1989-2019

Pre 30 godina pao je Berlinski zid, a Milošević na Gazimestanu urliknuo "Niko ne sme da vas bije!"
Na današnji dan, pre tačno 30 godina (25.12.1989), rumunski komunistički gospodar života i smrti Nikolae Čaušesku, objavio je poslednji post na svom Fejsbuk profilu. Nešto oko zidova i pravila, uglavnom nedorečeno i kao da ga je neko prekinuo usred te rečenice:

"Moj zid, moja pravil..."

Na današnji dan 1989. godine, Rumuni su bračnom paru Čaušesku čestitali izbornu pobedu i Božić. Onako, baš vatreno, primereno prilici.

Doduše, postoji jedna škola mišljenja koja smatra da upravo zbog te nedovršene rečenice, u Rumuniji danas bez problema na ulice izađe stotinak hiljada demonstranata koji protestuju protiv svakog pokušaja vlasti da ozakoni korupciju na najvišem nivou. Kako to? Zašto? Pa, kako oni tvrde, sve je to zato što 1989. nije postojao Fejsbuk, ali jeste stara narodna metoda antidiktatorskog lečenja olovom. U krvi.

Trideset godina kasnije, Rumunija je članica EU, a sada već čuvena Laura Kodruca Koveši (Vrhovni državni tužilac 2006-2012 i Glavni tužilac Nacionalne direkcije za borbu protiv korupcije 2013-2018) je u oktobru izabrana za prvog Javnog tužioca EU. Naravno, po prvi put u istoriji. 

1989

Da se podsetimo nekih istorijskih činjenica:

Režim Nikolae Čaušeskua pao je nakon "istorijske pobede" na izborima 1989. godine, baš kao i onaj u Istočnoj Nemačkoj.

Tokom 1989. Čaušesku je pokazivao znake potpunog odbijanja da sagleda realnost. Dok je zemlja prolazila kroz izuzetno težak period, a narod provodio sate u dugim redovima za hleb ispred praznih prodavnica, on je na državnoj televiziji prikazivan u radnjama prepunim hrane kako veliča "visok životni standard" koji je omogućio svom narodu. Bračni par Čaušesku donosi odluku da 21. decembra organizuje veliki miting podrške na glavnom trgu u Bukureštu, što njihovi saradnici ocenjuju kao "odličnu ideju, jer će na mitingu stotine hiljada radnika, patriota i trudbenika dati podršku odbrani suvereniteta zemlje od stranih agenata i plaćenika".

Oko dvadeset hiljada ljudi je, pod pretnjom ozbiljnih kazni u slučaju neodazivanja, došlo na Trg univerziteta tačno u podne. I, u momentu kada je Čaušeskuov govor ušao u sedmi minut, čuli su se prvi povici i zvižduci. Agenti Sekuritatee na balkonu palate uočili su i zvukove koji su im ličili na pucnjeve iz pištolja. Pokušali su da ubede Kondukatora da uđe u zgradu, ali je on to odbio. Tvrdoglavo je ostao na balkonu, ali sa lica nije mogao da odagna izraz zbunjenosti. Pauza je trajala gotovo tri minuta, da bi potom nastavio sa govorom. Ključni argument čuvao je za sam kraj:

"Izvršni komitet partije je jutros razmatrao novonastalu situaciju i doneo odluku da se, uprkos merama štednje, povećaju najniže plate i penzije. Objavljujem da će, od 1. januara, najniža plata biti povećana za 10%, a sve penzije za 12,5%."

Čaušesku je potom zastao, očekujući aplauz. Prva je počela da aplaudira Elena Čaušesku, potom i okupljeni pripadnici državnog i partijskog rukovodstva koji su bili na balkonu. Masa se, međutim, uskomešala. Prvi redovi su stajali mirno, ali nisu aplaudirali. Iz pozadine su se čuli prvi uzvici:

"Dole Čaušesku! Dole komunizam! Hoćemo slobodu!"

- Ruski rulet u Bukureštu, deo XIV: Poslednji govor

Bez obzira na teško ukorenjenu i ničim (normalnim) opravdanu komunjarsku sentimentalnost standardnog Srbistanca, o Čaušeskuovom Raju (koji je btw. srušen uz istovremeni blagoslov Zapada i tadašnjeg Sovjetskog saveza, u čemu je nimalo naivnu ulogu imala i tadašnja SFRJ) i o tome "kako je bilo", rečito govore sudbine običnih Rumuna i Rumunki.

Kako su prolazili ljudi koji su bili protiv Čaušeskua?
Pa, na primer, bili su proglašeni ludima i zatvarani u duševne bolnice.
Nakon što je u Rumuniji zakonom bilo zabranjeno koristiti kontracepciju i vršiti nasilan prekid trudnoće (1966), hiljade žena potražilo je medicinsku pomoć u susednoj Jugoslaviji. Neke od njih tajno, a neke i trajno, pokušale su da se sa svojim bebama nekako domognu zapadnih zemalja - preplivavajući (sa "stomacima do zuba") Dunav, držeći se za plinske boce ili bilo šta drugo što bi ih moglo odvesti što dalje od Raja.
O tome kako su zaista prolazili oni koji se nisu slagali sa Čaušeskuovim režimom, mogu vam posvedočiti stanovnici svih podunavskih mesta sa naše strane - o nikada tačno utvrđenom broju leševa koji su godinama plutali niz Dunav ka Crnom moru. O nesrećnicima koji su zimi, poput vukova i divljači sa Karpata, u Đerdapu (uglavnom bezuspešno) pokušavali da pobegnu iz Rumunije hodajući preko zaleđenog Dunava, ili preko banatskih njiva posutih nagaznim minama i opasanih bodljikavom žicom. O bezbroj stražarskih kućica sa snajperistima i stotinama kilometara bodljikave žice duž rumunske obale Dunava, koje smo kao deca svakoga leta posmatrali dvogledom koji su nam davali, u zamenu za upecanu ribu, naši mornari sa patrolnih čamaca Graničnog odreda rečne flotile. O onima koji su, u pokušaju da preplivaju Dunav, bili uhvaćeni od strane naših graničara pa predavani nasred Dunava rumunskoj policiji, koja najčešće nije ni čekala da se jugoslovenski patrolni čamac udalji, a već se začuo pucanj i pljusak tela u vodu.
Nema tu nikakvih urbanih ili ruralnih legendi, Srbistanci od Rama do Radujevca odlično znaju šta su godinama, nažalost, gledali ili vadili iz ribarskih mreža. Do 1989.

Nakon svega, nije nikakvo čudo što je baš u Turnu Severinu, rumunskom gradu naspram našeg Kladova, u centralnom parku kraj stare tvrđave na obali, podignut "Spomenik žrtvama komunizma u Rumuniji 1944-1989". Kao opomena, ne samo kriminalcima iz komunističkih vremena već i onima posle njih.
A bilo je i takvih.

2019

Vratimo se u vreme današnje. U realnost.
Još malo o Lauri.
Nakon brisanja Čaušeskuovog profila sa društvenih mreža, nekoliko meseci kasnije (1990) predsednik Rumunije postaje Jon Ilijesku, nekadašnji komunistički funkcioner i Čaušeskuov partijski oponent, a vlast prelazi u ruke Fronta nacionalnog spasa kojim on predsedava. U to vreme dolazi do "spontane pobune" rudara (tzv. Minerijada), tokom koje izbijaju i građanski neredi. Tom prilikom, po zvaničnim izvorima, stradalo je preko 800 ljudi, uglavnom tokom intervencije policijskih i vojnih snaga na "smirivanju uličnih nereda".
Ilijesku je bio optužen za:
- organizovano dovođenje rudara u Bukurešt (da "brane demokratiju i novu vlast"), kako bi se sukobili sa opozicionim demonstrantima
- rudari i "rudari" su bili naoružani bezbol palicama i šipkama, upali su u zgradu Univerziteta (to "leglo dekadencije i nemorala") kao i u sedišta nekih opozicionih partija i novina
- namerno iznošenje neistina i dezinformacija o tim događajima, čime je obmanuo javnost
- neopravdanu primenu sile prema demonstrantima
- ponižavajući odnos prema demonstrantima i kršenje ljudskog prava na život.
Nakon 26 godina istrage (2015), rumunski sud je odbacio sve optužbe na račun Jona Ilijeskua, dok su za događaje tokom "Minerijade" bila optužena i osuđena dvojica oficira nekadašnje tajne policije (Sekuritatea) koji su "bili ubačeni među rudare, podsticali na nasilje i opljačkali kuću jednog od opozicionih lidera".

Elena Čaušesku i Jon Ilijesku, odmor u Moldaviji 1976.

Međutim, slučaj je ponovo otvoren 2016. godine na zahtev Državnog tužioca. Zaključak istražitelja, nakon godinu dana nove istrage (2017), kaže da jeste bilo krivice za orkestriranu kampanju širenja dezinformacija koja je dovela do nasilja prema demonstrantima od strane grupa pripadnika policije, vojske, službe bezbednosti, rudara i radnika koji su tu dovedeni iz raznih krajeva zemlje. Tom prilikom su nasrtali ne samo na demonstrante, već i na prolaznike, a upadali su i u domove ljudi koji su stanovali u kvartovima gde je došlo do sukoba.
Nakon što je u aprilu 2018. predočen novi dokazni materijal (tzv. revolucionarni dosije) protiv Ilijeskua i članova FNS, tužilac je podneo predlog za pokretanje sudskog postupka, koji je podržao i rumunski predsednik Klaus Johanis.
Zanimljivo, ali tokom ponovnog otvaranja istrage protiv Ilijeskua, paralelno je trajala i orkestrirana hajka na Lauru Kodrucu Koveši. Ona je 2016. bila ponovo imenovana za glavnog tužioca pri Direkciji za borbu protiv korupcije, i to na predlog ministra pravosuđa. Na predlog tog istog ministra, uz snažnu podršku vladajuće Socijaldemokratske partije (čiji je, gle čuda, osnivač upravo Jon Ilijesku), protiv nje je pokrenut postupak (čitaj: hajka) zbog navodnih koruptivnih radnji i zloupotrebe službenog položaja, koje nikako nisu mogle biti dokazane. Bez obzira na sve, pa i na činjenicu da je u njenu odbranu stao predsednik Johanis lično, Ustavni sud je predsednika primorao da smeni Lauru Kodrucu Koveši - upravo u vreme kada se "lomio" i postupak protiv Ilijeskua, kada je postojala mogućnost da optužbe protiv njega ponovo budu odbačene. Kako god, domna Laura je u proleće 2019. godine konačno izvedena pred nadležni sud, ali i Direkciju kojom je rukovodila. Nakon više od godinu dana istrage i provlačenja kroz medijskog "toplog zeca", Visoki kasacioni sud je tom prilikom Lauru Kodrucu Koveši oslobodio svih optužbi i proglasio je nevinom.
Postupak protiv Jona Ilijeskua i saradnika zbog zločina protiv čovečnosti i dalje traje. Povodom streljanja bračnog para Čaušesku 25. decembra 1989. godine, on je izjavio da mu je "žao što je do toga došlo, ali da su u toj situaciji neke stvari bile neizbežne".
Na predlog Parlamenta i Saveta Evrope, 23.10.2019. Laura Kodruca Koveši je postala prvi imenovani Glavni tužilac EU; to je funkcija koja postaje operativna krajem 2020. godine. Radi se o nezavisnom organu EU koji je zadužen za sprovođenje istraga, procesuiranje i privođenje pravdi (u saradnji sa EUROPOL-om i nacionalnim pravosuđima zemalja-članica) počinioce krivičnih dela protiv budžeta Unije, poput prevara, korupcije i prekogranične utaje poreza veće od 10 miliona eura. Predviđeno je da u budućnosti ova lista bude proširena i borbom protiv terorizma.
Rumunija je danas daleko uređenije, modernije, slobodnije, efikasnije i bogatije društvo nego što je to bila u Raju. Danas je to društvo sa kojim se naše ne da ama baš nikako uporediti ni po jednom kriterijumu.
Pa ko im je bre kriv što ne žive u Zlatnom dobu, zar ne?

1989 = 2019

Da li još uvek ima onih koji su baš toliko, ne naivni već blesavi, da i dalje veruju u bajke kako ono bušenje zida iz 1989. nema nikakve veze sa ovim što se dešavalo tokom 2019? Podjednako važi kako za Rumuniju tako i za Srbiju.

Nije trebalo Slobodana Miloševića isporučiti Haškom tribunalu pre nego što u Srbiji bude suđen i osuđen za sva zla koje su on i njegova banda počinili. Ne zbog "Slobo-Slobodo" i ostalih baljezgarija njegove klike koja (čini se) danas deluje kao da im nikada nije bilo bolje, već zbog nas samih. Bio bi to odličan početak za sve buduće "Miloševiće" kojima bi na pamet padale slične fiks-ideje.
Nažalost, tako nešto je bilo nemoguće, ne samo zbog Koštunice i onih koji su iza njega komandovali iz senke, već i zbog najbližih Miloševićevih saradnika - naročito onih čija imena retko ili nikako možete čuti u javnosti - koji su vrlo brzo našli zajednički jezik sa postooktobarskim "državnicima", "liderima", "pomiriteljima", "carevima" i "spasiocima".
Bez diktatorovog nedovršenog poslednjeg statusa uza zid (stvarnog ili figurativnog - svejedno), ne može biti nezavisnog tužioca koji sprovodi zakone i Ustav ni u jednoj zemlji koja teži da nakon decenija "Raja" jednoga dana postane normalna. Ta je formula toliko jednostavna da je samo srbistanski palančani, 30 godina trovani izmišljenim zaverama i veltšmerc proseravanjima, ne razumeju.
Ali... kamo sreće da je samo to u pitanju.

17.10.2016. Bluz za Čaušeskua
24.08.2018. Zidovi
25.12.2018. Pršti pršti bela staza...