Jednog lepog dana, krenuo Najpametniji Dečak u školu. Iznenada, pred njega iskoči jedan pas i počne da reži i laje. Najpametniji Dečak se u prvi mah uplaši, ali brzo se doseti sendviča sa lignjama koji je poneo za užinu, te brzo izvadi isti i baci pred psa. Pas ga je verno dopratio do škole. Sledećeg dana sačekaše ga na ulici dva psa, no Najpametniji Dečak je pametno skopčao vezu između džukela i sendviča te je tog i svakog drugog dana nosio sve više sendviča, jer je broj kerova bio svakoga dana sve veći i veći...
I tako, jednoga dana sendviča je bilo toliko da Najpametniji Dečak više nije mogao sam da ih nosi. I baš tog istog dana, u školi su na času Poznavanja veronaučne prirode i društva učili o novcu. Najpametniji Dečak je - zato što je pametan - odmah pametno procenio da su pare daleko lakše za poneti od sendviča.
Sve ostalo je legenda...
U stvari, cela ova skaska ima daleko pametniji predgovor (koji Alo! objavljuje u današnjem broju), u kome otkrivamo daleko dublju suštinu poente priče o pameti Najpametnijeg Dečaka, nakon čega čuđenju više mesta nema u našim (a i šire) životima, jer tek sada možemo shvatiti monumentalnu impozantnost Njegove veličine pameti koja je bila najpametnija još od malih nogu, baš kao i kolektivnu kereću psihologiju balkanskih goniča sendviča i hiljadarki:
 |
| Keba & Štićenici Azila (Alo, 28.10.2018) |
Ali - kako je izgledao "KAO KEBA"?!!
Alo, bre...
No comments:
Post a Comment