Propaganda u diktaturi

Na suđenju posle Drugog svetskog rata, Albert Šper, Hitlerov ministar naoružanja, održao je dugačak govor u kojem je sa izvanrednom preciznošću opisao nacističku tiraniju i analizirao njene metode:

"Hitlerova diktatura se razlikovala u jednoj fundamentalnoj stvari od svih svojih istorijskih preteča. To je bila prva diktatura u savremenom dobu modernog tehničkog razvoja koja je u potpunosti iskoristila sva tehnička sredstva za dominaciju u svojoj zemlji. Kroz tehničke uređaje kao što su radio ili električni zvučnici, osamdeset miliona ljudi lišeno je nezavisnog mišljenja. Tako je postalo moguće da se oni potčine volji jednog čoveka. Prethodnim diktatorima bili su potrebni visokokvalifikovani pomoćnici čak i na najnižem nivou - ljudi koji su mogli da razmišljaju i deluju nezavisno. Totalitarni sistem u doba modernog tehničkog razvoja može da funkcioniše bez takvih ljudi; zahvaljujući modernim tehnikama komunikacije moguće je mehanizovati niže rukovodstvo. Kao rezultat toga pojavio se novi tip nekritičkog primaoca naređenja."

U "Vrlom novom svetu" iz moje proročke priče, tehnologija je uznapredovala daleko od tačke koju je dostigla u Hitlerovo vreme; zbog toga su primaoci naređenja bili mnogo manje kritički nastrojeni od svojih nacističkih kolega, i daleko poslušniji prema eliti koja izdaje naređenja. Štaviše, oni su bili genetski standardizovani i postnatalno uslovljavani da izvode svoje podređene funkcije, i stoga su mogli da budu predodređeni da se ponašaju predvidljivo skoro kao mašine. Uslovljavanje "nižeg rukovodstva" već se sprovodi u komunističkim diktaturama. Kinezi i Rusi se ne oslanjaju samo na indirektne posledice napredne tehnologije; oni direktno obrađuju psihofizičke organizme svojih nižih rukovodilaca, podvrgavajući njihove umove i tela sistemu nemilosrdnog i, prema svim izveštajima, veoma efikasnog uslovljavanja. Šper tu nastavlja:

"Mnoge ljude morio je košmar da bi narodima jednog dana mogla da ovladaju tehnička sredstva. Ta mora bila je skoro ostvarena u Hitlerovom totalitarnom sistemu."

Skoro, ali ne sasvim. Nacisti nisu imali dovoljno vremena - a možda ni inteligencije i neophodnog znanja - za ispiranje mozgova i uslovljavanje svog nižeg rukovodstva. To je verovatno jedan od razloga zašto su propali.

Arsenal tehničkih uređaja koji stoji na raspolaganju potencijalnom diktatoru znatno se povećao od Hitlerovih dana. Uz radio, električne zvučnike, filmsku kameru i rotacionu štamparsku presu, savremeni propagandista može da upotrebi televiziju za emitovanje slike i glasa svog klijenta, a može i da snimi sliku i zvuk na rolne magnetne trake. Zahvaljujući tehnološkom progresu, Veliki brat sada može biti skoro svuda prisutan, poput Boga. Ali ruka potencijalnog diktatora nije ojačana samo na tehničkom polju. Još od Hitlerovih dana, veliki posao je obavljen u onim specijalizovanim oblastima primenjene psihologije i neurologije, koje su polje posebnog interesovanja propagandiste, ideologa i ispirača mozga. Ti specijalisti u veštini menjanja svesti ljudi u prošlosti su bili empiristi. Metodom pokušaja i grešaka razvili su brojne tehnike i postupke, koje su uspešno primenjivali a da nisu tačno znali zašto su bili uspešni. Tehnika kontrole uma danas postaje nauka. Oni koji praktikuju tu nauku znaju šta rade i zašto. Oni se u svom radu rukovode teorijama i hipotezama koje su čvrsto utemeljene u ogromnoj bazi eksperimentalnih dokaza. Zahvaljujući tim novim uvidima, i novim tehnikama koje su omogućili ti uvidi, košmar (koji je bio "skoro ostvaren u Hitlerovom totalitarnom sistemu", mogao bi uskoro biti u potpunosti ostvaren.

Ali, pre nego što razmotrimo te nove uvide i tehnike, hajde da pogledamo taj košmar koji samo što nije postao stvarnost u nacističkoj Nemačkoj. Koje su to tehnike Hitler i Gebels koristili za "lišavanje osamdeset miliona ljudi nezavisnih mišljenja i njihovo potčinjavanje volji jednog čoveka"? I na kojoj su to teoriji ljudske prirode bile zasnovane te zastrašujuće metode?

Na to pitanje može se većim delom odgovoriti Hitlerovim sopstvenim rečima. Kako su samo izvanredno jasne i lukave bile te reči! Kada piše o tako velikim apstrakcijama kao što su rasa, istorija i proviđenje - Hitler je doslovno nečitljiv. Ali kada piše o nemačkim masama i metodima koje koristi kako bi ih kontrolisao i usmeravao - njegov stil se menja. Besmisao ustupa mesto razumljivosti, a bombastični stil tvrdokornoj i ciničnoj lucidnosti. U svojim filozofskim razmišljanjima Hitler ili nejasno sanjari ili reprodukuje polusvarene pojmove drugih ljudi. U svojim komentarima o masama i propagandi, on piše o stvarima koje poznaje iz direktnog iskustva. Prema rečima najdarovitijeg pisca biografije o Adolfu Hitleru, Alana Buloka, "Hitler je bio najveći demagog u istoriji". Oni koji dodaju "samo demagog" ne uzimaju u obzir prirodu političke moći u doba masovne politike. Kako je sam Hitler rekao: "Biti vođa znači biti sposoban da pokreneš mase". Hitlerov cilj je bio da pokrene mase, a onda, nakon što ih je oslobodio odanosti tradicionalnim moralnim normama, da im nametne (uz hipnotisano odobravanje većine) novi autoritarni poredak koji je sam osmislio. Herman Raušning je 1939. napisao: "Hitler duboko poštuje Katoličku crkvu i jezuitski red; ne zbog njihove hrišćanske doktrine već zbog 'mašinerije' koju su razvili i kontrolisali, njihovog hijerarhijskog sistema, krajnje lukave taktike, njihovog poznavanja ljudske prirode i mudrog korišćenja ljudskih slabosti u vladanju svojim vernicima". Eklezijastika bez hrišćanstva, disciplina monaškog reda, ne u slavu Boga ili da bi se dostiglo lično spasenje, već u ime države i za veću slavu i moć demagoga koji je postao Vođa - to je bio cilj prema kojem je vodilo sistemsko pokretanje masa.

Pogledajmo sada šta je Hitler mislio o masama koje je pokretao i kako je izvodio to pokretanje. Prvi princip od kojeg je pošao bio je vrednosni sud: mase su u potpunosti dostojne prezira. One nisu sposobne za apstraktno mišljenje i nezainteresovane su za bilo koju činjenicu izvan kruga svog neposrednog iskustva. Njihovo ponašanje određuju, ne znanje i razum, već osećanja i nesvesni nagoni. U tim nagonima i osećanjima "ukorenjeni su njihovi pozitivni i negativni stavovi". Da bi bio uspešan, propagandista mora da nauči kako da manipuliše tim nagonima i emocijama. "Pokretačka sila koja je izazvala najveće revolucije u svetu nikada nisu bila neka naučna učenja koja su zavladala masama, već uvek odanost koja ih je inspirisala, i uvek neka vrsta histerije koja ih je terala u akciju. Ko god želi da ovlada masama, mora poznavati ključ koji će otvoriti vrata njihovih srca".

Postfrojdovskim rečnikom: njihovog nesvesnog.

Hitler je najsnažnije privukao one pripadnike niže srednje klase koje je upropastila inflacija iz 1923, a onda su bili dotučeni depresijom iz 1929. i u godinama koje su sledile. Mase o kojima on govori, bili su ti zbunjeni, frustrirani i zabrinuti milioni. Da bi ih više približio masi i učinio sasvim podljudskim bićima, on ih je okupio, u hiljadama i desetinama hiljada, u ogromnim halama i arenama, gde pojedinci mogu da izgube svoj lični identitet, čak i svoju elementarnu čovečnost, i stope se sa gomilom.

Muškarac ili žena dolaze u direktan kontakt sa društvom na dva načina:

- kao članovi neke porodične/profesionalne/religijske grupe, ili

- kao pripadnici gomile

Grupe mogu biti jednako inteligentne i moralne kao i pojedinci koji ih formiraju; gomila je haotična, nema sopstveni cilj i sposobna je za sve osim za inteligentno delovanje i realistično razmišljanje. Skupljeni u gomile, ljudi gube svoju moć rasuđivanja i svoju sposobnost moralnog izbora. Njihova sugestibilnost se povećava do tačke kada prestaju da donose bilo kakav samostalan sud i kada gube sopstvenu volju. Postaju veoma razdražljivi, gube svaki osećaj lične ili kolektivne odgovornosti, i pod vlašću su iznenadnih nastupa besa, oduševljenja ili panike. Jednom rečju, čovek se u gomili ponaša kao da je progutao veliku dozu neke jake opojne droge. On je žrtva onoga što sam nazvao trovanje stadom. Poput alkohola, otrov stada je aktivna, ekstrovertna droga. Gomilom zatrovani pojedinac beži od odgovornosti, inteligencije i morala u neku vrstu izbezumljene, životinjske nepromišljenosti.

Tokom svoje karijere agitatora, Hitler je proučavao efekte otrova stada i naučio kako da ih iskoristi za svoje ciljeve. Otkrio je da govornik može da utiče na te "skrivene sile" (koje pokreću čoveka na akciju) mnogo efikasnije od pisaca. Čitanje nije kolektivna nego privatna aktivnost. Pisac se obraća samo pojedincima, koji sede sami u stanju normalne trezvenosti. Govornik se obraća masama pojedinaca, koje je otrov stada već dobro pripremio. Oni su prepušteni njegovoj milosti i, ako dobro poznaje svoj posao, on može s njima da radi šta mu je volja. Kao govornik, Hitler je bio vrhunski majstor svog zanata. Prema njegovim rečima, on je mogao "da osluškuje puls velike mase na takav način da mu je živa emocija njegovih slušalaca sugerisala zgodnu reč koja mu je u tom trenutku trebala, i koja bi zauzvrat pogodila pravo u srca njegovih slušalaca". Oto Štraser ga je zvao "električnim zvučnikom koji javno saopštava najskrivenije želje, najmanje dozvoljene instinkte, patnje i lične revolte cele nacije".

Medison avenija u Njujorku je mesto nastanka i procvata američke advertajzing industrije. "Motivaciona istraživanja" započeo je posle Drugog svetskog rata bečki psihoanalitičar Ernest Dihter, zajedno sa ostalim uglavnom evropskim, društvenim naučnicima koji su tridesetih godina emigrirali u Ameriku pred nacističkom diktaturom. Zasnovana su na saznanju da je ponašanje potrošača posledica njihovih nesvesnih motiva kojima se može manipulisati psihološkim tehnikama. Radi se o primeni metoda i tehnika psihologije, sociologije i antropologije u advertajzingu i marketinškim istraživanjima.

Dvadeset godina pre nego što su na Medison aveniji počela "Motivaciona istraživanja", Hitler je sistematično istraživao i koristio skrivene strahove i nade, žudnje, bojazni i frustracije nemačkih masa. Manipulišući "skrivenim silama", eksperti za advertajzing nas navode da kupimo robu koju nude: zubnu pastu, marku cigareta, političkog kandidata. Obraćajući se upravo tim skrivenim silama (i drugim, previše opasnim da bi se Medison avenija bavila njima), Hitler je naveo nemačke mase da kupe svog Firera, ludačku filozofiju i Drugi svetski rat.

Za razliku od masa, intelektualci su skloni racionalnom mišljenju i razmatranju činjenica. Kritička navika njihovog uma čini ih otpornim na vrstu propagande koja tako dobro utiče na većinu. U masama "caruje nagon, a iz nagona nastaje vera". Dok zdrav, običan narod instinktivno poravnava svoje redove da bi oformio zajednicu (sa Vođom, što se podrazumeva), "intelektualci vrludaju tamo-amo, kao kokoške u dvorištu. S njima čovek ne može da stvara istoriju; na njih se ne može računati kao na elemente koji čine zajednicu". Intelektualci su vrsta ljudi koja traži dokaze, i koju šokiraju logičke greške i nedoslednosti. Preterano pojednostavljivanje oni smatraju prvobitnim grehom uma, i ne koriste se sloganima, nekvalifikovanim izjavama i olakim generalizacijama - robom koju prodaje propagandista.

Hitler nastavlja: "Sva uspešna propaganda mora se ograničiti na nekoliko golih nužnosti, a onda se mora izraziti u nekoliko stereotipnih formula". Te stereotipne formule moraju se neprestano ponavljati, jer "ćemo jedino neprestanim ponavljanjem na kraju uspeti da u pamćenje gomile utisnemo jednu zamisao".

Filozofija nas uči da sumnjamo u stvari koje nam izgledaju samorazumljivo. S druge strane, umesto da se uzdržimo od suda o njima i sumnjamo u njih, što bi bilo razumno, propaganda nas uči da prihvatimo samorazumljive stvari. Cilj demagoga jeste da stvori socijalnu koheziju pod svojim vođstvom. Ali, kako je Bertrand Rasel ukazao, "dogmatski sistemi bez empirijske osnove, kao što su sholasticizam, marksizam i fašizam, imaju tu prednost da stvaraju snažnu društvenu koheziju među svojim pristalicama". Demagoški propagandista stoga mora biti dosledno dogmatičan. Sve njegove izjave su nekompetentne. U njegovoj slici sveta nema sivih nijansi: sve je ili đavolski crno ili nebeski belo. Hitlerovim rečima, propagandista mora da zauzme "sistematično jednostrani stav u pogledu svakog problema kojim treba da se bavi". On nikada ne sme da prizna kako može da ne bude u pravu, ili da ljudi koji drugačije misle mogu biti bar delimično u pravu. Sa protivnicima se ne treba raspravljati, njih treba napasti, nadglasati ili, ako postanu prevelika smetnja - likvidirati. Moralno gadljivi intelektualac može biti šokiran takvim stvarima. Ali mase su uvek ubeđene da je "aktivni napadač uvek u pravu".

Takvo je, dakle, bilo Hitlerovo mišljenje o čovečanstvu u masi. Bilo je to veoma loše mišljenje. Da li je bilo i pogrešno mišljenje? Drvo se poznaje po svojim plodovima, a teorija ljudske prirode, koja je inspirisala tehnike koje su se pokazale užasno uspešnim, mora sadržati makar jedan element istine. Vrlina i inteligencija odlikuju ljudska bića kada su kao individue slobodno udružene sa drugim pojedincima u male grupe. Takođe ih odlikuju greška i glupost. Ali podljudsko bezumlje kojem se demagog obraća, moralna imbecilnost na koju se oslanja kada podstiče svoje žrtve na akciju, nisu osobine muškaraca i žena kao pojedinaca već muškaraca i žena u masama. Bezumlje i moralni idiotizam nisu karakteristične ljudske osobine; oni su simptom trovanja stadom. U svim višim svetskim religijama spasenje i prosvetljenje su za pojedince. Carstvo nebesko je u svesti čoveka, ne u kolektivnom bezumlju gomile. Hristos je obećao svoje prisustvo tamo gde su dvoje ili troje okupljeni zajedno. Nije rekao ništa o svom prisustvu tamo gde hiljade ljudi truju jedno drugo otrovom stada.

Pod vladavinom nacista ogromne mase ljudi bile su prisiljene da silno vreme marširaju u zbijenim redovima od tačke A do tačke B, i ponovo nazad do tačke A. Herman Raušning kaže:

"To držanje celog stanovništva u maršu izgledalo je kao nerazumno trošenje vremena i energije. Samo malo kasnije u tome se pokazala prepredena namera zasnovana na dobro promišljenom odmeravanju ciljeva i sredstava.

Marširanje skreće čovekove misli.

Marširanje ubija misao.

Marširanje ukida individualnost.

Marširanje je neophodan mađionićarski trik koji se izvodi kako bi se ljudi navikli na mehaničku kvaziritualnu aktivnost - dok ona ne postane druga priroda."

Sa njegove tačke gledišta, i na nivou na kojem je odabrao da obavi svoj užasni posao, Hitler je potpuno ispravno procenio ljudsku prirodu. Za nas, koji na ljude radije gledamo kao na individue nego kao na pripadnike gomile ili strogo disciplinovanih kolektiva, njegov sud je bio odvratno pogrešan. Kako da sačuvamo integritet i ponovo uzdignemo vrednost čoveka pojedinca - u doba rastuće prenaseljenosti, sve preteranijeg organizovanja i sve efikasnijih sredstava masovnih komunikacija? To je pitanje koje još uvek možemo da postavimo i možda da uspešno odgovorimo na njega. Možda će u sledećoj generaciji biti kasno da pronađemo odgovor i možda će biti nemoguće u zagušljivoj kolektivnoj klimi tog budućeg vremena, čak i postaviti to pitanje.

- Aldous Huxley: "Brave New World Revisited" (1958)

Građanski krug: 

- Propaganda u demokratskom društvu, post #1177 27.03.2017.

- O dobrovoljnom ropstvu, post #888 03.10.2015.
- Bili su ubeđeni da to samo grmi, post #736 22.10.2014.

***

Problem današnjeg sveta je u tome da se Orvelijanska diktatura vešto krije upakovana u Hakslijevsku kvazidemokratsku Dembeliju, dok se ova druga služi tehnikama i tehnologijama prve. Zajedno, pomešane, predstavljaju veću opasnost nego svaka pojedinačno.

Prosto je zanimljivo koliko Haksli 1958. precizno opisuje i ove naše tupadžije na vlasti i njihove ispirače mozgova, baš kao i "narodne mase" & "glasačko telo".
Zanimljivo... da svisneš.