Samoubistvo (lat. suicid) je tragičan način okončanja života. Iako predstavlja "trajno rešenje za trenutni problem", broj pokušaja (uspelih i neuspelih) samoubistava u svetu svake godine sve više raste, i poprima formu svojevrsne epidemije. Samo u Americi, godišnje preko četrdeset hiljada ljudi sebi oduzme život; posebno je zanimljivo da su 3/4 samoubica beli muškarci (muškarci, inače, češće od žena dižu ruku na sebe - baš kao i na druge). Na to treba dodati činjenicu da na svako uspelo samoubistvo dolazi još 25 pokušaja, što dodatno povećava razloge za zabrinutost.
Po podacima koje je objavila Svetska zdravstvena organizacija, broj samoubistava u svetu je u laganom opadanju u poslednjih desetak godina (iako je u poslednjih pola veka zapravo bio u porastu), dok taj broj raste samo u SAD. I pored toga, preko 800 hiljada registrovanih slučajeva samoubistava godišnje širom sveta predstavlja dovoljan razlog za zabrinutost. Shodno izveštaju domaćeg Ministarstva zdravlja iz 2018. godine, Srbija je po broju samoubistava na 13. mestu u Evropi, sa oko 1300 samoubistava godišnje.
Samoubistvo u svojoj suštini ima niz kompleksnih i međusobno povezanih faktora. Svi oni itekako mogu doprineti osećanju bola i beznađa. Slobodan pristup raznim sredstvima koje se mogu upotrebiti za samoubistvo (najčešće su to vatreno oružje, lekovi i otrovi) podjednako predstavlja snažan faktor rizika.
Suicidalne tendencije (sklonost ka samoubilačkom, autodestruktivnom ponašanju) nisu nikakav izum ili bolest modernog doba; toga je bilo tokom cele istorije ljudskog roda. Međutim, tek u savremeno doba ova pojava dobija etiketu epidemije. Tome je, dobrim delom, doprinela vidljivost u medijima i na internetu, jer se o samoubistvu danas daleko slobodnije i otvorenije priča, što nekada nije bio običaj: globalno prisutan kompleks palanačke zatvorenosti, oduvek je podrazumevao i to da je sramota biti bolestan, da to treba kriti jer slabi kolektivistički duh palanačke bezličnosti. Bolest je lična, a lično je nedopustivo. Ljudi, kojima samoubilačke "ideje" ponekad (ili često) padaju na pamet, imaju osećaj prokuženosti u svojoj porodici i okolini, i užasavajuće teško im je da o tome razgovaraju sa drugima, upravo zbog te stigme "bolesti" koja nije poželjna među Nama i Našima. Posledice su, jasno, obostrane - počinilac samoubistva je "okončao" svoju patnju, dok oni oko njega tek počinju svoju, ostavljeni u potpunom mraku jer ne znaju "šta se to i zašto desilo".
Razlozi i povodi za samoubistvo mogu biti različiti (naizgled ih je bezbroj, jer svako ima svoj), ali jedan od glavnih nije nikakav nerešivi "životni" problem (poput novca, ljubavi, posla i ostalog), niti je to "veltšmerc" - već nedostatak komunikacije, povlačenje u sebe zbog izostanka odgovora na signale koje okolini šalje onaj ko o samoubistvu razmišlja. Zato je prevencija, i to obostrana, najbitnija - kako prepoznati suicidalne tendencije tj. kako im se odupreti.
Edukacijom i razgovorom. Razgovor bez povlađivanja, a ne zatvaranje i izolacija (spolja i iznutra), predstavlja pravu pomoć koju potencijalni samoubica traži od svoje okoline.
Suština prevencije je u praćenju ponašanja i registrovanju znakova upozorenja. Ali - kako nekoga pratiti, ukoliko ne znate o čemu razmišlja? To je već pitanje za Velikog brata i slične, jer uvek je lakše sprečiti nego lečiti, a sprečavanje proglasiti lečenjem - zar ne?
Vinston Smit (Orvel, 1984) je znao da je počinio samoubistvo onog trenutka kada je počeo da razmišlja o istinitosti svoje ljubavi prema Velikom Bratu i Partiji. Vinston je bio
mrtav istog trena kada je počinio zločin zlomisli, kada je u svom dnevniku napisao "2+2=4" zato što to tako jeste a ne zato što tako hoće VB. Potonje mučenje, priznanje i beskonačno čekanje
na (neminovnu) egzekuciju predstavljaju samo njegov post-mortem omaž farsi života u
Okeaniji. Bev Džons (Bardžis, 1985) je znao da je počinio samoubistvo onog trenutka kada se suprotstavio svemogućem Sindikatu i ispiranju mozga u centru za rehabilitaciju neprilagođenih. Bev je svoju neprilagodljivost okončao efikasnije od Vinstona, prigrlivši ogradu oko "ispirališta" koje je bila pod naponom.
Probajte da zamislite napon u glavi nekoga ko pomišlja na samoubistvo, jer nema gde da pobegne.
Užasavajuća je alegorija žičanih ograda (neretko pod naponom) koje neke susedne zemlje, članice EU, podižu oko Srbije, navodno zarad sprečavanja talasa migranata sa Bliskog i Srednjeg Istoka. O čemu treba da, danas, razmišlja jedan Vinston ili Bev ovdašnji, koji bitiše u zemlji Velikog Aleksandra i njegove Velike Partije? O tome da počini samoubistvo?
Rekli smo, toga ima ovde otprilike četiri puta na dan.
Baš kao što i političko samoubistvo većina Srbistanaca počini svake četvrte godine na izborima (ukoliko su oni, kojim slučajem, "samo" redovni). Ovde su građani - ta glasačka mašina a ne telo - isparcelisani u svojevrsna "ispirališta" okružena bodljikavom žicom (i to ne samo figurativno) koja je pod stalnim naponom i pritiskom da "tako treba i mora da bude". Ta ispirališta - mi i oni, naši i njihovi, levi i desni, mršavi i debeli, lepi i ružni, vlast i opozicija, roditelji i deca, muškarci i žene, Srbi i svi ostali iz Zlog Sveta, patriote i izdajnici, zdravi i bolesni - ovde se nazivaju "partije", iako su svi oni samo veštački rizomi jedne velike Partije Palanaštva i zatucanosti, povlačenja i zatvaranja u i među Svoje, beskrajnog odbijanja suočavanja sa svetom oko sebe. Konstantinović to jasno kaže: smrt je u Palanci život, tako da su samoubilačke (kolektivne) težnje Palančana zapravo njihove, jedino moguće, težnje za takvim - i samo takvim - životom. Tu nema odstupanja, niti ga sme biti.
Jer samo je tada moguće kontrolisati svačiju želju za životom, ili njegovim prestankom.
Ne samo da ti neće dati da živiš onako kako bi želeo, već nećeš moći ni da umreš kada i kako hoćeš.
Samoubistva se u Srbiji događaju zbog "neverovatnih" povoda - kada o tome čitate po medijima, svi se oni bez izuzetaka bave povodima a ne razlozima. Za razliku od ogromne pučine povoda, koji su najčešće nepredvidivi usled svoje snažne impulsivnosti i relativne trenutnosti, razloga ima daleko manje i pozabaviti se njima je daleko lakše ukoliko postoji prevencija.
Ukoliko postoji. Ali...
Ali, šta ćemo ukoliko ne postoji tj. ukoliko je prevencija nepoželjna - zato što su razlozi zapravo sredstvo za postizanje cilja, a povodi sredstvo za odvraćanje pažnje od njega? Kontrola Palančana po svaku cenu, pa čak i po cenu četiri samoubistva dnevno, glasačkog samoubistva svake četvrte godine, samoubistva celih porodica bežanjem dece (i ne samo njih) u inostranstvo iz ove ludnice?
Glupim tvrdnjama kako je sve to ovdašnja ekskluziva, domaći proizvod, jedinstven slučaj u istoriji? Kao da sve ovo, skoro do u detalje isto, nisu preživeli Nemci tridesetih godina XX veka ili Rusi do devedesetih? Severna Koreja i slični, danas? Kao da mi nismo to doživeli devedesetih, već bi smo hteli još - zatvoreni u ovu ludaru, pod unutrašnjim naponom koji je višestruko nepodnošljiviji i smrtonosniji od onog u žici?
Samoubistvo je kraj ličnog mikrokozma. Povod može biti siromaštvo, glad, neuzvraćena ljubav, nepostojanje perspektive... i ko zna šta sve još. Ali glavni razlog je gubitak nade.
Ovo, što se danas dešava u Srbiji, predstavlja samoubistvo jednog društva katastrofalno nevoljnog da - prvo sa sobom, potom i sa drugima - sedne i pošteno popriča. O svemu. Vučićeva lupetanja o "unutrašnjem dijalogu" više govore o vrtlogu u njegovoj glavi nego o pokušaju da sa drugima razgovara o budućnosti Srbije. Njegova logoreja, koja u poslednje vreme sve češće sadrži i priče o "samoubistvu" (pored redovnih o atentatima), nije ispovest potencijalnog samoubice već sublimirana podsvesna poruka koju je sve teže kontrolisati da ne izbije na površnu tj. ne izađe kroz ta naduvena i nadurena usta: svest da sve ovo što se danas radi neminovno vodi ka samoubistvu našeg društva, ali i svest da bi svaka pomoć samo značila početak i neminovni kraj ličnog zadovoljstva pod naponom.
Suzbijanje i potiranje društvene svesti o tome šta su sve država Srbija i pojedinci u njeno ime radili svojim i građanima okolnih zemalja, duboko oslikava indukovano ludilo koje se koristi za beg od realnosti i odgovornosti. To ludilo je namerno nedovršeno, jer samo takvo može da igra po ivici očaja, tog najplodnijeg tla svake suicidalne tendencije - lične i kolektivne, podjednako.
Takav samoubica se nikako, ili veoma teško, može odvratiti od svog nauma.
Trebalo je "To" na vreme sprečiti a ne lečiti, a upravo to je ono što današnja opozicija nikako ne razume - ili ne želi da razume: da je lustracija bila prvi i najjači lek protiv samoubistva društva poput našeg. Nažalost, okretanje glave i povlađivanje, izjednačavanje boli, nenormalne koalicije i kohabitacije sa ubicama bili su primamljiviji i lakši put u propast.
Potom se neko zapita "Kako smo od sluđenog postali ludo društvo?" - i upravo tu počini suštinsku grešku: naše društvo nije ludo, niti su to pojedinačni građani Srbije. Svako od nas. Stručnjaci će vam, uglavnom, reći da ludi (medicinski, naravno) ljudi najređe počine samoubistvo - upravo zbog prestanka kontakta sa realnošću, stvarnim svetom oko sebe. Nemoguće je manipulisati ludim čovekom.
Samoubistvo nije dokaz odsustva svesti, već upravo suprotno. Samo svestan čovek može biti očajan.
Samoubistvo počini očajan, a ne lud čovek. Očajno, a ne ludo društvo.
Očajan, a ne lud čovek, podložan je svakoj vrsti manipulacije i kontrole. Očajan, a ne lud čovek, spreman je da povuče ludački potez uništenja nade i šanse za drugačiju i bolju budućnost sebe i svih ostalih. Očajnom, a ne ludom čoveku, je svejedno.
Očajan čovek je ubeđen kako ne može da učini više ništa, i zato je moguće sa njim raditi sve i svašta. Očajno društvo je spremno na sve, pa i da pojede samo sebe bezbroj puta. I to nesvareno.
Bez biološke slobode nema slobode, a gladan čovek nije slobodan čovek. Psihoemocionalni stres menja odnose ljudi i duhovni svet čoveka, to je uzrok 80 odsto svih bolesti. On ima akutni socijalni značaj i došao je do kritične linije iza koje nastaje degradacija društva, masovni gubitak zdravlja i epidemija umiranja. I nerođene generacije osetiće posledice takvog traumatičnog društvenog stanja jer psihoemocionalni stres utiče na genetski aparat ćelija organizma, dovodeći do urođenih poremećaja razvoja i zdravlja dece. Biće još više ubistava i samoubistava i drugih teških zločina.
- dr Bogoslav Lažetić
Srbiji nedostaje Dan, Nedelja, Mesec, Godina... nedostaju nam godine borbe protiv Očaja.
Samo tako ćemo smanjiti broj ličnih samoubistava i sprečiti Veliko Samoubistvo.
Moramo početi prvo od sebe, jer drugačije ne ide.
