Na današnji dan, 14. maja po normalnom kalendaru a 1. maja po srbocrkvenjačkom, sledeća promidžbena obavijest je ponovo zatalasala Mrtvo more, tj. Srbiju - zemlju koja ne ume da funkcioniše bez podela. Ponekad imam utisak da drugačije i ne želi.
Viši sud u Beogradu rehabilitovao je komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini generala Dragoljuba Dražu Mihailovića i vratio mu građanska prava koja su mu bila oduzeta u političko-ideološkom procesu komunističkog režima 1946. godine. Sud je utvrdio da je sporna presuda doneta u nezakonitom procesu iz političkih i ideoloških razloga. Sudija Aleksandar Trešnjev rekao je da je sud usvojio zahtev za rehabilitaciju i poništio presudu kojom je Mihailović 15. jula 1946. godine bio osuđen na smrt, a dva dana kasnije streljan. Na ovu odluku, shodno Zakonu o rehabilitaciji ne postoji pravo žalbe, tako da je ona konačna. Objavljivanje presude pratio je veliki broj medija, kao i publike. Ispred Palate pravde došlo je samo do jednog, manjeg incidenta, kad je neimenovani muškarac vikao na sve okupljene: "Niste normalni, izazvaćete ponovo krvoproliće".
1.
Naravno, na internetu je po objavljivanju ove vesti odmah usledila lančana reakcija pro-et-contra histerije, sport tako omiljen svakome ko ne zna šta će sa sobom bez osećanja minimuma potrebe da stvari sagleda kritički pre nego što zine ili se lati tastature. Takođe, ovaj sport je naročito omiljen i onima koji bi da što duže vladaju Ludnicom, jer pučanstvo sada ima "preča posla od trlababalan kritike vlasti".
Naravno da treba imati razumevanja za porodice žrtava fašizma (moja je jedna od njih), takođe i potonjeg staljinizma koji ga je u Srbiji nasledio po završetku Drugog svetskog rata (e tu smo se za dlaku izvukli '48, inače ne biste ovo sada čitali). Međutim, sve to i dalje ne opravdava besvest koja je ponovo eruptirala, po ko zna koji put.
klub obožavalaca leve obale Odre
(foto: Tanjug)
(foto: Tanjug)
Danas su ispred Višeg suda u Beogradu pro bili pretežno mlađi ljudi, u militarističkim crnokošuljaškim kostimima, naivno misleći da ih to izdvaja iz Velike cirkuske predstave u kojoj statiraju (pritom su ubeđeni da tako maskirani izgledaju mnogo strašno), sa debilnim posterima na kojima 3-u-1 spajaju prvog oficijelno rusofilskog kralja Srbije, jednog od srBocrkvenih poglavara i kraljevog pukovnika, potonjeg četničkog đenerala kome ne bi na kraj pameti palo da sarađuje sa tim istim Rusima kojima se taj njegov kralj zdušno nutkao.
Mada, ova poslednja tvrdnja nije baš sasvim "čista", ako se u obzir uzme podatak da je Čiča bio član Apisove "Crne ruke", ekipe čiji duh, iako je zvanično rasturena, još uvek drma Srbijom bez namere da se upokoji. Možda je u tome tajna tog rusofilskog antikomunizma, ili odlaska Vojvode od zarđale kašike na prošlonedeljnu vikend-turu do Moskve?
klub obožavalaca desne obale Odre
(foto: Tanjug)
(foto: Tanjug)
Nasuprot njih, sa one contra strane, stajali su uglavnom stariji ljudi, u kostimima nešto življih boja, ali podjednako cirkuzantski. Svako ko smatra da je Draža ubijen u politički montiranom procesu-osveti pobednika a ne pravednika u ime žrtava fašističkog zla, danas je dobio dovoljno džebane za to svoje "ubeđenje": demonstrirati protiv rehabilitacije Draže, u majici sa Staljinovim likom i zastavom NKPJ, podjednako je besmisleno kao i budalaština sa kokardama, mrtvačkim glavama i ostalim rekvizitima neophodnim za (sa)učešće u predstavi pod šatrom "Srbija".
Mislite da nije tako?
čovek koji je opkoračio Odru
(foto: Tanjug)
(foto: Tanjug)
Onda se grdno varate, a ovaj lik vas u tome na najbolji način demantuje, sa ruskom carskom kokardom na šubari sa etikete za Jagodinsko pivo, kvazihitler-brčićima i slikom Putina u desnici ruci. Šta, kao, ne znate sa koje strane kordona je ovaj i ovakav danas stajao? Sa obe.
To je Srbija, bre: SUBNOR pun bivših četnika, neočetnički antikomunizam nekadašnjih članova komunističke partije...
Kleti su u Putina danas, isto je kao kleti se u Dražu i Staljina istovremeno. Vladimir Vladimirovič je san snova svakog prosečnog srBskog buzdovana: "tatko" koji je spojio u jedno carsku i sovjetsku Rusiju - Crvenu armiju + carske gardijske uniforme, srp i čekić + carskog dvoglavog orla, komunizam + monarhizam + crkvenjačenje, antifašizam + totalitarizam, realsocijalizam + kapitalizam, KGB + biznis, crvene petokrake sa moskovskih crkava + cezarov lovorov venac.
Latinsko caesar se vremenom odmetnulo u iskrivljeno ćesar, i konačno car.
Može sve to i kraće, opet po ruski: boršč.
Pa možda i njih, takve, jednoga dana On primi u svoje sibirske maskirne čakšire... daćebog.
Pa možda i njih, takve, jednoga dana On primi u svoje sibirske maskirne čakšire... daćebog.
2.
U poplavi sumanutosti napisanih u poslednjih dvanaest sati, izdvajaju se retki primeri stručne ocene jednoglasne presude koju je donelo Sudsko veće, te razumnog sagledavanja razloga i posledica tog istog jednoglasja. Jedan od tih, retkih primera je komentar Radovana Nenadića, diplomiranog pravnika na voluntarističkom radu u tom istom Višem sudu, koji je danas objavio na svom fejsbuk profilu:
Rehabilitacija ne znači podrivanje istorijskih činjenica, ali stvara prostor za manipulisanje istim. Rehabilitacija Draže će ojačati nacionalizam i fašizam, što može da utiče i na loše odnose u regionu. Morate razumeti da Draža nije postao heroj već je sud odlukom kojom je rehabilitovan oglasio ništavnom presudu kojom je osuđen na smrt, a iz razloga jer se nisu poštovala načela sudskog postupka i osnovna ljudska prava optuženih i osuđenih lica u to vreme. To znači da se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim. Ovo nije vrednosna odluka. Za mene je Draža kolaboracionista i saradnik okupatora, ali moramo da budemo objektivni kada su pravo i pravda u pitanju.
Ne mogu da razumem ljude koji diskutuju o rehabilitaciji a ne znaju ni jedan član Zakona o rehabilitaciji niti u kojim situacijama je rehabilitacija dozvoljena, niti šta znači rehabilitacija i kakve su pravne posledice iste. Odluka se donosi na osnovu pisanih dokaza (dokumenta iz Arhiva Jugoslavije, podaci kojima raspolaže BIA, presuda tadašnjih sudova i rešenja državnih komisija) kao i usmenih dokaza (saslušanje predlagača i predloženih svedoka). Kao neko ko radi u Višem sudu, i ko između ostalog radi na predmetima rehabilitacije, čitajući iste i pišući odluke, mogu da konstatujem sledeće:
Ne mogu da razumem ljude koji diskutuju o rehabilitaciji a ne znaju ni jedan član Zakona o rehabilitaciji niti u kojim situacijama je rehabilitacija dozvoljena, niti šta znači rehabilitacija i kakve su pravne posledice iste. Odluka se donosi na osnovu pisanih dokaza (dokumenta iz Arhiva Jugoslavije, podaci kojima raspolaže BIA, presuda tadašnjih sudova i rešenja državnih komisija) kao i usmenih dokaza (saslušanje predlagača i predloženih svedoka). Kao neko ko radi u Višem sudu, i ko između ostalog radi na predmetima rehabilitacije, čitajući iste i pišući odluke, mogu da konstatujem sledeće:
- Sudovi su tada bili pod direktnom kontrolom izvršne vlasti a sudije su izricale presude koje je vlast unapred pripremala i pisala. To znači da su postupci bili ispolitizovani, bez mogućnosti nezavisnog rada sudova i slobodnog sudijskog uverenja.
- Optuženi često nisu imali pravo na odbranu i prisustvo branioca u krivičnom postupku. To znači da se nisu poštovala osnovna načela postupka i osnovna ljudska prava a pre svega pravo na pravično suđenje.
- Osuđeni često nisu imali pravo na izjavljivanje žalbe kao redovnog pravnog leka. To znači da se nije poštovalo načelo dvostepenosti postupka, čime je uskraćena mogućnost da drugostepeni sud ukine nezakonitu prvostepenu odluku. Mada nisam siguran da bi drugostepeni sud postupio drugačije u jednopartijskom sistemu gde je sudska vlast bila okupirana visokom državnom politikom i jednoumljem.
- Žrtve političkih procesa su pre svega bili imućni građani, koji su neretko bez ikakvih dokaza bili lišeni slobode, a kasnije osuđivani i streljani. Pre neki dan sam pisao rešenje o rehabilitaciji Josipa i Marije koji su osuđeni na smrt kao neprijatelji i kojima je konfiskovana imovina zbog navodnog izvršenja krivičnog dela prikrivanja pljačke. Iz svih raspoloživih pisanih dokaza i usmenih iskaza, nedvosmisleno proizlazi da su bili streljani samo zato što su bili nemačke nacionalnosti i veliki zemljoposednici koji su imali 22 jutra zemlje. Iz dokumentacije Arhiva Jugoslavije i izjave svedoka sam utvrdio da su Josip i Marija bili ugledni i poštovani u svom okruženju, da su prikupljali pomoć za partizanski pokret kao i da su se njihovi sinovi Karlo i Josip Mlađi borili na strani partizana, a u kojim borbama je Karlo izgubio život. Izreka presude kojom su osuđeni na smrt je glasila: "Osuđuju se na smrt kao pripadnici nemačke nacionalnosti jer su pljačkali narodnu imovinu." Veliki radnici i imućni građani su pljačkali? A ni jednim dokazom tadašnji sud takvu sramnu presudu nije obrazložio. Ubijeni su u petoj deceniji života. Srećan sam što sam pisao rešenje kojim se rehabilituju. Pravda je dostižna, nažalost često sa velikim zakašnjenjem.
Kako vas nije sramota da polemišete o nečemu za šta nemate dovoljno znanja i kredibiliteta? Ili vam je najvažnije da onanišete na Tita i Dražu? Jesu li vam važnije od istine partizanske i četničke pesme? Ili mislite da ste, ako kličete smrt fašizmu - sloboda narodu, antifašisti i nekakvi borci?
Simpatišem partizanski pokret jer je bio antifašistički, ali mi je istina najvažnija. Jebe mi se i za Tita i za Dražu jer ne dozvoljavam da budem ostrašćen i slep. Mene zanimaju dokazi i činjenice, koje obe strane u međusobnoj verbalnoj borbi zanemaruju jer im je najvažnije vređanje i takmičenje ko je fašista a ko antifašista. Zločina je bilo na obe strane, priznali to sebi ili ne. I nikada, ali nikada neću da pravdam bilo koji totalitaran režim.
Ovaj predugačak status nema veze sa samom odlukom kojom je rehabilitovan Draža jer nisam imao uvid u taj predmet i izvedene dokaze, pa ne mogu da dam svoj sud u vezi sa tim postupkom koji nas ponovo deli. Moje lično mišljenje o Draži nije pozitivno, jer su četnici pod njegovom komandom zarad bolesne ideologije etnički čiste Srbije, činili najteže zločine.
I na kraju SMRT FAŠIZMU i NACIONALIZMU, ali u onom iskrenom i ljudskom značenju, bez ideološke farbe.
Simpatišem partizanski pokret jer je bio antifašistički, ali mi je istina najvažnija. Jebe mi se i za Tita i za Dražu jer ne dozvoljavam da budem ostrašćen i slep. Mene zanimaju dokazi i činjenice, koje obe strane u međusobnoj verbalnoj borbi zanemaruju jer im je najvažnije vređanje i takmičenje ko je fašista a ko antifašista. Zločina je bilo na obe strane, priznali to sebi ili ne. I nikada, ali nikada neću da pravdam bilo koji totalitaran režim.
Ovaj predugačak status nema veze sa samom odlukom kojom je rehabilitovan Draža jer nisam imao uvid u taj predmet i izvedene dokaze, pa ne mogu da dam svoj sud u vezi sa tim postupkom koji nas ponovo deli. Moje lično mišljenje o Draži nije pozitivno, jer su četnici pod njegovom komandom zarad bolesne ideologije etnički čiste Srbije, činili najteže zločine.
I na kraju SMRT FAŠIZMU i NACIONALIZMU, ali u onom iskrenom i ljudskom značenju, bez ideološke farbe.
Baš zato što se onomad nisu držali zakona k'o pijan plota, svima nam se dešava ovo danas. Srbijica se ponovo ničim izazvana naguzila, dala alibi ostalim plemenima za sopstvene rehabilitacije istog ili, ovisno od toga ko im je trenutni poglavica, za glumatanje pred Gazdama kako oni nisu takvi, isti.
Uopšte.
3.
Ne radi se ovde o tome šta je Draža Mihailović nekada predstavljao - to je ono šta i kako je on sam za života radio, i što je umrlo s njim. Problem je ono što se danas predstavlja, zapravo podmeće ispod bradatog lika sa kokardom i lenonkama - a to je revizija fašističke nacionalističke ideologije etnički čistog zerbišlebensrauma, čiji je daleko gori eksponent od Čiče i njegovih ukoljica u gunjevima & opancima bio i ostao Dimitrije Ljotić, opeglane uniforme i uglačanih dugmića, pseći poslušan i precizno smrtonosan po tagetirane (to Jevreji najbolje znaju), ideolog nekoliko postojećih kriptofašističkih partija u Srbiji - trenutno vanparlamentarnih. Medijski fingirana sudska rehabilitacija četništva, tj. "kraljevske vojske u otadžbini" (kao da je postojala i van nje), kako to ceo dan laprdaju razni Čotrići & Antiči Uveoci, predstavlja opravdanje svih "šumskih" zločina počinjenih u ime srBske čistote do dana današnjeg, ali podjednako i onih neimenovanih, salonskih, akademskih... "gradskih". Crkvenjaštvo i pseudomonarhizam su samo paravan, mamci za mase, lepak za miševe. Kama, gasna komora ili metak u potiljak - žrtvama je isto.
Iako su na posteru u pozadini, obratiti pažnju na već viđene
uniforme i zastave u prvom planu...
Dokle god se Srbija bude delila na "partizane" i "četnike" - aman, pa to je skoro sve pomrlo u originalu (ovi koji se danas kite lažnim prvoborčenjem, tada su pišali u gaće, pod uslovom da su ih uopšte imali), dosta više tog kopiranja - koji su smisao imali samo u ratu, dotle će njom vladati razne varijante fašizma. Ne radi se tu o "prejakoj reči", nečemu što para uši i jednima i drugima. Jednostavno, neophodno je razumeti lingvistički koren pojma "fašizam", koji predstavlja formalnu stranu, da bi se potom lakše shvatila njegova suština:
1) formalno, italijanska reč fascio (fašo) potiče od latinskog fasces (faskes) označava snop, svežanj (pruća, grana), ali i ligu, savez, udruženje (figurativno); simbolički, on predstavlja "snagu kroz jedinstvo"
2) suštinski aspekt naznačava sekira sa grba fašista - (sudska) vlast nad životom i smrću usnopljenih pojedinaca; ne treba ponavljati koliko je fašistima stalo do sudstva sa jedne, i apsolutnog gospodarenja sa druge strane
U originalu, ovaj simbol stari Rimljani su preuzeli od Etruraca.
Sjedinićemo vas, sve uvezati - ponekad možda i crvenom trakom, sa lovorovim vencem, ako smo dobre volje. Vaši životi su ionako u našim rukama; pardon, gospodini - u Mojim.
Jednu od glavnih karakteristika fašizma čini tzv. čvrstorukaštvo, tehnologija upravljanja društvom i državnim aparatom koja je tako omiljena kod autoritarnih režima poput nacifašističkih i staljinističkih, koju standardni palančanin obožava i zdušno podržava. Militarizam, etiketiranje i diskvalifikacija nepodobnih, suzbijanje individualizma i personalizma, bezumni kolektivizam, demokratija i parlamentarizam ako baš mora... sve su to karakteristike teatra apsurda palanačkog fašizma koji ovde ima dugu tradiciju, korene dublje od crnih i crvenih fašizama koje smo tako zdušno uvozili kroz istoriju sa svih strana sveta, bez carine i deklaracije.
Tačno 70 godina od završetka rata i 35 godina od Titove smrti, Srbija nesmanjenom žestinom i dalje bezumno pleše isto kolo za mrtve, provereni totentanz podela po liniji ko je ovde luđi, zatrpava tuđe a iskopava svoje kosture iz ormana iznova se iščuđavajući "otkud oni ovde?!"
Eto, bili su u prolazu, pa rekoše "da svratimo malo, nismo odavno".
Eto, bili su u prolazu, pa rekoše "da svratimo malo, nismo odavno".
***
To što je poništen nezakonito sproveden sudski postupak ne znači da optuženi nije kriv, samim tim i odgovoran za ono za šta ga optužuju. Draža Mihailović je zakonski neopozivo rehabilitovan samo u građanskom smislu, vraćanjem građanskih prava koja su mu tada bila oduzeta. Međutim, logično bi bilo, ali i zarad istine, da se sudski proces po optužnici po kojoj su Mihailovića tada teretili ponovi, uz puno poštovanje zakona, pred sudom države koja je punopravni sukcesor ondašnje. To današnja država Srbija neće učiniti bez pritisaka spolja, i u tome leži neformalna, ali prava rehabilitacija svega onoga što Dragoslav Mihailović treba da simbolizuje u XXI veku: antipod Valteru, kvaziholivudsku mitomansku legendu o mučeniku, borcu protiv komunizma iz 1389. godine, Miloš Obilić sa cvikama, kokardom na kalpaku i redenicima preko oklopa, koji hirurški precizno oficirskom sabljom tranžira druga Murata, komesara Okružnog komiteta (koji je pritom, naravno, obavezno odrođeni nesrBin).
U tome čak nisu ni originalni.
Philip Dorn kao "Draja Mihailovich" u holivudskoj
treš-akciji "Chetniks! The Fighting Guerrillas" (1943)
Zbog toga je današnja "rehabilitacija" planski obznanjena (zajedno sa pratećom rašomonijadom ispred Palate pravde), pod dirigentskom palicom zla koje se odaziva na "Oliver Antić", i sa jasnim ciljem dalje redebilizacije Srbije - u to uopšte ne treba sumnjati. Ovo je, takođe, još jedan vid unutrašnjeg raskusurivanja među kradikalima, usluga četničkom vojvodi sa Crvenog trga kojom će njegov nekadašnji sabrat i sadašnji rival za tron mahati pred gazdama kada zatreba. Takođe, sada, kada Gospodinu Rejtingmenu grafikon očigledno klizi naniže što se više ide ka Zapadu, medijski kerberi & kurajberi postaju nedovoljni, neophodno je reaktivirati staru dobru divide et impera metodu Julija Cezara, posvađati puk (naravno, jer Gospodaru politički protivnici nisu neprijatelji, već je to vazda bio narod sam), skrenuti mu misli sa hleba na (samo) igre.
Snežne mećave, poplave, japanski bicikli, francuski decootmičari, domaći silovatelji i ubice, kantrimeni, Pinkovi, Informeri, navijači, kule i gradovi, zakoni, penzije, Skupština, parade, tuče vojske i policije, vakcine, privatizacije, sednice Vlade po autobusima, štalama i rudnicima, helikopteri, Zapad i Istok, partizani i četnici... sve je to samo u službi rejtinga opstanka, i ništa više.
Snežne mećave, poplave, japanski bicikli, francuski decootmičari, domaći silovatelji i ubice, kantrimeni, Pinkovi, Informeri, navijači, kule i gradovi, zakoni, penzije, Skupština, parade, tuče vojske i policije, vakcine, privatizacije, sednice Vlade po autobusima, štalama i rudnicima, helikopteri, Zapad i Istok, partizani i četnici... sve je to samo u službi rejtinga opstanka, i ništa više.
Da su antifašisti
umesto Staljina na majicama imali pameti u glavama, ne bi se ni postrojavali i prebrojavali nasuprot neočetnika, već bi snagama udruženim sa sličnim građanskim organizacijama i pokretima presavili tabak i
od suda zahtevali da okonča stari ili pokrene novi postupak protiv optuženog pok.
Mihailovića, striktno po slovu zakona, pa zatim digli na noge domaću i
međunarodnu antifašističku javnost apropo moguće potonje sudske
pristrasnosti u tom slučaju i izvrtanja istorijskih činjenica koje mogu
imati posledice i izvan granice Srbije. Na to bi zaista teško bilo
oglušiti se. Ali jokbre...
U Srbiji više nikoga ne treba podstrekivati ili huškati, dovoljno je samo otpustiti, otkačiti sa lanca jedne a drugi će već sami pritrčati, i sve će ostalo ići samo po sebi u željenom smeru, uhodanim i višestruko uvežbanim strojevim korakom. Prosto je neverovatna količina nesvesti koju ljudi ovde budni iskazuju svaki čas kada to onima na vlasti zatreba. Više nema ni bacanja koske, postalo je dovoljno samo je spomenuti pa da kidisanje počne. Pa onda opet zatezanje, kada se pretera sa "umetničkim slobodama". Ovde kao da niko ne shvata, ne uviđa, do koje je mere svako od nas izmanipulisan i zloupotrebljen.
Svađaj i vladaj, stara dobra metoda u šarenu lažu demokratičnosti upakovane tako nam palanački drage "čvrste, al' pravedne" ruke Vođine. Baš poput Rimljana nekada, koji su osvajali Judeju i Grčku posvađavši tamošnja plemena. Pseudoparlamentarna militantna autokratija, koju su šešeljevi četnoboljševici sve vreme, tokom devedesetih, bez uvijanja najavljivali "kad dođu na vlast". Jedino špilfirer i naziv ekipe nisu isti, sve ostalo jeste, uključujući i pravila igre. Ili, možda je ispravnije reći - službe?
Disfunkcionalna rehabilitacija u službi funkcionalne vladavine kriptoradikala, sudska vlast u funkciji preživljavanja višepartijskog jednoumlja. Uniformnost kao ideal preživljavanja.
Da, o cezarizmu se radi.
Ave, Caesar, serBituri te salutant!
Slobodno povežite simbole iz starog Rima, fasces i cezara, sud i sekiru - nećete promašiti.
Bacanje lavovima već svakodnevno gledamo, ostaje još samo da iznađemo odgovor na pitanje koliko hrabrosti u srpskom Neronu ima za spaljivanje Rima, do čega će neminovno jednoga dana doći, hodao on po beogradskoj vodi ili ne.
Čini mi se da odgovor ipak ne leži u njemu, već u nama:
- Onoliko, koliko mu mi sami budemo dopustili.
*
Sutra je 15. maj, Dan pobede balkanskih plemena nad fašizmom u Drugom svetskom ratu.
E pa više nije. Krajnje je vreme da to sebi priznamo, i tim povodom nešto učinimo. Ali samo bez Džugašvilija, molićufino. Gde je on, tu su odmah i Fidel, Enver, Nikolae, Pol Pot i ostali Kimovi.
E pa više nije. Krajnje je vreme da to sebi priznamo, i tim povodom nešto učinimo. Ali samo bez Džugašvilija, molićufino. Gde je on, tu su odmah i Fidel, Enver, Nikolae, Pol Pot i ostali Kimovi.
Inače - ne računajte na mene.
No comments:
Post a Comment