Slabići i ćopave patke

"Onaj predsednik koji namerava da odugovlači sopstveni izlazak iz kabineta po isteku vemenskog roka za koji je bio izabran, mora biti upozoren jasnom porukom još usred mandata da to ne čini ukoliko želi da na toj funkciji vidi svog potpredsednika koji će nastaviti njegovo istorijsko zaveštanje."

-  Noa Feldman, profesor i ugledni američki stručnjak za Ustavno pravo

Svako od nas je barem jednom u životu čuo da nekoga zovu "ćopavom patkom" (op.a. ovako je u engleskom jeziku, u srpskom bi rekli "vuče se k'o prebijena mačka" ili "k'o mrcina"), ali originalno značenje ove fraze često ostaje nepoznato većini ljudi. "Ćopava patka" ili "slabić" (kako takođe prevode ovaj izraz), je termin koji se koristi da opiše nekog izabranog zvaničnika (funkcionera) koji nastavlja da radi iako više ne polaže račune svojoj biračkoj jedinici, uglavnom zato što mu je istekao mandat a da on pritom više nema prava na reizbor.

Dan slabića, ili ćopavih patki, povezan je sa usvajanjem 20. amandmana američkog Ustava, koji je dodat sa ciljem da što više skrati zadržavanje u službenim prostorijama predsedniku, senatorima i poslanicima nakon isteka mandata i okončanja izbora. Tokom tog perioda, naročito ako predstavnici građana nisu ponovo izabrani ili više nemaju prava na reizbor, oni vrlo često sebi uvrte u glavu da više ne moraju nikome da polažu račune, pa tako ni svojoj biračkoj bazi. Iako to vreme može biti zaista kratko, u njemu se mogu itekako doneti bitne i prelomne odluke. Kakve? Pa, na primer, Zakon o državnoj bezbednosti (Homeland security) predstavlja jedan od najbitnijih rezultata "ćopavog" perioda; međutim, u tom periodu su takođe započinjali i bili vođeni ratovi ili smenjivani predsednici.

Odakle ovaj, pomalo smešan naziv?

U 18. veku je ta fraza bila korišćena za one berzanske mešetare koji su ulagali svoj imetak u loše investicije, finansijski propali i nisu više bili u mogućnosti da plaćaju dugove i obaveze. Ona je kasnije proširena na nemoralne biznismene koji su bankrotirali ali su i dalje nastavili da posluju, iako nisu imali novca da plate svoje zaposlene i dobavljače. Danas se ova fraza u najvećoj meri odnosi na već pobrojane predstavnike građana, političare, kao opis ponašanja onih koji više ne odgovaraju biračima za svoje postupke ali bi još malo da delaju na opštu dobrobit.

Što bi u Srbiji rekli - tehnički mandat, ali da ni za šta ne odgovaram ("po američki").

Koji je najopasniji američki grabljivac? (čekiraj tačan odgovor)

Da bi smo se što bolje nosili sa ovom socio-patološkom pojavom legalizovane neodgovornosti, treba se u što većoj meri upoznati sa političkom (i radnom) biografijom onoga koga politički podržavamo, kako bi smo što pouzdanije znali u kojoj meri je on zaista odgovoran onima koji ga biraju. Da li je takav u prošlosti bio dosledan u glasanju po savesti, da li je radio na promociji stvari zarad kojih je bio izabran? Naročito je važno obratiti pažnju na period između ili nakon reizbora, posle odluke da se penzioniše ili ako mu je služba ukinuta, zato što je upravo to period u kome će on pokazati svoje pravo lice. Ukoliko on ostane dosledan svojim principima tokom tog vremenskog perioda - onim, u koje se zaklinjao tokom mandata - postoje dobri izgledi da će on ostati iskren prema svojim biračima do samog kraja. Pa i nakon toga.

Days of the year: February 6th - Lame Duck Day

ćopave patke na dužnosti, poreski obveznici u opasnosti

Amerikanci su se u 20. amandmanu svog Ustava fokusirali na sprečavanje (mogućih) zloupotreba službenih tantijema u interregnumu između odlaska starog i dolaska novog funkcionera, predstavnika, predsednika ili cele Administracije, i to tako što su taj prelazni vremenski period smanjili na najkraći moguć. Nisu se bavili privilegijama stečenim na funkciji, koje ostaju doživotne za neke od njihovih izabranika.

U Srbiji ovako "nešto" ne postoji, jer po isteku mandata, pojedinci i državni organi formirani nakon izbora ostaju u "tehničkom" agregatnom stanju, u kome imaju sva prava (i obaveze) do izbora novih ali ih niko od birača ne može kazniti zahtevom za opoziv i oduzimanje mandata, ukoliko preteraju sa tehničkim ponašanjem. Realno, ne mogu ni redovno, a kamoli tehnički.
Svako, ko je makar jednom imao priliku da gleda neku utakmicu srbijanskih nižerazrednih fudbalskih liga, dobro zna kako izgleda kada trener pošalje na klupu lokalnu vedetu i koliko se taj "vuče" po terenu sve dok konačno ne izađe sa njega. Baš kao "ćopava patka".

Primere takvog ponašanja smo već imali nesreću da vidimo: od raznoraznih direktora i šefova po firmama koji, čak i u penziji, nikako da se "odviknu" od posla pa kao duhovi vise po kabinetima i kancelarijama glumeći savetnike kojima niko ne traži savet (a bolje bi mu bilo, inače...) ili nakon smene odbijaju da izađu iz kancelarija (to naročito) a pritom i dalje "rukovode", preko predsednika opština koji su smenjeni ili podnosili ostavke ali i dalje ćeraju po starom, pa do predsednika vlade, parlamenta i poslanika, koji najviše vole tehničku neodgovornost prilikom donošenja bitnih odluka. Tehničke odluke donose "pod moranje", ali tehničku (ne)odgovornost knjiže pod "n'e moralno".
Ništa sporno, pa više nisu "u mandatu"... zar ne?
Sećate se srpskog ambasadora u Libiji, nedvosmisleno odgovornog za smrt dvoje službenika, koji je preko SPS molio premijera da ga ne smeni, samo da "pozavršava još neke poslove", pa potom pobegao na Maltu?
Ili natezanja negotinskih radikala i naprednjaka 2009. godine oko direktorske fotelje u JKP "Badnjevo", gde su jedni hteli da uđu a drugi nisu hteli da izađu, iako je drugima istekao mandat a prvi su ga dobili na katastrofalno sumnjiv način? Sve to začinjeno oprečnim direktorskim odlukama odlazećih i dolazećih, u istom danu...
Da li opet treba podsetiti na uporno odbijanje Miloševića & njegove klike da priznaju izborne poraze 1996. i 2000. godine, kao i njegovo odugovlačenje da se "posveti unuku Marku"? 

Ovih dana smo svedoci odijuma koji podižu režimski mediji protiv jednog od mogućih kandidata na predstojećim predsedničkim izborima. Elem, on kao državni službenik, zaštitnik građana, "zloupotrebljava javnu funkciju za samopromociju kandidature, troši pare svih građana pa i onih koji ga ne podržavaju". Ukoliko imate isto ili manje moždanih vijuga od fazana, ovakva formulacija jasne medijske diskvalifikacije nepodobnog pojedinca će vam svakako biti dovoljna da ga eliminišete prilikom izlaska na biračko mesto.

Međutim, ukoliko on u radno vreme, u nekom mestu, organizuje radnu posetu ombudsmana sa određenim ciljem (zakonski definisanim u opisu njegovog radnog mesta), pa po isteku radnog vremena ostane i održi akontativni kružok ili tribinu kao kandidat, to se ne može smatrati zloupotrebom jer su zadovoljene obe forme ponašanja - poslovnog i političkog, svaka u svoje vreme. Problem je kada pod maskom radne obaveze, u vidu raznih otvaranja, preokretanja i ponovnih pokretanja pokrenutih firmi i pogona, vršite političku (umesto društvene, jer javne funkcije jesu društvene iako birane na izborima - koji takođe imaju dvostruku, društvenu i političku prirodu, a ne samo ovu drugu) promociju sebe i svoje partije, kada su te fabrike, škole, aerodromi, semafori i poljski klozeti striktno partijski aranžirani do bola (ne samo za očni nerv već i centralni nervni sistem). I to radite podjednako u radno vreme i posle njega, a zlobnicima unapred zapušite usta lupetanjem kako radite "u dve i po smene dnevno". I ovo takođe prolazi kod onih, već spomenutih fazana.
Za obojicu kandidata, za obe strane, podjednako mora da važi sledeće: svaki pokušaj zloupotrebe javne funkcije biće na izborima sankcionisan; sada ili u budućnosti, potpuno je svejedno - ali biće.

Čemu sad ova priča, i na koga se odnosi?
Kao prvo, ne odnosi se na sve buduće kandidate na predsedničkim izborima, koji još uvek nisu raspisani tako da se niko od njih još uvek ne može de facto smatrati kandidatima za bilo šta.
Kao drugo, odnosi se na dvojicu (prvi je već izgledan, drugi najverovatnije moguć) budućih predsedničkih kandidata koji i dalje vrše javne, društvene funkcije, od kojih je jedan budući nestranački kandidat (bez obzira da li ga neka stranka podržava ili ne, tj. koliko god ga žuta štampa lažno titulisala kanidatom "žutih" - o čemu bi i tužilaštva morala da povedu računa), a drugi je ultrastranački, kao predsednik partije koja trenutno ima najveći broj poslanika u Skupštini Srbije.

Saša Janković, aktuelni zaštitnik prava građana, kao bitan točkić sistema u mehanizmu zaštite građana Srbije od njega samog (sistema), najavio je da će pre podnošenja kandidature podneti ostavku na radno mesto državnog ombudsmana, čime će relaksirati svoju kampanju od optužbi kako ne da mandat (koji mu uskoro ističe) i državne pare koje hoće da troši za promociju. Od trenutka podnošenja ostavke (koju je on sam najavio zbog zakonske obaveze ukoliko se kandiduje, a ne režimski toaletoidi koji, fabrikovanjem nepostojećih afera, sada pokušavaju to da iskoriste kako bi ga što više ocrnili i udaljili od potencijalnih glasača i stranaka koje bi ga podržale), svakom posedovaocu biračkog prava u Srbiji imperativ mora biti pomno praćenje njegovog ponašanja do poslednjeg dana, i izlaska pred glasačku kutiju. Baš u tom vremenskom "međuprostoru" on će morati da pokaže svoje pravo lice, upravo u duhu onoga što su američki zakonodavci imali na umu kada su usvajali pomenuti 20. amandman.

Aleksandar Vučić, aktuelni predsednik Vlade, kao najbitniji mehanizam mašinerije vlasti (čak i preko zakonskih ovlašćenja), svakako će biti kandidat aktuelnog režima i takođe kandidat sistema (poput ombudsmana). I tu se završava svaka dalja sličnost između njih dvojice. Jer, Vučić ima sva raspoloživa sredstva da bude kandidat čak i kada njegovo ime ne stoji na glasačkom listiću. I to je ružno, koliko god pravdali budalaštinama "nije zabranjeno" i "this is Serbia". Ukoliko se bude lično kandidovao, on treba da podnese ostavku na mesto predsednika Vlade, jer su mu usta puna ostavki kada priča o kandidaturi Jankovića, uz skoro garantovanu nemogućnost izbora novog podobnog premijera - osim ukoliko ne postignu sporazum sa (poplašenom ali i dalje alavom) SPS o izboru Dačića na tu funkciju i podršci Vučiću kao zajedničkom kandidatu SNS i SPS. U slučaju vanrednih parlamentarnih izbora, sve je izgledniji izlazak zajedničke liste SNS-SPS bez buljuka dosadašnjih satelita, gde bi aktuelni premijer i de facto postao njihov zajednički kandidat koji mora (po svaku cenu) da pobedi već u prvom krugu. Postoji i treća, delimično moguća varijanta, po kojoj bi Vučić mogao po ostavci da bude istovremeno i predsednički kandidat i premijer tehničke (postojeće) Vlade u ostavci. Prvo što, eto, hoće, a drugo što, opet eto, neko mora.

- Zoran Ivošević o ostavkama Jankovića i Vučića na državne funkcije zbog kandidatura

Naravno, sve to važi samo u slučaju Vučićeve ostavke, ali pada u vodu ukoliko je on ne podnese jer mu zakonodavstvo ove zemlje dopušta da istovremeno bude i premijer i predsednički kandidat. Ako to nije školski primer "ćopave patke" koja ne da jednu a hoće sve fotelje, šta onda jeste? Za razliku od Jankovića, koji je na tom polju "gušter", ponašanje Vučića u tehničkom stanju smo već imali prilike da pratimo i patimo, i videli smo sve što treba videti za konačnu odluku na biračkom mestu.

Takođe, ni priča o tome kako bi, u slučaju pobede na izborima za predsednika države, Vučić morao da podnese ostavku na mesto predsednika partije ("poput Tome"), nema osnova u Ustavu Srbije ili Statutu SNS. Tomislav Nikolić je bio nateran da podnese ostavku; da ne širimo kako i zašto. To sa Vučićem neće biti slučaj, iz više razloga, tako da nećemo dalje trošiti vreme na nenaučnu fantastiku.
Ukoliko se neko zapita zašto su ovde spomenuta baš samo ta dvojica, a ne i drugi kandidati u najavi, odgovor je sledeći: obojica su kandidati sistema, i zbog toga predstavljaju jedina dva ozbiljna kandidata za predsednika Srbije.

Aleksandar Vučić je kandidat sistema koji jasno stavlja do znanja kako nema nameru da menja status quo, i da sistem koristi tačno onoliko i na način koji odgovara u nekom trenutku njemu ili nekoj njemu naklonjenoj uticajnoj grupi, pravdajući to brigom za boljitak Srbije.

Saša Janković je takođe čovek sistema, koji je svojim dosadašnjim aktivnostima na mestu zaštitnika građana pokušao, donekle i pokazao da će se boriti za očuvanje sistema a ne stanja, njegovo funkcionisanje, kao i njegovu dalju promenu i poboljšanje u korist društva, a ne interesnih grupa ili određenih njegovih slojeva.

Obojica svojim delima (ne rečima) godinama unazad potvrđuju ovakav stav. Obojica su daleko od idealnog, ali u Srbiji koja se 2017. godine uglavnom kreće troskokom unazad ka devedesetim, svaki korak unapred znači. Naziv nečije partije uopšte ne mora da bude pokazatelj u kom se smeru ovo društvo kreće sa njima takvima na čelu, već naprotiv.

Srbiji nije potrebna promena sistema. Potrebno je njegovo funkcionisanje, stalno poboljšanje i usavršavanje po ugledu na efikasna i funkcionalna razvijena društva. Svakako da ona imaju svojih mana, ali to svakako nisu ni društva satkana od mana u kojima kvalitet predstavlja incidentnu pojavu. Srbiji je potrebna promena režima koji ne dopušta sistemu da (pro)funkcioniše, upravo onako kako ovih dana vidimo u SAD, gde sistem ne dopušta tako lako mahnitom predsedniku da svaku monadu koja mu padne na fazansku pamet sprovede u delo. Sistem, u kome jedan lokalni sudija, koji se striktno drži slova Ustava i zakona, često biva jači od predsednika ili premijera. Ne baš uvek, ali i to je daleko bolje od nikad - kao što je to kod nas slučaj.

Predsednik Republike Srbije po Ustavu nema preterano velikih ovlašćenja da mnogo menja postojeće stanje ili sistem, ali ima širok spektar mogućnosti da na to utiče. Krajnje je vreme da to neko ovde počne da radi, za razliku od svih naših predsednika do sada, kojima promene sistema evidentno nisu bile ni na kraj pameti.

Fazanske?

Zavisno od toga šta, tj. koga budemo za neki mesec izabrali, videćemo i šta tj. kako će se u ovom društvu menjati ili ostati isto. Veliki deo toga zavisiće upravo od glasova građana - fazana, lajavih krelaca i kobaca.
Svih, podjednako.

Na kraju, vratimo se nakratko i gore spomenutim izbornim krugovima. Za razliku od jednog od vansistemskih (ne neizostavno i vanrežimskih) kandidata, Srbija neće izaći "u drugom krugu na referendumsko izjašnjavanje za ili protiv režima", kako on tvrdi na predizbornim skupovima. Ukoliko sebi zaista želi bolji život, Srbija će već u prvom krugu predsedničkih izbora morati da se referendumski opredeli između režima i sistema.
Budno pratite šta će dešavati u narednih nekoliko meseci do izbora: pravi slabići, te "ćopave patke" i "prebijene mačke", koliko god glasno govorili i silnički pozirali, uvek će u interregnumu pokušati da zaobiđu zakon i zloupotrebe poluge vlasti krijući se iza tehničke magle. Takvi nikada ne podnose ostavke na staru ukoliko u rukama već nemaju novu funkciju.
Zato što se boje fer poraza u igri po pravilima.
Na tom terenu su oduvek bili i ostali daleko najslabiji igrač.