Stolica

U drastičnom obliku, po svojoj suicidnoj genezi, štrajk glađu bukvalno znači ovo: ili učinite to što tražim, ili ću ja da umrem! Boško Obradović, naravno, nije nameran da ide toliko daleko. U dijetalnom postu na vodi pridružio se Miladinu Ševarliću, profesoru Poljoprivrednog fakulteta. On ne jede zbog veleizdaje, čina koji nije valjano definisan čak ni kao zastarela pogrdna etiketa.

Ali, vidite sad! Štrajk glađu navedene dvojice gandija izazvao je kontraštrajk budnih pripadnika vlasti. Aleksandar Martinović i Sandra Božić štrajkuju glađu protiv onih koji štrajkuju glađu. To gladovanje protiv gladovanja potpuno je nova etapa u patetičnoj raspodeli sveopšte gluposti, koja ovo društvo dovodi na samu granicu opstanka.

Jesu li štrajkači spremni da umru za svoje ideje? Naravno da nisu, nikakvih ideja tu nema. Režim više ne zna kako da opstane, opozicija ne ume tako rovite da ih skine. Ostaje im da njihovi reprezenti gladuju.

A može i ovako: da ih šef skupštinskog restorana namami na gurmanske pljeskavice, najbolje i najjeftinije u gradu: najedite se bre budale, niko u štrajk glađu ne ide gladan.

- Ljubodrag Stojadinović: Umreti od gladi (Peščanik, 11.05.2020)

foto: Dragoljub Zamurović (Facebook, 11.05.2020)

U priručniku "Vodič kroz štrajk glađu" stoji da je - pored neunošenja hrane tokom te vrste štrajka - podjednako važan unos što veće količine tečnosti, jer to nije štrajk žeđu. Samo "na vodi" može se izdržati par meseci. Međutim, ukoliko se ne unese potrebna količina hrane, i pored tečnosti, već posle par nedelja dolazi do halucinacija i bulažnjenja onoga ko štrajkuje i on više ne razlikuje stvarnost od fikcije. Pomute mu se sva čula, vrata (dveri?) percepcije treskom zalupe posred lica. Kao propratna pojava, štrajkačka stolica postaje sve tvrđa i nezgodnija. Kako je Aleksandru Martinoviću uspelo da mu stolica bude tvrda već posle prvog dana - reklo bi se: očvrsla, srasla - pitanje je za struku. Sa gornjen slike se jasno vidi monumentalna količina psihičke patnje koju on trpi kao žrtvu za spas Srbije. I predsednika Aleksandra Vučića. I Kosova. I baka i deka. I svog doktorata. I poslaničke stolice. I one fotelje ukradene 5. oktobra, pa vraćene. I... tako to.

Dakle, najbitnija je hidratacija.

Bez nje sve pada u vodu.

Sve, pa čak i ustoličenje - bez obzira da li se ono odvija u ćošku sale ili na stepeništu Skupštine.

U tu svrhu (hidratacije, jelte), deputat Martinović ne jede - kako ga to kleveću razdraženi Đilasovi plaćenici - već žvaće. Zna on dobro da čuvena sikirli sikiz (iz buvljačkih, nikad prežaljenih vremena) potpomaže lučenje ptijalina i ostalog sekreta iz pljuvačnih žlezda. A pljuvačne žlezde su - šta, vojsko? Pljuvačne žlezde, druže zastavniče, deo su osnovnog kompleta ličnog naoružanja svakog (k)radikala, bez kojih takvi ne izlaze na dnevnu svetlost. I zato, on žvaće kako bi što više pjuvačke ostalo u sistemu, koji tako postaje samoodrživ do u beskraj - pomoću samohidratacije. Kako tela onog koji štrajkuje (i žvaće), tako i stolice.

One, koju ne da ni kad izađe iz supštinske mehane da malo štrajkuje glađu posle obilnog obroka.

Posle žvakanja, sikirli sikiz obavezno zalepiti za stolicu.

Da se ne baci.

Od stiropora do stolice.
Ne postoji simbolika koja preciznije opisuje "patriotizam" kradikala.

***

24 časa od početka štrajka glađu, posle večerašnjeg kontramitinga podrške novoj epizodi koronadrame, deputatkinja Božić je prekinula štrajkpost (pre nje je tokom dana to već uradio Miladin Ševarlić), dok dobošar Martinović još uvek aktivno razmišlja da li žvaku da pljune u pravcu Boška Obradovića, proguta je ili je ipak zalepi na stolicu pa sedne preko nje ne bi li u što većoj meri očvrsnuo međusobnu vezu.
Sebe i stolice, naravno.

Niste valjda pomislili na nešto drugo?