ArtTerorizam#31

- n a s t a v a k -

ANTOLOGIJA FRANCUSKE EROTSKE POEZIJE
pod nazivom
BORDEL MUZA

odabrao i prepevao Danilo Kiš

Ovu antologiju Kiš je sastavio na osnovu sledećih zbornika:
"L'oeuvre Libertine des Poetes du XIX siecle", Pariz 1910 u kolekciji "Majstori ljubavi" koju je uređivao Gijom Apoliner kao i na osnovu zbornika Žorža Pijmena (Georges Pillement) "Poesie Erotique" Pariz 1970 i Marsela Bealija (Marcel Bealu) "La Poesie Erotique", Pariz 1971, koje su istovremeno i dešifrovale mnoge pseudonime iz navedene Apolinerove zbirke.
Takođe, ova antologija je jedna od retkih koja je obrađivala ovu temu na jedan detaljan, sistematski, stručan način. Od autora trubadura, bezbožnika, pagana razuzdanih, stihova rušilačkih, preko humanista i filosofa, etičara, sve do utemeljivača modernog evropskog pesništva. Od jednog Žan Marine, Pjer Motena preko Lafontena, poznatog satiričara koji je slavu stekao svojim basnama, Voltera, filosofa, enciklopediste, romansijera, istoričara i pesnika koji je svoj golemi književni ugled koristio u borbi protiv verske netrpeljivosti i za odbranu humanističkih ideala, posvećen odbrani lične slobode i s verom u progres, sve do Bodlera čija zbirka "Cveće Zla" slovi za najveći poetski događaj XIX stoleća.
Nakon ove antologije gotovo da nije bilo, u godinama koje su dolazile nakon krvavog raspada Jugoslavije, autora i dela koji su na ovaj nepretenciozan ali izuzetno vrednovan način prilazili i obrađivali ovu i slične teme. Stručna kritika je takođe visoko ocenila Kišove prepeve.
Pisanje, vođenje ljubavi, erotika i seks, književnost - imaju neke sličnosti, što nam i peva Alfred Devo (1825-1867) u pesmi "Pesnikova jebačina":

Muda ti se prazne brže nego tvoja
Prepuna crne sperme mastionica,
Tvoja je kara bedan kalauz, nedostojan
Da ga primi moja lakomica

A sad, najbitnije. Poezija.
Reči koje ostaju.

Kleman Maro
- LEPIM SISAMA -

Jedne sise od jajeta belje,
Sise od belog satena želje,
Sise da postide ružu u cvetu,
Sise lepše od svega na svetu,
Tvrde sise, ne sise: okrugle
Belokosne male kugle
Na čija je središta sela
Jagoda ili višnja zrela.
I kunem se da je tako:
Niko ih ne vide, niko tak'o.
Sise što s rujnim vrškom niču,
Sise što se nikad ne miču,
Ni da dođu ni da odu,
Ni u trku nit u hodu;
Leva sisa slatke žmarke
Uvek je daleko od svoje drugarke,
A obe sise svedoče, bele,
O lepoti osobe cele.
Kad vas vidi, čoveka povuku
Želje potekle iz ruku
Da vas pipa, da vas valja
Al se uzdržati valja
I lepoti toj ne prići,
Jer će druge želje stići!
Divne sise, ni krupne ni male,
Zrele sise, za ljubav stasale,
Sise što danju i noću kliču:
"Dajte nas što pre nekom mladiću!"
Sise što ti jelek odmiču, od tela
Barem za dva palca cela!
S pravom će onog srećnikom zvati
Koji će vas mlekom napuniti znati,
Kad devičanske sise prene
I stvori grudi zrele žene.

Fransoa de Menar
- MLADOJ GOSPI -

Lepotice, što bez strasti
Uživate jeba slasti
Trljajući plast svoj prstom,
Man'te taj nepotpun način,
Dajte da vas ja potkačim
Karom dugom i čvrstom.

Ja sam veštak dobrog prca
Koji radim čista srca
Kad lepojku neku imam,
A kad je ružna, gruba,
Više volim pokraj stuba
Natenane da ga klimam
Kakva je to slast, o dete!
Zašto se vi ne jebete?

Jebačina i vas sazda
Ja jebaću sve do groba,
Pa po cenu oka oba,
Imam šiljak spreman vazda.

I u paklu - čuvam veru -
Jebaću, uz nos Luciferu,
Uz nos Plutona i Prozerpina
I đavola svih veličina,
Da utolim one bludi
Što mi razbijaše grudi.

Teofil de Vio
- EPIGRAM -

Moja muda ispod nadignutog kurca
Velikoga poput uda kakvog mulca,
Gode prstima moje ljubavnice
Više no dva zrna s neke brojanice.

Žan de Lafonten
- EPIGRAM -

Volimo, jebimo, to dvoje
Ne treba nikad da se razdvaja;
Naslada i žud, pa to je
Ono što duša najređe spaja.
Kurac, pica i dva srca mlada
Rađaju slogu punu sklada,
Koju licemer zaludu napada.
Amarilis, zapamtite sada:
Voleti bez jeba ako vredi išta,
Jebati bez ljubavi - to je ništa.

Klod le Peti
- BORDEL MUZA -

Dvorjani Prijapa, Bahusa, i svih bogova,
Krepki oružnici stražarenja noćnih,
Prečasni jebači nepresušnih muda moćnih,
Stručnjaci razdevičenja, majstori rogova:

I vi, pseće droce, nepobedivi trtači
Što pravite preslice od mača nam u ruci
Gospe kurvarenja, prijatni oluci,
Vi guzova podli kaljugari i nabijači,
Dođite svi u ovaj bordel muza bluda.
Svaki će ljubitelj podrugljivog zbora
Svršiti bez sumnje uz zvuke ovog hora.
Ova će knjiga cvasti bez straha od strasti:
Zbog naslada tela biće patnje svuda,
Al biće i patnje rad duševnih slasti.

Teofil Gotje

O KAKO SU srećni psi!
Razdragano svi kidišu,
Jedno drugom kite sišu,
Jedno drugog trte svi!
O kako su srećni psi!

Šarl Bodler
- UVEK -

"Koliko će naša ljubav trajati?"
Pita devica na mesečini
Zaljubljeni kaže: "Meni se čini
Uvek, uvek".

Naokolo kad san svakog svlada,
Hortenzija počne da zadnjicom suče.
"Želim da me jebeš", nežno mi guguće,
"Uvek, uvek".

A ja kažem da začaram dane
I da zatreperi mojih patnji struna:
Muda moja, zašto niste puna,
Uvek, uvek.

Al ljubav makar najčednija bila
I jebač makar i najveća droca,
Troše se i prazne kao boca,
Uvek, uvek.

Pol Verlen
- UVERTIRA -

Hoću da se udubim u vaša stegna, u vaše guzice,
Kurve, jedine božije sveštenice međ nama.
Zrele lepote il ne, iskusne il početnice,
O, ne živeti više osim u vašim pukotinama i brazdama.

Divne su vaše noge koje idu samo k ljubavnicama
I ne vraćaju se osim s ljubavnikom, i počinka nemaju,
Osim u krevetu za vreme ljubavi, i dok miluju noge onima
Koji kraj vas, zadihani i umorni, dremaju.

Ćuškane, njuškane, jebane, lizane od tabana
Do prstiju, sisane jedna za drugom do bola,
Od gležnjeva sve do plavih vena vidljivih izvana,
Noge lepše od stopala heroja i apostola!

Silno volim vaša usta i divne te igre, o drolje,
Što ih izvode usne, zubi i jezik što se kreće,
Usta što grickaju naš jezik i kadkad nešto bolje:
Stvar skoro isto toliko ljupka kao kad se meće.

I vaše grudi dvostruki breg razvrata i ponosa,
Međ kojima se kadkad drči moja gordost muška,
Da bi se tu do mile volje nadula i da tu njuška
Ko kakav divlji vepar u dolinama Parnasa i Pindosa.

Vaše miške! Obožavam i vaše miške, bele i besramne,
Nežne i drusle, nervozne kad treba, bele sred mraka,
Bele i debele, ko vaše guzice, i skoro toliko zamamne.
Tople u ljubavi, a posle ledene ko raka.

A vaše ruke, produžetak mišice, gutam pun lakomosti!
Njih su blagoslovila milovanja i lenstvovanja
Ukrotiteljice splasnutog glavića koji se sklanja,
Brižne drkačice beskrajne strpljivosti!

Ali šta! Sve to, o kurve, nije ništa
Prema vašim guzovima i picama, čiji izgled, ukus miomiris
I dodiri, stvaraju poklonike vaših svetilišta:
Tabernakuli i Svisveti gde se bestidnost širi.

Pa stoga, sestre moje, vašim guzicama i butinama
Hoću da se sav posvetim, jedine prave drugarice,
Zrele lepote ili ne, iskusne ili početnice,
I da živim jedino u vašim pukotinama i polutinama.

I ja to želim, fantastična pesma, za sve devojke, žene, koje vole i znaju da uživaju. (Skala)

Pjer Luis
- U SPOMEN INSTITUTKINJI -
(odlomak)

Ne volim da vidim u crkvi Svetog Srka
Devicu s očima što se od zanosa koče
Gde ispovedajući užase pod suknjom se drka
I šapće: "Oh pardon - ja svršavam oče".

Ne volim kad mi na balu devojčica u bluzi
Od tila prizna, pijuć učtivo sok od višnje:
"Kad mnogo plešem, volim da me neko naguzi".
Pa se izvini: "Pardon! Rekoh reč odviše".

Ne volim da vidim muža u opštinskoj kući
Koji, čim mu želje potvrdiše pravno,
Svojoj dragoj ženi zvizne kurac vrući
Da bi svoju dužnost ispunio javno.

Ne volim da vidim usta bludna i mršava,
Kad u parku kenjca sisa Milena
"Da dozna jel lepo kad magarac svršava".
Pa nađe da mu sperma na kajsije ima miris.

Treba li reći da je ovo tek delić onoga što vas čeka u ovoj božanstvenoj antologiji za koju treba zahvaliti čarobnom Danilu Kišu što nam je otkrio ove dragulje, bisere francuske erotske lepote rime i reči. Ja sam knjigu dobio još kao srednjoškolac, od književnog udruženja koje je tih devedesetih bilo na negotinskoj sceni i kojeg sam ja danas najmlađi predsednik.
Ova skupina libertina ostavila je veliko delo kao i uticaj u nasleđe. Kod nas možete naći slične katrene i rime kod Vuka St. Karadžića u zbirci pesama pod nazivom "Crven Ban" ili u "Graždenskom Erotikonu", zbirci erotskih pesama i poslovica u srpskoj književnosti XVIII i početka XIX veka, koji je priredio dr. Sava Damjanov.
Pošto i sam jesam nastavljač tradicije evropskih libertina, erotomana i dekadenata, nisam mogao da odolim da u ovom tekstu ne stavim i dva svoja dela, jedan epigram i jedan sonet. Vrlo skromna, naravno za domete franscuskih libertina ali svakako od istog semena. Napisane su još pre jednu deceniju.

S.S.Skala
(1981 - još uvek živ i živeće još dugo, dugo)

- EPIGRAM -

ISUS MI JE STEGAO
Ruku
Ali mi je Deva Marija
Stegla nešto
Drugo.

- LIBERTINOV ZOV -

Podajte se sada odmah,
Tako mi na glavi roga,
Podajte se svi, žene, muškarci
Ostavite vi na Nebu svemoćnog Boga.

Šta je to što Vas još,
u gluposti nalik na teške okove drži,
Šta je to i gde Vas vodi,
Jer ljudima živim dobro ne služi.

Zar vi još ne znate, priznajete,
Najlepše čari jeba skupa,
Zar vi još ne znate, priznajete,
Divne čari kada je u tami, mraku,
Više vlažnih rupa.

Jednom libertin - uvek libertin!

S.S.Skala
(tzv. kvaritelj dobrih običaja i lažnog morala)
25. XI 09.

p.s.
U sledećoj godini jedan od brojeva časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Buktinja" imaće za temu upravo Erotiku u Prozi i Poeziji, tako da nas ova tema tek očekuje u budućnosti, kao i mnogobrojne lepote u životu.

ArtTerorizam#30

piše
SSSkala

Nepristojnost je isto kao i uglađenost - samo romantična fikcija.

Hojzing

... ona, tanana, oštra, tvrdoglavo gipka kao bič, I-330 (sada vidiš njen broj) ...

Jevgenij Zamjatin
("Mi")

Stado, iliti ljudska masa, oduvek veruje pojedincu. Njima treba pojedinac, bio on Mesija, prorok, vođ(a), onaj koji će obaviti prljave poslove za njih, žrtveno jagnje ili Pesnik. Narodna luda, showman, zabavljač, šarlatan. Ono uživa u njegovom ekspozeu, ciljevima koji su zadati a možda se nikad neće ispuniti (kao, na primer, trenutno trabunjanje naše Vlade o ekonomiji, prosperitetu i čuvenoj Slobinoj kovanici SUVERENITETU, koja, vidimo, nije mrska današnjim demokratskim naraštajima, odnosno kokošarima) o teorijama zavere izmišljene i smišljene protivu "naroda najstarijeg", "izabranog (pre Jevreja)", i samo tuđom greškom (ili namerom - što je za neke isto) satanizovanog. Deo tog stada, obično bedno, nedovoljno obrazovano (što nije bitna stvar) ali nedovoljno informisano (ili poluinformisano), nepoznato, plašljivo za sopstvenu egzistenciju, nemušto za moderne tekovine civilizacije, sklono tračevima, rekla-kazala, prepušteno malograđanskoj sredini i njenim običajima, sklono je osudi i odbacivanju činjenica koje ne razume.

Da vam objasnim na primeru, plastično, što bi rekao pokojni Zoki Đinđić, neka mu je laka zemlja i slava večna, znajući ko sedi sa druge strane ekrana. Kao kada Naš Čovek ode na neku predstavu koja se daje u okviru BITEFa i sedne pored Jovana Ćirilova koji se sve vreme smeje, jer je dotična predstava komedija, je li, a on sam ćuti, snebiva se, ništa ne razume. Kada dođe kući i supruga ga pita šta je gledao, on odgovara u stilu "neko sranje, neću više nikad da idem u teatar, taj hram, sveto mesto umetnosti". E, to je odlika Stada. On ne pokušava da razume, već odmah osuđuje ono što mu je nepoznato. A, zapamtite, umetnost je teška, to nije zabava.
Američki ratni i drugi profiteri su od filma, preko Holivuda, napravili lakrdiju - on je bio, a u Evropi je i danas Sedma Umetnost. Vidite samo filmove nezavisne produkcije, bilo nemačke, španske, izraelske ili francuske. Vidite dela autora koji su stekli kultni status, još uvek živi ili mrtvi: Linč, Haneke, Kronenberg, Fon Trir, Pazolini, Felini, Antonjoni, Almodavar, Tarkovski, Žodorovski, Hercog, Solondz, Radivojević i drugi.
Osude i komentari tipa bolesno, umobolno, provokativno, užas, propast u umetnosti nemaju nikakvu težinu, prosto ne piju vodu. Još kada se pojavi pravi autoritet, pojedinac od reči i dela iza koga stoje mnogobrojna priznanja, što domaća, što svetska, svaki i ovako jalovi pokušaj nemuštog prebacivanja, komentarisanja, postaje uzaludan. Možda su za nekog slike Jeronimusa Van Akena, poznatijeg kao Boš, užasne ali on je jedan od najvećih slikara ikada. Kao i mnogi stari majstori flamanske škole. Kada se, ponavljam, takav istaknuti pojedinac pojavi i predstavi nam neko umetničko delo, onda to nije samo puko nabijanje prsta u oko ili pesnice u dupe (FISTFUCK), nego prava vrednost.
ART.

To je uradio i veliki pripovedač, pesnik i prevodilac Danilo Kiš o kome je ovde već bilo reči. Osim što je dosta prevodio sa mađarskog i francuskog, i pisao na istim, sastavio je i nemali broj antologija. I danas se priča, da nije umro 1989. sledeće godine bi dobio Nobelovu Nagradu za književnost, time bi jugoslovenska a i srpska javnost, nacija, pored Andrića dobila još jednog nobelovca; ali, baksuzi kakvi jesmo, ni to nam se nije dalo. Kao i druge stvari, uostalom.
Antologija koju je Kiš priredio i objavio, a koju vam ja predstavljam je

ANTOLOGIJA FRANCUSKE EROTSKE POEZIJE
pod nazivom
BORDEL MUZA

odabrao i prepevao Danilo Kiš

izdala: Prosveta u tiražu od 20.000 primeraka (ehej!)
godine: 1985
uživao: S.S.Skala i mnogobrojni čitaoci, ljubitelji ovakve i slične literature, pravi erotomani, sladokusci Poezije, za one sa slabim srcem i mrenom preko mozga - ne preporučujem!


OBJASNI?!
Erotska literatura, Poezija u današnjem značenju te reči, proizvod je kasnog srednjeg veka ili rane renesanse. Njena naučna veza sa grčko-rimskom tradicijom je spona sa svedbenim i raskalašno-karnevalskim obredima i običajima. To je i most između nove erotičnosti renesansnog tipa i starih a tako obožavanih paganskih mitova, oblika kulture i ponašanja. Slavljenje razdevičenja, defloracije, hvalospevi falusu, tom najjačem živom simbolu, bludnim božanstvima kao što su Prijap (Bog Plodnosti), Dionis, Bakh, Bahus (od koga i potiču reči "bahanalije", "bahanatkinje"), Pan (kod slovena identično božanstvo je Jarilo), Set, Eros, Afrodita, negde krajem XII i početkom XIII veka, preraslo je svoj prvobitni karakter i razvilo se kao samostalna pesnička tema koju su opevali pesnici nadahnuti novim duhom, duhom reforme. A kako se on izdvojio u Francuskoj, na to je najviše uticala jeretička sekta katara (bogumili); pokret koji se bežeći sa Istoka i Balkana, gde ih je naš Car Dušan Silni proganjao i uništavao kao jeretike, nastanio i našao utočište u Francuskoj. Njihovo učenje predstavljalo je reviziju crkvenog i klasičnog hrišćanskog učenja. Propovedali su čistunstvo i odricanje od čulnosti (nešto slično kao franjevci, samo ranije), uškopljenički moral koji se opirao svakoj vrsti telesnosti čak i u braku(!). Osuda te telesnosti, putenog uživanja u hrišćanskoj crkvi i Zapada i Istoka ostala je do dana današnjeg iako je to u početku bilo samo učenje jednog jeretičkog učenja ili sekte, kako se to danas naziva.
Eh, sad, ko može zadržati mačora u pantalonama kada pored vas pravog, zdravog, mlađanog (ili ne), u punoj snazi, prođe jedra, zgodna i jebozovna cura, gospođica ili gospođa, dama. Tako i francuski pesnici, počev od XV veka do dana današnjeg nisu se dali sputavati. Uistinu, zar to nije natprirodno i ogavno, gotovo bolesno, kada vi svoje želje tela morate obuzdavati, sebe proklinjati. zar je greh uživati u lepoti žene, u njoj i ona u vama. Zar je to nenormalno. Zbog toga, prezirem hrišćanstvo, jer je neprirodno. A svima koji propovedaju isto učenje, poručujem da odseku sebi prvo kitu pa onda neka mi se jave. Moj falus za mene je BOG! A svaka žena svetica koja bez ikakvih kočnica, lažnog morala, uživa u bludu, razvratu, podavanju i primanju - Amin. Tako se i pravi duh renesanse, posebno u Francuskoj, pojavio u onoj Poeziji koja je potekla iz bogatih vrela pravog paganstva, pravog dionizijskog zanosa.
Naravno, pored takvih bezmudaša kao što je ta ogavna hrišćanska struja, ceo proces paganizacije je išao sporo, a crkva je po običaju delovala žestoko. Ali džaba, dok su oni provalili šta ljudi pišu, hoće i u čemu uživaju, bilo je kasno. Vijon, Rable, de Sad stajaće na početku tog velikog paganskog preobražaja u literaturi, i ostaće do dana današnjeg kao neprevaziđeni Pesnici paganskih zanosa modernog čoveka.

Crkva će pojam greha i grešnosti proširiti do preziranja putenog, tabua reči i pojmova, za šta se kako vidimo zalažu i danas. Nesrećni Klod le Peti, kome će zbog zbirke "Bordel Muza" (naziv koji je preuzet i za antologiju) najpre odseći šake, iščupati jezik a zatim ga javno spaliti na trgu Greve, zbog bogohulnosti i pogrdnosti protivu Boga, Device i Države. Njegovo delo je uništeno, a jedini primerak sačuvani ukraden je iz Nacionalne biblioteke 1850. godine, gde je čuvan u odeljku pod nazivom "Pakao".
To vam je ta ista hrišćanska crkva koja propoveda ljubav i mir među ljudima. Setimo se samo krstaša; inkviziciju, taj stožer kočenja svakog progresa, tehnološkog napretka, neću ni da spominjem ovog puta. Koliko je čulnost normalna, putenost, uživanje, seks zdrav, govori nam da se i sam Volter bunio u svoje vreme protivu ovakvih gluposti, pišući erotske rime. Hipokrizija će zavladati tek sa romantičarima, dosadnim Viktorom Igoom u Francuskoj, jer se tu opet vraćamo uškopljeničkoj tradiciji, iako naprotiv stvarnost je bila itekako drugačija, jer je to vreme najvećih seksualnih zastranjivanja, društvenih skandala, razvrata, preljuba, prostitucije, krvavih ljubavnih afera, što je OK ali su im pesme njesra. Mislim na romantičare Francuske.
Svi pesnici koji su zastupljeni u ovoj antologiji, prikazani su sa dve, tri ili četiri pesme (sve u zavisnosti od dužine) a period koji obuhvata ide od kasnog XV veka do ranog XX, završava se Apolinerom, što je svakako blago, ono najbolje što je u erotskoj poeziji Francuske do tada dato. kasnije će se javiti pomalo dadaisti i nadrealisti koji će imati to erotsko lepljivo seme u sebi, ali zaposednuti politikom, levičarskim ideologijama nikada dovoljno snažno kao Pesnici pre njih. U prozi je stvar nešto drugačija, tu su pravi erotomani francuskog jezika, kao što su Žorž Bataj, Alfred Žari, Fužre de Monbron, Mišel Fuko, Andre Pjer de Mandijarg, ali o njima neki drugi put.


MOŠA/ZAMISLI?!
Svi autori su predstavljeni i biografijom i bibliografijom. A imena njihova su:

Žan Moline (Jean Molinet, 1435-1507)
Kleman Maro (Clement Marot, 1496-1544)
Pjer de Ronsar (Pierre de Ronsard, 1524-1585)
Remi Belo (Remy Belleau, 1528-1577)
Etjen Žodel (Etienne Jodelle, 1532-1573)
Fransoa de Malerb (Francois de Malherbe, 1555-1628)
Fransoa de Menar (Francois de Maynard, 1582-1646)
Matiren Rejnije (Mathurin Regnier, 1573-1613)
Pjer Moten (Pierre Mottin, oko 1566-1610)
gospar Bertelo (le seigneur Berthelot, ? - 1623)
Teofil de Vio (Theophile de Viau, 1590-1626)
Žan de Lafonten (Jean de la Fontaine, 1621-1695)
Klod le Peti (Claude le Petit, oko 1638-1662)
Kanonik Makroa (le Chanoine Maucroix, 1619-1708)
Volter (Voltaire, 1694-1778)
Šarl Kole (Charles Colle, 1709-1783)
Senak de Melan (Senac de Meilhan, 1736-1803)
Teofil Gotje (Theophile Gautier, 1811-1872)
Alfred Delvo (Alfred Delvau, 1825-1867)
Šarl Bodler (Charles Baudelaire, 1821-1867)
Alber Glatinji (Albert Glatigny, 1839-1873)
Pol Verlen (Paul Verlaine, 1844-1896)
Stefan Molarme (Stephane Mallarme, 1842-1898)
Pjer Luis (Pierre Louys, 1870-1925)
Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire de Kostrowicki, 1880-1918)

Ova antologija ima još jedan sedefski sjaj, a to su ilustracije Obri Vinsenta Berdslija, ekscentričnoga talentovanog engleskog crtača i ilustratora, koji je i sam oduševljavao i šokirao umetničke krugove u svoje vreme, na pragu XX veka. Bio je prijatelj Oskara Vajlda i zbog toga otpušten iz redakcije časopisa "The Yellow Book". Ilustrovao je za života (naime, umro je u svojoj 25. godini) "Salomu" O.Vajlda, "The Rape Of The Lock" A.Popa, "Volpone" B.Džonsona i Aristofanovu "Lysistrata". Uticao je na Kandinskog i Klea.

Treba li reći da je ova antologija jedna od najobuhvatnijih, vrlo visoko vrednovanih prepeva.
Pravo blago.

NASTAVIĆE SE ...