Socijaldarvinizam Viktora Orbana

Orbanova vladavina uredbama nije samo puka grabež za vlašću i moći, ona služi kao sredstvo očuvanja njegovog društveno-ekonomskog modela u krizna vremena. Za to mu je neophodna kontrola javnog mnjenja.

30. marta ove godine, mađarski parlament je usvojio zakon koji aktuelnoj nacionalističkoj vladi omogućava da uredbama upravlja državom. Mežunarodni mediji i komentatori su požurili da taj potez protumače kao poslednji ekser u kovčegu mađarske demokratije, koja je na izdisaju. Međutim, Mađarska je prestala da bude funkcionalna demokratija još pre aktuelne krize sa koronavirusom. Bea Bako je u pravu kada tvrdi da Orban uz pomoć uredbi vlada već deset godina. Zakonodavna vlast funkcioniše poput nekog automatizovanog parlamenta, u kome poslanici vladajućeg Fidesza podnose i usvajaju predloge bez ikakve suštinske rasprave (i u gluvo doba noći, ukoliko to zatreba), koje predsednik republike bespogovorno svojim potpisom pretvara u zakone.

Iskustvo življenja u potemkinovskoj demokratiji i razumevanje činjenice da na većinu Orbanovih "velikih" poteza treba gledati kao na političko pozorište, podstaklo je domaće reakcije na najnoviju pozornost. Većina komentara na društvenim mrežama sugeriše da Orban ne može da učini mnogo više od onoga što je do sada već činio (doduše, novousvojene zatvorske kazne za širenje dezinformacija mogu se koristiti i za ućutkivanje kritičara vlasti).

Stručnjaci su tvrdili da je Orbanov glavni cilj postavljanje klopke za opoziciju. Njihov argument je da je on namerno postavio nemoguće uslove, poput odbijanja ograničenja vremena trajanja vanrednog stanja, kako bi opozicione stranke bile primorane da glasaju protiv njegovog produženja. Orban bi tako mogao da tvrdi kako su njegovi oponenti hteli da opstruišu njegove nepore da zaštiti Mađare, što bi mu omogućilo da reciklira dosadni ali duboko ukorenjeni kliše "nepatriotske" opozicije.

Ova bitka za kontrolu narativa je u ovom trenutku očigledno ključna preokupacija vlada širom sveta, tako da ovaj argument dobija na težini. Štaviše, aktuelna kriza očigledno pogoduje jakim nacionalističkim liderima koji žele da ojačaju simbolički kapital demonstrirajući snažno vođstvo.

Pa ipak, ovaj pokušaj da se donošenje zakona u vanrednom stanju predstavi kao pametan potez u partiji političkog šaha pati od najmanje dve manjkavosti. Kao prvo, oni se oslanjaju na iskustvo stečeno iz politike u normalna vremena, uglavnom zanemarujući činjenicu da imamo posla sa vanrednom situacijom.

Vladino povlačenje pod pritiskom javnosti da zatvori škole i povlačenje odluke o smeni nepodobnih gradonačelnika izabranih na izborima nakon pritiska od strane onih gradonačelnika koji su članovi vladajuće partije, sugeriše da javno mnjenje nije u toliko velikoj meri pod kontrolom, kao i da lokalni kadrovi lojalni partiji bivaju manje pouzdani u kriznim trenucima. Štaviše, domaći i strani komentatori nisu uspeli da uoče vezu između donošenja zakona u vanrednom stanju i vladine strategije za borbu protiv epidemije koronavirusa.

Socijaldarvinizam Fidesza

Odgovor mađarske države se u okvirima EU ističe izdvajanjem malih ratnih rezervi (fiskalne mere vredne manje od 1% BDP) za borbu protiv pandemije i sprovođenje seta opštih mera. Nacionalna banka i Vlada su sledili poteze ostalih evropskih država, kada su 7. aprila njihovi predstavnici objavili da će preduzećima biti ponuđeni jeftini krediti i odlaganje poreskih obaveza. Međutim, mađarska Vlada je preduzećima do sada ponudila daleko manju podršku (u odnosu na njihove kolege u regionu) na polju zaštite radnih mesta, a još je manje bila darežljiva prema građanima i lokalnim samoupravama.

Iako približno 4000 Mađara ostaje bez posla svakoga dana (što je veliki broj za državu od 10 miliona stanovnika), Vlada do sada nije učinila ništa da im pomogne, osim što je zamrznula obaveze plaćanje privatnih hipoteka. Konkretno, odbili su da produže rok osiguranja za slučaj nezaposlenosti, koje je građanima dostupno samo 90 dana (što je najkraći takav rok u EU); odbili su i da povećaju univerzalni porodični dodatak (koji iznosi oko 40€ po detetu). Umesto da požuri i podrži lokalne samouprave koje su bile zatrpane zahtevima za hitnom socijalnom pomoći, Vlada im je ukinula dodatne prihode.

Čini se da je odluka da se ide u suprotnom smeru od većine drugih evropskih vlada, bila zasnovana na dve strateške pretpostavke:

Prva je averzija mađarske Vlade prema vanbilansnim budžetima i državnom dugu. U ponuđenom objašnjenju predloga ograničenog paketa mera za ublažavanje krize oni kažu da se Mađarska mora osloniti na sopstvene resurse kako bi prevazišla krizu. To je u skladu sa Fideszovim dugoročnim političkim i ekonomskim ciljevima smanjenja nivoa državnog duga, ograničenja izloženosti Mađarske stranim kreditorima i na svaki način izbegavanja ponavljanja MMF-fijaska njihovih prethodnika.

Druga pretpostavka podrazumeva da se socijalni model koji je Fidesz izgradio mora podržati po svaku cenu. Ponuditi "besplatan novac" nezaposlenima bi po Orbanovim shvatanjima bilo ravno jačanju kulture "po zaslugama". To bi takođe potkopalo "društvo zasnovano na radu", koje on predstavlja kao alternativu zapadnoevropskom modelu "države blagostanja".

Sve u svemu, Orban nije spreman da ponudi spasonosni paket u nivou socijalne i ekonomske cene koju će zbog epidemije platiti društvo. On je odlučan da podrži eksploatacionu "mašinu rasta" (kombinacija niskih poreskih stopa, sve jača deregulacija i sve veći strmoglav "države bespomoćnosti") - što sve zajedno čini najvažniji izvor njegovog legitimiteta. Objašnjenje koje je Orban ponudio u odbranu stava svoje Vlade - da "nema besplatnog novca" - zvuči posebno cinično u svetlu činjenice da njemu lojalni oligarsi, koji su dobili milijarde evra evropskih i državnih subvencija, nisu bili pozvani da daju sopstveni doprinos "zajedničkim naporima" u odbrani Mađarske. Ovaj nemilosrdni primer socijaldarvinizma - "nema besplatnog ručka za siromašne" - zamaskiran je Orbanovim kontradiktornim obećanjem da "neće ostaviti na cedilu nijednog Mađara".

Tri Orbanove brige

U tom svetlu posmatrano, zakonodavstvo u vanrednom stanju deluje kao strateški potez za zaštitu izvršne vlasti u što većoj meri od mogućih promena javnog mnjenja i pritisaka legalno izabranih političara i funkcionera. Tačnije, ovaj potez omogućava Orbanu da istakne tri rizika:

Kao prvo, time se eliminiše rizik gubitka parlamentarne supervećine tokom krize. Da bi do toga došlo, bilo bi dovoljno da se jedan ili dva poslanika Fidesza razbole. Gubitak supervećine bi mogao biti shvaćen kao znak slabljenja Orbanove moći, što bi moglo da poseje zbrku među njegovim pristalicama. To bi takođe značilo da bi Fidesz morao da se osloni na opoziciju prilikom izmena ključnih zakona, što bi takođe moglo potkopati Orbanov pažljivo kreiran imidž "spasioca nacije".

Kao drugo, vladavina uredbama briše svaku mogućnost uticaja poslanika na vođenje državne politike. Jedan od naročito akutnih problema, sa kojima se Vlada u ovom trenutku suočava, jesu silni narativi o "izbegličkoj krizi", "antisorošizmu" i "kosmopolitskoj eliti iz Brisela" (sve to zajedno projektuje "sliku" nacije koja je istovremeno ugrožena prilivom izbeglica i nečastivim savezom Džordža Soroša i Evropske komisije); ti narativi su u trenutnoj krizi izgubili dosta na svom intenzitetu. Iako je na početku pandemije Orban pokušao da dovede u vezu COVID-19 i muslimansku imigraciju, javnost za to nije imala dovoljno sluha kada je postalo jasno da glavni uzroci rizika nisu bili iranski studenti već Mađari koji su se vraćali iz Italije i Austrije. Slabljenje propagandne moći značilo je i manju kontrolu javnog mnjenja koje je postajalo sve više neredvidivo nego što je to bio slučaj pre toga. Ovo drugo je povećalo verovatnoću pritiska javnosti na političare da sprovode politike koje proširuju budžetski deficit ili su u suprotnosti sa socio-ekonomskom doktrinom Fidesza. Odsecanje poslanika sa te slike ne eliminiše ovaj rizik u potpunosti, ali ga umanjuje.

Konačno, vanredno stanje stvara pravni prostor za uvođenje nekih zaista izuzetnih mera, u slučaju da one postanu neophodne. Trenutno, to one još uvek postoje samo kao daleka opcija. Međutim, ukoliko kriza potraje, to bi moglo da baci na kolena mađarsku privredu koja zavisi od izvoza. U takvoj situaciji, Orban bi imao mogućnost angažovanja policije i vojske zarad održavanja javnog reda i mira, sprečavanja masovnih pljački i/ili protesta, umesto otvaranja državne kase za one kojima je to neophodno. To bi, naravno, predstavljalo ogroman pomak ka autoritarizmu - čak i po mađarskim standardima.

Kako god, to bi ipak bilo u skladu sa postepenim odmotavanjem klupka institucionalnog autoritarizma, što je oslabilo političku i građansku opoziciju i omogućilo Fideszu da prebrodi manju političku krizu izazvanu izmenama Zakona o radu 2018. godine. Vladavina uredbama bi tako mogla pomoći Fideszu da održi socijaldarvinistički društveno-ekonomski model, koji gradi još od 2010. godine. To bi takođe moglo pomoći Orbanu da prisvoji onaj vid narodnog nezadovoljstva koji je progutao njegove levo-liberalne prethodnike tokom poslednje velike ekonomske krize. 

- Kristóf Szombati: Viktor Orbán's Social Darwinism (International Politics and Society, 16.04.2020)

- Orbán lashes out: Minorities should be put in their place (Hungarian Spectrum, 15.05.2020)

- Otvoreno pismo europskih intelektualaca: Mađarska borba protiv pandemije Covida-19 kontaminirala je cijeli projekt Europske unije (Jutarnji list, 20.04.2020)

***

Oko Darvinovog učenja su se lomila mnoga koplja i vodile oštre polemike, čak na ivici "fizičkog dokazivanja stavova". Još za njegovog života, Darvinov rođak Frensis Galton razvija teoriju primene evolucije na ljudsku vrstu, koja se takođe prilagođava i menja shodno uslovima postojanja ne bi li nekako uznapredovala i opstala. Ljudi, pojedinci, predstavljaju puke nosioce tj. prenosioce "dobrih" osobina koje održavaju Vrstu. Ljudi brojčano pojedoše Planetu, pa mora neko i da zagine ne bi li kreirali mesta i za žito ...
Galton svoje radove objavljuje 1883. godine, posle Darvinove smrti, a svoju "nauku" naziva eugenika. Do tridesetih godina XX veka u SAD, Švedskoj, Brazilu, Kanadi i Belgiji postojali su zakoni o obaveznoj sterilizaciji pogrešnih. Osnova je bila u Galtonovom prevođenju Darvina sa životinja i biljaka na ljude, opravdavajući uklanjanje nedovršenih jedinki zarad kvalitetnog razvoja vrste.
Poznato? Da, Adolf i par Jozefa su usavršili tu industriju, pa prevazišli pojedince i genetski nepodobnim i štetnim proglasili kompletne narode. Takvi potom sagoreše (neka!) ali pokvariše tako divne potaman-zakone pomenutim državama, koje su posle pada nacizma iste morale da ukinu. Doduše, jedva ...
Pričom o održanju kvalitetnog razvoja vrste, pokrivana je još jedna naučna (?) teorija, paralelna dvema pomenutim, i vremenski i razvojno. Razvijali su je Tomas Maltus (par decenija pre Darvina), Herbert Spenser i sam Galton u formi političke teorije o razvoju (evoluciji) ljudskog društva, poredeći ga sa živim organizmom koji se takođe prilagođava i menja, sopstvenog opstanka radi. Ljudi, pojedinci, ovoga puta predstavljaju nosioce/prenosioce "dobrih" osobina koje održavaju Društvo.
Galton napada postojanje ustanova poput ludnica (insane asylums), jer su to (po njemu) jedina mesta gde se "inferiorni ljudi" mogu nesmetano i brže da razmnožavaju te tako brojem nadmaše one "superiorne" i preplave (awash) društvo, pa su stoga korekcije neminovne i hitne.
Fridrih Niče teoriju podržava teorijom primene veštačke namesto prirodne selekcije jedinki.
Ova politička teorija svoje ime dobija 1879. godine pod nazivom socijaldarvinizam. U SAD je tokom 40-ih godina bila popularna, ali često neimenovana kao takva.

Definicija:
Socijaldarvinizam predstavlja učenje u modernoj sociologiji po kojem je borba za opstanak osnovni pokretač svih društvenih i istorijskih promena. "Predominantan kvalitet svakog uspešnog je njegova bezobzirna sebičnost". (M. Pečujlić)
 

Ultimativna varijanta koja podrazumeva skup eugenike, veštačke selekcije ljudi i ekstremnih stavova samih "socijaldarvinista", naziva se rasizam. Takođe neimenovan, ali prečesto upražnjavan i vekovima ranije. Fašizam/nacizam je maloumna ultimus primena socijaldarvinizma na ljudsku istoriju.

- Građanski krug: Evolucija (post #80, 12.02.2009)

Standard švedskog stola

Kako Tanjug javlja...

19.07.2014.

"Osnovni cilj izmena Zakona o radu je rast i zapošljavanje i zato ga podržavamo, jer u uslovima ekonomske krize teško mogu da se šire institucije socijalne pravde i ne treba voditi nerealnu politiku. Nije dovoljno samo reći da se zalažemo za društvo socijalne pravde, jer to može da ostane samo daleki cilj koji se nikad neće ostvariti, ukoliko sad ne pomognemo da Srbija ostvari nekoliko koraka napred.

Ne možemo da živimo u prošlosti, jer smo tu prošlost promenili, glasali smo za novi društveni sistem – kapitalizam i ne možemo sa socijalističkim zakonima i idejama ni u kapitalizam ni u EU. U našim zakonima postoji terminologija, koja čak ne može ni da se prevede na engleski, kao što je slučaj sa minulim radom, koji je deo naše plate, tako da sada moramo da pričamo o novom konceptu – a to je plata.

Neophodno nam je novo zakonodavstvo i praksa da krenemo napred, jer sada ostvarujemo 65 odsto društvenog proizvoda iz 1989. godine. Srbija nema vremena za čekanje, kao neke druge zemlje, jer dok smo mi preživljavali sankcije i bombardovanje, one su napredovale i mi sada zaostajemo.

Veoma je važno da se socijalni dijalog nastavi po svaku cenu. Nikad ne možete da očekujete da će se u tom dijalogu sve strane složiti – sindikati, poslodavci i vlada. Kada nema saglasnosti, vlada je ta koja preuzima odluku."

19.02.2014.

"U Srbiji treba uvoditi evropske zakone, a ne zakone o radu poput onih iz Pakistana i Avganistana. Koalicija koju predvodim biće protiv mafijaša, bogataša i svih onih koji žele da unište zemlju. Ne mogu penzioneri i oni sa malim platama da plaćaju ceh takozvanih reformi. Koji to čarobnjak može da izvede a da mu pri tome još i aplaudiraju?!"

Ivica Dačić, predsednik

Socijalističke partije Srbije

U socijalizmu, biće kokica i ruskih ambasadora

za sve  radnike, seljake i poštenu inteligenciju!

Kako Tanjug ne javlja...

Ceo prvi pasus s početka teksta je potpuna besmislica. Dačić očekivano ispaljuje u polurafalu dve složene rečenice lišene bilo kakvog smisla, konteksta ili poruke, u stilu koji kod njega poslednjih godina sve više preovladava. On ponovo pokazuje da nema pojma o čemu govori, da priča samo da bi nešto rekao a novinari to pribeležili i preneli.

Ove dve rečenice ne znače apsolutno ništa.

Potom, bivši ministar unutrašnji a sada spoljašnji kaže: da se ne može živeti u prošlosti, jer je ona promenjena glasanjem za kapitalizam, da se sa socijalističkim idejama ne može u EU, da na Engleski jezik ne može da prevede pojam "minuli rad" (da zna taj jezik, kao što ga ne zna, umeo bi i da to prevede kao 'past performance') i da su bitne plate. Stvarno, kako li je samo otkrio tu kosmičku mudrost? Minuli rad su izmislili takvi poput njega, pa je valjda red da ga oni i ukinu - samo kada bi smeli da se odreknu jedne od omiljenih metoda kupovine radničkog ćutanja, pored čuda nazvanog naknada za 'topli obrok' - da li je razlika između vrućeg i oslojanjenog bureka ista kao između kafe i jogurta, pauze za doručak i pauze za kafu, cigarete i Umbrelle, tj. da li postoji i naknada za 'hladni obrok'? Zbog toga minuli rad nije sasvim ukinut, već reformisan. Problem sa minulim političkim radom je zapravo daleko kompleksniji i opasniji baš po kastu politikanata kojoj pripada zadrigli Dačić: minuli rad na svemu što se dešavalo tokom devedesetih godina (pa i onih posle, da se ne varamo), i što njemu danas čini sasvim solidne bukagije prošlosti kojima je sapet; prošlosti, koju bi on tako rado želeo da izmeni sopstvenim lupetanjem. Kada taj domaći najevropljanin odvali kako se u EU ne ide sa socijalističkim idejama, da li se makar na tren seti sopstvenih populističkih predizbornih parola iz februara ove godine? Da li uopšte zna kako se zove partija u kojoj je član i lider? Kako se to ide u kapitalizam i EU, sa trajno tetoviranom ružom na vratu, Putinom pod desnom i Mirom pod levom miškom?

A plate, o kojima govori Čovek iz Žitorađe? Pa, vi što primate zagarantovani minimalac, i vi što primate nezagarantovano ispod minimalca, i svi vi što uopšte nešto primate i to još zovete platom, da li ste se ikada zapitali u trenutku ubacivanja popunjenog glasačkog listića u kutiju, šta to zaista pojam "plata" znači u slučaju Dačića i svih ostalih domaćih nadripolitičara? Zašto ne znate i nikada nećete ni saznati kolike su zaista plate tih državnih službenika, šta sa njima rade, kako sastavljaju kraj sa krajem? 

I zašto i dalje glasate za njih takve?

D: Koliko prstiju vidite, toliko će kapitalreformskih zakona x10 biti usvojeno po hitnom postupku.
V: Malo morgen! Pazi da me ne zajebeš opet na tu foru - ima da bude x20, i tačka!

Pa dobro bre Ivice, gde se uhvati baš za 1989. godinu...

Dačić hoće novo zakonodavstvo da bi smo se kao društvo vratili na parametre od pre tačno 25 godina. Treba li ga podsetiti šta je to, baš te godine, započeo njegov učitelj, priučeni bankar iz Požarevca i staljinista u duši, i šta su potom narednih 11 godina zajedno praktikovali u tolikoj meri, da i ovih današnjih 65% od ondašnjih 100% izgledaju neverovatno? Treba, baš kao što se nikada ne sme zaboraviti i to da Srbija nije 'preživljavala sankcije i bombardovanje' nevina kao francuska sobarica, već smo još i dobro prošli posle sankcija&bombardovanja spolja + Miloševića&satrapa iznutra. Naročito posle svega što smo činili i ostalim balkanskim divljim plemenima po komšiluku. Kao da nam to nije bilo dosta, dopustili smo i to da posle njih opet budu - oni. Sa jednim kratkim kohabitaciono-koalicionim intermecom, predviđenim za superhikovsko džeparenje preostalih mrvica. I ništa manje.

Nisam ubeđen da se u EU ne ide sa socijalističkim zakonima i idejama. U kapitalizam se, naravno ne ide, i to nije sporno. Problem je bio i ostao u tome - odakle se to, zapravo, ide u kapitalizam i EU? Iz Miloševićevog socijalizma sigurno ne, jer je to bio socijalizam taman koliko i njegova partija. Građani nisu glasali za kapitalizam, već protiv boljševizma sa likom Slobe Požarevca i senkom Ivice Žitorođenog. Milošević je tako svojevremeno građane plašio Titom (preko Draškovića i Šešelja), isto onako kako je to s njim do skora radio Dačić (preko Tadića i koaliciono poludelih demokrata). 

Žive plaše mrtvacima, i mnogo im dobro ide.
Šta bi na izjavu ministra spoljnog imao da kaže Sloba u njemu, da su kojim slučajem ambasade Pakistana i Avganistana poslale protestnu notu zbog spominjanja njihovih država u negativnom kontekstu? Možda bi mu bilo drago, samo da nema fatvom strele odapete? Ko zna, možda je još u februaru Dačić znao da će biti ministar onostranih rabota, pa preduzeo prve diplomatske koračnice?

Konačno, pomenuti socijalni dijalog (pretpostavljam da je mislio na pregovore između vlade, poslodavaca i sindikata) ne može se 'nastaviti' jer nije ni postojao u zakonski propisanoj formi. Kao što će vlada uvek na kraju odlučivati, tako će najveći teret posledica njenih loših poteza uvek na kraju snositi oni zbog kojih ta ista vlada dušebrižno donosi te iste odluke. Tu Dačićevu "svaku cenu" uvek na kraju plate građani Republike Srbije. Isti oni, kojih su Dačiću i njegovim kooperantima usta bila puna pred izbore, pre nego što je prešao na koncept plata.

U kapitalizmu će svi radnici, seljaci i poštena inteligencija

umesto radnih nositi skupa odela i imati nove lopate za jednokratno slikanje!

Sve to reče Ivica Dačić, predsednik Kapitalističke partije Srbije, i osta tu gde jeste. Red je da ove godine konačno promene ime partije, sa njim takvim se ne može u kapitalizam i EU. Još kad bi samo to pusto ime bilo jedino što je bitno...

Strašno je kada se iz vulgarne socijaldemokratije po svaku cenu pretrčava u vulgarni kapitalizam. Još je strašnije što to radi nekadašnja "crvena buržoazija" (tj. komitetsko-udbaška elita) presvučena u tranzicijske armani-reformatore. Najstrašnije je što sve to rade isti, po leđima istih, koristeći se istim tehnologijama pljačke bez obzira na firmu koju trenutno istaknu iznad ulaza u svoje komitete.

U današnjoj Srbiji, sumanuta ideja socijaldarvinizma dobila je novu varijantu koja se svakodnevno manifestuje u praksi: umesto da uspešnije jedinke ljudskog društva prežive i dalje se razvijaju, pojavila se učaurena grupa bitangi i secikesa, samoproklamovana elita koja razara samu srž društva bezobzirnim divljačkim ponašanjem prema svakome i svačemu izvan njihovog mehura zla. Maltus, Spenser, Galton pa čak i Niče - procvetali bi od sreće (kao užički vodovod) kada bi mogli da vide ove naše izvođače društveno korisnih radova. Pa opet, nema tu ničeg što već nismo videli kroz istoriju, u nekoliko sličnih varijanti samo u prethodnih stotinak godina.
Podsetimo se još jednom Pečujlićeve definicije socijaldarvinizma, koja je na ovom blogu već bila navedena:
"Socijaldarvinizam predstavlja učenje u modernoj sociologiji po kojem je borba za opstanak osnovni pokretač svih društvenih i istorijskih promena. Predominantan kvalitet svakog uspešnog je njegova bezobzirna sebičnost."
Srbija krajem XX i početkom XXI veka naizgled svojevoljno klizi u sve veće društveno raslojavanje, pri čemu izjave i ponašanje pripadnika malobrojnijeg ali glasnijeg sloja taloga (koji je dospeo na površinu mimo svih zakona fizike i zdravog razuma, zahvaljujući neverovatnoj višedecenijskoj inertnosti mase naglavačke okrenute zajedno sa svojim društvom), sve više podsećaju na rasistički stil belih južnoafrikanaca. Grešite, ukoliko mislite da je pojam "socijalni aparthejd" prejak i neprikladan našoj današnjici. Srbija predugo, više od dve decenije, sumanuto poigrava po ivici nečega što je previše blizu Konstantinovićeve definicije nacizma srpske palanke, da bi to bilo naivno. Taj duh palanačkog ludila gurnuo je Srbiju u vrtlog zla devedesetih, i sada se vratio na mesto svog geografsko-istorijskog porekla zajedno sa svojim neokresanim pipcima, danas nalickanim, podgojenim, obrijanim, ošišanim i prepakovanim. U nedostatku drugih, preostao mu je još samo domaći materijal, i on će ga zdušno upotrebiti za ono što jedino zna.
Loša karma, istorijska neminovnost, Točak vremena, sudbina, Uroboros, Tvorčeva volja, socijaldarvinizam... verujte u sve to ukoliko nemate pametnijeg posla. Još uvek ima onih koji sve to vide daleko prizemnijim pogledom, i naprosto zovu izgovorom za pohlepu i pljačku sa jedne, i samoodbrambeno kvazifatalističko nečinjenje sa druge strane terena na kome se odvija ova igra.
O tome se ovde sve vreme radi.

Ti! Da, baš ti, Smeagole. Mnogo ti meni nešto tu ličiš na Gevaru. 

Da si se odmah obrijao & ošišao. Hitro!

Hteli ste od Dačića kapitalizam i plate, od Vučića reforme, od Tadića posao i investicije, od Miloševića švedski standard? Baš vam se zasvideo palanački teatar apsurda, na koji se sveo život građana Srbije? Evo vam ga onda Drug Crni, predsednik Naprednog Pokreta Kapitalista. Pardoniram se, htedoh reći Aleksandar (Vučića) Julin-Che.

Na.

Na, izvol'te za švedski sto, pa po sopstvenom izboru skrpite koalicionu vlast od laži koje najviše prijaju vašem želucu. Samo se nemojte posle žaliti kako vam je neko servirao nešto. Sami ste izabrali crveni kapitalizam u crnim odelima, mantijama i džipovima.

Tako barem tvrdi drugospodin I.D. iz Ž.

***

Ivica Dačić je deset meseci stariji od autora ovih redova, kome je (u sadejstvu sa bračnim parom svojih učitelja i ostalim ortacima u zločinačkom poduhvatu) ukrao deset godina života. 

To je taj minuli rad o kome treba stalno aktivno odbijati ćutanje, žmurenje i okretanje glave - sve dok se u ovom društvu koncept plate konačno ne zameni konceptom naplate za sve ono što su učinili, i još uvek čine.

Evolucija

Prošao je januar, mesec posvećen kreacionistima. U februaru se bavimo naukom, pa smo, eto počeli sa mrmotima, magarcima, a nastavićemo za neki dan i mečkom. I Koštunicom, bez njega nema zoologije.
Dobro bre - i Palma. Ali, to je već botanika.
U međuvremenu, da pozdravimo i današnji datum, 12. februar, dan na koji se pre dvesta godina rodio um zemljanskog imena Čarls Darvin.
Treba pročitati najnoviji broj NGS (National Geography Serbia), da se podsetimo ali i naučimo još ponešto.

Earthling named Charles Robert Darwin
(12.02.1809. - 19.04.1882.)

Human.

Nekada, u crvena vremena, u školi smo o/po njemu učili, učili i samo učili toliko toga, da se ne da olako zaboraviti. Bez obzira na tadašnji EPP (ekonomsko-političku podlogu) obrazovanja, sumnjam da je iko razuman sebi dopuštao bezumnost oponiranja onoga što smo svakoga dana, i van škole igrajući se, posmatrali - bubice, biljke, životinje. I ljude.
Šta li samo danas deca uče u školama, to više niko ne zna. Nenormalno je i nemoralno u prosvetnom sistemu imati paralelno i biologiju i teologiju. Bionauk i vjeronauk.
Na časovima biologije su neki nastavnici, svojevremeno ohrabrivani od nacionalno osvešćenog ministarstva, dopuštali sebi da o evoluciji (sa malim "e") govore možda (sa velikim "M"). I da istovremeno njihova o(be)svešćena sabratija svrdla dečije umove kreacionističkim stereotipom "caru carevo, blablabla" nasuprot majmunu Čarliju. Uz roditeljstvujušči blagoslov.

Odvratno i Gromovito, i dan danas, iako staro 130 godina. Taman koliko i jedan lokalpatriotski predizborni strip-letak iz maja 2008. godine.
Ako nemaš kontraargumenata kojima bi potkrepio kritiku nečijeg stava, ili činjenicama dokazane tvrdnje, ti onda udri po genotipu. Ništa lakše nego nekoga nazvati majmunom pa podmetati mu koru banane, ili đavlom pa ga polivati vrelim uljem i spaljivati na lomači (danas - mediji).
Da se razumemo, nacionalosvešćene stranke srbske današnje su ultrakreacionističke: kreatori su izbacivanja Darvinovog učenja iz nastave, kreatori su Ustava po kome i Srbija i Svet od njih počinju (završavaju?), kreatori su Zavere, kreatori su pravog patriotizma, pravog правословља i pravoslavlja.
...
Caru carevo.
Amerika Amerikancima.
Srbija Srbima.
Prah prahu.
...
Glavno oružje kreacionista protiv darvinista oduvek su bili teorija katastrofizma i naravno bezgrešnost Tvorca pa samim tim i nepostojanje potrebe za promenama. Katastrofičari upražnjavaju priču o Potopu kao jedinom razlogu za nastanak nečeg novog ili drugačijeg, jer, eto Noje se ne seti da baš tu vrstu ili varijaciju ubaci u Arku, pa je po povlačenju Vode moralo nešto novo ili drugačije da se kreira. Naravno, ne misle na potop kao meteorološku pojavu već na kaznu za grehe niščih prema Velikom Bacaču Kockica. Robna razmena biblijskih razmera - nestanak za nastanak.
Kada dođete do kraja formule, obrišite tablu i počnite novi zadatak.
Dobro, Perice, a sada se vrati na svoje mesto i pošalji roditelje i ličnog duhovnika posle časa da se dogovorimo oko kreiranja ocene.
Oko Darvinovog učenja su se lomila mnoga koplja i vodile oštre polemike, čak na ivici "fizičkog dokazivanja stavova". Još za njegovog života, Darvinov rođak Frensis Galton razvija teoriju primene evolucije na ljudsku vrstu, koja se takođe prilagođava i menja shodno uslovima postojanja ne bi li nekako uznapredovala i opstala. Ljudi, pojedinci, predstavljaju puke nosioce tj. prenosioce "dobrih" osobina koje održavaju Vrstu. Ljudi brojčano pojedoše Planetu, pa mora neko i da zagine ne bi li kreirali mesta i za žito ...
Galton svoje radove objavljuje 1883. godine, posle Darvinove smrti, a svoju "nauku" naziva eugenika. Do tridesetih godina XX veka u SAD, Švedskoj, Brazilu, Kanadi i Belgiji postojali su zakoni o obaveznoj sterilizaciji pogrešnih. Osnova je bila u Galtonovom prevođenju Darvina sa životinja i biljaka na ljude, opravdavajući uklanjanje nedovršenih jedinki zarad kvalitetnog razvoja vrste.
Poznato? Da, Adolf i par Jozefa su usavršili tu industriju, pa prevazišli pojedince i genetski nepodobnim i štetnim proglasili kompletne narode. Takvi potom sagoreše (neka!) ali pokvariše tako divne potaman-zakone pomenutim državama, koje su posle pada nacizma iste morale da ukinu. Doduše, jedva ...
Pričom o održanju kvalitetnog razvoja vrste, pokrivana je još jedna naučna (?) teorija, paralelna dvema pomenutim, i vremenski i razvojno. Razvijali su je Tomas Maltus (par decenija pre Darvina), Herbert Spenser i sam Galton u formi političke teorije o razvoju (evoluciji) ljudskog društva, poredeći ga sa živim organizmom koji se takođe prilagođava i menja, sopstvenog opstanka radi. Ljudi, pojedinci, ovoga puta predstavljaju nosioce/prenosioce "dobrih" osobina koje održavaju Društvo.
Galton napada postojanje ustanova poput ludnica (insane asylums), jer su to (po njemu) jedina mesta gde se "inferiorni ljudi" mogu nesmetano i brže da razmnožavaju te tako brojem nadmaše one "superiorne" i preplave (awash) društvo, pa su stoga korekcije neminovne i hitne.
Fridrih Niče teoriju podržava teorijom primene veštačke namesto prirodne selekcije jedinki.
Ova politička teorija svoje ime dobija 1879. godine pod nazivom socijaldarvinizam. U SAD je tokom 40-ih godina bila popularna, ali često neimenovana kao takva.
Definicija:
Socijaldarvinizam predstavlja učenje u modernoj sociologiji po kojem je borba za opstanak osnovni pokretač svih društvenih i istorijskih promena. "Predominantan kvalitet svakog uspešnog je njegova bezobzirna sebičnost". (M. Pečujlić)
Ultimativna varijanta koja podrazumeva skup eugenike, veštačke selekcije ljudi i ekstremnih stavova samih "socijaldarvinista", naziva se rasizam. Takođe neimenovan, ali prečesto upražnjavan i vekovima ranije.
Fašizam/nacizam je maloumna ultimus primena socijaldarvinizma na ljudsku istoriju.

Sociologija, da pomenemo, u razvoju društva ne razdvaja procese evolucije i revolucije, obzirom da sam pojam revolucije predstavlja jedan obrtaj (prevrat) u razvoju društva koji neumitno nastavlja razvoj dalje uzlaznim pravcem - mada, istorija pamti podosta postrevolucionarnih evolutivnih zastoja koji su morali biti korigovani novim revolucijama.

 
Sve savremene teorije razvoja ljudskog društva u sebi sadrže darvinističku teoriju evolucije. Danas je tako aktuelan pojam liberalnog kapitalizma, tzv. neoliberalizma, gde se pod velom ekonomskih sloboda i slobodnog tržišta rada i kapitala (ljudi, robe i para) bezobrazno propoveda iskrivljeno poimanje darvinizma, i ovaj prirodni proces objašnjava ekonomskim opstankom sposobnijih.
Pored pojmova darvinizma i evolucije, moramo pomenuti i pojam deevolucije. Misli se na retrogradni razvoj, unazad, u suprotnom smeru od evolucije.
Ne treba ovaj pojam mešati sa pojmom devolucije, u politici je to proces pomeranja nadležnosti iz domena federalnih (državnih) organa vlasti na državne agencije i lokalne zajednice (regione, pokrajine, opštine i slično). Primer je referendum iz 1997. godine u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde su regionalne vlasti Škotske i Velsa, od strane Vlade Tonija Blera dobile zakonodavne i izvršne ingerencije.
Do sada nije dokazano postojanje biološke, prirodne deevolucije. Inače, jedna od omiljenih teorija neofašista je ta da, zapravo, evolucija uopšte ne postoji (oni, takvi, sebe smatraju kreacionistima) i da je sva degeneracija oličena u socijalnim, rasnim, seksualnim, verskim, etničkim i etičkim grupama zapravo čist primer deevolucije Tvorčeve devičanske kreacije, koju oni, jelte reprezentuju na (po njima) prvobitno zamišljen način.
Nasuprot biološkoj, socijalna deevolucija, degradacija i raspadanje ljudskih zajednica pa i čitavih civilizacija prisutna je kroz celokupnu istoriju ljudskog društva. Pa i danas.
Marks i Darvin su bili savremenici, takođe i državljani Britanskog Kraljevstva, po Marksovom preseljenju u London. Obojica su bili humanisti, i obojici su kreativno tumačili dela. Naopako.
Prvo Kropotkin, pa za njim Lenjin, koristili su ova dva učenja u humane svrhe, propagirajući sibirsku metodu uravnilovke u bedi: Ko ima uzeće mu se, ko nema neka se teši na primeru onog prvog. A mi ćemo da šaljemo Prvu proletersku u Sibir po led - ili na Igman. Kamen sa Golog otoka je već malo teže bilo svariti uz viski...
Primer deevolucije od običnog srpskog birača (čovek) u uobičajenog srpskog nadripolitičara (magarčina) nije izolovan, pa ni redak širom sveta. Pa opet, to ne sprečava ostale narode i države da nezaustavljivo idu napred. Zašto kod nas nije tako? Zato što riba uvek smrdi od glave, a u uređenim društvima, u kojima je posledica uređena država, takva glava se bez pardona smenjuje i hapsi, pa bira nova.
Zašto se kod nas evidentno loši nikako ne menjaju? Da li su oni zaista reprezentativni primerci naroda, pa čak i samo "sopstvenih" birača?
Ili su to ipak poluumni deevoluirani majmuni, koji krijući se u krošnji nacionalipatriotizma sede na grani kapitala, na kojoj nema mesta za druge, obične. Ljude.
U biti socijalne deevolucije pojedinca ili grupe (partije, države, kućni saveti?) leže dve stvari:

 
1. Novac: sredstvo ispoljavanja neutažive gladi za posedovanjem kao samoobmanjujuće kompenzacije za večiti strah od smrti, tj. konačnog, i

 
2. Sadizam: ovo nema nikakve veze sa evolucijom i opstankom pojedinca ili vrste. Te i takve primerke svaka živa vrsta na Zemlji koja egzistira u grupi (organizovanoj ili ne) izopštava, odstranjuje iz svojih redova; preduslov sadizma je postojanje određenog nivoa svesti, a tu nam se izbor kandidata drastično sužava, naročito na one koji su svesno obesvešćeni.
...
Pepeo pepelu.
...
Čarls Darvin je, replicirajući Galtonu, povodom tvrdnji da treba odsecati nekorisne ogranke razvojnog stabla čoveka te da objavljivanje knjige "Uzdizanje čovekovo" (The descent of man, 1871) može izazvati mešanje kasti, odgovorio:
Tačno, pomoći slabijima da prežive zaista može umanjiti koristi prirodne selekcije. Ali, sprečavanje takve pomoći može da ugrozi instinkt saosećanja, tog najplemenitijeg dela naše prirode. Faktori, poput obrazovanja, tu mogu imati ključnu ulogu.
Znaju ovi naši, gde treba da seku ...

***

Šta bi danas ser Čarls Robert Darvin rekao, kada bi mogao da vidi ove fotografije?

Oni umeju ponekad da budu tako ljudski.

A mi, takvi moramo uvek da budemo, nikada i nikako životinjski.
I da se ne smejemo nego da pomognemo.
Da li zaista postoje oni kojima je ovde nešto smešno?
Da li još uvek imamo instinkt saosećanja, ili smo ipak deevoluirali?
...
Da li Ti, Čitaoče ovog bloga, imaš odgovor kada drugi gromoglasno ćute?