Dan Slepog Kučeta

Srbija nikako da izađe iz tog ukletog Dana mrmota, započetog na još ukletijoj Osmoj sednici, kada je zakucala sopstvenu budućnost (ili sudbinu, za one koji u to veruju) na sada već tri i po decenije beskonačnog ponavljanja istih grešaka, budalaština i nelečenog ludila. Radikalno započet, taj dan i dalje radikalno traje li traje. Povremena iskakakanja (ne vozova, to se podrazumeva) iz kolotečine ponavljanja samo su posledično dokazivala pravilo da tu izlaza nema - ako ga ne želiš. Pa tako i danas, na tzv. sednici tzv. Narodne skupštine Srbije, pade tzv. koškanje između dve patridiotske nijanske istog zla. Koškanje, planski za ovaj trenutak neminovnosti dogovoreno onoga dana kada je skupštinski cenzus smanjen kako bi današnji gušohvatači i nedavači mogli da odglume dogovoreni performans samo da neko od neplaniranih ne bi ustao i rekao da se Srbija svom snagom zakucala u sopstveni zid plača - ali ne danas, već 1999. godine u 12:44 po kumanovskom merenju vremena - te da je ovo današnje glumatanje suočenja sa istinom sve samo ne prihvatanje iste. Istine. Pre početka današnjeg seljobriti deathmatcha jedni su izvukli kraće a drugi duže slamke, pa se shodno tome pohvatali za guše ili kreštali, samo da se neko ne bi dosetio i glasno i sve ih javno zapitao dokle će svoje besomučno višedecenijsko pljačkanje ove zemlje kriti iza teritorijalne kardiologije srBstva koje samo ovakvim budalaštinama i laganjem i dalje održavaju na aparatu - poput nekih naših gastosa koji strancima godinama šalju doznake za preminule ukućane samo da bi i dalje uzimali penzije iz inostranstva. A ova vlast upravo to radi, i uopšte ne pokazuje trunku namere da sa time prestane.

Zato ovo danas nije bila sednica Parlamenta već samo uživo prenos foliranja porodičnog nasilja u isturenom odeljenju Zadruge. Rijaliti za zaglušene, zaslepljene i zanemele štićenike ustanove koju kriminalna uprava i dalje zove "Država Srbija".

Eto, danas niko Vučića ili Orlića nije polio vodom. Nemoj da bi slučajno. A nije da nije bilo prisutnih veterana u toj disciplini. Samo je Palma funjarski u prolazu sapleo mikrokoštunjavu francusku sobaricu Jovanovića, baš onako kako to SPS radi svojim koalicionim partnerima u svakoj vlasti nakon 2000. u kojoj učestvuje kao manji (ali deblji) čimbenik. A nije da nije bilo prilika i nepropuštenih šansi za to.
Osnovna odlika Dana mrmota je da u njemu nikada - ali ama baš nikada - ne možete otpevati Đuzinu špicu Pozorišta u kući "Još jedan prođe dan". Jer, kada bi prošao, onda ne bi bio Dan mrmota. A ne bi više bilo ni tih mrmota, rovaca, krtica, pacova i ostalih rupara koji mogu da opstanu samo u ovom beskrajnom danu dugom 35 i više godina. I nigde drugde.

U stvari, mi nemamo taj fašistički američki Dan mrmota. Jokmore! Zato što kod nas nema mrmota, a i šta će nam ta inostranska živina. Kod nas je, zato, umesto mrmota glavni jedan sasvim drugi i ovdašnjim prilikama daleko primereniji lik.

Slepo kuče.

I tačka.

Na potpis.

Desnom, a ne levom rukom kao u Davosu.

Nemoj slučajno...