Stvarnost je čudnija od fikcije

Slika desno je definitivno fotošopirana, ona sa leve strane definitivno - nije.

Vučići Uveoci zapišavaju Srbiju uzduž i popreko, i to je život, stvarnost, istina - a ne fikcija.

Dela distopijskih pisaca - poput Orvela, Hakslija, Berdžisa, Zamjatina, Pekića i drugih - po bibliotekama i knjižarama već premeštaju sa polica "fiction" na one na kojima piše "history" i "documentary". Iz fikcije u stvarnost, jer je stvarnost (i to ne samo naša) ponekad, a zapravo sve više, čudnija od fikcije; čini se da je odavno prevazišla.

Sama fraza iz naslova pripisana je britanskom pesniku Lordu Bajronu, i potiče iz njegove satirične poeme "Don Huan", čijih je 17 napeva napisao u periodu 1818-1823. Evo stihova iz 14. napeva, strofa koja je ključna za našu temu:

Čudno je - al' istinito, jer istina je oduvek čudna

Čudnija od fikcije, moglo bi se reći

Veliku bi korist romani samo od razmene imali!

Ljudi bi na svet drugačije gledali!

Tad bi često porok i vrlina mesto svoje menjali!

Novi svet ne bi od Starog bio drugačiji,

Da je neki Kolumbo od pučina moralnih

Ljudima razotkrio naličja duša njihovih.

- Lord Byron (Don Juan, canto XIV)

A može i ovako:

Život je najbednija knjiga koju sam pročitao,

i nema u njemu nikakve kvake,

sve je to gomila jeftinih snimaka, šokantnih slika

likova o kojima ni amateri ne bi sanjali

Ponekad je istina čudnija od fikcije

Bad Religion "Stranger than fiction"

(Stranger Than Fiction, 1994)

Vicevi mogu, poput života, da budu čudniji od fikcije. Pa opet, ovo što danas živimo više podseća na jedan stari vic iz vremena balkanske SFRJ i južnoafričkog aparthejda.

U Johanesburgu, u bioskopu, belci sede na balkonu a ostali (crnci, indusi, kinezi) u parteru. "Viša rasa" (to je tako valjda zbog osećaja balkonske nadmorske visine), tokom projekcije konstantno zapišava ove dole, sve dok se u jednom trenutku odozdo ne začuje grgoljeći glas:

- Šaraj malo, podavismo se!

***

Kapirate: u Srbiji danas vlada aparthejd, na koji većina (naizgled) svojevoljno pristaje.
Nije rasni, ni verski (uglavnom), a nije čak ni politički (osim formalno) - već napredni. Sendvičari pišaju najviše po sebi, pristajući na sve što se od njih traži ili im se naredi. Botovi pišaju kako po sendvičarima tako i po onima koji im se kako-tako, ali sve slabije, opiru. Najuži prsten "drugova i gospode članova" porodičnih kvazipartija Vučić, Dačić, Krkobabić, Nikolić, Mali i ostalih, pišaju po svima - na veselje poglavica spomenutih klanova sa vrha.
Srbija je jedna teško, ali zaista teško, zapišana zemlja.
E, takav roman, distopiju o urinskoj samoeutanaziji jedne zemlje i naroda, do sada niko još nije napisao. Kome je još ovde stalo do pisanja - ovako zapišani, od silnog blagostanja smo i krv kolektivno propišali.
Čudno, zaista, za jedan narod koji toliko voli da se kurči pričama o svojoj tradiciji otpora, čojstva i junaštva, borbe protiv ugnjetavanja, i naročito o slobodi. Osim ako je taj i takav narod odavde skoro u celosti otišao, za sobom ostavio sav talog i kanalizaciju kao društveno-političko i bilo kakvo drugo uređenje. Uneređenje, bolje reći.

Naša stvarnost - to besomučno i beskrajno pristajanje - je nenadjebiva za bilo kakvu fikciju.

Ponekad treba ostaviti gađenje po strani, pa spomenute spodobe - redom, bez ustezanja i izuzetaka od vrha naniže - dohvatiti za "završne elemente uro-trakta" i što čvršće stegnuti. Pa onda svom snagom zavrnuti u smeru kazaljki na satu (simbolično i budućnosti radi).
Istorija nas uči da i to, provereno - oslobađa.