БОН-BON

VooOOOoolimote, o-ta-džbi-no naašaa...

- refren himne SRJ

Oni nikada neće oprostiti Milu Đukanoviću što je Srbiji 2006. dao nezavisnost od Kvazijugoslavije.

Koji su sad pa to "Oni", koje stalno pominjemo?

Oni isti, koji decenijama unazad znaju samo da izazivaju nesreću po tuđim torovima samo da bi mogli da vladaju sopstvenim oborom.

Oni, koji ama baš ništa drugo ne znaju niti žele, kojima smeta svako iole razuman, ko nije slepac "pored očinjeg vida", ko ne okreće glavu, ne "snalazi se" i ne saučestvuje, ko nije na prodaju i ko - za razliku od njih - zaista voli zemlju u kojoj živi. Onaj ko odbija da laže i krade, ko ne skida gaće u strahu da mu oni namignu baš to da uradi. Onaj, ko ni na koji način ne može da bude Njihov.

Oni, koji te opljačkaju pa kažu da im treba zajam za preporod.

Oni, zbog kojih te bombarduju pa ti onda uvale bonove ko bombone.

Oni koji te opet pljačkaju pa ti umesto bonova obećaju 1000 rajhsevra, ukradu ti platu ili penziju, onda ti daju 4000 rajhsdinara, pa ti daju još 100 rajhsevra iz tvog džepa (od one ukradene plate ili penzije), na kraju obećaju (ili maznu) još 1000 Trampovih rajhsdolara.

Otkad je krenulo busanje u srBske grudi junačke, patriotska pljačka nije posustala niti jedan jedini sekund punih trideset godina. Krali su i kada su po svima padale bombe, pa čak i kada su Oni - naizgled - padali sa vlasti (tada se obično najviše i krade), a kradu i sada sumanuto i sve više nalik onome u leto i jesen 2000. godine. Što neko reče, da ovi (Oni) danas kradu k'o u povlačenju.

To "povlačenje" traje još od prvog dana povratka kradikala na vlast, dok "povlačenje" nacionalsocijalista i p(l)opova nikada nije ni prestajalo.

Ono stvarno povlačenje, bez navodnika, počelo je odlaskom partije Mila Đukanovića sa vrha crnogorske vlasti. Kao i u svakoj dobroj poznatoj eseferjot priči, ili vicu, tako će i ova "rukovodeća saga o Padu" početi u Podgorici, a završiti se u Beogradu. I to je ono što Veliki Brat svih Arapa, Kineza, Rusa, Turaka, Mađara i ostalih nesvrstanih, odlično vidi.

Sećate se njegove izjave "znam kako ću da okončam", kojoj smo se svi smejali.

U stvari, nije bio smešni ni tada ni sada. On zaista zna kako će da okonča, i to vrlo brzo.

Zato je sve više i češće luduje, histeriše i paniči, vrišti, reaguje šizofreno i svađa se javno sa samim sobom, plače, grize gornju usnu svaki put kada ga neko oplete (čak i kada mi, po Njemu obični smrtnici, to ne znamo), laže, prenemaže se, kleči, potpisuje, lupeta, vitla rukama, udara i ujeda na sve strane i svakoga, svađa se sa celim svetom.

Najviše ga plaši onaj vrh oštrice koji mu sve više žulja leđa, skoro da i ne prestaje.

Od tolike silne braće i "braće", neizostavno će neko morati da ga izda.

Apostrofi sa tim nemaju nikakve veze, naprotiv.

***

Priča, k'o bombonica.
Ili - бонbonica.

Ne nasedajte više na те njihove priče, laži i obmane.

Ne dopustite to ni drugima. Objasnite im polako i razložno, bez svađe, koliko je ova šarada od života daleko i duboko otišla da nam više ni bonovi za 10 litara krvi neće moći da pomognu da se izvučemo. Svi ti njihovi silni "pokloni" i "pomoći" (iz naših džepova) su se uvek na kraju svodili na nekakve bonove za konclogorski kazan, i ništa više. Vlast koja konstantno "bonbarduje" građane svoje zemlje, umesto da bude "sluga narodni" - to su Oni.

Oni mogu da vladaju samo kada nas posvađaju. To su radili devedesetih, svađali decu i roditelje, braću i sestre, prijatelje, komšije, ljude... i to rade opet, sada.

Ne postoji nijedan izgovor - osim kukavičluka - da im se to dopusti.

Dakle: šta ćeš dalje Srbijo, "ku-ku" ili "kukuriku"?

Biraj, i ne kukumavči više.

Naravno da ne mislim na izbore, tamo se odavno više ništa ne bira.