Krpljenje rupa u rupi ...

Da se ne pretvaramo kako niko nikada nije Negotin nazvao "Rupa". Nema svrhe.
Što ne znači da, ako sada to neko (npr. ja, jelte) to kaže, odmah treba da mi prilepe etiketu "ovaj mrzi svoj grad". Aha, kako da ne, sto posto je Negotin propao zbog mene. Kao što su i ulice propale zbog blogova.
Interesantna je sledeća "putanja" kroz Negotin:

ulazak u grad kod Kasarne - Badnjevska - Srbe Jovanovića - skver - Age Rogožinarevića - 12. Septembar - Hajduk Veljkova - izlazak iz grada kod pružnog prelaza ka Kobišnici

Ovo nije samo puki spisak, radi se o ulicama koje su pretvorene u međunarodni put ka Bugarskoj jer Negotin nema zaobilaznicu. Međunarodni put koji ide pored Bolnice i kroz gusto naseljeni kraj Negotina. Radi se o ulicama u kojima je kolovoz najviše oštećen, ili bolje reći uništen. Međunarodni saobraćajni tranzit, bato.
Asfalt kolovoza uništavaju prvenstveno teški kamioni koji tu prolaze. Strani, a koji bi drugi. Njima se već negde naplaćuje putarina, carina ili ko zna kakve sve još takse. Šta Negotin ima od svega toga? Čisto sumnjam da uopšte bilo šta ima.
Naravno da nisu krivi ti tranzitni vozači, već ko bi drugi nego - država koja je nesposobna da zaradi na protivtenkovskim preprekama koje je sama napravila. Odakle sad pa to?

Radi se o čuvenoj predizbornoj aktivnosti u Srbalja, koju još samo u nekim sumanutim snovima nazivaju asfaltiranje ulica i puteva. To, kako se radi u nas, predstavlja sve i svašta samo ne ono što treba.
Krpljenje rupa u Rupi. Kako je to moguće, da unutar nečeg šupljeg (rupe) možete da krpite nešto još više šuplje (opet rupe)? To fizika ne ume da objasni. Treba rešenje potražiti u srpskoj politici.
I tako od izbora do izbora.
Naravno da Puljec nije izmislio tu foru kada je odvaljao valjak u Srbovo 2001. godine. Ali, valja se ta nesreća evo desetu godinu posle pada Požarevca, a tehnologija se nije promenila ni za promil.

Evo novog spiska ulica, upravo aktuelnog:

Samarinovački put (od kanala ka gradu) - Pikijeva - Age Rogožinarevića - skver


Asfaltiranje počinje u ponedeljak, 1. marta 2010. godine. U redu, lepo je kada se popravljaju ulice, krpe rupe, obnavlja asfalt na kolovozu, pa makar to bilo i jedared u izbornom ciklusu.
Nego, kako to baš da se spisak poklapa sa putanjom koja počinje na pola puta od Samarinovca a završava se kod skvera, baš ispred salona "Novi Stil"?

***

A Puljeca nigde, iako godinama stanuje na tridesetak metara od skvera, u razrovanoj ulici koja se nimalo ne razlikuje od ovih već opisanih. Nije mu valjda istekla vozačka za valjak?
Kao da izbori ne postoje za ulicu Srbe Jovanovića, biračko mesto broj 9 u gradu ...

Posetioci IV

(Najveći deo ovog teksta objavljen je na E-Stavu u ponedeljak 22. februara; zapravo, sve ovo je trebalo da bude samo jedan od predloga u nekom od Otisaka nedelje. U međuvremenu, došlo je do manjih dodatnih izmena scenarija, pa hajde da i to ubacimo u sinopsis...)

Sećate se, garantujem, one simpatične francuske komedije “Les Visiteurs” (Posetioci), sa dva originalna nastavka i onom holivudskom šitverzijom u kojoj su samo originalni glavni likovi i u kojoj, političke korektnosti radi, srednjevekovni francuski vitez i njegov smrad od sluge ne smeju da vijaju nijednog afroamerikanca urličući “Saracen!”
Sećate se.
Ali se ne sećate, naravno, da ste ikada čuli da postoji i još jedna verzija ovog filma, četvrta. Pa i kako bi kada ne postoji. A opet – postoji. Mislim, snima se. I, gle čuda, ne mogu da verujem, snima se u Negotinu! Naravno, ko bi to drugi radio nego čuveni Idiotwood Studio Productions, širom sveta proslavljena filmska kuća po nastavcima blockbustera.
Ovoga puta snimaju nastavak pomenute komendije, koja se kao i američka šitverzija dešava u današnje doba. Pošto su gospoda Reno i Klavije preskupa riba za domaća alava usta, a čuveni Beoslon još uvek nije preuzeo i ovu produkcijsku kuću, gazde su rešile da angažuju domaće glumce odveć nam poznate iz pastoralno-mamutskih TV serijala sa prefarbane TV Bastilje (sic! eto nam i veze sa Francuskom).
Za snimanje kadrova izabrani su Trg Štampanog Betona & Klizišta u centru Negotina, Rajačke pivnice/pimnice (dagabem, ko bre zna kako se to tačno zove…), granični prelaz Đerdap 2 na mestu gde je 2000. sleteo Onaj-što-je-sad-pod-Lipom (međunarodni jednosmerni autoput koji vodi od Negotina do prvog rumunskog salaša biće kasnije otvoren, za neke nove vanredne lokalne izbore), sve škole i školice, domaćinstva i gazdinstva gastarbajtpeMzionera (da se neko slučajno ne zajebe pa mu padne na pamet da sam mislio na tzv. poljoprivrednike, koji inače besnim džipovima dolaze u grad da pazare mleko i jajca) … i naravno – kafane. Naročito one gde se serviraju i vare vešalice na metar-metar i po. Po želji ili mogućnostima, zavisno od toga koji je dan čuvene “UN dijete”. Ako je mesni – metar i po, ako je bilo koji drugi (voda, voće, testenina, povrće etc.) – ondak metar.

scena#1:
Eto, baš neki dan, potrefi se Crème de la Crème srbskoga političkoga glumišta na jednom mestu. Baš u Centru Vasione, tj. Rajcu. Jeste da svaka tačka može da bude centar vasione, ali Rajčani znaju zašto to tvrde. Videlo se 14. februara da su bili u pravu sve vreme. Pametan je naš narod, eee…

Dakle, producenti su rešili da spoje korisno i lepo, vino i ljubav, svece Trifuna i Valentina, i to bez glupog vremenskog pomeraja od trinaest dana. Svaka poslanička grupa u Srbskom Teatru Apsurda, poznatom i kao Parlament, imala je svoju pivmnicu (aman, ne mogu bre da stalno dupliram, od sad ću ovako da pišem). Kakva praktičnost! Glumište se okrepi, po alkovama, proveseli, kamere snimaju, beleže istoriju, filmski kadrovi (i politički, podrazumeva se) klize ko po loju, ovčetina bato! Najbolji lubrikant kada treba podmazivati da klizi … Skupili se crveni, žuti, plavi, šareni. Precednica održala baš lep govor, ko bombonica (ako je neko nešto tu ukapirao), crveni levo, žuti malo desno pozadi, plavi skroz pozadi i dobacuju, šareni ko bez glave. Beše izvedena plesna tačka “pipajleba”, u pozadini se čula pop-muzika, bruj. Bend u mantijama, naravno. Ćemane&frulica, pa kolce, skockaše čak i nekakvog Viteza od Vinske Komore (nije jurio Saracene, da se odmah razumemo!), ali bez hladnog i toplog oružja. Buzdovani se ne računaju.
OK, vino i ostale prerađevine kao korisno, a svako u svojoj pivmnici – recimo da je to ono lepo tj. ljubav. E pa nije. Ljubav je iskazivana svesabornim potpišivanjem u snegu oko pivmnica. U mraku se ne vidi ko je koje boje, svi znaju da pišu, ne pitaju ko je ko, knjiga utisaka puna ko epruveta. Kako su navalili u buljucima na to potpišivanje, umalo se ne uhvatiše u Kozaračko. Rukakruci, priđikčici … Ojha! Ruke na loj mirišljave, i još ponešto.
Kakva ljubav, i to doneta direktno iz Velikog Teatra u samo srce Svemira.
Srećom, ne beše Velikog Praska, temperatura nije bila dovoljno visoka. A beše i klizavo, ne baš zgodno za futing.
Pitate se verovatno, zašto je onaj grupnjak od fotke sa posetiocima u negativu. Nije zbog cenzure ili aktuelne neosrbske artiljerije poznatije kao tužba, nego su svi likovi sa slike došli u Negotin i tu poprimili lokalnu nijansu, postali negativci. Mada, ne bih da ih baš sve nazovem pozitivcima ni u pređašnjem stanju.

scena#2:
Eto, u Palanku je dojahao i Boža St. Đelić. Ono St. od "stipsa". Delio narodu upaljače iz čuvenog gasnog aranžmana sa Rusijom, pa onda pazario pljeskavicu kod Antića Borskog, u najeksluzivnijem lokalu koji postoji u Negotinu, nasuprot Banove apoteke. Ko im dade da roštiljaju u najstrožem centru Palanke, u najskupljem lokalu? Pa mi, Bata Šurdo.

Neka, Boža tu zveknu nešto-s-lukom, pa malo na slatko u prvu poslastičaru, i onda kod Odiseja. GRAFČE NA TAVČE direkt iz Božine prapostojbine, lepo piše. A beše četvrtak … Zna bre Boža kako to ide, svetski čovek je to. Ne znam samo šta traži ovde. Upaljač možda?

scena#3:

Danas je u Negotinu bio i Drug Mrka. Predvodio protestnu kolonu skojevaca, penzionera razdruženog nerada i studenata Gigatrenda. Buni se narod, oće mostove, a Tončew zabetonirao sve kanale po gradu i pokrio ih! I što je najgore, zamislite, bio Boža i zveknuo pljesku kod Ante u Centru - pre Druga Mrke!!! Lele kaki brezobrazluk!

- Аман бре не може то тако, има да буде пљескавица за сваког! Божи у четвртак, нама у среду! Доле више ланч пакети, ладне виршле и буђав лебац!!!
- Долееее!!!
- Живео мост по глави становника!
- (прво се сви мисле на шта би то могло да личи, али онда пада директива) Живео Друг Мост по глави становника!!!
- Другови и другарице, оћемо једно Kозарачко?!!!
- Јок. Није ти ово Рајац, то се само тамо плете, и то ноћу енд по снегу. Кој ти крив што касниш негдеокоцирка три дана.

Btw, Drug Mrka nije bio da osmatra teren za izgradnju monumentalnog mosta na Kusjaku u spomen na onog Požarevca, i koji bi počinjao sa naše strane Dunava i bio urađen do pola, a Rumuni ako imaju mozga neka ga dovrše sa svoje, inače nikada neće moći da dođu ovamo.
More bre, ima da pate...

scena#4:
Napomena: ova scena postoji samo u osnovnim crtama, više kao kroki, da prostite na izrazu. Zaista nije izvesno da li će biti obezbeđena sredstva obzirom na monumetalnost scene, da li će se ona uklopiti u celokupni sadržaj samog filma, da li je neki sponzor zainteresovan da mune reklamu u kadar i tako pomogne, pa čak i da li sve uopšte ima nekog smisla.

Radi se o završnoj sceni koja obuhvata vojnu vežbu pa potom i paradu svih učesnika na Trgu Štampanog Betona&Klizišta. Predviđeno je da Džordž Buš Jr. lično odglumi sam sebe. Pa ako to baš i ne bude bilo moguće - nema veze. Puljec Okružni dobrovoljno se prijavio kao kaskader, da ga zameni. Ume taj da Buši.
A ja? I ja sam se spremio za tu scenu, vidi se po slici. Maskata na facata. Plinska obrazina JNA M-82.

***

Pa na šta uopšte liči “fabula radnje” tog četvrtog, domaćeg, nastavka “Les Visiteurs”?! Smuti pa prospi, idimidođimi, ide maca oko tebe, i dole i gore i još gore, svakog gosta do 7. marta dosta u sred posta …
Što reče Minimaks: “Učiteljice, nećete mi verovati, ali nemam pojma”.
Stvarno, što su se bre toliki velikaši sjatili u taj jadni desni korner Srbije, na Divlji Istok, u ovu našu Velepalanku Negotinsku? Zašto su im naprasno toliko bitni ovdašnji lokalni izbori, zar im je toliko gusto&tesno, tamo gore?

Bre, gledam nešto ovu sliku pa mi je sve jasnije o čemu se radi. Sjatile se ptice serice gore, na vrh. Pa merkaju prolaznike. Nova naučna disciplina: politička ornitologija.
A Mali Čovek, ako mu to smeta, slobodno neka pređe na drugu stranu ulice. Mada, i tamo ga čeka neko drugo jato …

p.s.
Radnja ovog filma se dešava na svakom koraku, svakoga sekunda. I neće se završiti proslavom Osmog marta. Svi Negotinci su, naravno a šta bi drugo pa bili, statisti. Osnovica za onaj stručnjački statistički region, nazvan i “Desno od autoputa Bratstva i Jedinstva”.
Pa da se jednog dana hvale unucima kako su i oni u nečemu učestvovali.

p.p.s.
Ne razmišljajte o svim onim kombinacijama postizbornih koalicija, koje kruže ovim gradom poslednjih dana.
Razmišljajte o tome šta ćemo raditi i jesti 8. marta 2010., šta smo radili i jeli 8. marta 2000., a šta 8. marta 1990. godine. I kada nam je to bilo najbolje, od ponuđenih datuma.
Ako ne znate odgovor, pitajte Antu Markovića.

Hronika Palanačkog Uma - VI deo

NIHILIZAM TAMNOG VILAJETA

Kob nihilizma je vrhovna kob duha palanke i njegove filosofije. Nihilizam nastaje zbog neizbežnog poricanja vremena - on je poricanje vremena, a ne samo vrednosti, jer su one nemoguće izvan vremena. Nihilizam razara vrednosti, jer tako razara vreme. Nihilizam je protivrečan jer razaranjem vremena razara sebe, obzirom da ne može da postoji van vremena - nihilizam kao razarač vremena zapravo postaje tvorac večnosti, ali one večnosti koja je nespojiva sa vrednostima. Pokušajem stvaranja ovakve večnosti duh palanke pada u nihilizam.
Nihilizam duha palanke zasnovan je na vernosti vrednostima koje se suprotstavljaju vremenu. Stav duha palanke je da odbija smrt u načelu, smrt vrednosti leži u korenu njegovog nihilizma.
Poziv na "spasavanje" vrednosti i vraćanja njima predstavlja zapravo stalno odbijanje istih kroz njihovo suprotstavljanje vremenu i svesti. Jača očajanje svesti koja nikako da dostigne željenu vrednost.

NIHILIZAM FILOSOFIJE PALANKE I JEZIK

Potrebno je jezik onesposobiti, tj. osposobiti ga za pleme. Primitivni empirizam i racionalizam su u funkciji ništavila i njegove iracionalnosti, što se izražava na različite načine, a najizrazitije u stavu prema jeziku. Taj stav je nihilistički, i može se iskazati na više načina.
I Kao:

1. posredan (neželjen - nihilizam obogotvorenog jezika i aristokratski nihilizam)
2. neposredan (svi ostali oblici)

II Kao:

1. Nihilizam "TOTALNOG SVETA"
2. Nihilizam Status Quo-a
3. Realistički nihilizam
4. Aristokratski nihilizam
5. Erotski nihilizam

1. Nihilizam "TOTALNOG SVETA"
Ovo je pra-početni nihilizam prema jeziku i izražavanju uopšte, od strane duha palanke. Zbog toga je on prevashodno idealan, u svojoj osnovi je duboko "plemenski": vreme je pobeđeno, svet je zatvoren / izvan vremenskog toka / izvan jezika.
Bezličnost je totalizovana, JA-SVET-PALANKA su totalizovani. Palanka roditeljski/familijarno poriče JA i čuva ga tako što ga poništava: nema šta da se kaže, jer nema ko da kaže.

2. Nihilizam Status Quo-a
Izraziti nihilizam duha palanke prema jeziku. Jezik je prirodno nemoćan da uspostavi vanvremensku totalnost koju zahteva duh palanke/plemena, i zato palanački duh, rascepljen svešću o sopstvenoj nemoći da uspostavi tu totalnost, pada u nihilizam prema jeziku poričući mu svaku "višu" smislenost. Nihilistički odnos prema jeziku ispoljava se stidom od preterano ličnog ispoljavanja kao od javnog (sramotnog) samoobnaživanja. Ovaj stid se HOĆE (želi) pa se zato jezik istovremeno i hoće i odbija. Ovakav jezik je "ličan", ima "racionalan stav" govornika ("ispovednika"), "iskren". U suštini bića ovog "jezika" međutim leži odbojnost prema osobenom.
Težnja ka "pojedinačnosti" je uperena protiv same sebe, ona je u funkciji uopštavanja a ne upojedinačavanja; neprimetnost se smatra "prirodnom" formom sveta, i služi održavanju njegovog STATUS QUO-a, a ne njegovom preobražaju.
Svet palanke je nepomirljiv sa bilo kakvim odstupanjem pa čak i sa genijalnošću (pojava genija se u palanci smatra ČUDOM).

3. Realistički nihilizam
To je nihilizam obogovljene stvarnosti, tj. apsolutne istine. Nihilizam žrtvovanja subjekta jeziku je nepomirljiv sa idealnim žrtvovanjem; javlja se "rđava savest" - pred egzistencijom (koja se potiskuje i odbija), i pred stvarnošću (pošto je "napolju", izaziva osećaj sopstvene krivice, nedostojnosti, kajanja) - pred Božanskim.
Prezir prema jeziku postoji u ime idealne vernosti stvarnosti, koju prikazuje kao čisto religijsko-mističku; to je paradoksalni "ateistički misticizam", ili još paradoksalniji "realistički misticizam", misticizam "naivnog realizma" - tj. misticizam leži u samom odbijanju svakog misticizma u ime apsolutno-stvarnog (koje se tu zapravo mistifikuje tim stavom).
Duh palanke je duh misticizma banalnosti (uvek-istog). To je uvod u "ravnodušje", letargičnost, pasivnost, ćutanje kao "govor" istine (istine-po-sebi-za-nas) - ćutanje i u govoru i u mišljenju "jer su uzaludni".


- Ćiftinstvo kao duh duha palanke i njegov realistički nihilizam
Duh trajanja, kao osnovni duh duha palanke, "ćiftinski" je po svojoj praktičnosti.
Ćiftinstvo je:

1. Delo sveta u kome vlada načelo pojedinačnosti a ne načelo tvoračke subjektivnosti, a u njihovim sukobima se slavi i podržava zatvorenost tog sveta.
2. Delo palanačkog realizma kroz vernost postojećem i kroz mentalno iskustvo nepromenjivosti, kroz "gledanje svog posla". "Cinizam palog anđela" koji je usled gorčine zbog sopstvene nemoći digao ruke od mešanja u stvari koje ga se ne tiču, i koji se prepustio u zamenu za to samo stvarima koje zavise od njega; ovako je u tom svetu "nepitan" ali i "nezavisan" od njega i od odgovornosti.
   

Duh ćiftinstva je duh pojedinačnosti koja je zamena za nenađeni svet jedinstva; to je duh obespravljene volje koja se nepomirljivo nameće svuda gde joj je to omogućeno. Ovo ćiftinstvo je bitno realistički-banalno, to je uvek odgovor na ideal plemenskog jedinstva i prakse kolektiviteta (bilo kao izraz nemoći da se on dostigne, bilo kao izraz pokušaja pobune protiv tog idealnog jedinstva). Ukoliko je duh ćiftinstva izraz otpadništva od duha palanke, utoliko je on jedino i moguć u tom zatvorenom svetu - palanci.
Ćiftinski duh "mrtvog anđela" govori mrtvim jezikom, pomiren sa svojom sudbinom kroz povremene krize očajanja i mržnje (koji su nedovoljni da "stvore" pakao - otvore i sruše granice prema Svetu).


4. Aristokratski nihilizam
Predstavlja pokušaj čistog poricanja realističko-banalnog nihilizma kao nihilizma ćiftinstva; taj pokušaj je u stvari nemogući pokušaj banalnosti da prevaziđe samu sebe. Senzacionalizam je izraz tog pokušaja, negativni izraz (negiranje) svakodnevno-banalnog, običnog i uobičajenog - njegovo naličje.
Jezik palanke gradi senzacionalističku kulturu, savršeno odvojenu od sveta koja je aristokratski usamljena. Njegova praznina banalnosti i njenog mrtvila, pokušava da zaboravi samu sebe tipično palanačko-provincijskom kulturom, koja je u stvari izraz suštinske nemoći.
U palanci postoji red, ali red kao forma reda a ne kao njegov sadržaj; pošto nema sadržaja reda niti sadržaja subjekta, nema ni volje koja hoće i može da se odupre "gordoj usamljenosti". Dominantan je kult forme.

5. Erotski nihilizam
Svojstven je svakom nihilističkom stavu, obzirom da svaki od njih podrazumeva nemogućnost tvoraštva (suštinskog postojanja). Erotizam (kao iracionalan) obećava spasenje i neku apsolutno-prirodnu egzistenciju. Kultura je otpadništvo od života, a biologizam je krajnji izraz ovog erotskog iracionalizma unutrašnjeg negiranja kulture.
Palanačko-anti-palanački aristokratizam ostaje u sferi banalnosti jer je nesposoban da pojmi vreme, tj. samu egzistenciju. On od biologizma traži taj trenutak kao priliku oslobođenja od svesti; taj biologizam je protivan inteligenciji - i on prezire VREME.
Jezik se koristi samo za prelazak iz jednog u drugi biološki trenutak. Jezik je prezren od strane "životinje" koja zna da govori ali zna i da "može" bez njega pa stremi povratku unatrag ka apsolutno životinjskom predstanju. Jezik se svodi na najneophodnije reči i izraze, na pokret, čiji je krajnji cilj - ĆUTANJE. Pokretom telo prodire u prostor jezika kao u svoje bivše kraljevstvo - da vlada opet.

***

Nihilizam u praksi, svevremena srbijanska varijanta:

nule + ništice = 00

Uvek duplo golo.
Lepo i korisno.
Nudizam i politika.
Srbska posla.

Сви имају го и бос, и ћуту из уста.

I don't like Mondays

Ma, jeste naslov ovog posta identičan naslovu pesme The Boomtown Ratsa (možete je preslušati ovde), ja se slično osećam svakog prokletog ponedeljka. Doduše, nemam nameru da pucam po prolaznicima poput Brende Spenser iz pomenute pesme, koja je kao jedino opravdanje na sudu rekla to čuveno "Ne volim ponedeljke", ali ...

Znam jednog lokalnog zubara, privatnika, koji ni za živu glavu ne popravlja zube rođacima i prijateljima ponedeljkom. Da ga posle ne bije maler cele nedelje, da radi za džabe.
Baš je bezvezan taj ponedeljak.
A ovaj današnji naročito.
Neko je pucao u subotu, da bi ovaj ponedeljak bio i proklet.
Danas je sahranjena majka Rosa Stevanović.
Danas sam u sandučetu našao taj porno-fotošop-letak na kome je Radmila (Stevanović) Gerov. Onaj, koji je majka Rosa videla u subotu. Ubacivali su ga skotovi na današnji dan, dan Rosine sahrane.
Danas sam definitivno rešio da ne bojkotujem ove posrane izbore.
Glasaću protiv bezosećajnih životinja - ne ljudi, jer onaj ko je to uradio nije čovek.

Besan sam ceo dan, dokle je Zlo došlo u ovom prokletom Negotinu.

Hronika Palanačkog Uma - V deo

REALIZAM KAO PLEMENSKO ŽRTVOVANJE OBOGOVLJENOJ STVARNOSTI

Pojedinac koji ide do kraja i samožrtvovanjem za svoju "istinu" zapravo žrtvuje sopstvenu nestvarnost: osećanje beskrajnosti pritom predstavlja tipičan izraz duha palanke i njegovog straha od beskraja - zapravo predstavlja jednu nesposobnost za slobodu i prihvatanje otvorenosti beskrajnog, tj. Sveta.
Sve što je beskrajno, nestvarno je. Stvarnost je jedno kontinualno, neprestano i dosledno napredovanje ka kraju, ka stvarnosti kraja - ka stvarnosti duha palanke. Diskontinuiranost je nespojiva sa ovim duhom, baš kao i smrt ili otvorenost. Biti dosledan, za ovaj zatvoreni duh jeste isto što i biti "moralan". Ovakvom "doslednošću" subjekt ne postiže subjektivan već "objektivan" identitet, u potpunosti u skladu sa načelima zatvorenosti palanke.
Izgred je jedini način otelotvorenja nedoslednosti, i to u ime nje same, jer je tu u pitanju doslednost dovedena do sopstvenog kraja, propasti - do stvaranja ali i do istovremene propasti stvarnosti koju ta doslednost izgrađuje. Svet palanke ne može biti stvaran ako ne nađe istovremeno svoj kraj, a ne može biti pronađen izvan motiva "žrtve", žrtvovanja svega ličnog i promenljivog i to njegovim uopštavanjem.


ŽRTVA (žrtvovanje) se potvrđuje kao opšte, pranačelo duha palanke, kao plemensko načelo suprotstavljeno duhu samog pojedinca koji se žrtvuje zarad plemena/sebe. Žrtva se podnosi zarad ostvarenja plemenske stvarnosti. Bog stvarnog je bog žrtve. Čin žrtvovanja ukida samu žrtvu, koja je odvojena od stvarnosti, kao i razliku između njih. Nastaje žrtvena stvarnost.
Palanački duh napuštanjem stvarnosti u ime svoga boga, proizvodi božansku stvarnost, predstavlja pravu stvarnost; on je njen svetac-mučenik. Žrtvujući se, subjekt herojski i svetački dostiže večnost-stvarnost duha palanke. Žrtva-večnost-stvarnost je iznad njega, i on svesno podnosi žrtvu, shvatajući da jedino tako može da se vrati palanci.

BANALNOST - PRVO NAČELO NIŠTAVILA

Stepen samožrtvovanja je vrhovni kriterijum izražavanja duha palanke i njegovog realizma. Taj realizam potiče od verovanja u potpunu rascepljenost sveta na liniji subjekt-objekt, koja se smatra neprelaznom.
Lično je svedeno na prosečno. Motiv običnosti se svuda ponavlja. Slučaj je izraz diskontinuiranosti, pa je stoga i izraz nestvarnog. Stvarnost je u ponavljanju "dobrih" obrazaca, i postaje banalnost.
Potčinjenost je dvojna:

1. pojedinac palanke je potčinjen njenom duhu i kolektivizmu, i
   
2. imitirajući prvi primer, palančanin se prema sebi postavlja gospodarski, potčinjujući sebi samog sebe i postajući sopstveni gospodar na savršeno pogrešan način. Zapravo, raspršuje iluziju slobode i realnosti i tako se uključuje u sistem potčinjenosti duhu palanke još jednom.
   

Banalnost je načelo gospodarskog sveta palanke, gde se infantilno podređivanje sadističkom gospodaru vrši od pojedinca prema sebi samom, kao tipično infantilni mazohizam. To je načelo puta duha palanke u ništavilo kroz banalnost. Ništavilo duha palanke kao zatvorenog kruga.


SENZACIONALIZAM - DRUGO NAČELO NIŠTAVILA

Ukus za neobično je karakterističan za individualizam palanke. "Izlazak" iz palanke koja je "nesenzacionalna", stoga predstavlja pravu senzaciju baš usled njene banalnosti.
Duh palanačkog senzacionalističkog aristokratizma, suprotstavljen sam sebi, izražava se kroz:

1. paradoks shvatanja neobičnog kao jedino "pravog", i
2. pretvaranje ovog radikalističkog odvajanja banalnosti u čistu službu ništavila.

Život se povlači u sfere ne-običnosti, gde je ta izuzetnost apriorna baš na identičan način na koji je u palanci i uobičajenost apriorna.
Palanci su svojstveni i fetišizam stvari i nihilistički prezir kulture. Senzacionalizam trenutka počiva na izuzetnosti, prezire banalnost kao uobičajeno, trajno, duže od trenutka - njegovo biće trenutka raspada se vraćanjem u vreme. Preovlađuje imperativ žrtve i negacija vremena.


RAZOČARANJE U ŽIVOTINJU

Eminentna je iracionalna težnja za regresijom i restauracijom "životinje" (životinjstva). Postoji izvanredno jaka veza između kulta farme kod aristokratskog nihilizma i ove težnje ka vraćanju prema životinjstvu. Banalno doživljavanje aristokratsko-formalističkog duha predstavlja slepilo i gluvoću čistog životinjstva.
Tiranija duha palanke nad telom, vodi zapravo obožavanju jednog ne-govorećeg tela, prirode, životinje (koja takođe ne govori). Pošto ne govori, ova priroda je čulna, tj. erotska.
Unutrašnji sukob u palančaninu, tj. kroćenje životinje u njemu, nasleđen je; tu nema saradnje čoveka i životinje (tela). On poriče svoje telo (životinju, prirodnost). Njegov odnos prema prirodi je isti kao i prema svetu, jer to nije priroda njegovog stila (priroda poriče palanku svojom otvorenošću). Grad je antiteza palanci svojom otvorenošću. Telo je telo grada i prirode, telo životinjstva; grad je pakao razbludnog tela, u totalnoj suprotstavljenosti sa palanačkom zatvorenošću i držanju "na uzdi" čoveka.


JESENJI NOKTURNO I "SVETSKA PAKOST" DUHA PALANKE

Erotski nagon je osnovni i najefikasniji put ka iracionalnosti, to je njegova prva "vidljiva" forma, koju krase sve oznake infantilizma kao stanja duha.
Za palančanina nema ljubavi jer nema nagona za zajedničko opštenje sa drugima. Ljubav je nesrećna, oglašena sentimentalističko-očajničkim akcentima, u atmosferi jesenjeg nokturna i umiranja prirode u jesen (žuto lišće koje pada sa pocrnelih grana, simbolizam pada "požutele" ljubavi u blato banalnosti). Beznađe, lično razočaranje, "privatna tragedija", slomljena ljubav i slomljeno srce, spuštanje u grob sopstvenog tela po jesenjoj kiši (gde je duh palanke, tu obavezno pada kiša) koja briše sve tragove, pa i grob te propale ljubavi.
Odbacivanje ljubavi u ime banalnosti je odbacivanje Sveta; otpor Svetu se ovde pretvara u otpor ljubavi. Ljubav je mrtva (motiv "mrtve drage"), grob pohađa ojađeni ljubavnik - infantilna "istorija" ljubavi, traži krivca u drugima, u "zlobi Sveta", "svetskoj pakosti", i jača motiv razočaranja u Svet i izigrane nade.

***

Postavlja se opravdano pitanje da li je nesposobnost, kao opravdanje za neprihvatanje slobode i otvorenosti Sveta, stvarna ili je samo odličan izgovor lenjim, poluumrtvljenim umovima palančana. Izgovori nikada nisu donosili rešenja, kolektivna (ne)svest još i manje od toga. Samopredaja duhu palanke, proglašena samožrtvovanjem u borbi protiv njega, zaista predstavlja lični autogol vredan pažnje jednoćelijskih organizama, ničega složenijeg od toga.
Umesto stalne težnje za boljim životom, palančanin popušta besmislu kolektivizma palanke. Ili jednom od nižih kolektivizama koji ga čine. Pitajte nekog "vojnika partije" šta o tome misli, ima li realan i kritičan stav o lideru svoje stranke, direktoru firme, gazdi dućana, vođi ulične bande, Hitleru iz svog sokaka ...

Prosto je neverovatno koliko ljudi danas, pred izbore u Negotinu, izgovara rečenicu "glasaću za tu stranku zbog tog čoveka". Privatizacija politike, bez tendera, javnog nadmetanja, licitanata, poreza. Najjača berza koja trenutno postoji a indeksi nepoznati. Dotle nas je dovelo palančenje politike, ali i ekonomije, društva u celini. I to ne počinje iz Negotina, već naprotiv iz "Vrha". Države, stranaka, javnih preduzeća, ustanova, svega. Oni dođu u našu palanku, prospu svoje besmisli pred odabranim auditorijumom, krnu iće i piće i odu. A potom palanka počne da tumači šta je pesnik hteo da kaže. Obavezno besmislice tumačiti na besmislen način, jer drugačije ne ide.
Prosto mi je i dalje neverovatna užasna količina žudnje za senzacionalnim banalnostima, koja vrišti iz većine komentara na svakom od blogova upletenih u ovo predizborno ludilo. Prekopati svačiji lični život (pojedinca, stranke, firme) do najmanjeg atoma sumnje u individualnost ili ne daj bože - privatnost! Pu! Pu! Iš!!!
U ovom gradu, od aktuelnih izbornih trkača, svako ima nekakvu fasciklu punu (ličnih) negativnosti o svakom od ostalih sa parapolitičke scene. I tako u krug. Papiri i "dokazi" se gomilaju, sakupljaju, vade u javnosti "na kašičicu" i striktno u estradne a ne pravosudne svrhe i prilike. Nadgornjavanje u palanačkom teatru apsurda.
Da je kojim slučajem u Engleskoj na pitanje "zašto toliko para bacati na koncerte" dat odgovor "jok, a da nećeš na sahrane", na sred studija bi pukla takva šamarčina koja bi imala nesagledivo veće posledice po političku karijeru onoga ko je dao takav odgovor, nego što bi ga obraz zažario.
Šamar bi dobio aplauz javnosti.
Doduše i senzacionalizam, ali bi to bilo upakovano u sjajan papir i prodato za debele pare.
Kult životinjske farme, koji je tako precizno opisao Orvel u svom delu, živi kod nas punim plućima i dan danas. A dobio je i svoj reality show, da Palanka gleda i ne zapusti se slučajno. Da zna šta joj je činiti i za koga da glasa.
Jesenji nokturno koji traje čitavog života, kroz sva godišnja doba, izbledela od prosečnosti palanačke "stvarnosti"? Muka neka?
Ne mogu da se zaposlim nigde, nema leba, niko me ne voli, nema nade, ovde nema ničega, nema šanse za bolje, zabole me, svi su isti ... Kiša lije, lišće opada sa mrtvih grana, palančane mrzi čak i da kopaju sopstvene grobove, leže stojećki i zdravo živi kukaju što su mrtvi ladni.
Svašta. Tako ne razmišlja čak ni ona ameba s početka ovog komentara.
Ma, čista erotika ...

ArtTerorizam#36

teroriše i piše: S.S.Skala

... zvjeri, naime, ne možemo umaći sve dok živimo u zvjerskim vremenima.

Goran Babić

... i to će proći.

Ivo Andrić

1867. Amerikanac Lisijen Smit patentirao je bodljikavu žicu.

*

Slušajući pojedince i pojedinke, perjanice naših havarisanih državnih kola (za prevoz), shvatam da i nakon deceniju i pol, nije moguće nešto promeniti u tim ludim glavama. Razmišljam, petnaest godina nakon II Svetskog rata, počele su već '60-te i Nemačka, odnosno njen zapadni deo je već bio oporavljen i gotovo normalan (iako još malo sumnjiv) član svetskog društva. Nakon svega ...
A mi ...


Početak: Pakao na Zemlji
423. godine Atinjane su porazili Sirakužani u bitkama na kopnu i moru. Mnoge su pobili, mnoge posle bitke zadavili. Sedam hiljada spustiše na Siciliju, na Latomiju. Bio je to kamenolom, koji začudo još postoji. Dug 2km, dubok 30m. Nešto više od 70 dana, taj antički logor je "radio". Od prvobitnog broja zatočenih tek stotinak izmrcvarenih, krastavih, poludelih živih leševa je ostalo. Nijedno zlo ih nije zaobišlo. Sledovanje: četvrt litra vode i šaka zrnevlja žita po čoveku na dan. Iz kamenoloma je bilo nemoguće pobeći.

"Peloponeski rat", Tukidid

Da li vam je ovo poznat opis, slika koju ste sigurno videli nekad. Ovo je najstariji opis koji beleži karakteristike logora, konclogora, radnog kampa, apsane, tamnice, pakla, zovite ga kako vam nedrago, no - idemo dalje.

Metode: Glagoli
Kragna, voda, veštičina uzda, ulje, probadanje, krupna so, benzin, čizme, bambus, istezanje, elektrošokovi, biber, žigosanje, cement, klečanje na lancima, trokut, komadanje, zmajeva stolica, strvinareva kći, papagaj, ricinus, venecijanska ogledala, tučak i avan, senzorno izolovanje, ražanj, lanac, spaljivanje muda, vatra, zmija, pauci, kidanje bradavica, jaja na žaru, raspinjanje sa i bez klinova, igle, hemija, neuroleptici, gorenje, šivenje Svete Agate, bušenje uživo, lestve, bod na bod, čmarisanje, almanah, kabina, glasačko sanduče (ne u Negotinu), izolator, čvrčaonica, proba, kaučukovo crevo, čeljust, Masijevo kupatilo, cvrtanje u viticu, udisanje vode, krastača, bičevanje, kolac, bačva, daščice, miš u ruci, igre bez granica, suvo davljenje, špalir, stroj smrti, topli zec, žablje skakutanje ...

Jovica Aćin, "Gatanje po pepelu"
(književna logorologija)

Ako je neko od čitalaca pomislio da su ovo grupe na Facebooku, vara se ... Ovo su nazivi poznatih mučenja iz logora, gulaga, sa Golog Otoka.
Čovek o kome će u narednom delu teksta biti reč preživeo je nešto od ovoga u Getu i logorima u Moldaviji i Rumuniji, Olteniji i Černovicama.

Paul Celan
* FUGA SMRTI *

OBJASNI
1920. pod pravim imenom rođen je Paul Ančel (Antschel), jedinac Fridirike i Lea, u Černovicama, Rumunija (ondašnjem SSSR) od jevrejskih roditelja, čiji je jezik, kao hasidskih jevreja bio NEMAČKI.
Maturirao je u rumunskoj gimnaziji, ali kao Jevrejin nije mogao da studira, te počinje isto u Turu (Francuska). Studije medicine će zbog početka rata zameniti studijama filologije u Černovicama.
1940. ulaskom sovjetskih trupa u Černovice, ruski postaje obavezan jezik.
1941. u junu, ulaskom rumunskih trupa zajedno sa SS jedinicama, formira se Geto.
1942. deportuju Paulove roditelje, koji umiru u nemačkom konclogoru u Ukrajini.
Od jula 1942. do februara 1944. Paul je na prinudnom radu u rumunskim logorima u Moldaviji i Olteniji, a zatim u Černovicama, od kojih se do kraja života neće oporaviti.
1947. publikuje svoje prve pesme pod pseudonimom Paul Celan, na rumunskom jeziku i beži preko Mađarske u Beč, odakle će preći u Pariz.
1952. ženi se slikarkom Žizel de Letranž, a sledeće godine će im umreti rođeno dete, nakon trideset sati po rođenju.
1955. rodiće se drugo dete, Erik.
Nakon brojnih zbirki i nagrada za iste (grada Bremena, Bihnerova itd.) 1962. prvi put poravi u psihijatrijskoj klinici.
1965. u nastupu ludila, prvi put pokušava ubistvo Žizel de Letranž, svoje supruge. Prisilno ga zadržavaju u psihijatrijskoj klinici.
1967. drugi pokušaj ubistva supruge i pokušaj samoubistva. Od tada Žizel de Letranž živi odvojeno sa sinom radi svoje lične bezbednosti.
Do 1969. ostaće na psihijatriji, a nakon toga odlazi u Izrael, gde čita svoje pesme i stupa u ljubavnu vezu sa Ilanom Shumudeli koju poznaje iz Bukovine.
1970. vraća se u Pariz i u noći između 19. i 20. aprila izvršava samoubistvo u Seni. Sahranjen je 12. maja.

DELA
Mak i Sećanje (Mohn und Gedächtnis 1952)
Prag do Praga (Von Schwelle zu Schwelle 1955)
Rešetke Jezika (Sprachgitter 1959)
Ničija Ruža (Die Niemandsrose 1963)
Preokret Daha (Atemwende 1967)
Nitasta Sunca (Fadensonnen 1968)
Prinudna Svetlosti (Lichtzwang 1970)
Snežna Deonica (Schneepart 1971) posthumno
Majur Vremena (Zeitgehöft 1976) posthumno
Vučika (Lupine) zaostavština

OBJASNI/MOŠA!
Teodor V.Adorno je rekao da posle Aušvica poezija ne može postojati. Jednom dogođena, katastrofa ljudskosti uskraćuje mogućnost pesničkog jezika, razarajući same njegove izvore, ruinirajući njegove moralne osnove, pretvarajući jezik u mržnju, osudu i oruđe zla.
Ja se iskreno ne slažem sa tim, čak naprotiv, mislim da se baš Poezijom, umetnošću treba odupreti zverstvu koje je iza nas, koje je ispred nas ...
Uostalom, tako je mislio i Celan.
Njegovo lirsko stvaralaštvo, nastavlja tradiciju tzv. građanske poezije prethodnih razdoblja koja je uvek utkana u margine empirijskog iskustva kao pesnička slika vidljive stvarnosti. Njegove pesme teže da slome postojeće granice konvencije, svojim impresijama, dejstvom, da nađu nove metričke prostore, sadržaje i jezičke ekspresije.
Možemo slobodno reći da on pripada grupi i tradiciji tzv. "ukletnika", "prokletih pesnika" (PoEts maudits) kako ih je nazvao jedan od samih predstavnika ovog kruga Pol Verlen (kome su pripadali u Verlenovo doba i Bodler, Tristan Korber, Vivijen de Lil Adam, Artur Rembo, Stefan Malarme, a nešto kasnije Apoliner, Pol Valeri i drugi). Ovi avanturisti pesničke reči, ljubitelji ogoljenog života, iskreni do kosti prema sebi i drugima, dovoljno nesrećni i smeli da se uhvate u koštac s užicima i paklom, da se suprotstave postojećim normama tradicije, napuštajući konvencionalne domene građanskog bespuća, krećući se strmoglavim kaldrmama čovekovog unutrašnjeg sveta.
Celanovo (kao i Poéts maudits) "mračno" pevanje, nemirno obigrava oko mogućnosti koju ne možemo fiksirati, a kamo li jasno iskazati. Ta poezija urla i odjekuje potpuno (za to vreme) novim i nečuvenim tonovima, dok njen jezik, krik, postaje sistem znakova, simbola sa izrazito subjektivnim tonom. Duboki ekstremni subjektivizam, "egomanijanstvo" kako bi ga nazvali nevernici, okrenut je isključivo previranjima i nemirima sopstvene duše, stvarajući temelje za potonju "hermetičku poeziju" (Poesia ermetica), čije subjektivno izražene asocijacije odgovaraju isključivo svetu pesničkih vizija (ala kenjam, no šta mogu kada volim Poesiu). Isto kao i maštanja, uzdrhtale pesme preplašene viđenim i doživljenim stoje pred raskršćem zagonetnog sveta i same tišine, večnog sna, koji se nad njim ponovo zatvara darujući posve novi užas.

FUGA SMRTI

Crno mleko preranosti mi ga pijemo s večeri
pijemo ga u podne i jutrom pijemo noću pijemo pijemo
kopamo grob u vazduhu gde neće nam biti tesno
u kući živi čovek sa zmijama se igra
pod suton u Nemačku piše tvoja kosa od zlata Margreto
on piše pred kuću izlazi svetlucaju zvezde
on zviždi dobavljuje pse izbavljuje svoje Jevreje
naređuje da se u zemlji iskopa grob
zapoveda igru da sviramo

Crno mleko preranosti mi te pijemo noću
mi te pijemo jutrom u podne pijemo s večeri pijemo pijemo
u kući živi čovek sa zmijama se igra
pod suton u Nemačku piše tvoja kosa od zlata Margreto
tvoja kosa od pepela Sulamko
kopamo grob u vazduhu gde nam neće biti tesno

On viče kopajte dublje u zemlju a vi drugi
pevajte svirajte za pojasom gvožđa se maša
i vitla njime oči su njegove plave
dublje ašovom a vi za igru svirajte

Crno mleko preranosti mi te pijemo noću
mi te pijemo jutrom u podne pijemo s večeri pijemo pijemo
u kući živi čoveka tvoja kosa od zlata Margreto
tvoja kosa od pepela Sulamko on se sa zmijama igra

Viče smrt svirajte slađe SMRT JE MAJSTOR IZ NEMAČKE
viče prevlačite tamnije gudalom po violini
pa ćete kao dim u vazduh se vinuti tada
u oblak biće vam grob i neće vam biti tesno

Crno mleko preranosti mi te pijemo noću
pijemo te u podne SMRT JE MAJSTOR IZ NEMAČKE
pijemo te s večeri jutrom pijemo pijemo
smrt je majstor iz Nemačke njegove oči su plave
olovnim zrnom te pogađa tačno te pogađa
u kući živi čovek tvoja kosa od zlata Margreto
pujda pse na nas grob nam u vazduhu poklanja
igra se s zmijama smrt je majstor iz Nemačke

Tvoja kosa od zlata Margreto
tvoja kosa od pepela Sulamko

NADGROBNI NATPIS ZA FRANSOA

Oboja vrata sveta
stoje otvorena:
ti si ih otvorio
u dvostrukoj noći.
Čujemo ih gde lupaju i lupaju
i odnosimo neizvesno
zelenilo u tvoju večitu zimu.

PSALM

Niko nas opet ne mesi od zemlje i gline,
niko nam prah ne oslovljava.
Niko
slava ti, Niko.
Tebi za ljubav ćemo
cvetati.
Tebi
u susret.
Bili smo
Ništa, i jesmo, i to ćemo
ostati, cvetajući:
Ruža Ničeg, ruža
ničija.
Sa stabljikom
svetlom kao duša
sa prašnikom pustim kao Nebo,
sa krunom crvenom
od purpurne reči koju smo
pevali iznad, o iznad

Interesantno da je Celan iako je "njegova smrt, majstor iz Nemačke", pisao i žalno pevao i nakon rata na nemačkom. Naravno, nikada se nije otrgnuo užasu pred kojim je sanjao i koji je preživeo u logoru.

Otuda i verovatno njegovo poznije ludilo i samoubistvo. Veliki pesnik i golemi nesrećnik, taj Paul.
Koga zanimaju ili je zaboravio nešto od ljudskosti, neka obiđe LAGER NISCH, da pokupi savest; Sajmište i Jajinci gotovo da nemaju postavku, Jasenovac, trenutno ima neku sramnu o kojoj će tek biti reči, a Keraterm, Omarska, Trnopolje više ne postoje osim možda u nama.
Od knjiga potražite sledeće naslove:
Dragoljub Jovanović, "Muzej živih ljudi" (višetomno delo, zapisa o Golom Otoku)
Aleksandar Solženjicin, "Arhipelag Gulag" i "Jedan dan Ivana Denisoviča"
Jovica Aćin, "Gatanje po pepelu" (književna logorologija)

Dosta za početak ...

05. II 2010.
zagledan u tminu neizvesnosti
jedne studene zime
Saša Skalušević Skala

Hronika Palanačkog Uma - IV deo

TRAJNI INFANTILIZAM DUHA PALANKE


1. Genijalno ludilo

Sukob individualizma i smrti se uvek, neizbežno završava dubokim neuspehom i razočarenjem, tzv. "razočarenjem u svest", koje ide toliko daleko - do mržnje prema svesti. Što je svest o svetu, o neminovnosti i racionalizovanosti svega (naročito smrti) dublja, to je i ova mržnja veća.
Svet palanke misao vidi kao čistu Bludnju. Zdravorazumski empirizam je stavljen u službu palanačkog status quo-a. Palanačka svest se u svom očajanju i pesimizmu okreće ludilu, kao obrnutoj projekciji svesti. Ludilo predstavlja HAOS izvan ustaljenog poretka palanke; ono je takođe željeno jer predstavlja uzrok žudnje za zatvorenošću palanke, bez njega je teže objasniti palanački poredak. Omogućava se filosofija haosa, tj. filosofija ludila.
Traži se spasenje u ludilu - pre svega kao u ZABORAVU. Pamćenje je najveća nesreća, zaborav je najviši imperativ! U ludilu se traži spas (kroz poremećaj sopstvene svesti) od duha i od sveta palanke - bacajući sebe u ludilo, palančanin želi da u ludilo baci svet (palanku) od koga je neodvojiv.


2. Smak Sveta

Samosažaljenje ovog infantilizma u sebi nosi kao osnovni pokretački motiv osvetoljublje, koje se često izjednačava sa doživljajem sopstvene smrti - palančanin ovako sebe osuđuje na smrt, pa onda "vidi" sebe na odru kako prijateljima i rodbini govori "veliku istinu" koju im nije rekao za života.
Vera u sopstveni kraj se javlja kao vera u konačni obračun sa Svetom i rastanak sa njime - zapravo, ovaj odnos oslikava suštinu zatvorenosti palanke, gde više nema "dalje" nego je stvar okončana smrću - zatvaranjem, i tu leži suština poimanja "palanačke osvete" Svetu.
Spas je u kraju/smrti/zatvaranju - pod tutorstvom duha palanke.
Palanački duh je željan sebe kao pune svoje subjektivnosti bez ikakvog tutorstva, ali je nemoćan da to ostvari pa onda infantilno sanja "kraj sveta i svega" kao jedinu mogućnost sopstvenog oslobađanja/uništenja. On ovaj kraj hoće, ali ga se i boji - no, potreban mu je ne bi li se oslobodio te nepravedne "tiranije Sveta" nad njim.
Duh palanke je načelno protivan apokalipsi, ali neizbežno vodi njoj - vodi ga "načelo kraja" koje neizbežno postaje načelo propasti.


3. Infantilno-romantička mitologija sjajne propasti

Palanački infantilni duh traži spas u glumi stvaranjem naglašeno infantilne mitologije o sebi, koja je suprotstavljena stvarnosti, ali sebe uzima za "stvarnost". Ovako pokušava da pomiri načelo propasti sa strahom od njega. On živi izmistifikovan sopstveni život, u izmistifikovanim predelima, kao izmistifikovani junak - patetično i teatralno - jedan buntovan, izazivački, usamljenički i herojski duh koji svojom "smelošću" zaprepašćuje čitav svet "nesmelih".
Propast može da bude samo "velika", u velikom stilu: otpadništvo, beskućništvo, izgrednička nota ličnosti koja izaziva čitav svet da mu radi o glavi.


4. Psihologija, pozorište za "mlađe"

Filosofija duha palanke je izgrađena na samopotiranju svake moguće subjektivnosti. Osećanju ovde nema mesta (kao ni mišljenju) jer ono otkriva beskrajnu zavisnost subjekta od spoljnjeg sveta, i njegovu totalnu determinisanost. Osećanja se koriste da naglase palanačku nadposebnost, tj. ličnu vanposebnost, i superiornost u odnosu na Svet.
Palančanin krajnje infantilno "prekoreva" Svet zbog njegove bezosećajnosti - a zapravo, duboko želi tu neosetljivost jer je to njegova duševna hrana - tako pokazuje da je on osećajan za razliku od zlog Sveta.
Otkrivanjem neizbežnosti zavisnosti palanačkog subjekta od prave, svetske, osećajnosti izaziva razočarenje u palanačku "verziju" osećaja. Ovo krajnje infantilno poricanje Sveta (i osećajnosti) vodi sopstvenom poricanju kroz saznanje o sopstvenoj bedi (od veličanja sopstvene palanačke do shvatanja i osećanja sopstvene uniženosti).
Duh "čistunstva", kao duh apsolutne trezvenosti suprotstavlja se svakoj zabludi individualizma, stvara sopstveni zatvoreni svet sa prividom osećajnosti i individualizma (koji su mu, zapravo, pravi "neprijatelji").

Palanački duh koristi izgredništvo, izgredničko ponašanje, da pokuša da izmiri dva sveta između kojih sam kopa duboku provaliju - što je svest o fiktivnosti sopstvenog unutrašnjeg sveta (palanke) veća, to je veća i sklonost ka izgredu. Subjekt čini tragično-patetično-komične gestove zbog straha od sopstvene anonimnosti, za koju je sam kriv.
Na način na koji palančanin prihvata sebe, takođe prihvata i ovo izgredništvo/nasilje, kao neminovnost, sopstveni usud od koga se ne može pobeći - zloduh nasilja je sasvim iracionalan način ispoljavanja "pobune" subjekta, motivisan uvek nekim "spoljašnjim" podsticajem (nikako kao akt unutrašnje volje).
Nasilje režira priču sirotinjsko-psihološkog pozorišta palanke, gde se stvara "stvarnost" - što je osećanje stvarnosti manje to je nužnost nasilja veća. Naravno, misli se na osećanje stvarnosti subjekta u skladu sa realizmom duha palanke.
Brutalnost upada u svet stvarnosti, neizbežan je uvod u filosofiju nasilja čija je teza da treba ići do kraja, po cenu sopstvene propasti i lične žrtve, a uvek sa pozivanjem na "viši cilj", tj. moralnu vrednost koja treba racionalno da opravda ovu iracionalno-opsesivnu potrebu za stvarnošću.

***

Pa, ja još ne bih na odar, stoga neću komentarisati "veliku istinu" o ludilu, smrti, samosažaljenju, osveti, psihologiji i mitologiji, nasilju ... palanci.

Slika govori sve.

Otisak Nedelje - 07.02.2010.

Prethodne nedelje ste svojim glasovima podjednako podržali predloge #1 i #7. Uzeću prvi put sebi za pravo da nekom predlogu dodelim i sopstveni glas, u situaciji kada je ovako, nerešeno.
Zato što smatram da su blebetanja popova od iste fele kao i političara, izjavljujem da je predlog #7 i priča o Srđanu Aleksiću daleko bitnija po duševno i telesno zdravlje ovog naroda, pa i svih ostalih, od mirisa tamjana ili licemernog pseudomodernističkog foliranja.
Moram, inače, još nešto da kažem, a tiče se svega što se dešava u ovom ludom gradu i ovoj ludoj zemlji. Slušajući sve ono što se poslednjih dana govori po pitanju palanačke politike koja će neminovno doći glave životu u Negotinu, došao sam do zaključka da čovek ovde ne može da ostane normalan ako se bavi svim tim i takvim gadovima i gadostima.
Jedva sam smogao snage da napišem kakav takav Otisak ove nedelje.
Smučili su mi se, kao i, verujem, svakome od vas ko do sebe drži da je normalna osoba.
Evo nekoliko bolesti prethodne nedelje ...

Predlog #1 - Overi ga i ti, Velimire ...

Konačno je i ovaj serator dobio po pičci. Mada, gledajući onaj snimak na RTS-u ne bih baš rekao da je dobio kako i koliko zaslužuje.
Ima tu nekoliko interesantnih stvari, u i oko ove priče. Šta to ima istetovirano na ruci čovek koji je napao Velju Ilića? Lik Zorana Đinđića - dobro pogledajte slike, videćete. Taj građanin Stojadinović inače ladno upućuje pretnje na Facebooku i Tadiću i Čedi Jovanoviću (pročitajte ceo tekst na b92), a niko do sada nije reagovao. Treba ga procesuirati zbog napada na javnu ličnost (kakva god sirovina Velja bio, on je ipak na žalost javna ličnost u ovoj zemlji), remećenje javnog reda i mira i nasilje.
Samo, nije on jedini kome treba okačiti paragrafe zakona o vrat. Treba privesti, uzeti izjave i pokrenuti postupak i protiv svih ljudi iz okruženja tovariša Ilića zbog organizovanog nasilja, pokušaja i učestvovanja u masovnoj tuči (na snimku se lepo vidi koliko njih je pošlo da bije napadača) kao i nasrtaja na službeno uniformisano lice na dužnosti. Valjda se to tako zove kada neko muva u rebra policajca ili ga gura laktom u lice.
A o Veljinom pozivu na ubistvo podjednako treba da se oglase i javni tužilac, zbog krivičnog dela pretnje smrću i poziva na linč, kao i Sveti Sinod SPC. Zbog greha, jelte.

Facebook grupa podrške napadaču je posebna bolest za sebe.

Predlog #2 - Statistički, nema šta ...

Vrlo statistički i hirurški precizno (...) određeni su šavovi po kojima se kida, kroji pa ponovo opšiva Srbija. Statistički regioni, tzv. NUTS. Skraćenica potiče od početnih slova francuskih reči, ali na engleskom reč "nuts" ima više značenja, od kojih jedno, ono žargonsko - blesav, lud. Pisali smo na ovom blogu u maju prošle godine (Betonska decentralizacija) o regionalizaciji i NUTS regionima, pa vi sada pročitajte šta se tada pričalo a šta su to pre neki dan usvojili tzv. poslanici tzv. Skupštine Srbije.
Vrlo stručno em statistički.
Regionalni centri biće Novi Sad, Beograd, Kragujevac, Niš i Priština. Ovo poslednje, kako da ne ... Regioni, a nove Banovine, sve mi se čini.
Ovakvom podelom Srbije na Beograd, Vojvodinu, Zapadnu Srbiju, Istočnu Srbiju i Kosovo učinjena je sledeća, vrlo stručna em statistička akrobacija:
Em su isparcelisali Srbiju, em drže pare u rukama i sada se uvlače u dupe regionima sa ovom pričom, sakupljaju poene za republičke izbore bajkom o debeogradizaciji. Svu priču o Beogradu koji pije krv Srbiji sada će proširiti na Niš i Kragujevac, da malo narod olabavi prestonicu, a i ta dva grada su u neko doba takođe bili prestonica Kneževine ili Kraljevine.
Pare ostaju i dalje u istim rukama. Zna se ko drži čeličnim kleštima finansije u Srbiji. Zna se i ko je u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj, ko forsira partiju Unija regiona, ko podilazi lokalnim liderima i sakuplja lešnike za izbornu zimu. I ko svaki čas obara Vlade.
Pljus.
Kažu u tekstu u Politici da su buru podigle bošnjačke partije jer je ta nacionalna manjina po prethodnoj podeli na regione bila isparcelisana van jednog dvorišta, bunjišta. Za ovakav bezobrazan stav jednog dela stanovnika Srbije prvenstveno je odgovoran i kriv svako ko je sebi dopustio da podrži onaj nenormalan, ponoćni Ustav. Umesto da su napisali da je Srbija građanska država, pa da vidim kako bi se onda svaki čas neko pozivao na nacionalmanjinska prava. Možda bi se pozivali na malograđanska prava, ali to je ipak nešto drugo.
Daleko bilo da imam nešto sproću nacionalnog identiteta i njegovog ispoljavanja od strane svakog pojedinca, ali ovde se o tome zapravo i radi. O ništenju identiteta pojedinca, bezobraznim svođenjem na statistiku. E pa, gospodo prestručna, jebala vas statistika. Ja nisam vaš broj, još manje statista u vašoj izvedbi predstave života.
U pomenutom tekstu, dobro obratite na to pažnju, sve vreme govore o 5 regiona, a takođe sve vreme spominju Vojvodinu i Beograd (sa 4 miliona stanovnika) i druga dva regiona u Centralnoj Srbiji (...svašta, sa 3,6 miliona stanovnika). Elegantno izbegnuto spominjanje Kosova, broja ljudi koji tamo žive i onih na koje se tamo računa. Mislim, statistički, jelte.
Gospodo profesori i stručnjaci, nije svrha cele ove priče da ravnomerno isparcelišete Srbiju po broju stanovnika, već da prvenstveno rasteretite Beograd i dopustite ostalim delovima zemlje da žive. Delom i time što će se ljudi zainteresovani za posao vratiti ili po prvi put otići u druge krajeve Srbije.
A sa političke strane gledano, kako sve ovo izgleda?
Lepa zamisao, nema šta - neka se demokrate i naprednjaci kolju oko vlasti u Beogradu, a mi ćemo da haramo provincijom, i investiramo u nju - gde nam se to statistički sviđa.
Pokvareno, nema šta.

Predlog #3 - Kolega, šestice ...

Negotinski stručnjaci su na svom blogu objavili svoj koalicioni (?) program za Negotin, u 6 tačaka. Napisano šturo, bez objašnjenja. Neće moći, dragi moji. Ovako nešto možete napisati na letku. Na internetu ćete morati debelo da zalegnete i najmanje jednim postom po svakoj tački da debelo i detaljno obrazlažete svoje stavove i planove.
Ne znam zašto su seoske ambulante (valjda se misli na humanu medicinu, a ne veterinu?) i natalitet u zasebnim tačkama, osim da bi se stiglo do broja 6 koji se "rimuje" (kako neko reče) sa rednim brojem na glasačkom listiću. Sećam se samo da su te seoske ambulante obećavane još 2002/2003 od skoro (po broju i imenima) istih ljudi, ma umalo da i nema razlike.
Putnu mrežu i seoske ulice pred izbore najbolje zna da krpi Puljec, kao i ono o vinogradarstvu, koje se (gle) baš najviše tiče sela duž Timoka na koja pretenduje Oborknez. Veseli Siki je osnivač mreže stručnjaka kome nije bilo mesta u toj partiji, ali je i osnivač jedne druge partije u kojoj je svojevremeno bio zajedno sa Oborknezom. Tamo negde, oko Valjeva ... po Povlenskim maglama.
Radna mesta postoje samo tamo gde ima posla i gde se legalno prijavljuju radnici, državi plaća porez a zaposlenima plata i sva osiguranja. Sve ostalo je prazna priča, zajebancija.
Turizam u opštini u kojoj ima malo više (puta) nezaposlenih od 1000 pre bi mogao da se zove naturizam. Zbog sankilotskog karaktera populacije.
Sve ove tačke možete naći kod svakog od aktuelnih izbornih trkača, neki su više a neki manje o tome napisali ili rekli. A kada proradi tzv. RTV Krajina-Timogradnja tek ćemo svi da se čudimo od mozgolomki koje ćemo da doživimo, i nadam se - preživimo. Ako ne gledamo.

Hm, žuljaju me nešto te šestice, inače. Redni broj na glasačkom listiću - 6. Broj tačaka programa - 6. Setih se onih žvrljanih plakata i pokretačkih jarećih bradica, pa mi pade onako još jedna šestica na pamet.
6 + 6 + 6 ... c c c
Mislim, ko je sve nosi, to htedoh reći.

Predlog #4 - Hardversko rešenja za borske blogere

U četvrtak su na borskoj TV Sezam gostovali naši stari drugari i poznanici RainDog i Juga, blogeri. Pričali ljudi šta su imali, a narod negotinski to gledao preko interneta. Ocene su uglavnom dobre. Izbegla se pripremljena zamka politikantstva, pričalo više o internetu, samoj tehnici i suštini blogjoba. Dobro, bilo je malo i o borskoj politici, a u prolazu spomenuše i Negotin.
E, zato je Juga dobio te noći odgovor na svoje stavove, od strane dela borske populacije u vidu posipanja mešavine boje i lepka po službenom autu firme u kojoj radi. Pokida se čovek od ribanja u subotu pre podne. Pokida se i od smeha, jer tako pokazuju sopstvenu nemoć pred činjenicama koje on iznosi u javnost.
Jugoslav Jovanović je čovek koji zna šta hoće, i kako to da uradi.
Jugo, Građanski Krug je uz tebe.
Zokiju sam već rekao da neko vreme i sam pripazi malo na poštansko sanduče. Da slučajno tamo ne nađe goluba ...

Predlog #5 - Opet o ponavljačima ...

Ono što se dešava u lokalnoj postaji DS u Negotinu više nema nikakve veze sa zdravom pameću. Ako su hteli da sebe upropaste postojali su i elegantniji načini. Ovo što rade sa sopstvenom izbornom listom, skoro da prevazilazi umotvorine sa njihovog antibloga. Ako misle da na ovakav način sebi privuku birače - zajebali su se.
Ne znam ko ih uči da to i tako rade.
A pogledajte samo naprednjake: prvi su na listi, sakupili su potpise podrške i sada rade paralelno door-to-door i uličnu kampanju sakupljanja "sigurnosnih" glasova (kako to svojevremeno reče drug Vrućinović), dele letke građanima, imaju svoj vebsajt (podosta priglup, ali ga ipak imaju) - sve po osnovnim principima američkog vođenja NDI kampanje. Samo to da su uradile demokrate, to što su uradili naprednjaci, i već sada bi mogli da računaju na rezultat približan onom sa prošlih izbora. I mogli bi da se bave njegovom nadogradnjom i povećanjem broja glasača koji bi ih zaokružili na listiću.
Ovako, njih još uvek nigde nema, kolju se među sobom i to sve više isplivava u javnost. Sve zamke koje su postavljali Radmili ne bi li je sprečili da učestvuje na izborima, zatvaraju se za njima. Obijaju o glavu, a oni i dalje krivce traže svuda osim u sebi. Drže pokrivena ogledala kao da im je neko umro, ili slute na to. Za to vreme Radmila Jovanović i Čedomir Gerov mirno, natenane, smišljaju kako da ih još više oleše za glasove Negotinaca.
Zašto uteruju vetar u G6+6+6 Koaliciju ili u Radmilino LDP-ovsko runo? Niko još ne može da na to pitanje pronađe razuman odgovor. Ni oni silni koordinatori i savetnici sa strane, koji su se razmileli po Istočnoj Srbiji ubeđujući članove DS po drugim gradovima kako je to u Negotinu ...
A do izbora ima tačno još 28 dana.

***

U ovom gradu se definitivno svašta dešava!
Večeras sam čak na Facebooku dobio pitanje da li znam ko je sutra direktor Zdravstvenog centra u Negotinu ... Ma nemam pojma, bre. Znam da su svi do sada ispadali manji ili veći lažovi prema mnogima (pa i meni i članovima moje porodice - no, to je već nešto privatno, i ne tiče vas se).
Da li, narode, znate koliko me za tu stvar zabole, i šta? Uopšte me ne interesuje ko je direktor bilo čega, pa ni MC Negotin. Interesuje me da li ću i koliko da zaludno obijam šaltere i klupe po hodnicima Doma zdravlja i Bolnice, i da li ću da se odatle kući vratim bolesniji nego što sam otišao. I da belim mantilima na svakom ćošku ne dajem napojnice, koje neko još naziva i participacija uz obavezno državno zdravstveno osiguranje.
E, to me već interesuje.

Hronika Palanačkog Uma - III deo

ATEIZAM KAO NAČELO JAVNOSTI

Filosofija palanke je filosofija zatvorenog kruga koji ne dopušta otpadništvo nigde i ni u čemu, i ne dopušta slučaj (nikakav), a prostire se svuda, sve mu je pristupačno i za njega nema tajni. Kolektivizam duha palanke je prostorni i vremenski, i izražava se težnjom za preživljavanjem metodom uopštavanja svega što je pojedinačno-smrtno.
Misterija nije svojstvena duhu palanke, jer on ne voli ništa što je nedokučeno - on je okrenut protiv svake misterije.
Bog je norma, "vrednost" duha palanke kao opšteg nad-JA, koji se poziva na boga kao na vrhovnu volju, ali, u stvari od njega stvara samo svoju funkciju zadržavajući ga u racionalno-pojmovnoj sferi. Bog je nad nama, sveznajući i svevideći, a naše je da ga sledimo i da izražavamo njegovu volju, a ne da se pitamo o njemu - da ga "SAZIVAMO".
Duh palanke traži opšteg, normiranog i normativnog boga sa kojim se ne može opštiti, sa kojim se ne sme opštiti, jer lično opštenje znači i "ličnog boga" = LIČNO, što konačno vodi otpadništvu od duha palanke. Takođe, to važi i za misticizam, kao vid ličnog opštenja sa bogom.
U suštini, sav ovaj palanački "teizam" je upravo ATEISTIČKI, jer boga stavlja u sopstvenu funkciju socijalnog života.
U svojoj zaverenosti protiv "zla", palanka se okreće protiv boga.


SMRT I FILOSOFIJA PALANKE

U duhu palanke izjednačavaju se smrt boga, smrt "zla" pa i smrt same SMRTI - ne priznaje se apsolutna smrt, nema čiste smrti - i smrt sama je u funkciji palanke, a ne iznad nje.
Društvo je iznad smrti.
Smrt se svodi samo na jedan čin u okviru palanke i ima svoje puno značenje samo u tim okvirima.
Smrt je neminovna, a naša svest o njenoj neminovnosti je izraz naše zrelosti i razumnosti. Palanački duh odbija svaki misticizam, pa time odbija i smrt kao mogućnost za oslobođenje od ovog zatvorenog sveta. Taj duh poziva na oslobođenje od ropskog odnosa prema smrti, a zapravo se misli na slobodu od egzistencije. Tamo gde nema priznavanja tragedije nema ni priznavanja smrti; i tragedija i smrt predstavljaju opasnu egzistenciju. Smrt predstavlja mogućnost otvaranja pukotine u zatvorenom svetu palanke. Smrt je rušilačka, tj. načelno PREVRATNIČKA u odnosu na zatečeni "red" (palanačkog) sveta, ona je svest o zamenljivo-prolaznom, trivijalnom i relativnom - ona otvara sve što je apsolutizmom "zatvoreno".
Za pojedinca, smrt je jedinstven čin, pa je shodno tome i njegov život jedinstven - što vodi poricanju palanačkog apsolutnog, koji se trudi da je racionalizuje i "humanizuje" svaki odnos sa njom, pretvara smrt u jedan simbol/znak, a sve u cilju spasa od sopstvene propasti koju smrt nagoveštava.
Kao i bog, i smrt je za palanku "svetska" - tj. neprijateljska. Pošto ne može da je protera iz svog kruga, palanka se trudi da smrt ritualizuje i učini "plemenskim" činom, trenutkom u preživljavanju plemena i ničim više. Smrt se svodi na samo još jedan obred plemena, čin - smrt prolazi a pleme ostaje. Ništenjem smrti pojedinca slavi se kolektivistički duh i opštost palanke.
"Plemenska" smrt je jedino prirodna u plemenu: što se više udaljavamo od plemena (i ovakve smrti) bliži smo istinskoj smrti, smrti pojedinca, jedinstvenog kao i smrt njegovog univerzuma - bez "potpune" smrti nema ni doživljaja smrti ni njenog punog osećanja - rođenog u nemirenju pojedinačnog sa svojim nestajanjem, za šta je sposobna samo svest o pojedinačnom.
Svako izlaženje iz plemena i palanke u pravcu građanske kulture, ima i naglašeno "osećanje", interesovanje za smrt.
Dar za smrt je dar za pojedinačno.
Duh palanke se, u svojoj nerazrešenosti u odnosu prema smrti, odlikuje "radosnim osećanjem" od smrti, željenim pesimizmom, mešanjem želje za saznanjem o sopstvenoj smrti sa radošću rođenja, koja bi se pre mogla nazvati "grobljanskom radošću" ispunjenom jadikovkom i lelekom.


INDIVIDUALIZAM KAO FUNKCIJA DUHA PALANKE

Palanački duh (ne-JA) poriče svaki smisao stvaranja i volje, njegov mentalni stav je "prljav" i konfuzan a u sebi duboko protivrečan - ne kaže ono što hoće jer ne može da "hoće".
Usamljenik je u palanci pojedinac u strahu od sopstvene pojedinačnosti ali i u želji za njom - on je u sukobu sa svetom.
Pojedinačna smrt pojedinca (individue) načelno je protivrečna duhu palanke, pa taj duh onda poseže za individualizmom ne bi li se i tu uspostavio, i to kao:

1. duh zatvorenosti i
   
2. duh sigurnosti

kao duboko protivmetafizički i vulgarno-pozitivistički. Individualizam je u svojoj protivtežnji pojedinačnoj smrti, zavaran od strane palanke putem sigurnosti i statičnosti, "sigurnost" je oličena u uopštenosti, a nepokretnost oličava "statičnost" jer je tu nemoguće otpadništvood stila palanke. Jedinstvo se ogleda u ništavilu koje poriče otpadništvo, to je norma koja se održava u životu minimalnim odstupanjima od nje.
Kao i apsolutni kolektivizam, individualizam je statički-nekomunikativan. On uspostavlja isti svet palanke koji ga je motivisao i rodio kao svoju negaciju, pa je i njegova pobuna u službi palanke.
Pobuna protiv svake simbolizacije i uopštavanja koja je u korenu ovog idealnog i nedostižnog materijalizma koji na kraju završava u očiglednosti činjenica, vraća individualnu svest u okrilje filosofije palanke, gde taj duh prevazilazi smrt pretvarajući je u činjenicu ili čin sveta palanke.

***

Cvet = život, lobanja = smrt, klepsidra = vreme.
Mrtva priroda.
Žan Meslije je bio sveštenik - i ateista. Borio se protiv palanke oko sebe, ne za nju.
A palanka k'o palanka.

Sve se više bojim da ću počev od 8. marta ove godine morati da menjam ime ovog bloga u Grobljanski Krug. Sve se više bojim ...
Da se razumemo odmah, uopšte ne mislim na kraj Knez Mihajlove ulice u Negotinu. Mislio sam na isparcelisanost.