U sobi sa sobom

Šta je to što Vučiće Uveoke nagoni da - od smrdljive glave pa naniže, listom - pred kamerama drže besmislene i beskrajne monologe u kojima se svađaju sa sobom i to u sopstvenom (masovnom, naravno) prisustvu?

U sobi sa sobom, što reče jedan pesnik...

Najnoviji primer(ak), ali ne i poslednji, tog kradikalskog "sobstva" je Vladimir Orlić, koji drži konferenciju za medije pred praznom salom, pita neprisutne novinare da li imaju neko pitanje, pa kad sam sebi odgovori da nema (koga - novinara ili pitanja?) lepo završi to glupiranje, ustane i ode.

Da je jedini, pa da mu i ne zamerite. Makar to, ako je sve ostalo što on i njegova bratija rade u potpunosti neoprostivo. Ali - nije. Mislim, jedini. To. Njegov pobratim po dijagnozi, Aleksandar Martinović, takođe voli prazne sale i stolice. Samo što je stranačku konferencijsku salu zamenio učionicom, mada takvi likovi uglavnom ne vide niti razumeju razliku. Često i zbog toga što uživo nisu videli kako izgleda učionica još od zabavišta. I tako, prof. Martinović nam je pokazao koliko voli da drži časove u praznoj učionici Više medicinske škole u Ćupriji.

Elem, kad smo već kod te ćuprijske VMŠ, evo jedne zanimljivosti: To je državna obrazovna ustanova u kojoj je svojevremeno devet (9) profesorki dobilo otkaz kao "tehnološki višak", a na njihova mesta dovedena su četiri (4) kradikala kao "tehnološki manjak". U prevodu - tehnološki škart. Zanimljiva su njihova imena: Aleksandar Martinović, Vladimir Orlić, Ivan Bošnjak i Darko Laketić. Tim redom. Ne znam za ostalu trojicu, ali za Martinovića je objavljeno da prima platu od 68 hiljada rajhsdinara mesečno za to glupiranje. Tako je, verovatno, i za ostatak tog tehnološkog otpada. Kao da im nisu dovoljne poslaničke i ostale tantijeme. Pa i nisu, kažu nam male sive ćelije: dokaze tog "nedostatka" gledamo (i živimo) svakoga dana.

Martinović i Orlić, pravnik i elektroinženjer, doktori (svojih) nauka, narodni poslanici... profesori na VMŠ.

Verovatno predaju predmete Hipokritova zakletva i Čipovanje sigurnih glasova vakcinom za besnilo.

Svako ko je makar malo upućen u stanje stvari u oboru zvanom Srbija (pardon - farmi), zna da su se gornja dvojica ugledala na svog Vođu koji obožava da svetskim silnicima utrljava noseve pred (skoro) praznom salom Generalne skupštine UN ili na samitu UN u Glazgovu, posvećenom klimatskim promenama (i to baš On, dokazano veća štetočina od svih prirodnih katastrofa zajedno). Zbog akustike, da se bržeboljejačedalje čuje reč i poslanica Njegova. Drži on i KZN, naravno, pred (skoro) praznim salama, tako što posadi tri omiljene "novinarke" u prvi red, jednu do druge, pa postavi kameru odmah iza njih da izgleda kao da u sali dupke punoj tzv. poslenici javne reči sede jedni drugima na glavi. I uvek, ali baš uvek se nađe neki kamerman - domaći izdajnik koji proširi kadar i razveje magiju Vrhovnog Iluzioniste.

A mahao je On, tako, i sa balkona Predsedništva okupljenoj masi iako ispred te zgrade nije bilo (skoro) nikoga. Čak ni da mu odmahne. Nemoguće da su baš svi i to zaboravili... eto, onaj Čukanović će to (i ko zna šta sve još) pamtiti do kraja života. Svog.

Uočavate razliku između Njega i njegovih? To je ono "(skoro)", koje se odnosi podjednako na prostor koji zauzimaju za svoje logoreične ispade kao i na prostor u glavama koji zauzimaju za svoje šizofrene svađe sa sobom. To je ta fina razlika, zbog koje je on njima Vođa - a ne obrnuto.

Da se zna ko je prvi počeo.

Svaka od gorespomenutih praznih sala - bez novinara, učenika ili delegata - bila je punija nego prostor između ušiju likova koji su joj se obraćali. Koji su nešto "mislili" pa dobili poriv da... e, to.

Prazne sale.

Prazne stolice.
Prazne glave.

Sve praznija Srbija, sve brojnije kradikalsko glasačko telo.

Izbacivanje sa ubacivanjem.

Oksimoron farma.