. Moto te televizije je Milik kita bersama* - pojma nemam šta to znači, ali garant je nešto bezobrazno. More, navataće te infidelske razvratnike Porfirije Perić, neka se samo lažno uljuljkuju mislima o bezbednoj razdaljini.

Negotinski izbori još uvek nisu zvanično raspisani, ali svi su već pali u trans.

***

Stvarno - trans.

Građani udahnuli.

Neki izdahnuli, neki začepili nos.

------------------------------

* We belong together, tj. Mi pripadamo zajedno (jedni drugima).

I posle Nitogena - Nitogen

Nakon dužeg vremena nepisanja (ali samo na ovom blogu, jer usput sam završio svoju drugu zbirku pesama "Moja Aleksandrija" - desetak novih priča za nešto treće), reših - jerbo sam, ako se iko seća, svojevremeno pisao o Miljanu Ristiću u jednom od Artterorizama (#9 od 17.06.2009), i njegovoj zbirci priča "Demonkratija" - da napišem i nešto o trećoj koje je objavio, i za koju sam jelte napisao pogovor. Naime, 4. ovog meseca održana je izuzetno zanimljiva promocija knjige-zbirke blogopriča NITOGEN Miljana Ristića, i ko je bio zna o čemu pričam; vi koji niste možete samo slutiti. Jer, ko vas jebe kad niste došli, iako je većina znala kada, gde i zašto se održava. Elem, posećenost je i bez vas bila velika; autor je podelio, i potpisao na svoju muku, nešto preko osamdeset svojih knjiga.

Pomenuo sam ostalim učesnicima, a to su osim autora i mene kao recezenta bili i pesnikinja Tamara Lucić Dinić, profesorica Radojka Plavšić-Doka, pesnik i urednik književnog časopisa "Buktinja" Goran Vučković-Vučko - naš budući klasik, da bi jedan naš prijatelj, Negotinac i trenutno živi pesnički klasik, izvršio harakiri da vidi koliko je publike došlo na predstavljanje jednog mlađeg pripovedača, koji sada ispred i iza sebe ima već četiri objavljene knjige.

Promocija je, začudo, počela na vreme - u 19h, kao da smo u ovom slučaju želeli da ljudi više ne dolaze, ali avaj - rezultat je bio taj da je dvadesetak njih unutar galerije stalne postavke i ispred moralo stojati zato što nije bilo dovoljno stolica. Neki su se čak, poput mog finog oca, vratili i kućama, videvši tu gužvanciju. 
Veče je otvorio Goran Vučković, urednik edicije u kojoj je knjiga i izašla, predstavio učesnike, informisao publiku o radu Krajinskog Književnog Kluba, o objavljenim knjigama, časopisu u ovoj godini, te dao reč Tamari koja je vrlo fino, zanimljivo i koncizno govorila o knjizi, njenom doživljaju, samom autoru (oni su prijatelji još iz škole). Nakon toga, reč je preuzela profesorka srpskog jezika i književnosti Doka, koja je govorila sa lingvističke i čisto profesorske strane o delu, nabrajajući pojedine naslove i momente, pričice iz same knjige. 

Moje izlaganje nakon toga, počelo je konstatacijom da se iskreno radujem kada izađe kakva knjiga nekog našeg sugrađanina, posebno kada se radi o zbirci priča. Zašto priča? Lično smatram da je ta forma najprimerenija našem dobu. Zaista, sve je manje slobodnog vremena u životu svakog od nas, sve je manje vremena koje želimo da kvalitetno posvetimo sebi. Jedno od tih vremena je svakako i čitanje. Koliko puta vam se desilo da krenete da čitate neki roman, a onda, nakon dan-dva nečitanja, ne znate više ni gde ste stali i o čemu se radi u samom romanu. Sa pričom to nije slučaj. Možete pročitati jednu priču pred spavanje, dve uz kafu, tri na poslu, jednu nakon sexa, to neće uticati na vaše dalje čitanje ili nečitanje. Roman je trenutno, samo iz marketinško-tržišnih razloga, popularnija forma od zbirke priča, ali je (verujte mi na reč) umetnički doživljaj - na strani knjige priča.

Miljanova zbirka priča „Nitogen“ se tematski i pripovedno razlikuje od njoj prethodne dve zbirke, ali zadržava ono čime se on odlikovao i ranije, a to je nezadovoljstvo, bunt i autorovo pokazivanje prstom (ne srednjim). Naime, ranije je Ristićevo pisanje imalo izvesnu dozu fantastike, koketirajući sa gotskim motivima, kao što su dvojnik, satana, demoni, ljudi preobraženi u životinje, ili junaci koji gube svoju senku ili indentitet... U ovoj zbirci, osim u par navrata, toga nema tako prepoznatljivo, te je time zbirka bliža čitaocu: onom ko je pročitao stotinak knjiga, ali i onom ko nema baš neko čitalačko iskustvo, ili ga barem ne gaji. Jer, i čitanje je, dragi moji, kao i pisanje: umetnost ili zanat (kako za koga) i treba ga poput kondicije održavati. Da postane navika. Bliža i zbog toga, jer normalni čitalac će se, za razliku od fantastične književnosti, pre poistovetiti sa nečim ovakvim gotovo naturalističkim, kakva je knjiga "Nitogen". 

Uzgred, veći deo priča (kojih inače ima trideset i šest), objavljen je već na autorovom blogu EXPERIMENT, pa u njoj ima nešto i od te blogersko-dnevnosenzacionalisticke atmosphere. Uglavnom su to opšta mesta, sa živim i neizmaštanim ljudima, normalnog porodičnog čoveka sa svakodnevnim problemima. Ima gorčine ali i dosta humora, pa će se mnogi nasmejati, mnogi i prepoznati, a onda ko kako ume. U knjizi ćemo naići i često na autorovo sećanje, na trenutke koji su na ovaj ili onaj način obeležili njegov život. Što se tiče naziva koji je autor odabrao za naslov, NEGOTIN (čitan sa desna na levo) postaje NITOGEN, i da - on je zaista imao svojevrstan rekao bih pedigre. Negotinci to uglavnom znaju, pogotovu generacije koje sad imaju preko četiri banke, pa sve do onih što ulaze polako u tridesete i naravno one koji su već ušli (kao npr. ja). Mlađe to uglavnom ne zanima, ali koliko vidim njih ništa ne zanima. Radi se o nekoj drugoj umetnosti, i to je muzika, posebno alternativna, punk, jer je svojevremeno zaista postojao bend pod nazivom NITOGEN, sa pokojnim Mikijem Glavašom na čelu. 

Nitogen - Selo prokletih

Tamara, Vučko, na kraju i ja, pomenuli smo to sredinom promocije Miroslavu Lučiću koji je bio u publici, zamolili ga da nešto više kaže o tome jer je i sam bio akter rada benda, i tih godina, ali je to ipak ostalo za neku drugu promociju - možda baš u Lučinom kafiću CINEMA.

Miljan Ristić se nije previše obazirao na to, jer niko nema tapiju na reč a pogotovu ne na pisanu; on je gradio neki svoj svoj svet, svoje delo, svoj grad, svoje priče i na kraju krajeva svoj NITOGEN. Ono o čemu ćete sami moći da saznate ukoliko dobijete knjigu od autora, jer ako ste mislili da ću vam ovde prepričavati sadržaj, gadno ste se prevarili: nije vam ovo Artterorizam, mada mogu - ali za pare.

Sam autor je govorio nakon mene; vidljivo i sa razlogom je bio ganut podrškom svoje porodice, prijatelja i poznanika. Stoga je kratko govorio ali, verujte, neponovljivo: mahao je knjigom, najpre u stilu dosta o meni, onda je ispričao anegdotu o kolegi koji ga je pitao u fazonu koliko ga košta knjiga, i kako je to sve beskorisno, a Miljan (koji je pre ove knjige napisao knjigu o svojoj deci i za svoju decu „Ekstra Nemirci“), reče kako kolega ima švalerku i kako joj je kupio mobilni dva puta skuplji od cene štampanja 500 primeraka svoje knjige, što je izazvalo neviđeni iskreni smeh publike, čime je završen oficijalni deo večeri. Nakon toga je krenuo onaj drugi, što reče autor, za opuštanje; doduše, ne i njegovo jer su ga druge muke sada snašle: autor je svakome ko želi obećao potpuno besplatno primerak svoje knjige, tako da je morao gotovo svaku da potpiše. Kada sam pogledao, sat i po nakon zvanične promocije, on je još uvek potpisivao knjige a 10 litrica vina se već popilo, kao i izvrsne domaće rakije; o klopi neću ni da govorim, jer i onako niste bili.

Miljan se na kraju zahvalio svima, posebno opštini Negotin koja mu je pomogla finansijski oko knjige (autor zna cifru). Zaista, lep gest od Opštine.

***

Za kraj još i to, da nas sledećeg petka 13. sa početkom u 18h, ali ovog puta u promo sali dečijeg odeljenja Narodne Biblioteke “Dositej Novaković“ u Negotinu, očekuje još jedna promocija knjige, još jedno izdanje Krajinskog Književnog Kluba. Ovoga puta, radi se o drugom po redu romanu našeg Negotinca, našeg profesora engleskog jezika u Gimnaziji Zorana Popovića Pište, naslovljeno “Na dvoru Grimiznog Kralja“. Nemojte propustiti i ovu promociju. Ja ću biti tamo, a vi? 

Nitogen ipak nije samo (Po)Selo Prokletih.

Saša Skalušević Skala

Petak 6. Koledar 2013.

Power in the darkness

Tokom teške ekonomske krize, koja je sredinom sedamdesetih godina žestoko tresla Veliku Britaniju, paralelno sa socijalnim buntom uzdigla se neka "nova muzika": mešavina vudu, rege i ska poskočica donetih sa Jamajke u London desetak godina ranije, sve to ukršteno sa brljanjem belih luzera uzduž i popreko gitarskih žica i mlaćenjem po na brzinu sklepanim bubnjevima, neretko na opremi koja je bila ukradena. Beznađe, revolt, nasilje, sukobi sa policiotima u predgrađima, masovne tuče po pabovima, stadionima i mračnim sokacima, zdravice bobijima uz Molotovljeve koktele, IRA, propast gomile fabrika, otkazi, aparthejd usred Londona (fokusiran na crnce, Irce & pse), enorman broj mladih ljudi bez ikakve životne perspektive i nade za posao. Droga na ulicama, u sve većim količinama.

A onda, 1976. godine, "ničim izazvani i mučki s leđa, iz zasede"- Sex Pistols. Za njima, lavina novih ljudi u muzici, biznisu, politici. Mašina koja naizgled nezaustavljivo melje klasni i kapitalistički stereotip života, iz temelja trese oronulu Monarhiju Belog Lava.

Pored samog Rotten/Lydona, koji je zaista bio politički stihoklepac (ostali u bendu su bili puki pozeri i kasica-prasica menadžera, plus Suicide Sid), na scenu uleće lik koji se preterano ne uklapa u nametnut imidž gubitnika upakovanog u kožnjak, zihernadle, plastične kese za smeće, podjednako žutih zuba i zelene kose. Po kriterijumima pankera on je već matorac (bliži se tridesetim), nosi zvoncare i ćubast friz na razdeljak, podseća na asistenta sa Kembridža više nego na pesnika spremnog da stav brani pesnicom, ako zatreba. OK, tu je nezaobilazni odrpani sako sa bedževima (koga Čonta par godina kasnije "skida" do u šav i umalo JMBG), ali taj tip unjkavog i promuklog glasa svira bas gitaru i peva! A oni njegovi u pozadini cepaju mešavinu funka, pub rocka, Deep Purple klavijatura i sirove žičane šibačine!! Sviraju i pevaju, ne šlagere, već najtvrđe protestne i političke pesme, uperene direkt među rogove fašikonzervatizma jednako prikrivenog u tradicionalnom establišmentu i palanačkom mentalitetu prosečnog stanovnika Ostrva.

Tom Robinson (1950) okuplja ekipu muzičara 1976. godine, pod neverovatno inspirativnim nazivom "Tom Robinson Band" (skraćenica TRB se vrlo brzo odomaćila kod publike). Iza ove prividne bezidejnosti imena grupe, međutim, krije se jedan od najvećih politrok (neki to zovu i agitpop) pesnika punk pobune, koji zajedno sa odlično muzički potkovanom sabraćom iz bande uskače vrlo brzo u kasu i fabriku vinila izdavačke kuće EMI. Prvi album izdaju početkom, a četvrti 7''-singl krajem 1978. godine - oba pod istim imenom, po pesmi koja do danas ostaje njihova najjača u karijeri. Iako je sličnih bilo podosta, radilo se ipak o Himni.

Odmah po uključenju u seriju koncerata koje po Londonu i širom Britanije tokom proleća '78 organizuje ekipa muzičara i političkih aktivista (TRB, The Clash, X-Ray Spex, Steel Pulse), nazvanih "Rock Against Racism", TRB rade set udarnih političkih numera, što konačno rezultira stihovima pesme koja dobija ime Power In The Darkness. Ove, 2013. godine, tačno je 35 godina kako ona ne gubi ni trun svoje aktuelnosti i snage. Himna onih koji znaju da je sve moguće ako shvatiš da je snaga u tebi, i da ne postojiš sve dokle god dopuštaš da te lažna sila drži u tami.

Tom priča o slobodi: da sa svojim telom radiš ono što ti hoćeš, veruješ u ono što želiš, da brat voli brata a crn belog, za majku i ženu, bez maltretiranja, zastrašivanja i ispitivanja od strane mašinerije Velikog Brata. O slobodi da slobodno živiš sopstveni život.

Union Jackenkreuz

(photo: The Church Of Punk)

Negde na sredini pesme, čujemo glas spikera:
"Fundamentalne institucije britanskog sistema vlasti danas su napadnute: javne škole, Dom lordova, Engleska crkva, sveta institucija braka, čak i naše veličanstvene policijske snage više nisu bezbedne od onih koji bi da potkopaju naše društvo, i zato je krajnje vreme da kažemo 'Što je mnogo, mnogo je!' i povratimo tradicionalne britanske vrednosti - disciplinu, poslušnost, moralnost i slobodu. Ono što mi želimo je:

- Sloboda od crvenih, crnih i kriminalaca, prostitutki, sekapersi i pankera, fudbalskih huligana, maloletnih delinkvenata, lezbejki i levičarskog šljama,
- Sloboda od crnja, Pakija i sindikata,
- Sloboda od Cigana i Ješa,
- Sloboda od levičarskih lenština i liberala,
- Sloboda od takvih kao što si TI."
Pesma se završava porukom: 
Ne plaši se njihovih laži, jer snaga leži u tami. Ustani i bori se za svoja prava.

Ovi stihovi su napisani 1978. godine. Još uvek su aktuelni, i to ne samo u UK - uhvatilo se TO na daleko širim prostorima. Sve vreme postojanja, TRB su na svojim koncertima posetiocima delili letke, bedževe, majice sa jasnom porukom: NE nije odgovor, odluči se na kojoj si strani. Snaga je u tebi.

George Henry Ince & George Davis

Tom Robinson je napisao i druge pesme sa teškom političkom porukom.
I shall be released - B-strana singla PitD, nešto izmenjena obrada pesme Boba Dylana. Posvećena je ubici žena po imenu George Ince, čija je krivica dokazana a on odveden u zatvor - gde je bio mučen, drogiran, tučen i povređivan na najgore načine i to od strane čuvara i lekara. Pokušao je u očaju da izvrši samoubistvo presekavši vene na rukama, što je potom "neko" dodatno iskoristio da mu u bolnici istim sečivom unakazi lice. Ista pesma se odnosi i na George Davisa, krimosa koji je zaglavio zatvor bez ikakvog dokaza da je zaista učestvovao u oružanoj pohari plata iz lokalne elektrodistribucije; kada je pušten iz zatvora vrlo brzo je ponovo uhvaćen, ali ovoga puta sa pištoljem i ukradenim parama iz banke, pa je dobio zaslužen smeštaj o državnom trošku. Oba ova slučaja govore o brutalnosti sistema u kome je izbila punk pobuna - prvi je dokazani ubica kome u presudi nije pisalo to što mu je potom činjeno, drugi je notorna budala. To i dalje ne opravdava "sistem" koji se od njih nimalo ne razlikuje. Potonji film "Britannia Hospital" (1982) takođe ima veze sa oba slučaja prekomernog Pravedničkog uterivanja pravde - u medicinske svrhe.

Public: George Davis is innocent!

TRB: George Davis is guilty. He has to be.

Glad to be gay - Tom Robinson se od samog početka javno, jasno i glasno deklarisao kao gayperson i aktivan borac za ravnopravnost i slobodu manjina. U Engleskoj toga doba, bilo je zabranjeno javno ispoljavati LGBT samospoznaju; tim "elementima" se bavila policija otvarajući dosijee onima koje bi "hvatali na delu", metodama koje je Orvel opisao trideset godina ranije. Dovoljna je prva strofa, koja kaže "Britanska policija je najbolja na svetu, i ne verujem u glasine koje sam čuo. Da upadaju u pabove bez ikakvog razloga, postrojavaju goste uza zid, pretresaju i bacaju na zemlju. Hapse ih što se opiru dok ih šutiraju, pretresaju im kuće i zovu ih pederčinama. Ne, ne verujem da toga ovde ima."
Up against the wall - O narastajućem nasilju među adolescentima, razularenim bandama koje bi da u život uđu glavom kroz zid. Ako može tuđom.
Ain't gonna take it - Ne nasedamo na tu foru, "da su abortusi i gay scena predviđeni samo za bogate".
Grey Cortina - Nedosanjana fiks ideja pripadnika sjebane radničke klase, da imaju baš taj auto u svom posedu (o kome pevaju i The Clash u "Janie Jones").
Man you never saw - Nikada se nismo poznavali, jer nas prate svi: crkvena policija, vojska, službe, neznanci, ja i ti.
Blue murder - Tema je ista kao kod Angelic Upstarts "Who killed Liddle?". U obe je prosto odgovoreno: "Police killed Liddle Towers". Izvukli iz paba, prebili, priveli, ubili ga od batina u ćeliji. Bukvalno. 
Law and order - jasno.
Better decide which side you're on - još jasnije.
Don't take no for an answer - najjasnije.
I tako dalje, u tom stilu, do 1982. kada se bend raspao a Tom krenuo u solo karijeru koja i dalje traje - podjednako, kao muzičar i kao aktivista u borbi za ljudska prava svakoga i svih.

A onaj prvi RAR koncert, nazvan "Carnival Against the Nazis", imao je zaista debeo povod: čuveni muzičar Eric Clapton je sebi dopustio dovoljno umetničke slobode i idiotizma da te godine na koncertu u Birminghamu 'ladno odvali kako je "Britanija prenatrpana svakakvim došljacima". To je našu ekipu toliko iznerviralo da su se udružili sa Anti-Nazi Ligom, zajedno sa 100 hiljada građana Londona promarširali šest milja rutom od Trafalgar Skvera, kroz East End (srce teritorije divljih plemena naziskinova i biračkog tela Nacionalnog Fronta), sve do Victoria parka gde su održali zajednički koncert. Pokazali su i dokazali da se to sme i može.
Anti-Nazi Liga je ponovo oživljena 1994. godine, kada je maršom 150.000 učesnika kroz Južni London proslavljen težak poraz partije britanskih fašista na lokalnim izborima.
Da se i to overi.

Prve punk ploče kojih sam se 1980. dokopao u Palanci Negotinskoj, bile su: Rock'n'Roll Swindle, London Calling, Buzzcocks singlovi, prvi Vibratorsi, Boys Only, Costellovi Armed forces i Get happy, Tenement steps The Motorsa i (gle čuda!) Power in the darkness. Sve ovo (osim Pistolsa, naravno), mogli ste da kupite u musavoj Knjižari kraj crkve u centru Negotina. Ubrzo su se u prodaji pojavili i Stranglers, XTC, Stiff Little Fingers, Dead Kennedys, Jam, Bow Wow Wow, 999, MC5... 
Danas su tu kafić i butik, Knjižare više nema, niti možete kupiti ploče - daleko bilo one punk. Jedino crkva i dalje stoji na istom mestu.

***

Ima li sve ovo gore napisano neke veze sa nama, danas? Ima, ali ne po pitanju muzičkog ukusa - mada... zaista me ne bi začudilo da iz neke od smrdljivih nacijazbina jednoga dana ponovo ispuže neka šund-komisija pa zatraži referendum za zabranu slušanja punk muzike, naročito Toma Robinsona & njegove Bande i sličnih kvaritelja morala nacije, tradicije kolektivnog slepila i palanačke žabokrečine uma.

Hajdemo raja, ruka gore! Tko je 'za' da pederi ne mogu više rađati pedere?
Srbija bez pedera k'o krevet bez federa! (SNP 4 Hakenkrojcila)

Rezultat jučerašnjeg referenduma u Hrvatskoj govori sve i svašta, ali i ništa. Isto kao i čuveni falsifikovani referendum 2006. za promenu (ili štagod već) Ustava Srbije. Eto, Hrvati su rešili da budu EUROpejski Srbi pre Srba, izjednačiće svoj ustav sa našim do u fusnotu jer "im se tako javlja" (pa da nas onda EUzezaju kao mi onomad njih za McDonalds). Javlja im se verovatno odozgo, kao i ovim našim braniteljima tradicionalnih vrednosti čija je istorija/povijest kraća od one čuvene američke, koja je pak kraća od Tarabićeve tarabe. I tako u krug i nesvest.
Suv matematički odnos 65:35 procenata u korist HDZovske vizije hohcajta govori ali ne kazuje mnogo. To jeste dvotrećinska većina izašlih građana Republike Hrvatske na referendum, kojih je bilo oko milion. A to je negde oko 26% ukupno upisanih u glasačke spiskove. I, šta sad 2/3 od 26 iznosi 17,5% (recimo, jedna šestina) - to je broj koji je odlučio o sudbini referendumskog pitanja? Naravno, to je demokratija, i ko vam je kriv što je ne konzumirate nego sedite za ekranom i kukate. Sa druge strane, PROTIVnici se teše kako ni 35% onih koji ne podržavaju ovakvu diskriminatorsku klauzulu nije baš za bacanje. A to što ih je zapravo nešto više od 8% ukupnog broja, to kao da se ne računa?
Nažalost, računa se. I ta na sledeći način, tj. jednom sasvim prostom rečenicom:
Ćutanje je odobravanje.
Oni koji su glasali ZA i svi oni koji su ostali kod kuće i ćutali ZA, predstavljaju ogromnu masu, potencijalni zahvat svake naredne sumanute ideje koja će se kao katran lepiti i uvlačiti u pore hrvatskog društva. Možda i udružiti sa onima koji su poodavno tamo. To je onaj MRAK iz pesme Toma Robinsona Crusoa, gusta tama koju čine silni Četvrtci, Petci i ostale Subote okorelog društva, ogrezlog u sebe samo. To je ona famozna većina koja je u dva dana i ponoći izmuvala srbijanski ustav pre sedam godina, kako bi Vojislav Koštunica imao baš lep amanet, nišan sebi za života. Kretenski Ustav koji je Demokratska Stranka podržala.
A da li su njihovi PROTIV, baš poput onog malog broja bojkotaša iz naše varijante (oličenog u umirućem GSS, simboličnoj SDU i LDP ekipi iz političke teretane u naletu), ta SNAGA iz Robinsonovih stihova - to će zavisiti jedino od njih/nas samih.
Oni ZA danas imaju sve. Brojke i logika su na njihovoj strani, barem tako izgleda. Ogromna je cifra od 650 tisuća graktavih, još veća ona od oko 2,8 miliona koji ćute. Zajedno ih je preko 90%.
Međutim, stvari i ne stoje baš tako, jer oni ne mogu da imaju nikada više od toga, nedostaju im do 100% glasovi ovih PROTIV. Ovi drugi, neće moći da imaju manje od toga što su osvojili, ali će početi da dobijaju sve više ukoliko budu strpljivo i kvalitetno radili na promeni (ne rušenju) sopstvenog društva u sasvim suprotnom smeru od besmislenog vrtenja ukrug u potrazi za sopstvenim repom, misleći kako je u pitanju neko drugi, ispred.
Nešto se mislim, ovakav bi referendum u Srbiji morao da prođe tradicionalno okrvavljenih glava i gaća. Neće nama pederi da rađaju još pedera! To ćemo moći samo mi, domaćini srBoslavni, i niko drugi! Da jebe oca nacije Dobricu, ako nije tako.

photo: FaceBook

Da, ovo bi zaista bio dobar omot novog albuma Toma Robinsona, npr. Balkanska ili makar S/H turneja, ili nešto slično. Pa da vidimo ima li i kod nas neki Tom da se uključi i pripomogne, da se napuni Arena za taj i takav koncert, ili ovde ipak rastu samo Tomislavi i to sa obe strane Dunava, Save i Drine? Da li bi ga ustavobranitelj Koštunica pohvalio čuvenim "Antiglobalista? Može." ili bi na njega, kao svaki dobar homoklast palanačkog šovinizma nad Zlim Svetom, bacio stotinu kletvi, fatvi, strela, ledenih metaka i Ćoki-dramlija, jer donosi tradicionalne engleske darove Zla tradicionalno naivnim srBskim domaćinima.
I domaćicama, umalo da zaboravim.
Jedva ih primetih, ovako nepokrivenih glava.

p.s.
Matori Gandalf je lepo rekao, ukoliko se još uvek mislite koji je odgovor na nedeljnu statističku distribuciju, pitanje da li je ZA ludilo zaista veće od PROTIV istog:

"Shvatio sam da su male stvari, svakodnevna dela običnih ljudi, ono što drži Tamu na odstojanju. Jednostavna dela dobrote i ljubavi."
Ako makar toliko ne umete, ne umete ništa.