Neslavna godišnjica

Na šesnaestu godinu od bombardovanja koje su vazdušne snage NATO izvršile nad ondašnjom SR Jugoslavijom vredi razmisliti o nekim činjenicama, pa u svetlu proteklog vremena propitati sebe i javnost. Način na koji je to bombardovanje, kojeg se svi gorko sećamo, bilo propraćeno u ondašnjoj strogo kontrolisanoj javnosti pod ratnim stanjem ne razlikuje se mnogo od sadašnjeg. Prigodna podsećanja na NATO kampanju i komemoracije žrtvama prethodnih godina, osobito po školama i vojnim ustanovama, pobuđuju me da umesto uvoda priložim misli Thomasa Manna (Nemačkim slušaocima, Vršac 2007):

"Postoji jedan list, organ Gestapoa - zove se Das Schwarze Korps - koji se oduvek isticao svojom bezočnošću i prostačkom duhovitošću. Taj list ima nekoliko saradnika koji su negde naučili nešto malo o pisanju, pa se sada stavljaju u moralnu pozituru i, kao literarni podvodači sile i nasilja, izigravaju zastupnike uvređene humanosti i morala - to što oni pišu spada u najbezobraznije, najbesmislenije i najodvratnije što je nacionalsocijalizam ikada ponudio svom narodu i celom svetu. Onaj ko bi te darovite članke čitao ne znajući za sve ono što je nacistička Nemačka, otkako je započela ovaj nesrećni pljačkaški rat, uradila ostalim narodima; onaj ko ne zna za onaj nadmeno-pobednički zanos kojim je zemlja godinama bila ponesena; onaj ko ne bi pomislio na Varšavu i Roterdam i London i Koventri i sve one trijumfalno opisane surovosti o kojima je izveštavala nemačka štampa - toga bi morao od straha da oblije znoj dok čita rečenice kojima se predskazuje budućnost anglosaksonskih zemalja, kojima očigledno, po tome, ništa drugo ne preostaje nego da se udave u sopstvenoj krvi.

Piskarala u službi Gestapoa na sav glas galame o povredi čovečnosti - jedne čovečnosti koju je sistem kojem služe, punih jedanaest godina, gazio i proglasio za nešto što pripada prošlosti. Šta su to mislili u svojim glavama? Da je totalni rat, koji su hvalili i uzdizali kao normalno stanje čovečanstva, jedna nemačka privilegija i da se njime, pa makar se radilo o sopstvenom životu ne sme poslužiti? Oni su računali sa civilizacijom drugih, tj. sa slabošću i onemoćalošću demokratija, računali su s time da će sebi potčiniti svet i pretvoriti ga u svoje roblje. Onaj ko je spreman i moćan da vodi rat, tome, mislili su oni, pripada svet, a to znači, njima. Nakratko se učinilo da su u pravu. Ima li ičeg odvratnijeg od ubilačke vike kojom su odgovorili na odluku slobodnih naroda da se, svim silama, suprotstave i učine kraj tom neviđenom nasilju."

Reč je o navodu iz jednog od govora koje je putem BBC-ja izgovorio Man pokušavajući da utiče na svoje sunarodnike onoliko opijene nacizmom u godinama pobeda da bi 1944-1945 iskusili svu gorčinu poraza koji su namenili drugima. Bilo bi neprirodno, mazohistički da, bilo ko od nas koji smo proveli one dane strepeći za svoj i živote bližnjih, danas tvrdimo da smo se radovali bombama i ubijanju. Bez obzira što smo znali da te bombe nisu tek tako, bez krivice. Još je nezahvalnije upoređivati Nemačku tridesetih i Srbiju devedesetih godina XX veka. Ipak, činjenica je da je beogradski režim posle nominalnog povlačenja JNA ostavio tešku artiljeriju snagama Vojske Republike srpske da ova dve i po godine svakodnevno bombarduje Sarajevo, da snajperisti sa okolnih brda ubijaju hladnokrvno čak i decu koja su sa rančevima krenula u školu, da ustreljuju putnike u tramvajima. Da li to u Srbiji ljudi hoće da znaju?

Tomas Man je, u svojoj ogorčenosti prema nacizmu, čak pretpostavljao da ima Nemaca u napadnutim gradovima koji opravdavaju bombardovanje: 

"Sigurno ima mnogo Libečana, Hamburžana, žitelja Kelna i Diseldorfa, koji tome nemaju šta da zamere i kad čuju brujanje aviona RAF-a nad svojim glavama požele ovima dobar uspeh. Ali takve ruševine ne zastrašuju onoga koji ne živi samo od simpatije za prošlost nego i od simpatije za budućnost. Propast jedne epohe ne mora da bude propast onoga čiji su koreni u njoj i iz koje je izrastao."

Bilo je krajnje licemerno kada su još one političke snage koje za osvajanje vlasti Petog oktobra imaju da zahvale NATO bombarderima pravile patetične komemoracije žrtvama koje su se pretvarale (voljno ili nevoljno) u rehabilitaciju bivše politike. Treba jasno reći: ovakva podsećanja na NATO kampanju vode ka opravdavanju politike Miloševićevog režima kao i širenju mržnje prema NATO, Evropskoj uniji i Zapadu (shvaćenom šire civilizacijski a ne samo politički). Da nije bilo tih bombi i ljudskih žrtava, na žalost i dečijih, sistem se ne bi razlabavio i do "promene" 2000. godine ne bi došlo to nam mora biti jasno. (stavljam reč promene pod navodnike jer se ispostavilo da je sve bila tek puka smena straže) 

Premda je nezahvalno praviti analogije Srbija danas liči na Vajmarsku Nemačku. U njoj u javnom životu preovladava potištenost i revanšizam zbog "nepravedno izgubljenih teritorija". Gomila suspregnutog daha čeka Vožda (nekog Gospodina Golužu) koji će raskinuti "Versajske lance", vojska čeka nekoga ko bi joj povratio staru glazuru. Nemački oficirski kor, pre svega nezadovoljan materijalnim statusom, priklonio se "češkom moleru" koji im je laskao i ponudio ambiciju da ponovo postanu silni - makar to u konačnom rezultatu značilo novi rat! Neverovatna politička neodgovornost zarad ličnog statusa!

Kada se danas u Srbiji osuđuju NATO, SAD i uopšte zapadni svet - da li to znači da, uprkos civilnim žrtvama, ne bi trebalo bombardovati položaje Islamske države? Da li onda treba, sa naknadnom pameću, osuditi i bombardovanje Nemačke tokom Drugog svetskog rata? Treba li biti apstraktni pacifista i skrstiti ruke pred zlom da se ne bi počinilo novo zlo? Koliko god nama u Srbiji izgledalo mučno mi moramo shvatiti da danas patetično ponavljati mantru o "NATO zlikovcima" znači samo jedno: prizivati novi rat.

A evo kako je Man zborio Nemcima 1945. godine:

"Ali to mora da uđe u vašu savest; ako hoćete da razumete šta se dogodilo, vi ćete morati da prođete kroz jedan proces prosvetljenja koji nećete smeti da shvatite kao delo propagande, jer je to neophodno da zaista saznate šta se dogodilo. Ono što je jedna sramna filozofija najprljavije vrste omogućila vašim vlastodršcima, ono što su oni učinili rukama vaših sinova i vašim rukama, to je neverovatno, ali je istina."

Nenad Ž. Petrović

Građanski savez (16.03.2015): Neslavna godišnjica i njeno obeležavanje

&

Slobodan Milošević je jedan od najvećih zlikovaca posle Drugog svetskog rata. Odgovoran je za granatiranje Vukovara, četvorogodišnju opsadu prelepog grada na Miljacki i pokolj Sarajlija. Odgovoran je i za genocid u Srebrenici, prebijanja studenata, ubistva Dade, Slavka, Milana i Ivana. Odgovoran je i za najveću hiperinflaciju, glad, nestašicu struje, ratne profite, iznošenje milijardi maraka na Kipar, medijski mrak, progon i zlostavljanje Albanaca, propast sopstvenog naroda i jedne velike i prave države. U svemu tome pomagali su mu sadašnji predsednik, premijer i fašistički smrad Šešelj. Palio je Balkan celu deceniju a onda je iz bunkera objavio rat celom svetu, i svoj goloruki narod označio kao mete.
Slava svim nevinim žrtvama te strašne i rušilačke politike balkanskog kasapina.

p.s.
Da ne bude zabune, ne pravdam NATO intervenciju jer je ista bila protivna međunarodnom pravu i nehumana, ali ako se i dalje busate da smo mi taj rat dobili i da nismo neposredno isti prouzrokovali, onda se setite svakog ubijenog Bošnjaka, Albanca, Hrvata i Srbina... Napadali smo druge, napali su i nas '99. Ako čak i mislite da smo odbranili suverenitet, pogledajte sa kojom državom se graničimo od 2008. godine.
Da se ne ponovi više nikada.
PEACE!!!

Radovan Nenadić
Facebook, 24.03.2015.

***

Građanski krug, Post #625 (25.03.2014): Od šizele do vuvuzele

Te, bombardujuće 1999. godine, u srpskom jeziku pojavile su se dve nove kovanice: "šizela" (zvuk sirene koji najavljuje početak vazdušne opasnosti) i "smirela" (zvuk sirene koja najavljuje prestanak vazdušne opasnosti). Kako stoje stvari, šesnaest godina kasnije, smirela se definitivno nije primila u ovim krajevima jer šizela još uvek nije odsvirala svoj poslednji ton.
Niti pokazuje trunku namere da to učini.

Ludaci koji su uvukli Srbiju u oružani sukob sa NATO paktom, političku i ekonomsku izolaciju od strane velikog broja zemalja u svetu, kompenzirali su tih godina sve svoje frustracije uvodeći građane ove zemlje i u unutrašnju izolaciju, međusobne sukobe od skupštinskog do porodičnog nivoa, urušavanje institucija i rastakanje društva u celini.
I strah, primitivne porive, kao najpodlije oruđe upravljanja ljudskim životima.

Poput Pavlovljevih eksperimenata na psima, srbijanske vlasti i dalje zlokoriste nesreću iz 1999. ne bi li, umesto da odaju počast svim postradalima, i dalje potpirivali netrpeljivost građana prema "drugima" i podjednako među sobom, podelama na "nas" i "njih" i "naše" i "njihove", beskonačno iznova dolivajući ulje na vatru zla Ali-Kaide. Nije ni čudo, svi su tu, isti kao pre 16 godina, na umalo istim mestima na kojima su tada bili, sa istim buzdovanom u rukama. Jedina razlika je nađubrena lipa u Požarevcu i ondašnja opozicija koja više ne postoji. A postojala je, šta god da vas lažu o tome.

Hajde da smirela konačno smeni šizelu.

Da li se ta smirela krije iza ovog simbola?
Prekinimo više da se branimo od sebe a podržavamo hitlerično-histerične (kolo)vođe. Odbranimo i podržimo bolju i drugačiju Srbiju, recimo im konačno DOSTA.